PUTOPISI

Grenland – zemlja kontrasta, veličine 23 Srbije

Otkrijte Grenland kroz oči putopisca Viktora L. – mesta gde beskrajna belina leda susreće uzburkano arktičko more, a gotovo napuštene naseobine kriju život prkosnih i srčanih ljudi. Boravak na brodu, šetnje po divljim predelima i susreti s lokalnim Inuitima omogućavaju čitaocu da razume ne samo geografske, već i kulturne i duhovne dimenzije ove posebne zemlje.

Ovaj putopis nije politički komentar, već posveta večnim vrednostima: neviđenoj lepoti ledenih gromada, snazi prirode i izdržljivosti ljudi koji su u skladu sa njom. Autor nas vodi kroz Grenland pažljivo i sa poštovanjem, beležeći autentična svedočenja i otkrivajući bogatstvo života u jednoj od najekstremnijih regija sveta.

Grenland Viktora L. je knjiga za sve koji žele:
da otputuju bez napuštanja doma
da razumeju kulturu i duševnost Inuit naroda
da dožive Arktik kroz inspirativnu, poetsku prozu

…I na Isto ku i na Zapadu upoznala sam ljude kojih želim da se sećam i zbog kojih znam da sve moje putešest vije nije bilo uzaludno – kako naše iseljenike u strogim svetovima razvijenih zapadnih drža va koji vole poeziju i danas, tako i stanovnike država sa minimalnim platama koji znaju da se raduju i da mašu na odlasku. Bogatstvo putovanja je priča koja se nikada ne završava.

– Mirjana Nikić

…Pisati o tako drugačijim svetovima punim magije kojom ih je priroda obdarila, kao što su Kuba, Maldivi ili Bali, nužno znači odbaciti svoje svetonazore i dozvoliti metafizici, para doksu i apsurdu da svojim često samouređujućim haosom ispune piščev doživljaj. Svesno ili ne, intuitivno ili znalački, ne znam, tek Mirja na Nikić prati taj obrazac, čak mu se, na zado voljstvo nas čitalaca i prepušta. Putovanje po svetu se završava povratkom u Srbiju, prona laženjem „Sremačkog Tajlanda” i „Karlovačkih Maldiva”, do nekih novih putovanja i svetova čiju će analognu sliku opet pronaći u svojoj zemlji.

– Dijana Ivanović, novinarka Radio Beograda 2 i autorka emisije Dionis

Romaneskni vodič kroz Srbiju

Autorka romana Moja ljubav Nikola Tesla i Zmajeva žena

Sentimentalno putovanje kroz vreme i prostor srpskih prestonica od Beograda, Kruševca, Smedereva, preko Sremskih Karlovaca, Kragujevca, Debrca do Niša i Prizrena.

Gradove ne čine samo zgrade i ulice; oni su bića koja pamte naše nedoumice, kamenove spoticanja, radosti i nezaboravne trenutke. Kroz Anin otvoreni pogled i njeno duhovno povezivanje sa mestima gde se istorija prelama sa svakodnevicom shvatićemo da ih i sami nadograđujemo svakim svojim korakom, mišlju i sećanjem. Dve glavne junakinje ovog dela, Srbija i sama autorka, pozivaju nas da oslušnemo glasove predaka, da se setimo istorije, da prepoznamo sopstvene senke, a možda pronađemo i značajne putokaze.

„Ana Atanasković nas u formi putopisa i autobiografskih sećanja odvodi u srpske prestonice. Knjiga otkriva tajne Anine uspešne spisateljske radionice i izvore inspiracije za njene storije o herojima i heroinama naše prošlosti. O svemu o čemu piše, Ana piše iz srca, ljubavi, iz duboke emotivnosti.“
– Milisav Savić

„Dirljiva, životna, neobična knjiga obojena setom, ali i čežnjom. Ana nas navodi da zastanemo, pogledamo unazad, potom produžimo dalje. Gde god da se nađemo, pronaći ćemo tragove vremena vredne da se na njih osvrnemo. Ovo je putopis ljubavi, knjiga sa kojom ćete prošetati Srbijom i osetiti različite damare kojima je živela kroz vekove.“
– Jasenka Lalović

