PSIHOLOGIJA

Zašto baš ZANIMLJIVA KRIMINALISTIKA?

Pre svega zato što je kriminalistika zastupljena u mnogim životnim područjima. Istovremeno, ona je jedna od najhumanijih nauka. Kao takva ona služi utvrđivanju objektivne istine, i to u onim životnim sferama gde neizmerni vitalni interesi pojedinca, njegova čast, ugled, sloboda, psihičko i fizičko zdravlje, njegova sudbina, izrečene presude, čak i na smrtnu kaznu, zavise upravo od njene (ne)zastupljenosti u krivičnom postupku. Na ovaj način kriminalistika se zalaže za ozdravljenje društva i izlaz iz stanja anomije u kome se ono našlo. Na to nas opominju Monteskijeve (Montesquieu) reči:

„Naneta povreda jednom jedinom patnja je za sve”.

Ali, isto tako, neuspešno suzbijanje kriminaliteta za posledicu ima patnju svih nas.

Posao koji sam obavljao je retka, ako ne i jedina profesija koja polazi od posledice ka uzroku. Мetod rada kriminaliste ponekad asocira na vidovitost. Svaka tajanstvenost je u direktnoj vezi sa otkrivanjem. Jednostavno, tajna budi ljudsku znatiželju.

Tako otkrivačka delatnost postaje zanimljiva, a neizvesnost do kraja čini je još zanimljivijom. Onda, dragi čitaoci, možete samo naslućivati kakvi su odabrani, najzanimljiviji slučajevi, među onima inače zanimljivim, u svakodnevici jednog kriminaliste. Verujte da izbor nije bio nimalo lak. Sasvim slučajno ovoga puta teret odgovornosti pao je na mene. Sreća ili nesreća?! Otuda ne zamerite. Čovek ide samo za idejom koja pridobije njegovu savest.

Knjiga je tako osmišljena i toliko široka da svi prošli, sadašnji i budući kriminalni slučajevi uviru u njene okvire kao potoci u reku. A da bih ispunio ovako široko postavljen zahtev držao sam se opšteg načela: nijedno doba nije tako novo da se u njemu ne bi mogla naći sva vremena. Otuda se iskreno nadam da će naredne stranice biti skroman doprinos organskom sjedinjavanju prakse i teorije, koje se, nažalost, u našoj zemlji i dalje kreću odvojenim kolosecima. Ne zaboravimo da je još Aristotel napisao: „Postupanje je jedinstvo teorije i prakse”, i da su Rimljani govorili: „Praksa bez teorije je kao kola bez osovine, a teorija bez prakse liči na kola bez točkova”.

U dobu opsesivnog iščekivanja „lajkova“ koji nam pumpaju ego, u kome kao da smo izgubili dodir s drugim osobama, sve postaje gotovo nevažno ukoliko ne dobije potvrdu u vidu „šera“, uverenja da nas neko priznaje, da nam se divi, da nam kliče. Ali da li se u tome ogleda pravi uspeh? Da li ga čovek može postići ako jureći za slavom zaboravi na „sve ono što nije on sâm“?

Ubrzano vreme u kome živimo, tako vezano za dimenziju „rada“ i ,,učinka“ ugrožava suštinu ženske prirode: njenu sklonost ka nezi i nežnosti kao i njenu urođenu empatiju i otvorenost ka životu. Svedoci smo zabrinjavajućeg rascepa između erotske i majčinske dimenzije kod žena, između ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima: ako preterivanje u erotskoj/narcistističkoj komponenti sa sobom povlači egoizam i emotivnu nedostupnost, gubitak ravnoteže u majčinskoj komponenti dovodi do opterećujućeg ponašanja koje je podjednako opasno u međuljudskim odnosima. Nakon dubokog izučavanja „nesavršenih porodica“, Mariolina Čerioti Miljareze istražuje „misteriju“ ženskog univerzuma, njegovu problematiku i neiscrpne resurse uz originalan pristup pun konkretnih i pozitivnih primera koji će biti od velike koristi svima onima koji se ne zadovoljavaju privremenim i nepotpunim odnosima već žude za uzajamnom spoznajom, poštovanjem i ljubavlju.

