ROMAN

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, KGBT.

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ - Viktor Peljevin

Poslednji Peljevinov roman zbiva se u svetu gde žene postaju dominantan pol, a ravnoteža moći se poremetila. Otkid je delo koje prevazilazi granice tradicionalne književnosti, nudi uvid u složene aspekte ljudske egzistencije i još više nego u prethodnim romanima podstiče na preis-pitivanje našeg doživljaja stvarnosti.

„Nije se radilo o meni. Nad svim se već nadvila senka katastrofe. Iza tankog vela stvarnosti osećalo se nešto jezivo, neminovno i neumoljivo.
Bio je to Ahilov bes.

Pred nama su bili baš oni posmrtni trzaji koji su mi se privideli, lišeni svega ličnog. Užasni spazmi, koji se dešavaju neznano gde neznano s kim, ali pritom ne samo stvarni, čak ne ni stoprocentno stvarni, već jedino stvarni. Ono što su Grci nazivali haos, koji je postojao pre postanja. To je bila sudbina svetske duše, kojoj će oduzeti svet. Tada će se svi – privilegovani, prevareni, bogati, siromašni – stopiti u jedan bol. Zar Bog to zaista želi?“ - Otkid

Povest o razvoju svesti kod novorođenčeta, ali i još "drskiji pokušaj" Belog, da uđe u prenatalni svet, u doživljaje i osećawa detetu pre njegovog rođenja i to pre nego što je savremena nauka uopšte "potegla" taj problem.

Iz te bizarne početne postavke razvija se priča o fetišizmu, lјubavi, zavisnosti i lјudskoj ranjivosti. Perec se zalјublјuje u petnaestogodilјnju devojku: nemirnu, ambicioznu, okrenutu Parizu, slikarstvu i bekstvu, dok istovremeno živi raspršeno, telesno i nemilosrdno. Gospodin Perec je uz nju. Vuče ga kroz gradove i krevete drugih muškaraca.

Opijeni idejama, ali i alkoholom, Kruduovi likovi sudaraće se sa stvarnošću kakvu nisu sami stvorili, već su rezultat režimskih zahteva i scenografije privida ispravnosti. Ni umetnost u takvom okruženju nije slobodna, ona se davi u okovima podobnosti, a ona organska nestaje u plamenu načinjenom samom rukom autora.

Autorka polazi od fragmenata, fiktivnog lika u romanu koji čita, nekolicine sačuvanih pisama, beležaka, usputnih napomena i iz njih rekonstruiše život stvarne žene, koja je godine provela u logoru. Od tih okrajaka i mrvica nastaje priča o ženi čije postojanje polako prerasta u opsesiju, o pokušaju da se razume neko koga je svet davno zaboravio.

Roman Novinarka Sesilije Mangere Brejnar jeste literarna misterija smeštena na Filipinima 1909. godine, u doba kada su Španci otišli, a Amerikanci tek počeli da utiskuju svoj pečat nad zemljom. Udovica Ines, zajedno sa svojom neobičnom saveznicom, francuskom krojačicom Melisandom, kreće u potragu za istinom o svešteniku pronađenom mrtvom u potoku – sve kako bi oslobodila sina iz zatvora. Nadahnuta pričom o svojoj čukun-baki, prvoj ženi izdavaču na Filipinima, Brejnar ispisuje roman vođen snažnim likovima, knjigu koja postavlja suptilna i složena pitanja o pravdi, moralu i granicama ljudske odgovornosti. Ono što započinje kao istraga jednog ubistva, prerasta u dublje traganje – za smislom, istinom, i granicama ljubavi, odanosti i prijateljstva. Ovo remek-delo podseća nas i na to da se život retko razrešava onako uredno kako bismo mi želeli. Dobro i zlo mogu biti jasno razdvojeni – ali između njih se prostire mnogo nijansi sivog, kojima moramo naučiti da hodamo. (Dejvid Kajmer, The Manila Times) Sesilija Brejnar prede svoju čaroliju od kulture, folklora i mitova, tkajući raskošnu tapiseriju filipinske istorije – i ostaje jedna od njenih najposvećenijih i najsjajnijih tkalja. (Džejms E. Čeri, autor knjige Edge of the Wind) Novinarka čitaocu daruje duboke uvide u istorijske vihore i svakodnevicu života na Filipinima početkom 20. veka. Iako plod mašte, ova knjiga je mnogo više od vešto ispletene i višeslojne misterije. (Lisa S. Melnik, Positively Filipino)