„Koliko ljudi ’boluju’ kada ih život presadi iz grada u grad? Šta čine sa uspomenama, akcentima, navikama, ima li u novom gradu mesta za njih ili ih moraju odbaciti i zauvek zaboraviti? Mnogo pitanja, ali na kraju sva stanu u jedno. Da li gradovi čine ljude ili ljudi čine gradove? Ova knjiga proniče u te tajne.“
– Bojan Ljubenović

U dvadeset priča koje nas vode od Mojsinjske gore i Pančeva, preko Egine, Venecije i Lisabona, pa do NJujorka, Sankt Peterburga i Jerusalima, autorka pripoveda o kulama, trščanim kolibama, pločnicima, spomenicima i galerijama, ali prvenstveno o ljudskim sudbinama i legendama, poetično i toplo, duhovito i sirovo. U njima će čitalac pronaći svedočanstva o mestima, vremenima i kulturama, bajkovitu prozu i pokoju istinu za koju nije ni znao da za njom traga, svojevrsnu kartu sveta u kojoj su svaki kraj, svaka reka i svaki grad zapravo unutrašnji pejzaž. Ovo nije turistički vodič niti putopis; u ovom prtljagu nema četkica za zube niti spiskova šta sve treba videti. Ali ima gusaka koje izdaju tvrđavu, vrbine kore koja isceljuje, flaminga koji boje nebo u ružičasto, zrikavaca koji horski prate pucketanje pistaća i vremena koje miriše na vosak i tamjan. Ovo je knjiga u koju je stalo više svetova nego u bilo koji atlas, lagani zavežljaj koji u sebi nosi kontinente, vekove i usude i koji putuje s nama čak i ako nigde nismo krenuli.

O Svetoj Gori čovek može da sazna bezbroj legendi, istorijskih i geografskih činjenica, ali to nije dovoljno. Ona mora da se upozna u neposrednom susretu. Sveta Gora nisu samo carski manastiri s predivnim freskama, ikonama i zlatnim i srebrnim ukrasima koji sjaje u polutami hramova ispunjenih mirisom egzotičnih aroma tamjana. Te zgrade i zidine su raskošni spomenici zemaljske moći njihovih ktitora. NJihov kamen može da odoleva vekovima, čak i kada ih ljudi napuste. Ipak, bez ljudi, oni su ništa. Priča o Svetoj Gori je priča o žudnji za otkrivanjem božanskog u čoveku. Zato je jedina istina o Atosu koju možemo saznati ona koju sami doživimo. Sveta Gora su sve njene boje, mirisi, tišine i zvukovi, utisci koji preplavljuju poklonika dok hoda šumama i kršem, a više od svega njegov unutrašnji dijalog. Miris svetogorskih duhovnih cvetova budi neodoljivu žudnju da se vratite, iznova se sretnete licem u lice s Atosom i prepoznate sopstveno lice u njegovom.

Zanimljivo i duhovito opisana putovanja po tri najveće, najmnogoljudnije i ekonomski najsnažnije države Azije: Indiji, Kini i Japanu. Posebno je istaknuta kulturna osobenost ovih zemalja, i pokazana njihova nesamerljivost i neuporedivost sa evropskim kulturnim obrascima. Poruka ovih „putopisa“ je da nema mesta nikakvom evropocentrizmu i bilo kakvom osećanju superiornosti evropskog čoveka nad ljudima Azije. Čak i nad onim najsiromašnijim stanovnicima, koji bukvalno žive po ulicama velikih indijskih gradova. Njihova nasmejana lica, moraju kod iole otvorenog Evropljanina dovesti u pitanje njegov sopstveni način života i opravdanost njegove žudnje za sticanjem materijalnih ili nekih drugih bogatstava. Jer čemu konačno sva ta bogatstva, čemu jurnjava za njihovim sticanjem kada osmeha na licu nema. Kao kod siromašnog, ali zadovoljnog Indusa.

