PRIPOVETKE

Omer Sejfetin, jedan od utemeljivača moderne turske pripovetke, i danas privlači radoznalost i pažnju, ne samo starijih čitalaca, već i savremene publike. Pisac koji je odrastao u burnoj atmosferi s kraja 19. i početka 20. veka, ostavio je neizbrisive tragove u turskom intelektualnom i kulturnom životu – kako vojničkom, tako i "književnom" ličnošću. Njegova borba za pojednostavljenje turskog jezika danas predstavlja jedan od temelja prirodne tečnosti i jasnoće izraza turskog govora. Svojom intelektualnom hrabrošću i snažnim perom, Sejfetin je igrao ključnu ulogu i u razvoju turskog identiteta. Delo Harem, koje držite u rukama, predstavlja zbirku pripovedaka koja spaja piščevo oštro zapažanje, suptilan humor i duboko razumevanje ljudske prirode. Sejfetin pojam harema izvlači iz okvira iskrivljene percepcije i pukog istorijskog kurioziteta, pretvarajući ga u snažno ogledalo koje otkriva nevidljivu dinamiku društva, porodične odnose, tihu žensku otpornost i slabosti muškaraca koje često ostaju skrivene. U ovim pažljivo oblikovanim pričama harem je i prostor i stanje duha – scena koja budi radoznalost, nasmejava, podstiče na razmišljanje, ali pre svega otkriva nepromenjive aspekte ljudske prirode. Svaka priča u knjizi, svojim majstorski izgrađenim zapletom i neočekivanim završecima, uvodi čitaoca u privlačan svet. Spajajući Mopasanov tip pripovetke zasnovane na događaju sa Čehovljevom emocionalnom dubinom, Sejfetin stvara jedinstvenu liniju u turskoj književnosti. Harem prenosi toplinu prošlosti savremenom čitaocu i ostavlja trajan utisak, kako svojim istorijskim, tako i ljudskim dimenzijama. Na ovim stranicama nećete pronaći samo jedno razdoblje – pronaći ćete duh vremena, njegove osećaje i protivrečnosti.

"Ovo je knjiga o najvišim tačkama iskustva, „vrhuncima“, kada gotovo u trenu dokučuješ sebe, društvo, čovekovu prirodu ispoljenu na granicama, na prelomima. Mihail Epštejn razmišlja o prekretnicama u svom životu i daje svoja iskustva najsnažnijih doživljaja. Knjiga obuhvata pregršt kratkih priča na različite teme – od ljubavno-romantičnih i porodičnih do društvenih, religioznih i stvaralačkih tema. Vrhunci o kojima autor piše nastaju na raskršću ličnih sižea sa događajima iz velike istorije i opšteljudskim duhovnim problemima, koji odjednom dobijaju konkretno ovaploćenje u njegovim iskustvima ekstremnih situacija. Pripovedač se nada da će ova knjiga, jedinstvena po oštrini introspekcije, pomoći čitaocima da bolje uviđaju ključne trenutke u njihovom životu.
Mihail Epštejn je autor 44 knjige i više od 800 članaka iz oblasti filosofije, kulturologije, književno¬sti, jezika, religije, politike. Prevođen je na 26 jezika i laureat je više međunarodnih nagrada."

Најновија књига Станислава Ракуса Сажаљивост састоји се од пет приповедака у којима долази до конфронтације уобичајених дана са изоштреним, граничним ситуацијама и угроженошћу. Следеће конфронтације проистичу из западнословачке и источнословачке средине, сеоске младости и градске савремености ликова, њихове младости, старења и старости. Сижејно исходиште приповедака јесте породична средина и на њеној позадини кретање и живот протагонисте у географски удаљеној средини. Иако приповетке протичу у туробном а повремено и трагичном тону, аутор, као и у претходним књигама прибегава и комичним линијама и мотивима. По типу и конфигурацији ликова и средине књига јесте израз његове нове поетолошке концепције.