Nakon svetskog uspeha romana Vremensko sklonište, dobitnik Bukerove nagrade Georgi Gospodinov vraća se tamo gde je sve počelo – u baštu detinjstva i intimu sećanja. Baštovan i smrt, njegova najličnija knjiga do sada, istovremeno je hronika jedne porodice i filozofski ogled o tome kako pripovedanje može biti poslednja linija odbrane od konačnosti gubitka. Gospodinov zadržava svoju karakterističnu duhovitost i ironijski otklon, izbegavajući sentimentalnost, dok istovremeno gradi duboko promišljenu strukturu koja spaja ogromnu tugu sa vedrinom svakodnevice. Baštovan i smrt nije samo roman – to je nežni rekvijem za oca, ali i za čitav jedan svet koji nestaje.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Zapanjujuća ekološka distopija iz pera vrhunske turske spisateljice Oje Bajdar... Noć dece s psima nije samo roman — to je oštra opomena i duboka refleksija o svetu na ivici propasti. Smeštena otprilike trideset godina u budućnost, ova potresna priča istražuje razorne posledice klimatske krize, koje su zbrisale granice između pojedinca i društva. U svetu razorenom poplavama, upoznajemo ženu, intelektualku, čiji se naučni rad pretvorio u botaničku arheologiju — očajničku potragu za biljkama koje danas žive samo u arhivama i semenskim bankama. Dok se suočava sa razarajućim posledicama globalne katastrofe, njena unutrašnja borba sa moralom i tugom otkriva nam dubine ljudske ranjivosti. Tu je i Adam — tajanstveni akademik i anarhistički aktivista, koji u senkama ratnih zona nosi humanitarni plamen i bori se protiv nepravde. Njihova veza produbljuje intelektualno preobraćanje i emocionalni lom naše junakinje, izvodeći na videlo nerazrešene odnose sa sinom, koji je zauzeo drugačiji put — kao vođa radikalnog omladinskog pokreta „Deca sa psima”, buntovnika koji glasno odbacuju ćutnju i nepravdu sveta. Kroz priču ovog pokreta, roman progovara o otporu protiv klimatske nepravde, klasnog sloma i političkog pritiska, bodreći čitaoca da se suoči sa stvarnošću pre nego što bude kasno. Noć dece sa psima koristi moć naučne fantastike da nas probudi iz letargije i pozove na akciju. Ovo delo nije samo knjiga — to je glas savesti, ogoljena istina o tome kako vlast, poricanje i tišina razaraju samu suštinu ljudskosti. Kroz vešto ispletenu distopijsku viziju, Oja Bajdar baca oštru svetlost na našu sadašnjost, pozivajući nas da se borimo za budućnost.

Razmatranje i preispitivanje senzibilne žene i njenih tajni.
„Ako Vas pak zanima, ja uveliko radim na novom romanu, beogradskom, i ako me ne vrate u Beograd, što može svaki dan da mi se desi, biću sa njim gotov marta. O njemu još niko ništa ne zna. Mogu Vam reći toliko da malo liči na Opasne godine – od Katarine Mihelis, pa me to ljuti“ – napisao je Miloš Crnjanski 1929. godine u pismu Marku Ristiću

Roman Opasne godine (ili Žena u opasnim godinama) ima dvostruku zanimljivost: kao književno umetničko delo i kao studija o ženi. Mada se te dve komponente ne
mogu razdvojiti. Povodom knjige Opasne godine nastali su slogani “Dozvolite
drugima da se zagledaju u biće žene”, “Kinematografija ženske misli”, Poznavanje
ženske duše”…
U formi pisama i dnevnika, Mihaelis piše filozofiju razvoda kod žene na početku zrelih godina.