Vreme darova je Patrik Li Fermorov blistavi opis njegovih avantura koje su ga dovele sve do Mađarske tokom njegovog epskog putovanja pešice od Londona do Konstantinopolja. Putovanje započinje u Nizozemskoj i stiže do srednje Evrope, preko tevtonskog i slovenskog središta, gotskog severa, bojišta Rimskog carstva, sve do Rajne, pa zatim naniže Dunavom do starog Balkana i postvizantijskog prostora.

S „kukavnim“ iznosom od jedne funte nedeljno planirao je da „živi kao skitnica, hodočasnik ili lutajući učenjak“, da spava u prihvatilištima, manastirima i štalama. Ali slučajni susret u Bavarskoj omogućio mu je da taj vid putovanja povremeno prekida ležernim boravcima u dvorcima.

„Prešao sam osam hiljada kilometara od krajnjeg severa do krajnjeg juga Sudana i zavoleo sudansku pustinju i te ponosne, hrabre i čestite ljude koji su me naučili šta znači gostoprimstvo. Četiri i po hiljade godina burne prošlosti o kojima svet malo zna približili su mi dobrodušni Sudanci, koji u mojoj duši i danas svetle kao zvezde nad širokom beskrajnom pustinjom.

Sudan je tokom srednjeg veka bio jedna od najvećih pravoslavnih država sveta. Danas postoji zajednica Sudanaca toliko vezanih za Srbiju da se sa pravom nazivaju srpski Sudanci.

Ova knjiga je nastala u dahu, na početku novog građanskog rata koji je raselio većinu Sudanaca, kao zahvalnost ljudima koje sam tamo sreo i koje smatram najboljim ljudima na planeti, ali i kao odraz divljenja kulturnom blagu kojem nema premca.“
– V. L.

„Lazić je u punom smislu reči opijen putovanjima, susretima sa prirodom, društvenim životom, kulturnim nasleđem, svakodnevicom u koju bez ostatka i kalkulacija uranja, ali je pri svemu tome i dobro obavešten, uzorno racionalan, verodostojan, a samim tim i činjenično informativan, odnosno saznajno pouzdan.

Pred nama je ceo i sav Sudan. Kroz Lazićeve žive opise etapa i postaja na putu kroz Sudan dobijamo pravo bogatstvo podataka o prošlosti i sadašnjosti ove velike zemlje koju istorija nije milovala, ali ju je u pojedinim razdobljima, osobito u drevnosti, dovodila u središte zbivanja i civilizacijskih tokova tada poznatog sveta.

Svaki pisac zna koliko je važno, a nimalo lako, pronaći primeren i rečit naslov svome delu. Viktor Lazić je u tom pogledu postigao pun pogodak. Ortakluk dobrih duša i sjajnog putopisca predstavlja najskladniju koautorsku sinergiju.“ – Prof. dr Darko Tanasković

„Čovek koji nije bio u Italiji uvek je svestan inferiornosti, jer nije video ono što se od čoveka očekuje da vidi”, primetio je engleski pisac Semjuel Džonson 1776. Grand Tour (gran-tur), kultno putovanje kroz Evropu koje se završavalo produženim boravkom u Italiji, kao običaj prvenstveno britanskog plemstva i bogatih zemljoposednika, imao je često za poslednju, vaspitnu ulogu, seksualno obrazovanje, gde je etapa u Veneciji dugo služila za vidanje ljubavnih jada uz erotski program.Većina ljudi elizabetanskog doba smatrala je Italiju carstvom uživanja i vradžbina. Oni koji su mogli, putovali su u Veneciju, Firencu ili Rim, tri glavne destinacije Grand Tour-a, i uživali u njihovim renesansnim plodovima, duhovnim, misaonim ili telesnim. Oni koji to sebi nisu mogli da priušte, gutali su italijanske priče i slušali putnike, žudeći da saznaju više o toj čudesnoj zemlji kultivisanih dvorova, koja ima najbolje umetnike i arhitekte, najbolje naučnike, najrečitije govornike, najzavodljivije žene u Evropi, ali i najopasnije ljude, vične bodežu i otrovu!