Knjiga je prvi put objavljena na srpskom 1994, kao Antologija arapske narodne priče, prvi srpski prevod izvornih arapskih narodnih priča zapisanih na jednom od govornih arapskih dijalekata, koje je početkom XX veka zabeležio Eno Litman. Za ovo izdanje, prevod je redigovan, a pogovor znatno proširen. Trideset pet priča koje čine zbirku delom su bajke, često protkane živahnim humorom, a delom gradske novele koje s finom autoironijom govore o mentalitetu žitelja Levanta, njihovim ljubavnim i drugim avanturama, i plene pažnju čitalaca s jednakom lakoćom kao i one iz Hiljadu i jedne noći, dok u pogledu autentičnosti jezika i čistote narativne tehnike nesumnjivo u svakom smislu prevazilaze ovaj slavni zbornik.

Ksaver Bajer, savremeni austriski pisac, rođen je 1977. godine u
Beču gde živi i radi kao slobodni umetnik.
Glavni protagonisti njegove zbirke Priče s Marijanom, za
koju je 2020. godine dobio prestižnu austrisku nagradu za najbolju
knjigu godine, su izvesna Marijana, za koju, uzgred rečeno,
ne znamo kako izgleda i koliko je stara, i ja- pripovedač, isto
tako mlađi čovek, neodređenog izglega i nepoznatog porekla. Marijana
u svakoj od ovih priča nastupa kao incijatorka, pratilja,
partnerka, savetnica, pa čak i domina glavnog junaka koji pokorno
i predano izvršava sve njene zahteve. Ona je ta koja mu zadaje
neobične zadatke, predlaže naizgled zabavne zajedničke ili poje
dinačne poduhvate stavljajući ga na ispite izdržljivosti i
hrabrosti. No, isto tako imamo situacije u kojima se Marijana
i pripovevač drže skupa pokušavajući da se združenim snagama
odupru pretećoj opasnosti. Samo jedan jedini put pripovedač
na kraju dana odlazi zadovoljan na počinak „ispunjen osećajem
euforije zbog proteklog dana, tog lepog, divnog i neponovljivog
dana radosti i čiste sreće“, ali i ta izjava, tipično bajerovska
ima efekat potuđenja. Naime, glavni junak je izriče nakon što
su on i Marjana uništili sve vredne i skupocene stvari prethod
no kupljene pod srećnim okolnostima na buvljoj pjiaci.
Priče s Marijanom ove zbirke Ksavera Bajera nižu se u razantnom tempu. I
u svakoj od njih ponavlja se gotovo identičan predložak: sve
počinje naizgled bezazleno, pokatkad čak i romantično, no, kako
radnja odmiče i događaji se nižu, glavni protagonisti upadaju
u situacje koje izmiču kontroli i prelaze u iracionalno.
U nekom trenutku neminovno dolazi do dramatičnog obrta koji
na kraju dobija jeziv ili fantastičan, pokatkad groteskan, a neretko
i nasilnički i morbidan ishod.

Ova knjiga niti je klasično nefikcionalno prozno štivo, niti romansirana dokumentarna priča, niti bilo šta slično što bi se moglo uvrstiti u poznate i definisane žanrovske okvire. Upravo to joj i daje draž jer je pisana nepretenciozno a sa puno zanimljivih i upečatljivih slika iz naše prošlosti – često i takvih na koje smo kao kultura nažalost zaboravili!

Najbliže je onome što tzv. novi istorizam označava kao „istoriju svakodnevnog života” i što je poslednjih decenija na vrhovima svetskih bestseler-lista. Ovo zanimljivo i čitalački uzbudljivo štivo nije posvećeno – kako bi se iz samog naslova očekivalo – biografiji poslednje grofice Branković, nego nizu likova i događaja koji su karakteristični za naše urbane sredine iz nedavno minule epohe ali i samim tim sredinama koje su imale svoje običaje, navike, pravila kao i „iskakanja” iz njih.