Pred čitaocima je večita tematika o kojoj jednako raspravljaju žene i muškarci…

Roman Vasilja Mahnoa „Večiti kalendar” je svojevrsna ukrajinska letopisna hronika, široka porodična saga u kojoj se prepliću, prožimaju, koegzistiraju i suprotstavljaju priče nekoliko ukrajinskih porodica od XVII veka do danas. Ovo je zemlja kroz koju prolaze narodi i pokolenja, ratovi i razne nevolje.

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Jul 2014. godine, Donbas. Iz Harkova se u rodno selo vraća osamnaestogodišnja studentkinja Žana kako bi negovala bolesnu majku. Istovremeno iz Moskve stiže njihov mladi sused po nadimku Valet i stariji visoki oficir po nadimku Korolj, oba sa zadatkom ruske vojne komande. Nazire se nešto strašno i nepopravljivo. Ali u malom rudarskom selu se, ne po prvi put, odvijaju veliki istorijski događaji. Na primer, svi njegovi žitelji godinama znaju ali ćute o čudovišnim zbivanjima od pre 70 godina.


Ruski pesnik, esejista i novinar Sergej Lebedev rođen je u Moskvi 1981. Sedam godina je proveo u geološkim ekspedicijama u severnim delovima Rusije i Srednjoj Aziji. Sergej Lebedev istražuje najstrašnije i najosetljivije epizode sovjetske i ruske istorije: ratove, revolucije, represije. Slučajno ili namerno zaboravljena imena, datume i dokumenta Lebedev pretvara u teme zanimljive ne samo ruskom čitaocu. Lebedev je jedan od savremenih ruskih pisaca koji su najviše prevođeni u svetu. Njegove knjige prevedene su na nekoliko desetina jezika i dospele su na najuže liste prestižnih ruskih i međunarodnih književnih nagrada. The New York Review of Books pozdravio je Lebedeva kao „najboljeg od ruskih pisaca mlađe generacije“. Trenutno živi u Berlinu.

Roman višestruko nagrađivane slovačke autorke Etele Farkaš, poznate srpskim čitaocima po delima Scenario i Časovi letenja, predstavlja duboko filozofski i uzbudljiv književni izazov. Spasavanje sveta po G. vodi vas kroz dramatičan portret žene G., čija opsesivna borba protiv entropije i haosa prerasta u ličnu misiju spašavanja svega što je vredno. Farkašova suptilno preispituje granicu između pojedinačne akcije i kolektivne odgovornosti, provocirajući pitanje: može li pojedinac doneti spas globalnoj stvarnosti? Intenzivni doživljaji glavne junakinje, strogoća njenih principa i hrabrost da dovede u pitanje sopstvenu ulogu u svetu teraju čitaoca na preispitivanje ličnih vrednosti i strategija. Ovaj roman je istovremeno i poziv na zajedničku akciju i filozofsku refleksiju, snažan prikaz savremene borbe sa osećajem promene, haosa i zahtevima celovitosti. Farkašova nas izaziva da ne budemo ravnodušni pred sitnicama jer nijedan veliki svetski poredak ne nastaje bez njih. Postanite saučesnici u traganju za odgovorom: Koja je vaša strategija u spašavanju sveta? Ovo je priča koja pokreće – i menja. Zdenka Valent Belić œ Etela Farkašova (1943) pesnikinja, prozaistkinja, esejistkinja, književna kritičarka i filozofkinja. Spada u red najznačajnijih savremenih slovačkih autora.