„Prvi čovek koji je dokazao da je Zemlja okrugla bio je moreplovac Fernando Magelan, Portugalac u službi španskog kralja. To otkriće je, još pre petsto godina, izazvalo bes i podozrenje većine tadašnjih stanovnika naše planete, koji su mislili da je Zemlja ravna ploča. Kako smo mi Srbi vrlo nepoverljiv narod, rešio sam da to proverim. Bio sam čak i na Filipinima, gde je ovaj moreplovac skončao od strele tamošnjeg poglavice Lapu-Lapua. I zaista, kud god da sam krenuo, put me je dovodio natrag u Srbiju. Dakle, senjore Magelane, bili ste u pravu: Zemlja je zaista okrugla.“
– Dragutin Minić Karlo

„Dragoceno svedočanstvo o državama, narodima, gradovima, kulturama, jezicima, običajima, arhitekturi, prošlosti, umetnosti, nacionalnim kuhinjama... Dodatnu vrednost knjizi daju ilustracije dr Špire Radulovića, poznatog i nagrađivanog karikaturiste, koji kao da je bio autorov saputnik na ovim putovanjima po belom svetu.“
– Aleksandar Čotrić

„Kada vam ova knjiga dopadne ruku, opustite se, zavalite se u fotelju i putujte po svim meridijanima Zemljinog šara bez prtljaga, karata i rezervacija. Doživećete mnogo toga novog i uzbudljivog, začinjenog poznatom duhovitošću autora. Ovo zanimljivo putovanje ima i edukativni karakter: ono što ste znali o nekoj zemlji, znaćete još bolje. I ne brinite, pošto je Zemlja okrugla, vratićete se u centar ove planete: u Srbiju.“
– Vanja Bulić

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju. Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja.

U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).

I naziv knjige „Dalje od kraja sveta“ zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

Između putnika i turiste nema znaka jednakosti.

Turisti putuju s ciljem da nešto vide i dožive. Putnici ne znaju uvek gde će stići i šta će doživeti. Ili, koji će deo sebe, svoje prošlosti ili sadašnjosti, iznova oživeti. Mnogi turisti neretko postanu putnici, otkrivajući više od očekivanog ili traženog. Događa se da na sasvim novom i nepoznatom mestu vide jasnije i sebe i druge ili događaje sagledaju u sasvim drugačijem svetlu. Američki književnik Henri Miler (1891 – 1980) to je uočio i napisao: „Naša destinacija nikada nije mesto, već novi način posmatranja stvari.”

Putovanja su moja velika ljubav, ali mi nisu uvek bila dostupna. Život van domovine i, pre svega, zasnivanje nove porodice, probudili su u meni putnika koji beleži. Stihovi su nastajali vremenski nezavisno od fotografija. I pored toga, u ovoj su knjizi lirika i fotografija neraskidivo povezani.

Ova je knjiga plod zajedničke ljubavi prema putovanjima i potrebe da beležimo svoje utiske i osećanja. Ona je zbir mojih lirskih zapisa i fotografija, čiji je prevashodni autor Zoran Vujanović.

Stihove za lirski putopis sam počela da pišem pregledajući fotografije nastale na Zoranovim i mojim zajedničkim putovanjima. One nisu budile samo sećanja na mesta koja smo posećivali, nego, pre svega i više od svega, emocije koja su ta mesta kod mene izazivala. Uz fotografije, bilo je lako vratiti se u trenutak koji je ostavio trag dublji od osećaja ispunjenosti turističke potrebe i želje da se vidi i doživi nešto novo. Taj trag je često bio oživljavanje davnog iskustva ili doživljaja. Neka mesta su u meni izazvala reakciju na globalne probleme, pa su tako nastale nekolike angažovane pesme. Sasvim neočekivano su se u toku tog procesa probudila sećanja i na moja ranija putovanja, pa su se u ovoj knjizi, pored fotografija Zorana Vujanovića, našli i neki moji svetlopisi.