Na ovim stranicama srećemo se sa nizom upečatljivih mini-portreta osoba koje nisu obeležile veliku istoriju, sa opisima Sremskih Karlovaca, Novog Sada, kakve nam nisu ostavili hroničari-naučnici, sa etnografskim pikanterijama i društvenim kodovima minula dva veka, koji su ranije bivali izvan dominantnih vizura akademskih krugova...

Ponekad čitalac ima utisak da čita romaneskne varoške hronike jednog Jakova Ignjatovića, ponekad da je nepoznati autor ove knjige zapravo proučavalac arhitektonskih, genealoških i sličnih zanemarenih fenomena iz srpske tradicije – ali uvek taj isti čitalac može sa recepcijskom sladostrašću uživati u samom tekstu i njegovom arhaično-poetičnom jeziku.- Sava Damjanov

pripovetke iz vremena građanskog rata i vremena izgradnje socijalizma u Rusiji

Prfvi put na srpskom jeziku jedno delo iz mongolske književnosti uopšte. Preko dvadeset autora, kroz kratke i efektne priče predočuju srpskom čitaocu duh savremene Mongolije

Senčin je izraziti predstavnik i (uz Zahara Prilepina) začetnik novog realizma u ruskoj književnosti, pa čak i glavni junak ili prototip glavnih junaka u većini sopstvenih dela. Surovo prikazivanje stvarnosti, bez ukrašavanja i bez pokušaja da se nešto ublaži, okrutni junaci koji se ponašaju kao obični lјudi u životu dalekom od bajke čine karakteristike Senčinove proze. Tema ove knjige su promene. Tema mladosti i bunta, koja ponovo obuzima lјude srednjih godina. Pošto su stekli priznanje, status, porodicu i obreli se ukopani u kuću i navike, osećaju želјu da sve ponište i započnu život iz početka. Realista Senčin vodi rizičnu igru. On zadire u granice tuđeg iskustva sa čvrstom namerom da ga proživi, i to na najmračnijim, najnedostupnijim mestima, koja su, za razliku od objava na Fejsbuku, i najmanje čitlјiva. Valerija Pustova Senčin je čvrsto ukorenjen u modernost i realnost, ali se ne plaši ni škaklјivih, pa čak ni gorućih tema. Dovolјno je reći da je naslovna priča, po kojoj je knjiga dobila ime – beletrizovan, ali apsolutno prepoznatlјiv slučaj „atentata i vaskrsenja“ Arkadija Babčenka. Mihail Vizelј

Najlepše priče Štefana Cvajga:

- Legenda o trećoj golubici
- Guvernanta
- Letnja novela
- Strah
- Sila
- Zvezda nad šumom
- Put

Štefan Cvajg (1881 - 1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma.

Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Cvajg i njegova supruga su 23. februara 1942. izvršili samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.


„Kada čovek jednom pronađe sebe, ne postoji više ništa na svetu što bi mogao da izgubi.”

Štefan Cvajg

Svojom zbirkom priča Jednorozi, Barbora Hrinova hrabro istupa iz centralizovanog sveta dajući glas margini i njenim stanovnicima, koji, ne nužno skrajnuti, ipak bivaju izolovani u samom središtu.

Uoči prošlogodišnjeg beogradskog oktobarskog sajma knjiga, u čast glavnog gosta ovog sajma - Portugalije, objavljen je niz prevoda sa portugalskog jezika, među kojima se po značaju posebno izdvaja Antologija portugalske kratke priče, koju je priredila i prevela Jasmina Nešković, koja kao prevodilac, već tri decenije predano radi na razvijanju veza i odnosa sa portugalskom književnošću i kulturom. U ovaj antologijski izbor uvrštena su vrhunska pripovedačka ostvarenja najznačajnijih autora savremene portugalske književnosti. Bez obzira na osobene i različite stvaralačke pečate, sve priče iz Antologije mogu se podvesti pod jedan zajednički imenitelj. Sve one, naime, govore o otuđenosti, o teskobi življenja, o egzistencijalnom položaju jedinke u svetu. Sve su to priče apsurda i mučnine, kroz koje provejava suštinski pesimizam, karakterističan ne samo za celokupnu portugalsku književnost već i za portugalski mentalitet uopšte.