Josif Efimovič Aleškovski (1929-2022), pisac, pesnik, i scenarista, rođen je u porodici jevrejsko-ruskog porekla. Živeo je u Moskvi. Zbog kršenja discipline u mornarici proveo je tri godine na robiji. Oslobođen je posle Staljinove smrti. Pisao je pesme koje je sam pevao (neke su postale izuzetno popularne u SSSR). Ništa nije mogao da objavi, pa je, kao i Dovlatov, s kojim je bio veliki prijatelj, emigrirao 1979. i od tada je živeo s porodicom u Americi. U izdavačkoj kući LOM objavljen je 2024. njegov roman „Nikolaj Nikolajevič“.
Juz Aleškovski napisao je nekoliko knjiga koje su ga proslavile, među kojima su pre svega „Kengur“ (1981) i „Nikolaj Nikolajevič“ (1980), u kojima ismeva sovjetsko društvo i pseudo-naučne biološke eksperimente u SSSR (čuvena takva knjiga je „Pseće srce“ Mihaila Bulgakova). Aleškovski je postao izuzetno popularan u Rusiji kada su konačno počeli da objavljuju njegova dela, jer piše neposredno, duhovito i bezobrazno (jedan je od retkih ruskih pisaca koji je, kao Selin, pisao uličnim jezikom, i zato ga nije lako prevesti, pa bi trebalo istaći izvanredan prevod Natalije Nenezić, kao što je roman „Nikolaj Nikolajevič“ izuzetno preveo Milan Vićić). U najpoznatijem delu Juza Aleškovskog, beskompromisnoj satiri „Kengur“, sovjetski režim optužuje glavnog junaka, ostarelog lopova Fana Faniča, da je silovao kenguricu Džemu. Ova bespoštedna i neprevaziđena kritika Staljina i staljinizma i dan-danas je proskribovana u Rusiji. Jedan od junaka u romanu je i sam J. V. Staljin. „. . . Ispostavilo se da je Staljin ovog puta bio u pravu! Nepoznati banditi odsekli su rog nosoroga pred samu paradu i svečani miting! Uzeli mu akademici krv, klistirali ga i našli u svemu tome veliku dozu najjačeg narkotika. [. . .] Bandite, naravno, nisu našli, ali je Berija hitro prebacio slučaj na sirote pedere iz pozorišta, operete, cirkusa, konzervatorijuma, i na čitavu gomili starih zubara. Oni na pitanje: „Šta će vam toliko novca i zlata?“ nisu umeli da odgovore, i organi su izveli logičan zaključak: znači, za kupovinu praška od roga nosoroga. Naravno, zubari su priznali. Mučili su ih bušilicom. Ti pitaš, Kolja, šta ja imam s tim? Mene su optužili kao saučesnika koji je napio čuvara Ribkina, s ciljem da se kasnije umanji njegova budnost. . .“ Kengur

autor ilustracije na koricama Fransisko Goja, 1746-1828 (detalj)

Roman F20 Ane Kozlove je laureat nagrade «Nacionalni bestseler 2017« godine. Naslov knjige je medicinski kod za dijagnozu "paranoidna šizofrenija". Teška bolest, neizlečiva i nasledna... Narator je devojčica, školarac, obolela od šizofrenije. Ubrzo se i njenoj mlađoj sestri utvrđuje ista dijagnoza, tako da čitalac upoznaje faze bolesti i prati probleme koje ona izaziva u formiranju ličnosti od malena, pa i od posledica upotrebe konkretnih lekova. Halucinacije, mistična iskustva, nijanse u opažanju mladih bolesnica odvijaju se u porodici u kojoj su svi – majka i očuh – pacijenti registrovani kod nadležnih organa.... Svet u kome se vizije bolesnih devojaka ostvaruju je tu, svet u kome se može preživeti samo gutanjem pregršti tableta, svet u kome ljudi umiru od nedostatka ljubavi.

U impresionističkoj svetlosti gradića Kijbef, jedan čovek i jedna žena, francuski ljubavnici, traže utočište, zaborav u kafeu hotela „Marina“. Oni se vole kroz sećanje na njihovu ljubav. U tom okviru, tako bliskom Margerit Diras, još jedan čovek i jedna žena, engleski ljubavnici: Captain pred čašom crnog pilsena i njegova žena ispred čaše burbona. Već na prvi pogled vidi se da Captain voli tu ženu uništenu alkoholom, možda nekad lepu.


Dva francuska glasa mešaju se sa dva engleska kojima se katkad pridružuju glasovi ljubazne vlasnice kafea „Marina“, njene radoznale kćeri, i žagor gostiju koji dolaze i odlaze. Možda sve to nije dovoljno za jedan roman, ali za dirasovski jeste. Čitalac prisustvuje kraju jedne ljubavi − ljubavi za koju se postavlja pitanje da li je i postojala − i poslednjim zracima druge ljubavi koja se upravo gasi, tu u tom kafeu, tog letnjeg popodneva u Kijbefu.