Putopis započinjem na vrhu planine Haleakala na havajskom ostrvu Maui, na mestu gde sam, iščekujući zalazak sunca, doživela jednotu zemaljskog i nebeskog. Završavam ga u rodnoj Srbiji, u koju sam se vratila posle gotovo tri decenije života u inostranstvu, na planini Tari, na mestu gde sunce najuzbudljivije izlazi.

Između ta dva vrhunca su lirske slike i fotografije mesta koja sam posetila ili u kojima sam živela poslednjih dvadesetak godina.

Dvojezični (srpsko-francuski) putopis ispričan kroz prozor čuvenog voza Beograd-Bar!

Nekada Jugoslavija.

Danas su to suverene države i nekoliko teritorija u nastajanju. Jedan jezik, više bliskih jezika.

Šetati tuda, posmatrati, otkrivati, sretati se, razmenjivati, iznenaditi se, ponekad se i rasrditi, u bliskom susretu sa žiteljima. Pre svega, pokušati da razumemo; ono što spaja više nego ono što razdvaja, pojmiti osobenosti ljudskih zajednica i pređenih kilometara.

Jedna dizajnerka-akvarelistkinja i jedan pisac-putnik, dva para očiju upućenih u „upotrebu sveta“, a ipak nov i stran pogled posetilaca na vreme koje, prolazeći, guta i obznanjuje sadašnjost što sebi gradi vreme pred nama.

Autrefois, la Yougoslavie.

Aujourd’hui, des États souverains et quelques territoires en devenir. Une langue, des langues proches. S’y promener, observer, découvrir, rencontrer, échanger, s’étonner, s’indigner parfois, au plus près des habitants.

Essayer de comprendre surtout ; ce qui rassemble plutôt que ce qui divise, entendre les particularités des populations et des régions traversées.
Une dessinatrice-aquarelliste et un voyageur-écrivain, deux paires d’yeux avertis à « l’usage du monde » et néanmoins un regard neuf et étranger de visiteurs du temps qui passe, croque et raconte un présent qui se construit un avenir.

Dvojezično, srpsko-englesko, izdanje putopisa ""Unutrašnji Japan"" Danka Kamčevskog.

„Često nam je naša suština podjednako daleka kao i predeli preko sedam mora. Ipak, osetimo da je duša već tamo, a zadatak tela je da se i ono pojavi na zadatom mestu i u zadato vreme. Takva su bila oba moja putovanja u Japan, i ono iz 2017. i ono iz 2019. godine − oslonjena na putovanja duše u međuvremenu, u prisećanjima, maštanjima i snovima, ali time ne manje značajna. U Japan nisam putovao navučen žeđu za uzbuđenjima ili strahom od dosade, što su u stvari dve strane istog žetona. Upravo zato, skoro sve što sam tamo doživeo i dalje je živo sećanje.“ – Danko Kamčevski

Danko Kamčevski živi u Kragujevcu. Stekao je doktorat iz engleske književnosti i kulture. Radio je kao univerzitetski profesor u Kuvajtu. Autor je niza akademskih radova. Urednik je u časopisu Ljudi govore. Najradije objavljuje na teme iz srednjovekovne i mitopoetske književnosti. Pored putopisa, piše i pripovetke i romane.

Život nije uživanje već neprestana borba. Od naše vere zavisi kako ćemo se nositi sa surovostima života. Ko uživa u životu i ne muči se i pri tom se gordi i nipodaštava ljude oko sebe, neka ne očekuje radost u večnosti. Koga Bog voli njemu priprema i drugačiji put spasenja...

Mihailo Petrović Alas bio je osnivač naše matematičke nauke, ali i vaspitač i učitelj čitavih naraštaja naših matematičara. Sa izvora velike nauke, francuske matematike s kraja XIX veka, on je usvojio mnoge nove ideje koje vode ka stvarnom napretku nauke. On je jedini srpski matematičar koji je ušao u krug sto najznamenitijih Srba.