Prvi put objavljena 1992. godine, „fascinantna“ (Njujork tajms) Anatomija ljubavi Helen Fišer brzo je postala klasik. Od tada je Fišer sprovela pionirsko istraživanje mozga o požudi, romantičnoj ljubavi i vezanosti; prikupila je podatke o više od 80.000 ljudi kako bi objasnila zašto voliš onoga koga voliš; i prikupila informacije o više od 30.000 muškaraca i žena o seksu, vezivanju, prijateljima sa povlasticama i drugim trenutnim trendovima u udvaranju i braku. I ona predstavlja novu, naučno zasnovanu i optimističnu perspektivu odnosa u našem digitalnom dobu – ono što ona naziva „laganom ljubavlju“.

Ovo je najsavremenije putovanje sile koje prati porodični život čoveka od svog porekla u Africi pre više od dvadeset miliona godina do internet stranica za sastanke i današnjih spavaćih soba. I ima sve: kopulatorni pogled i druge prirodne igre udvaranja; ko, kada, gde i zašto čini preljubu; ljubavne zavisnosti; njeno otkriće četiri široka hemijski zasnovana stila ličnosti i šta svaki od njih traži u romansi; najnoviji podaci o svetskim (biološki utemeljenim) obrascima razvoda; kako i zašto muškarci i žene misle drugačije; prava priča o ženama, muškarcima i moći; uspon i pad seksualnog dvostrukog standarda; i šta nam nauka o mozgu govori o tome kako napraviti i održati srećno partnerstvo.

U knjizi Zašto volimo poznata antropološkinja Helen Fišer nudi novu mapu fenomena ljubavi od njenog na­stanka u mozgu do uzbudljivog pustošenja koje stva­ra u našim telima i ponašanju. Radeći sa timom naučnika na skeniranju mozga ljudi koji su se upravo ludo zaljubili, Fišer je dokazala ono što su psiholozi do­nedavno samo sumnjali: Kada se zaljubite, određena područja mozga zasvetle pojačanim protokom krvi. Ova velika knjiga koristi te podatke da bi tvrdila da je romantična strast ugrađena u naš mozak milionima godina evolucije. To nije emocija, to je nagon snažan poput gladi. Provokativna, prosvetljujuća, sveobuhvatna i uverljiva, Zašto volimo nudi radikalno nove odgovore na vekovna pitanja: Šta je ljubav, koga volimo i kako održati ljubav u životu.
Koristeći podatke prikupljene iz njenog upitnika, Fi­šer Temperament Inventori Test, koji je uzelo preko četrnaest miliona ljudi u četrdeset zemalja, kao i svo­je znanje o genetici, arhitekturi mozga (pomoću fMRI) i neurohemiji, Helen govori o četiri široka stila razmišljanja i ponašanja koja su povezana sa četiri spe­cifična moždana sistema. Ona daje detaljne podatke o tome kako prepoznati i uticati na svaki stil tem­peramenta i kako su pojedinci svake dimenzije tem­peramenta predisponirani da misle, rade, kupuju, inoviraju, prate i vode.

Dr Helen Fišer jedna je od najistaknutijih antropologa u Ame­rici. Pre nego što je postala profe­sor istraživač na Univerzitetu Rutgers, bila je naučni saradnik u Ame­ri­čkom muze­ju prirodne istorije u Nju­­jorku. Dr Fišer je sprovela opsežno istraživanje o evoluciji, izražavanju i hemiji lju­bavi. Trenutno proučava biološke osnove ličnosti i pionir je u ispitivanju ne­u­ro­he­­mije liderstva i inovaci­ja. Napisala je šest me­đu­narodno naj­prodava­nijih knji­­ga i mnogo članaka o nauci o mozgu, o ljudskom socijalnom ponašanju. Nje­ne knjige bile su na listi Njuj

ŽIVLJENJE I UMIRANJE


Nakon što je proučila više od 20 000 ljudi koji su prošli iskustvo blizu smrti, Dr Kjubler Ros je otkrila da su njihovi doživljaji neverovatno slični iako su pripadali različitoj starosnoj dobi, veri ili naciji. Ova priča objašnjava šta možemo očekivati u smrti jer je „umiranje skoro identično iskustvu rođenja. To i jeste rođenje u drugo postojanje.”