"Antologija kineske proze dvadesetog veka predstavlja smeo pokušaj da se sveukupnost jednog književnog stoleća sažme u sedamdesetak priča kazivanih perom i glasom najvećih kineskih pisaca poput oca kineske moderne književnosti i glavnog pobornika za uvođenje narodnog govora
u književnost Lu Sjuna, zatim vrsnog estete i pesnika Guo Možuoa, kao i melanholičnog majstora kratke priče Ju Dafua, ali i nekih od najpopularnijih kineskih pisaca današnjice kao što su Đija Pingva, Ju Hua, Čen Žan. U antologiji se takođe nalazi i određen broj eseja koji su u književno-teorijskom ili političkom smislu ostvarili nesamerljiv uticaj na razvoj kineskog društva i misli. Takvi su na primer eseji „Osvrt na Osmi mart” autorke Ding Ling i „Divlji zumbuli” novinara Vang Šiveija, u kojima autori smelo preispituju društvene okolnosti i nadglašavaju zaglušujuću notu jednoumlja. Da je reč o krajnje probranom štivu svedoči i činjenica da se u ovoj antologiji nalaze i eseji poput „Oslušni studenu kišu“ autora Ju Guangdžunga koji se smatra jednim od najlepše napisanih eseja dvadesetog veka jer se pisac oslanja na vizuelnu komponentu i ritmiku kineskog jezika, tako da u jednom dobijamo kolaž, partituru i književni tekst. Kao da to nije bilo dovoljno tu je i tekst „Hram Zemlje i ja” autora Ši Tiješenga, po mišljenju mnogih kritičara najbolji esej dvadesetog veka na kineskom jeziku.
Odabir je načinjen tako da ukaže i predstavi osobenosti kineske kratke priče i isprati istorijske tokove iz vremena kada se kineska nacija budila pa sve do devedesetih godina i otvaranja prema Zapadu. Teme i motivi su izrazito šarenoliki, od eksperimentalnih epistolarnih formi do poziva na nacionalno osvešćenje, rasprava o smislu života i elegijskih obraćanja istorijskim ličnostima. Drugu bitnu ulogu igraju putopisi, pastoralna i zavičajna literatura koja obiluje opisima narodnih običaja, znamenitih kineskih sela i gradova, ali i lamenata za minulim vremenima.
Sve u svemu zbirka je jedinstvena po tome što verno iznosi pečat jedne starodrevne civilizacije na način koji još uvek održava sponu s modernim, pa i današnjim svetom.
Bojan Tarabić"

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, ka-da je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pri-povest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan po-kušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . .
„. . . Za njega su vrata u zidu bila stvarna vrata, koja su kroz stvarni zid vodila besmrtnim stvarnostima. U to sam sada sasvim siguran. . .
‘Ako mi se ta vrata ikad ponovo ukažu, kunem se da ću ući, ostaviću za sobom ovu prašnjavu vrućinu, ovaj suvi sjaj taštine, sav ovoj zamorni besmisleni trud. Otići ću da se nikad više ne vratim. Ovog puta ću ostati tamo. . . Zakleo sam se, i, kad se ukazala prilika – nisam ušao. . .’
. . . Možete misliti da sam sujeveran, ili čak budalast, ali više sam nego upola uveren da je zaista imao nesvakidašnji dar i osećaj, nešto – ne znam šta – što mu je u vidu zida i vrata nudilo izlaz, tajni i neobični prolaz za bekstvo u jedan drugi i lepši svet. U svakom slučaju reći ćete da ga je to na kraju izneverilo. Da li ga je izneverilo?
Xerbert Džordž Bels
1866-1946
Jedan od najvećih engleskih pisaca i vizionara, četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, „otac naučne fantastike“, ili „realista fan-tastike“, kako ga je nazvao Džozef Konrad, ostavio je iza sebe veoma obiman književni opus od pedesetak romana i oko sedamdeset zbirki kratkih