Šta je Antiputopis Dušana Mijatovića? U Antiputopisu se opisuje antiputovanje, iz istog razloga iz koga Šeširdžija u Alisi u zemlji čuda slavi nerođendane. Zato što ima više nego rođendana. Antiputovanje u sebi sadrži putovanja, kao što antivirus sadrži u sebi virus. To je jedno duhovito i paradoksalno putešestvije ka sebi. Ono je ekscentrično, šarmantno, lagano, kaporovski stilski nehajno, a ipak vrlo gusto. Mijatovićeva hodoljublja na strani uvek ga dovode u Beograd, u njegov duhovni centar, čamac na Savi koji propušta vodu. Čitaoca hvata pod ruku, i njega, koji je zalutao, od nemila i nedraga vraća u svoje milo i drago. Cena koju čitalac mora da plati za taj povratak i prepoznavanje, jeste da ponovo nauči da se smeje. Miloš Konstantinović Autor sasvim otvoreno i bez zadrške, piše o mestima koje je posetio u sklopu porodičnog proputovanja po Evropi. Nadasve iskren i krajnje otvoren za utiske, Dušan zna da bude i vrlo duhovit na svoj račun, dok se osvrće na sve zgode i nezgode sa putešestvija. U svom dnevničkom delu se autor osvrće na živa sećanja na oca i sutuacije koje su, svaka na svoj način, povezane sa pričama ovog „antiputovanja”.

Došavši u Srbiju, ruska umetnica Sofija Ječina se zaljubljuje u našu zemlju i odlučuje da svoje impresije i dogodovštine prenese na papir. Knjiga je obogaćena Sofijinim originalnim slikama inspirisanim raznim delovima Srbije i svakodnevnim životom u Beogradu.

Kosovo je tragični i uzvišeni pad našeg srednjovekovnog carstva. Sa njime bi se moglo završiti. Ali ono je i jedan od najlepših početaka. U beskrajnoj ravnoj širini mirnog kosovskog pejzaža Gračanica, sva u talasima lukova, svodova i kubeta, uzdiže se grandiozna, u oblake. Pahimer i Teodor Metohit, naš carostavnik i toliki letopisci pisali su o maloj vizantijskoj princezi Simonidi, detetu udatom od 9 godina, i o slavi i veličini vladara koji je stvorio Gračanicu, Nagoričane, Banjsku, Treskavicu i Kralјevu crkvu u Studenici.Ali je sve to slabo, sve to neznatno, sve to izbledi kada na svodu gračaničkom kao pod trijumfalnim lukom ugledamo Stefana Uroša Milutina – koji se potpisivao gordo: S Bogom samodržac vseh srpskih i pomorskih zemlј – u bisernoj bagrenici sa zadužbinom u ruci i malu Paleologinu nežnu, patetično lepu, izraza bojažlјivog i milog, očiju punih bolne detinje lјubavi, kraj čijeg lica padaju dve dragocene okrugle minđuše kao dva sunca

Miruje berlinski dan. Nemamo obaveza. Mirujemo i mi. Spremamo se da obiđemo centralne zgrade i ustanove koje nismo videli. Cela istorija može da stane u nekoliko smrdljivih i neprovetrenih prostorija. Zaudar istorije jeste najčešći miris. Nema boljeg mesta da se miris istorije oseti od ovog ovde, od Berlina. U ovom gradu su se borili vetrovi u svim dobima. Ovo je, verovatno, prokleto mesto. Neko je ovde čini ostavio, a Nemci ih neovlašćeno diraju. Nije dobro reći neovlašćeno, ali je nespretno došla reč kao što Nemci nespretno čine sa činima. Berlin je, zapravo, tragična priča o jednom narodu koji je hteo tragediju drugih naroda pa mu se vratilo. Ne bih, naravno, ovakve misli imao u Vajmaru ili u Lajpcigu, a ne znam: možda je tamo sve smišljeno, a Berlin je određen da plati kaznu. Ko to zna? I kome je potrebno takvo znanje? Zar nije bolja ćutnja?