Život u rezervatu Indijanaca Okanagan u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi 1956. godine za mnoge je bio život u siromaštvu, sa nedovoljno hrane, bez struje, bez izgleda za boljim životom. Kroz oči dečaka oslikana nam je dvostruka izolovanost – od sopstvenog kulturnog nasleđa, ali i od onog drugog, većinskog sveta kome, takođe, ne pripada. Odrastanje je obeleženo siromaštvom, predrasudama, gubitkom i tugom.

Veoma jednostavnim jezikom, bez cenzure i zadrške, Guliksen ponovo uspeva da verbalizuje ono najskrivenije, da gotovo arheološkim metodama rekonstruiše sve greške i secira situaciju do sitnih delova, verujući da je spoznaja moguća samo ukoliko postoji brutalna iskrenost.

Nakon pedeset godina, dve ćerke, dva propala braka i konačnim otkazom sa posla, Hening po prvi put ostaje sam. Nenaviknut na samoću, i uz stalnu potrebu za kontaktom telo-o-telo, njegova otkrića dobijaju novi pravac: ako sa ženama nije uspeo – možda je odgovor u muškarcima?

U trenutku dok razmišlja o dobijenom tosteru, u kuhinju jedne žene, nahrupljuje čitav svet u svoj svojoj brutalnosti i lepoti. Istorija genocida i koncentracionih logora učitana u tri jednostavna dugmeta tostera, paralela su sa celim životom. Predmeti kriju tajnu o prisilnom radu, globalnoj mreži eksploatisanja resursa, tehnološkim ubistvima, ali svedoče i o veštini stvaranja, umetnosti, spretnosti, zadovoljstvu, poklanjanju i primanju darova…

Godina je 1941. i kapetan Antonije Koreli, mladi i poletni italijanski oficir stacioniran je na grčkom ostrvu Kefalonija kao vojnik okupacije. Iako ga meštani isprva izopštavaju i ne prihvataju kao deo zajednice, Koreli vremenom uspeva da im dokaže da je civilizovan i duhovit – i nadasve vrstan muzičar.
Kada Pelagija, ćerka ostrvskog lekara, shvati da ne dobija odgovore na pisma koja uporno šalje vereniku, Antonije i ona postepeno se sve više zbližavaju, što ih naizbežno smešta u uglove ljubavnog trougla. Ali može li ova krhka romansa preživeti kada surovi i nemilosrdni rat kuca na vrata i kada se između okupatora i okupiranih povlače sve jače granice?

Roman o Avdu, majstoru nadgrobnih spomenika, čija sudbina svedoči o društvenoj istoriji moderne Turske. Avdov život se prepliće s mnogim drugim životima koji odražavaju različite slojeve Turske: hrišćani, suniti, alaviti, Turci, Kurdi, Jermeni.
Kada izađe iz zatvora, Avdo saznaje da je Elif, ljubav njegovog života, ubijena u Istanbulu.
Tu, u vreme posle vojnog udara 1980, počinje uzbudljiva priča romana Kamen i senka koja se kreće između prošlosti i savremenosti, osmanske i moderne Turske, metropole i unutrašnjosti, Bliskog istoka i Evrope, da bi se uvek okončala u nepredvidljivom Istanbulu.
U ovoj nezvaničnoj istoriji Turske spajaju se društveni roman i magični realizam, ljubavna priča i mudrost Istoka, preciznost pesme i razmere epa.

„Burhan Sonmez postaje za Tursku ono što je Gabrijel Garsija Markes za Kolumbiju, Nagib Mahfuz za Egipat, Karlos Fuentes za Meksiko, Mo Jan za Kinu.“ (T24 vesti)

Potresno duhovno remek delo koje pokazuje pravi
smisao vere u katkad neprijateljskom svetu. Iako
je njegova vera jaka, on ne nalazi ništa osim
ravnodušnosti i podsmeha. Deca se smeju njegovim
poukama, njegove parohijane izjeda dosada, o njemu
se šire glasine i muče ga bolovi u stomaku. Čak ni
njegovi pokušaji da razjasni svoje misli u dnevniku, ne
uspevaju da ga izbave od svetovnih briga. Ipak, nekako,
uprkos svojoj patnji, pokušava da pronađe ljubav prema
svojim bližnjima, pa čak i stanje milosti. Nagrađen
Gran prijem za književnost od strane Francuske
akademije, Dnevnik seoskog sveštenika je adaptiran u
hvaljeni film Robera Bresona.

