RELIGIJA I TEOLOGIJA

Agapije Landos Krićanin rođen je u gradu Kandiji na Kritu krajem XVI veka. Svetovno ime bilo mu je Atanasije. Krit je u to vreme bio pod mletačkom vlašću. Pored grčkog, znao je latinski, italijanski i arapski. U Lavri Svetog Atanasija na Atonskoj gori zamonašio se pod imenom Landos. Potom je prešao u ćeliju, u kojoj se posvetio pisanju. U Veneciju je otišao 1639, gde je štampao sve svoje knjige. Tamo je i umro 1664. godine. Građu za svoje knjige nalazio je u grčkim rukopisima svetogorskih manastira i u štampanim latinskim knjigama. Sve knjige pisao je na novogrčkom jeziku. Prva od njih bila je Spasenje grešnih (Άμαρτωλῶν Σοτηρία), štampana 1641. godine, i sastoji se iz tri dela. Prvi deo ima 38 pouka, drugi 22, a treći 69 čuda i nosi poseban naziv Čuda Bogorodičina. Čuda se izdvajaju od prethodna dva dela jer su ispunjena dinamičnošću pripovedanja, dijalozima i veoma živim scenama. U njima se nalaze najlepša čuda iz istočnog i zapadnog hrišćanstva o Bogorodici. Svetogorski kaluđer ukrajinskog porekla Samuilo Bakačić preveo je Čuda 1684. godine na srpsko-slovenski jezik u skitu Svete Ane. Tom prilikom dodao je još sedam čuda koje je sam sakupio. Kod Srba su Čuda Bogorodičina bila veoma omiljena, o čemu govori blizu 50 sačuvanih srpskih prepisa.

Inspirativno putovanje, rečito duhovno hodočašće i nemerljivo kulturno obogaćenje, oplemenjeno bezgraničnom intelektualnom radoznalošću autora.

U ovom sjajnom i učenom vodiču kroz mesta povezana s Isusom izranjaju detalji misterijskih događaja koji su se odigrali u Palestini pre dve hiljade godina. Analizirajući njihove razloge, pisac istražuje kombinujući svoje prvorazredno poznavanje novozavetnih mesta i arheoloških otkrića s tumačenjem evanđelja i drugih starih izvora. Knjiga počinje s pogledom na zemlju, život i tradicije mesta na kojima je Isus propovedao, preispituje kulturni konflikt Jevreja u Judeji, politički položaj Jerusalima u Isusovo vreme, zatim hram kao fokusnu tačku jevrejstva, te oslabljenu moć sinedriona, njegovog vladajućeg tela. Na toj pozadini verskih i političkih sukoba postavljeni su glavni događaji Isusovog služenja – učenje u Hramu, isceljenja u Vitezdi i Siloamu, uskrsnuće Lazarevo i poslednji ulazak u Jerusalim. Posle raspeća i Isusove smrti, kroz istorijsku misiju apostola Pavla, rušenje Jerusalima, pada Masade i otkrića kumranskih svitaka s Mrtvog mora pomalja se veličanstvena panorama rađanja hrišćanstva kao mističke činjenice antičkog sveta, a u okrilju jedne judejske sekte.

Pisac Dimitrije Nastić, po obrazovanju filolog, autor je brojnih putopisa i pisanih istorijskih vodiča (Kairo, Rim, Put u zemlju faraona, Jerusalim, Turska obala I i II, Dvorci na Loari, U vrtovima Andaluzije, Carigradske šetnje, Carska vijena, Kairske priče). Najveći deo karijere turističkog vodiča (Putnik, Kontiki) posvetio je antičkim civilizacijama Mediterana i Bliskog istoka.

ilan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Kako se javljaju i odakle potiču religijske ideje? Da li je legitimno proučavati religiju sui generis, nezavisno od njenih društvenih, psiholoških ili kulturnih dimenzija? Mogu li se raznorodna verovanja, religijski simboli, mitovi i ritualne prakse različitih naroda komparativno analizirati, a da pritom ne dolazi do učitavanja jednih koncepata u druge? Kakve su teorijske i metodološke pretpostavke takvog istraživanja? Ako smo, pak, u stanju da prepoznamo sličnosti u obrascima i strukturama unutar nekoliko različitih kulturnih i religijskih tradicija, na čemu se te sličnosti temelje? Kako se, potom, pristupa spoljašnjim, a kako unutrašnjim dimenzijama religioznosti? Kakva je priroda religijskog iskustva u čisto fenomenološkom pogledu? U kom smislu su religijski mitovi i rituali sistemi simbola? Do kakvih promena dolazi unutar pojedinih religijskih sistema kada oni stupe u interakcije s raznorodnim aspektima modernosti? Kakve su mogućnosti i perspektive interreligijskog dijaloga u savremenom svetu? Ovo su samo neka od pitanja pred kojima će se, sasvim sigurno, zamisliti i čitalac ove knjige ukoliko se s potrebnim zanimanjem i radoznalošću uputi u njenu sadržinu.