Berlin, 24. XI 2001, 11:15

U ovoj knjizi, samo za nju, izrađen je putni časovnik. Iz minuta u minut, on meri i otkucava dužinu dnevničkih svedočenja sa autorovih putovanja po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj. Svaki zapis je istovremeno samostalan i deo je celine, autentičan je, sugestivan i sažet, sa lica mesta, ponekad napisan u vozu ili avionu, jezički bogat i jasan, na sopstveni način dragocen.

Brojčanik predstavlja samosvojno i osobeno delo u savremenoj književnosti.

Putopisac Mirko Magarašević ima oko za Tursku, zanimljivu sa svojim protivrečnostima, raznoliku, izazovnu, otvorenu ka Evropi; on eksplicitno poziva na oslobađanje od stereotipnih predstava. Magarašević je precizan u opisu i jednostavan u izlaganju istorijskih činjenica kojima odlično vlada. Spasilac Turske Ataturk je u žiži autorove pažnje. Turska pisma prate zasluge ove harizmatične ličnosti, čiji je život ispunjen vojnim i reformatorskim uspesima, ali je pre svega naglašen etos Ataturkov: njegovo podizanje spomenika poginulim neprijateljima, odsustvo demagogije, njegovo vizionarsko rodoljublje zbog kojeg je Mustafa Kemal Ataturk simbol turskog uspona, a kemalistička Turska most susretanja azijskog i evropskog duha.

Jasmina Ahmetagić

Da bismo predstavili sebi bilo koju destinaciju, moramo proniknuti u njenu suštinu i spojiti je sa onim što je suštinsko u nama. Na jednom mjestu će to biti priroda, na drugom politika, na trećem umjetnost. Ali čak i među tim raznorodnim disciplinama postoji nešto što nas povezuje, što tvori čovjeka. Time dolazimo do jednog zatvorenog kruga: ljudi su stvarali gradove, a gradovi su onda stvarali te ljude. Istovremeno doživjeti (jer putopis je prije svega doživljaj) i otkriti strukture koje utiču na tu kreaciju je ono čemu težimo. Otkrivši te strukture, mi, opisujući jednu lokaciju, istvoremeno nalazimo taj aspekt u svim drugima, objašnjavamo sebi ono što smo možda na drugom mjestu propustili. Tako je i pisanje dvosmjeran proces – pišemo da predstavimo nešto drugima, istovremeno shvatajući same sebe.

Između polova je tako jedno kreativno tumačenje ideje geopoetike. Poetika nije nužno lirika, već način stvaranja, nous poetikos. Suština putopisa je da se putovanje ponovo doživi i oplemeni.

– Stefan Đukić

Koja je bila uloga gejši? Odakle potiče umetnost bonsaija? Kada su se pojavili prvi drvorezi? Šta simboliše bambus? Kakvo je poreklo kimona? Kako se pozdravlja u Japanu? Od čega se sastoji ikebana? Ko je uspostavio čajnu ceremoniju? Koja su to popularna japanska jela? Zašto Japanci obožavaju planinu Fudži? Ovaj prekrasni mali album, koji će očarati sve zaljubljenike u Daleki istok, prikazuje običaje, sujeverja i velike ceremonije Zemlje izlazećeg sunca.

Tragom mnoštva evropskih putnika namernika, koji su stizali sa raznih strana i različitim povodima, Đorđe S. Kostić nas svojom knjigom – kulinarskim bedekerom i azbučnikom srpskog "blagoutrobija", vodi kroz Srbiju devetnaestog veka. U zemlji koja je postepeno dobijala svoje prepoznatljive obrise na karti Evrope, kao ulazna kapija na putu ka nepoznatom, haotičnom ali izazovnom "Orijentu", stranci su srdačno dočekivani i ugošćavani za kneževskom i kraljevskom trpezom, u prvim beogradskim modernim hotelima, palanačkim kafanama, manastirskim konačištima, putničkim svratištima, seoskim krčmama i kolibama ili uz ognjište pod vedrim nebom. Zapažajući posebnosti "srpskog jelovnika", uočavali su uticaje, različite lokalne kuhinje, njegove dobre i – povremeno za njih – njegove teško svarljive osobine, oslobađali se predrasuda o domaćinima i zemlji. Kroz "prizmu jelovnika" prelamali su se i procesi "deorijentalizacije", i "evropeizacije" promene socijalnih, privrednih i kulturoloških obrazaca mladog srpskog modernog društva. "Uvek treba znati šta u kojoj zemlji ljudi jedu; od seljaka u kolibi do princa... Jer to omogućava da se shvati nacionalno bogatstvo i sazna više o lokalnim resursima."