Roman govori o životu i običajima Burjata među kojima je opstao jedan manji broj sledbenika šamanizma. Tradicija šamanizma i boravak na ostrvu Oljhon na Bajkalskom jkezeru nadahnuli su Ajurzanu da napiše ovaj roman.

Proučavanje japanske književnosti se ne može početi bez ovog dela koji će našim čitaocima biti ponuđeno u 4 toma, u prevodu sa starojapanskog. „Priča o Genđiju" nastala je na samom početku 11. veka iz pera spisateljice koju danas zovemo Murasaki Šikibu (970?-1014?). Iako je u pitanju pseudonim, te pravo ime autorke i dan danas ostaje nepoznato, njen genij je nepogrešivo prepoznatljiv. U svom delu je ujedinila i usavršila tri glavna toka dotadašnje japanske dvorske književnosti – fiktivni narativ, bogatu poetsku tradiciju, i dnevničku introspekciju. „Priča o Genđiju" ne samo što je najbolji predstavnik japanske narativne književnosti (monogatari), već u svom realizmu i opsegu, kojim prati veliku skupinu likova i njihovih potomaka kroz dugi niz godina, parira evropskim piscima kao što su Balzak ili Tolstoj. Delo je prošarano budističkim svetonazorom, kao i aluzijama na kineske klasike, što je obrazovanje koje je retko kojoj ženi tada bilo pruženo. Glavni junak ovog, kako se smatra prvog psihološkog romana u svetu, jeste princ Genđi, nepriznati sin japanskog cara. On, pored materijalnog bogatstva, veštine u umetnostima, i visokog porekla, poseduje i „zlosutnu“, skoro natprirodnu lepotu i neutaživu ljubav. Dok jednom stranom ličnosti priželjkuje zamonašenje, drugom već juri u sledeći odnos, poteran tom nezaustavljivom silom. Stoga se može reći i da je pravi junak ovog dela ljubav u svim svojim oblicima – ostvarena, neostvarena, kratka, duga, srećna, tragična...

Topla, nostalgična i, iz današnje perspektive, setna priča o letnjim raspustima koje dečak rođen u Nemačkoj provodi kod majčine rodbine u Jugoslaviji osamdesetih godina. Centralna figura je deda Boba, koji je imao snažan uticaj na život glavnog junaka, ali su tu i drugi živopisni likovi.

Nezaključavanje ulaznih vrata, druženje komšija pod senicom, šetnja po korzou, pa čak i čekanje u redu za benzin predstavljaju, u pravom smislu tog izraza, sitnice koje život znače. Stil pisanja, jednostavan, gotovo naivan, s namerom je takav – da bi savršeno dočarao opuštenost, mir, spokoj i sreću kojima odišu stranice ove nevelike i nepretenciozne knjige o svakodnevnom životu (ne)običnih ljudi jedne nestale zemlje. - Jasna Novakov Sibinović.

„Vi ste stvorili nešto jedinstveno, prostrano, iznad svega čovekoljubivo – i o liku i o zemlji (JUGOSLAVIJA).” - Peter Handke

Pejami Safa jedan je od retkih turskih pisaca koji se oprobao skoro u svim književnim disciplinama – neki kažu da njegova bibliografija broji magičnih 500 bibliografskih jedinica. Mehmed Nijazi Ozdemir, bez imalo dvojbe, kaže „da je Safa vrh turskog sveta književnosti!”

Skoro u svim romanima Safa obrađuje odnos između istoka i zapada, na videlo iznosi sukob između starog i novog, između naprednog i degenerativnog, i to maestralno radi sukobljavajući alafranga i alaturka likove dopuštajući da svako govori sopstvenim jezikom.