SMRT NE POSTOJI


Osvrćući se na sopstveni život I rad sa pacijentima na samrti Kjubler Ros izvlači ubedljiv zaključak da „ništa u životu ne mora da bude negativno – pa ni smrt.” Ona naglašava da se oni koji su prošli iskustvo blizu smrti više ne boje umiranja. Naprotiv, nekima je povratak „odande” bio nevoljan.


ŽIVOT, SMRT I ŽIVOT POSLE SMRTI


Ovaj esej se odnosi na najteža životna pitanja postavljena od strane devetogodišnjeg dečaka obolelog od raka: „Šta je život, šta je smrt I zašto mala deca moraju da umru?” Neverovatno istraživanje koje je ovde prikazano na temu života posle smrti ne pruža nam samo odgovor, već I nadu za sve nas.

Predmet i obuhvat psihologije: Predmet savremene psihologije. Teorijske i primenjene psihološke discipline. Naučna i svakodnevna/laička objašnjenja. Psihološki sistemi i orijentacije u 20. veku. Metode istraživanja u psihologiji. Etički aspekti psiholoških istraživanja i prakse.
Saznajni procesi: Opažanje. Pamćenje – sistemi pamćenja (senzorna, kratkoročna i dugoročna memorija). Rekonstruktivna priroda pamćenja. Teorije zaboravljanja. Učenje. Mišljenje, rešavanje problema i artificijelna inteligencija.
Emocije i motivacija: Klasifikacija emocija. Emocionalna inteligencija. Motivi, frustracije motiva i konflikti.
Individualne razlike: Inteligencija. Testovi inteligencije. Faktorsko-analitičke teorije inteligencije i savremene alternative. Ličnost – faktorsko analitičke teorije, humanističke i psihodinamske. Situacionizam i shvatanje o crtama. Stabilnost ličnosti.
Socijalno ponašanje: Socijalizacija. Agensi socijalizacije. Prosocijalno i agresivno ponašanje. Socijalni stavovi. Grupe i grupni procesi.
Psihopatologija: Pojam mentalnog poremećaja. Vrste mentalnih poremećaja. Terapija mentalnih poremećaja. Principi mentalne higijene.

Knjiga se koristi za prijemni ispit za studijsku grupu Psihologija na Filozofskom fakultetu u Beogradu - školaska godina 2017/18 .

Ovo je najznačajnije delo Karen Hornaj, psihoanalitičara svetskog glasa, osnivača, predavača i dekana američkog Instituta za psihoanalizu. O njenom delu akademik Dušan Kosović piše između ostalog: „Kad bi se i prihvatilo mišljenje da je Karen Hornaj zaslužna za uspostavljanje feminizma kao društvenog pokreta teško bi je bilo smestiti u bilo koji od nekoliko bitno različitih njegovih realizacija, ali je sigurno da njeno proučavanje psihologije žene i njenih egzistencijalnih i polnih specifičnosti značajno doprinosi produbljivanju teorije roda i njenim životnim implikacijama. Ona je svakako otklonila i mnoge nesporazume i zablude o tome da ljudski život opstaje isključivo pod uticajem čovekovih biofizičkih svojstava. Specifičnosti ženskosti i ženskih vrednosti, kako ih je obrazložila Karen Hornaj, u stvari, pokazuju da se razlike između ženskosti i muškosti ne bi smele ni previđati ni pojednostavljati u teorijama o jednakosti polova i ljudskih prava.
Već na samom početku njenog istraživanja i rada sa ženskim pacijentima, Karen Hornaj je uvidela da su stavovi tadašnje konvencionalne i uglavnom frojdovske škole bili pogrešni, barem što se tiče ženske psihologije. Žene nisu isto što i muškarci, ali nisu ni onakve kakve ih je video Frojd, ustvrdila je Hornaj, koja je osporila Frojdu pravo da tvrdi da su žene defektni muškarci.”