Ovaj mali izbor iz velikog dela Andreja Platonova, uz već objavljeni roman Džan, samo je pokušaj da se ovaj izuzetni pisac približi onima koji ga još nisu čitali. Reč je o tri novele Platonova: Tajanstveni čovek (1927), Reka Potudanj (1937) i Povratak (1946), koje su u samom vrhu njegovog stvaralaštva.
„. . . Držeći se za ruke, dvoje dece još je trčalo putem prema nadvožnjaku. U isti mah je oboje palo, ustalo i ponovo potrčalo. Veće podiže slobodnu ruku i, okrenuvši se licem prema vozu i prema Ivanovu, poče da maše rukom kao da doziva nekog da se vrati. Tad oboje ponovo padoše na zemlju. Ivanov vide da je jedna noga većeg deteta u valjenci, a druga u kaljači – zato je tako često i padalo. Ivanov zatvori oči ne želeći da vidi i oseća bol dece koja su pala, dece koja su malaksavala, a onda i sam oseti kako mu ključa u grudima, kao da je srce, zapretano i izmučeno u njegovom telu, lupalo dugo i uzaludno čitavog njegovog života, i tek se sada dokopalo slobode, preplavivši čitavo njegovo biće toplinom i ganutošću. Najednom, spoznao je sve što je znao i pre, ali mnogo tačnije i stvarnije. Pre je osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a sada ga se iznenada dotakao obnaženog srca. . . .“

Bajke za veliku decu su originalne kratke forme, minijature u kojima Zamjatin kroz veselu ironiju i oštru, otrovnu satiru, pa i grotesku dovedenu do apsurda, predočava strašnu karikaturu realnosti godina posle Oktobarske revolucije. U njima se susreću stvarnost i fantastika, folklorna stilizacija i filozofska misao, biblijski sižei i politički podtekst, crtice iz života i antiutopijska proročanstva.

"Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u
mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo
nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je
interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu,
on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv,
alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine.
Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne
mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni.
Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega."

Markovaldo je zbirka od 20 priča, po 5 za svako godišnje doba.

Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god.
Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.

Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.


Dovlatov: dela

Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989)
Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990)
Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Nakon sedam godina Haosa (1989-1996) nastala je izdavačka kuća LOM, u kojoj je za 25 godina rada objavljeno na desetine knjiga kratkih priča sa oko 400 pripovedaka, od kojih se u ovom izboru našlo dvadeset. Izdanje „Ja sam pisac istine“, osim što predstavlja neke od najvažnijih autora čija je dela objavio LOM, moglo bi da podstakne čitaoce da pročitaju još nešto od ovih autora, a moglo bi i da bude inspiracija mladim piscima koji još traže svoj put u književnosti.

Devet judeo-balkanskih pripovesti
Svim žrtvama holokausta i genocida

„Svetiljka za Hanuku“ je zbirka priča i novela na judeo-balkanske teme. Knjigu čiji naslov metaforički tematizuje Hanuku, jevrejski Praznik svetlosti, čini devet proznih celina, koliko kandila ili sveća ima obredna svetilja kojom se obeležava ovaj praznik.

Oživljavajući sugestivne galerije likova i ličnosti, priče se odvijaju u različitim sredinama kako na Balkanu (Bitolj, Beograd, Solun, Skoplje, Štip, ostrvo Zakintos) tako i šire (Varšava, Njujork, Vašington, zemaljski ali i nebeski Jerusalim) i putem mešanja fikcije iz jevrejskih mitskih i istorijskih narativa i isorijskih činjenica, sastavljaju živopisni, ali i dramatični mozaik života, kao i stradanja jevrejskih Sefarda tokom holokausta. U njima provejavaju
autentičnost ali i istorijska akribija u slikanju miljea i istorijskih događaja. Autor je koristio veliki broj autentičnih i višejezičnih izvora.