Put ka Gori je za Ljiljanu Habjanović Đurović put preobražaja. Put ka Hristu Bogu. Koračajući tim putem, ponekad posrćući, ponekad padajući, pronašla je ono najvažnije: veru, ljubav i nadu.

Veliki srpski istoričar i borac za prisajedinjenje južnih srpskih zemalja Srbiji Miloš S. Milojević je napisao kapitalno istorijsko delo „Putopis dela Prave (Stare) Srbije“, štampano u tri knjige (1871, 1872. i 1887. godine). Delu je prethodilo putovanje na koje je Milojević krenuo početkom juna 1870. godine. Prešao je kopaoničke predele, koji su u to vreme predstavljali neku vrstu turske vojne krajine i bili naseljeni Arnautima i Čerkezima, došao na Kosovo polje, posetio Prištinu i Gračanicu, krenuo na zapad i dospeo u Metohiju. Bio je u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, u Prizrenu, na jugu u selu Borovice, u ohridskom Drimkolu i stigao do Elbasana. Putopisi, koje je Miloš S. Milojević objavio posle ovog putovanja, predstavljaju pravu riznicu podataka o istorijskom prisustvu Srba na prostorima Kosova, Metohije i Stare Srbije, kao i o njihovom životu. Oni sadrže mnogo podataka, koji ukazuju na srpsku prethrišćansku prošlost, prepisani su mnogi stari zapisi i natpisi iz crkava, sa grobova, iz knjiga, popisane drevne knjige i srednjovekovni dokumenti, postojeće i porušene crkve i manastiri i druge srednjovekovne građevine. Poimenično je popisao više od hiljadu postojećih naselja, sa brojem kuća i stanovnika, razvrstanih po veri i poreklu. Mnogo šta u novijoj srpskoj istoriji bi išlo drugačijim tokom da su srpski istoričari i političari ozbiljnije razmotrili činjenice koje je Miloš S. Milojević sakupio u ovom delu.

Putovanje Zorana Šaponjića kroz predele prostrane i nikad dokučive Rusije je putešestvije jednog veoma darovitog novinara. Ali, ovo nisu novinarske reportaže, nego autentični putopisi, nadahnuti, zreli, sa talasima literarnih opservacija i zapisa. Nisu razglednice iz Rusije, nego koloritne freske njenih gradova i predela, ljudi i zbivanja.
Svuda gde stiže, a to su brojna mesta, hiljadama kilometara udaljena jedna od drugih, Šaponjić i perom i srcem otvara njihova vrata i uvodi nas u jedan delimično naslućivan svet, ali nikada dovoljno spoznat, upoznat, raskriljen. On to čini sa opipljivim činjenicama, ali i toplinom srca, zatrčanog zanosa, zbunjene ljubavi, istraživačke strasti.
Kao što je u pogovoru ovoj knjizi rekao slavni režiser Emir Kusturica, Šaponjićevi putopisi su ranjivi kao što je i njegova priroda, riječi birane svaki put, kao što Andrić napisa „težinom vlastitog tijela”:
- Drago mi je što pišem ove redove koje prilažem uz štampanje njegove knjige putopisa iz Rusije gdje se spomenuti talenat i jezik prepliću u ritmu putovanja i otkrivanja ruskog karaktera skrivenog u duhovnom pejsažu naše bratske zemlje.