Još 1989. godine, akademik Kosović je u studiji "Optimistička psihoanaliza" javnosti predočio po mnogo čemu novatorska i plodna istraživanja psihoanalitičarke Karen Hornaj, naročito njena nastojanja da prevrednuje učenje Sigmunda Frojda. Tih godina, zajedno sa Radomirom Šaranovićem i dr Batrićem Filipovićem, prevodi njene spise na naš jezik. U knjizi "Psihoanaliza Karen Hornaj" profesor Dušan Kosović, u stvari, dovršava svoje uvide u stvaralački opus ove značajne autorke. Kritički se osvrće na njena kultna djela "Neurotična ličnost našeg doba", "Novi putevi psihoanalize", "Naši unutrašnji konflikti", "Neuroza i razvoj ličnosti". Nova Kosovićeva knjiga pisana je kompetentno, jasno i uvjerljivo, tako da može biti pravi podsticaj za pouzdanije prepoznavanje originalnih ideja Karen Hornaj, čije je stvaralaštvo označilo uspon psihoanalitičke misli savremenosti.

Karen Hornaj, veliko ime u psihijatrijskoj nauci, u uvodu je napisao da cilj ove knjige nije da prikaže šta je pogrešno u psihoanalizi, već da odbacivanjem spornih elemenata osposobi psihoanalizu da se razvija do vrhunca svojih mogućnosti.

Zajednička Frojdova i Brojerova studija o histeriji je prvi korak u izučavanju ovog fenomena u psihijatriji. Oba autora, u skladu sa svojim naučnim principima i potencijalom pristupaju njegovom istraživanju. U ediciji Frojdovih slučajeva ova je jedini zajednički projekat.

Još jedan od Frojdovih čuvenih slučajeva iz istorije bolesti jedne infantilne neuroze. Prikaz ovog slučaja je najiscrpniji i najznačajniji od svih istorija bolesti koje je Frojd objavio. Značaj ove bolesti leži u tome što mu je ona pružila dokaze za kritiku Adlekovih, a naročito Jungovih stavova. Naglašena biseksualnost pacijenta poslužila je Frojdu za formiranje stavova o opštoj pojavi biseksualnosti i „negativnog” Edipovog kompleksa.

O čemu se u ovoj analizi zapravo radi? Januara 1908, Maks Graf je pisao svom poznaniku Frojdu, žaleći se na svog petogodišnjeg sina koji je iz nepoznatih razloga postao opsjednut jakim strahom od konja. Fobija je okovala dijete iz zbog nje on nije mogao da izađe iz kuće. Dijete se počelo plašiti da će konj ući u sobu i da će ga ugristi. Frojd je u dogovoru sa njegovim ocem otpočeo liječenje ovog bistrog i simpatičnog klinca i savjetima, razgovorom i dojavama iz doma preplašenog Hansa neprestano je nadgledao oporavak mališana. Frojd je ovu studiju objavio naredne godine, 1909. godine, i u njoj je naravno zaštitio identitet porodice i dječaka. Mnogo godina kasnije, nakon mukotrpne potrage znatiželjnih psihologa za identitetom porodice, saznalo se za ime oca i za ime djeteta koji se zvao Herbert. Nakon cijele decenije, tačnije s proljeća 1922. godine, kod Frojda je došao devetnaestogodišnji mladić i predstavio mi se riječima, “Ja sam mali Hans’’. Frojdovi kontakti sa njegovom porodicom bili su odavno prekinuti, tako da je Frojdovo oduševljenje dolaskom mladića nakon toliko godina bilo… Roditelji mladog Herberta su se razdvojili, pričao je on, i osnovali su svoje porodice. Sa njima je očuvao dobar odnos. Ipak se žalio da se raspadom porodice najviše udaljio od svoje najmlađe sestra, i ona mu je zaista nedostajala. Herbert je sada živio sam, i odlično se osjećao.

Razgovarali su o davnoj analizi. Mladić je govorio da mu je sve bilo nekako ”strano” za vrijeme čitanje ove istorije bolesti. Nije imao osjećaj da se govori o njemu, priznao je zbunjeno Frojdu. “…i tek kada je stigao do izleta u Gmundenu, sinulo mu je neko nejasno sjećanje da se to, možda, o njemu radi”. (S. Frojd, ”Postskriptum analize malog Hansa”, 1922)

Vuksan Vuksanović