Priče iznova govore o nadama, strahovima, snovima, uspomenama, nostalgiji, u finalnoj analizi tragedija ljudi, bez obzira da li su preživeli ili su tragične žrtve ideje nacističkog konačnog rešenja. Ova zbirka priča je svojevrstan književni spomenik napisan u spomen na ljudske tragedije jevrejskog naroda a sa Balkana, koju je napisao pisac sa Balkana nejevrejskog
porekla.

"ORIJENTALNE PRIČE MARGERIT JURSENAR

„Osmeh Kraljevića Marka“ je zbirka od deset kratkih priča Margerit Jursenar sa motivima iz narodnih folklora, predanja i legendi, od Balkana preko Indije do Kine i Japana. Taoističke bajke, srpska epska poezija, hinduska i grčka mitologija su samo neke od polaznih tačaka Margeritinih priča. Priče sa Istoka koje su zapravo čaranje, mađije, bajanje, tiho tkanje, susret ovozemaljskog sa natprirodnim i onostranim, večnog sa trenutnim. U orijentalnim pričama Margerit Jursenar susrećemo Vang-Foa koji je „voleo samo slike stvari, a ne i same stvari, te mu ništa na svetu nije izgledalo dostojno nabavke“; najpoznatijeg japanskog ljubavnika Žen-Šija; našega Kraljevića Marka koji lumpuje po Kotoru i, naravno, upada u nevolje; nimfe i sukob starog i novog – hrišćanstva sa starim mitološkim svetom i još mnogo drugih istočnjačkih legendi."

Uloga je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Rusiji od 1965. do 1978.

Zamišljam ga kao vlasnika tijesnog dućana, negdje u staroj skopskoj čaršiji, kako od jutra do ranog predvečerja unutra majstoriše, bavi se svojim obrtom i zanatom, za koji običan svijet previše ne mari, jer i ne zna što se unutra, u tom dućanu zbiva... ja njega vidim s plavom majstorskom pregačom, blatnjavog od zemlje kojom su prošli njegovi junaci i crnog od kolomasti što izvire iz njegova starinskog pisaćeg stroja, kako se bavi svojim veličanstvenim zanatom. Jednog će jutra, bit će to ponedjeljak, u skopsku čaršiju zaći Borhes i Bruno Šulc, da traže Sašin dućan. Pitat će ljude gdje je to, nitko neće znati gdje je to, pa će do dućana doći krećući se uz jednu veoma dugu paukovu nit. Ovo je knjiga koju mađioničar-pisac piše svojim čitateljima mađioničarima. Dok čitate njegove priče, postajete svjesni svojih vlastitih, za koje niste ni znali da postoje. Čudo, kažem vam! - Miljenko Jergović

Znam da je u Skoplju sve moguće – tokom jedne kratke posete, u staroj čaršiji sreo sam Toma Stoparda lično. U staroj čaršiji jedan od Prokopievljevih likova takoreći susreće Čehova. Takve su i ove priče – s osećajem svakodnevnog čuda, s lucidnim snovima i tumačenjem tuđih snova, s neprestanim iznenađenjima, ali i spokojem, da smo uvek tu, prisutni, ali i negde drugo. - Georgi Gospodinov

Aleksandar Prokopiev nas zabavlja svojom prozom. Poigravajući se stvaranjem, on iznova stvara priču. Poseduje sopstveno pletivo, neguje sopstveni prozni vez... Njegovo uputstvo drugima jedino bi bilo moguće – u vidu antiuputstva. Nemojte se ugledati na mene! Ako već morate na nekog da se ugledate, ugledajte se jedino na unutarnjeg sebe. Tada, i samo tada, bićete priča. - Dušan Stojković

Često nam je potreban neko manji od nas.

Ovo je jednostavna tajna koju nam nežno i nenametljivo otkriva knjiga Mala filozofija o pticama. Posmatranje sveta koji nas okružuje, pažljivo osluškivanje prirode i njenih mudrosti, stvari su koje kao čovečanstvo moramo da savladamo. A najbolji način za postizanje toga jeste da na trenutak zastanemo, usporimo tempo ubrzane svakodnevice i saslušamo poruke koje do nas stižu iz ptičjeg sveta.
Pripovedajući svojevrsne priče o svom načinu života, ovi mali„mislioci“ uče nas umetnosti življenja, koja se prema okolnom svetu odnosi sa većim poštovanjem, a često i sa njegovim dubljim razumevanjem.
Ove 22 kratke i jednostavne životne lekcije pozivaju nas da ponovo razbudimo svoje prirodno, ali usnulo biće.