Roman Sami smo jedno je od Safinih dela o kojem se među književnim kritičarima ponajviše raspravlja. Radnja romana dešava se nakon Drugog svetskog rata u jednoj vili koja se nalazi u istanbulskom kvartu Ješilkoj. U njoj žive braća Samim i Besim sa sestrom Mefharet i njenom decom Selmin i Ajdin. Samim je najstariji, najmudriji i o svemu ima sopstveno mišljenje, dok Besim predstavlja njegovu suprotnost. Mefharet, njihova namrgođena i nervozna sestra, rano je ostala udovica i u stalnom je sukobu sa svojom ćerkom Selmin. Da bi se osvetila svojoj majci, Selmin izmišlja sopstvenu trudnoću i nimalo ne pokušava uveriti svoju majku – kada ova umisli da je ostala u drugom stanju sa rođenim ujakom Samimom! – da to nije istina.

Safa roman započinje motivom u kojem dominira jedna perverzna sumnja. Iako predstavlja tešku sliku tadašnje Turske, sabijenu u jednoj porodici na skučenom prostoru, problemi jedinke i zajednice – laž, totalna suprotnost, suprotnosti između istoka i zapada – koje Safa želi rešiti, večni su i tiču se celog čovečanstva.

Safini savremenici, i oni ogorčeni „neprijatelji” i oni opčinjeni njegovom koloritnom ličnošću rekli su da im je Safa doneo stil, da je bio apsolutni vladar reči koje su mu se pokoravale i pred njim ničice padale, da je razumeo životnu nutrinu i životnu vanjštinu, da je razumeo večitu obostranu trgovinu između ove dve strane, i da je svako svoje delo pred ljude iznosio u svojstvu verodostojnog dokumenta sopstvenog shvatanja.

Roman Sami smo, kojeg je Pejami Safa napisao pred kraj života, i iz aspekta jezika i psihoanalize, smatra se njegovim najzrelijim delom i najlepšim izrazom njegovog hezarfenskog duha.

Na seansama psihoanalize lekar pažljivo sluša Margerit Diras i čuje i ono što nije kazala. I onda joj daje savet: „Vama nije potrebna psihoanaliza. Za vas je rešenje: pisati."" Knjiga koja tad nastaje pod njenim perom, koju će nazvati Moderato cantabile, opisuje njenu razornu ljubavnu avanturu, pa je tako i ovaj roman, kao uostalom i svi ostali njeni romani, autobiografskog karaktera.

Banalna svakodnevnica An Debared, koja se sastoji od vođenja sina na časove klavira i ispijanja vina, biva prekinuta stravičnim zločinom u punom kafeu: nepoznati mladić, pred svima, ubija ženu koju voli. Taj zločin je ostavio toliki utisak na An Debared da se ona više puta vraćala na mesto zločina i tu uspostavila vezu sa mladićem koji je takođe bio svedok ubistva. Njih dvoje sede, piju vino, zamišljaju ljubavni odnos ubice i žrtve i pokušavaju da dokuče zašto je do njega došlo.

Knjiga govori o najlepšem životnom dobu – o mladosti. Kako priča napreduje, likovi sazrevaju. Svi su oni različiti, ali imaju jednu zajedničku osobinu želju da se voli i da se bude voljen, jer nema jačeg osećanja na svetu. Ovo osećanje se različito manifestuje u različitim periodima života. Nekome ono donosi radost, nekome patnju, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim i ostaje zauvek u sećanju, kao jedinstven trenutak sjedinjenja sa prekrasnim.

U nekim zemljama, ponekada, dešavaju se loše stvari, a ponekada srećniji stanovnici tih zemalja dobiju priliku da pobegnu i potraže utočište u drugoj zemlji – zemlji koja je možda i sama na putu da joj se desi nešto loše.

U ravnodušnoj vrevi neimenovanog grada bivši stanovnik jedne takve zemlje uhvaćen je u zamku. Šta god da je bio kod kuće, on je sada dostavljač: pripadnik nove i nevidljive radničke klase koji okreće pedale svog bicikla sa pomoćnim pogonom probijajući se kroz saobraćaj i nadajući se pristojnoj napojnici i oceni od pet zvezdica.

Može li naš junak izbeći gnev svog Supervizora, osvojiti devojku i postati nešto više od bednog najamnika? Da li iz tog škripca u koji je upao ima izlaza? Ima li za njega hepienda? Ko o tome odlučuje? I ko priča ovu priču, uostalom?