U ovoj filozofskoj pripovesti, Blanšo (1907-2003) se bavi bolešću, umiranjem, smrću, ljubavlju, prijateljstvom i izdajstvom. Bavi se, u krajnjoj liniji, slutnjom povratka iz sveta mrtvih, prisustvom preminulih. Ukratko, narator prisustvuje smrti svoje mlade prijateljice, a par godina kasnije, ophrvava ga sumnja da je njegova sadašnja ljubavnica zapravo preminula prijateljica - vaskrsla iz sveta mrtvih. Za s

ve nas koji smo osetili i smrt bližnjih i padanje bombi, baš kao i okupaciju, ali i bivstvovanje na tuđem jeziku kao i Blanšoov narator koji pokušava da govori poljski tokom bombardovanja Pariza, ovaj tekst predstavlja pravu delikatnu poslasticu za čitanje i veliki izazov za razumevanje. On je prava šuma zvukova i značenja, lavirint kroz koga je veliki izazov tražiti izlaz, gotovo mistično iskustvo. Centralno pitanje knjige je odnos između životnog i književnog iskustva. Ovo pitanje, u širem smislu, dominira i ostalim delima Blanšoa.
Blanšoova pripovest predstavlja jedan izuzetno ambiciozan projekat. Ona ne samo da se bavi pitanjem granice najintimnijeg sećanja već istovremeno ispituje i granice jezika kojima se može ispitati, doživeti i, na kraju krajeva izreći, ono neizrecivo: smrt. Smrt bližnjega i sopstvenu smrt. Namera autora je da se on te mere ukloni, da književni jezik, taman to bilo iluzorno, počne sam da ispisuje svoja značenja. Namera mu je, ma koliko god to čudno zvučalo, da zaustavi smrt. Ili bar da je odloži. Po mogućstvu ad indefinitum.

... Nije zato čudno što u decembru postoji jedna duboko ukorenjena potreba čoveka za čudom, za dobrotom i ljubavlju. I kao što nam poznati romantični nemački pisac E.T.A. Hofman, u Krcku Oraščiću, kaže, da je prelazak iz sumorne realnosti u najluđu divlju i božanstvenu fantastiku moguć u svakom trenutku, tako i mi možemo pomoću ovih priča da izdržimo ali i sažmemo tešku stvarnost: brige i mrak nek budu pozornica dešavanja najvećih čudesa i lepota. Metamorfoza mraka u bleštavo svetlo, lepota je hrišćanskog praznika, Božića. Na pozornici decembarske svedenosti svaka maštovita duša može da ostavi svoj poklon: nežne reči i zamisli i slike za svetove daleke, bezbrižne, gde teku neki potoci vina ili limunade i gde okolo ćućore kućice od slatkiša. Za svetove daleke, u kojima stvari i bića imaju i muzičku stvarnost. Makar to, u ovom životu satkanom od gubitaka i grubosti. Pretvaranje patnje zbog izgubljene ljubavi u misao o snu i pravdi, ili, barem, u san. Može i to da bude Božić: uteha i opraštanje za nepravde koje nam je svet ili voljeno biće zadalo. Neka ovaj dan bude bajkovit i čaroban, i vrati nas našem detinjem snu.
Pored Hofmana, ovde su i priče Tolstoja, Dostojevskog, Čehova, Dikensa, Irvinga, Nabokova, Andersena, Kuprina, Gorkog, Zoščenka, Tvena, O Henrija, Vile Kader, Lujze Mej Alkot i mnogih drugih...

...Važno je da pokušamo da zadržimo Božić, kao deo ljudskosti, i nek ova knjiga bude jedan u nizu tih pokušaja.

Ovu knjigu čini 45 legendi, pripovedaka i anegdota o gradovima duž Evrope - od krajnjeg severa do juga. Legende obuhvataju vremenski raspon od Starog sveta do događaja iz 18. veka, pa i nešto kasnijih. Mnogi opisani događaji imaju istorijski verodostojnu osnovu, neki su obavijeni velom legendarnog i bajkovitog ali se nijednom ne može poreći privlačnost i zanimljivost.

U knjizi su opisana zbivanja vezana za antičku Grčku i Rim, Rimsko carstvo, Tebu i Troju. Mnogi od pomenutih mitova su poznati našoj čitalačkoj publici, pa i deci, ali ovde su predtavljeni možda unekoliko drugačije,

To je bilo davno. Vrlo davno. U ono starostavno, već mitsko doba, kada je jedan čovek još vodio računa o drugome. To je bilo vreme totalne neslobode. Činilo se da je svakom čoveku stalo do svakog drugog. I da je čitavom društvu stalo do svakog čoveka. I, što je zakonito, svakom čoveku je stalo do društva.

Sada živimo u drugom, apsolutno slobodnom svetu. Svetu u kome je svaki čovek slobodan da padne na samo dno. Niko ga neće zadržavati, neće ga dizati uvis ni gurati što dalje od ivice provalije. Čovek sada može da bude beskućnik, da bude prosjak. Niko neće kršiti njegovo sveto pravo. Mnogi će mu čak i pomagati da se učvrsti u svojoj odluci. Na primer, ako čovek ostane sam i propije se, za njega će saznati stambeni mafijaši i, po razrađenoj šemi, stan tog čoveka će da uknjiže na sebe, a samog čoveka da odvedu u zabačeno predgrađe ili da ga jednostavno izbace na ulicu. Zato što živimo u slobodnoj državi, i svako je slobodan da klizi nizbrdicom do samog dna.

Nekad nije bilo ovako. Nekad su čoveka ometali. Čim čovek prestane da odlazi na posao, oda se piću ili zanese knjigom Ruža sveta, pozivali bi ga u sindikat, fabrički komitet, naučni komitet, njegovim problemom bavio bi se maltene savet narodnih komesara. Ako napusti jedan posao – dobije drugi. Ako ljuto pije – odvedu ga u dispanzer za lečenje radnika i leče. Ako čoveka napusti žena – druga žena bi nalazila tog čoveka, a kolektiv je jamčio. Drukčije nije moglo.

Putujući često poslom u razne krajeve istočnoarapskih zemalja i boraveći duže po tamošnjim prestonim gradovima, a noseći iz detinjstva neizmernu ljubav prema usmenoj književnosti, uporno sam tragao za autentičnim zapisima priča na „čistom“ arapskom narodnom jeziku. Avaj, sve je bilo bezuspešno.

Ipak, mnogo godina kasnije pojavili su se prvi plodovi – preda mnom su se počeli otvarati prostori jedne bogate usmene tradicije o kojoj se kod nas nije znalo gotovo ništa i koja je i drugde u svetu nepoznata, a izvršila je silan uticaj upravo na usmenu tradiciju Srba i drugih balkanskih naroda. Jedna takva rukopisna zbirka, od najvećih i najboljih, bila je decenijama nedostupna – čuvana od stalnih ratova i revolucija u podzemnim bunkerima Muzeja Iraka. Bio je to Divan el taftaf ili priče Bagdađanki, rezultat sakupljačkog truda karmelitskog monaha Anastasa Marija el Kirmilija. Ovom prilikom, uz ostale zbirke izvornih narodnih priča prevedenih na srpski s arapskih govornih dijalekata, sve priče iz nje predajem u ruke čitaocima u nadi da će one naći put i do njihovih srca.

Uzgred, u Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost ni da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno. Kao i drugde u svetu, na ženskim poselima u Bagdadu pripovedanje se zgušnjavalo u kolektivno životno iskustvo, gde jezik erotike postaje jezik individualne i kolektivne slobode.