POLITIKA

Prošle su bezmalo tri decenije od pojavljivanja, prvo u Banjoj Luci, pa iste godine (2007) u Beogradu, knjige Nenada Kecmanovića „Nemoguća država”.

Ova knjiga, koju su zbog negativnog naslova mnogi kritikovali, a autora optuživali za primordijalni neprijateljski odnos prema državnosti Bosne (i Hercegovine), postala je, u međuvremenu, najpouzdaniji uvod za svakoga ko želi da se upozna sa suštinom prekodrinske (ne)jednačine.

Vođen naučničkom vokacijom i ljudskom bliskošću temi Bosne, ugledni politikolog, ali i istaknuti učesnik političkog života pre i početkom uzbudljivih devedesetih, a pre svega rođeni Sarajlija, Nenad Kecmanović je nastavio da prati i analizira fenomenologiju društvenih i političkih zbivanja u BiH, radeći na prostranijim studijama, ali i redovno se, kao čitani kolumnista, oglašavajući kratkim, jezgrovitim komentarima u medijima. Njegove uverljivo i duhovito saopštene pregnantne ocene i predviđanja očekivali su se sa nestrpljenjem, jer stvarnost koju je slikao i tumačio bila je (i ostala) složena, opterećena teško prozirnom hipotekom i zastorima ideološke laži, tako da je neupućenima, a zainteresovanima, bio neophodan siguran putokazac i vodič. - Darko Tanasković

Ova knjiga je svojevrstan čas anatomije, kojim je tako samouvereno i precizno ovladao Nenad Kecmanović, jedan od naših najznačajnijih savremenih politikologa i političkih mislilaca, čiji politički i geopolitički ogledi odjekuju ne samo kod Srba s obe strane Drine, već bezmalo čitavom Bosnom i Hercegovinom.

Prokleta avlija naših dana je pred nama, i kao da sva tri naroda sami sebe iznova utvrđuju u toj prokletosti, dok „antidejtonska fantazija jedinstvene i cjelovite Bosne“ i dalje stoji kao višedecenijska agenda svih visokih i nižih predstavnika Evrope i bošnjačkih političara. Kecmanović ju je demistifikovao argumentovano i kritički, postavljajući smelu dijagnozu – agenda će završiti kao međunarodna deluzija uprkos sili koja je tako zdušno podupire.

U tome je najveća snaga ove izvrsne knjige. - Marko Krstić

Politika kao praktična ljudska delatnost nastajala je iz potrebe da stvara, a ne da razara ljudske zajednice. Cilj i smisao politike je da povezuje ljude u veće zajednice radi osiguranja i garantovanja reda, sigurnosti, stabilnosti i kvalitetnijeg života. Politika je slika i prilika kosmičkog poretka, ali usmerena na stvaranje zemaljskog poretka. Kosmički poredak i politički poredak suprotstavljaju se kosmičkim i zemaljskim haosima. Kao što se u kosmosu odvija borba između reda i haosa tako se i u zemaljskom prostoru međusobno bore politički poredak i politički haos. Politika u sebi nosi paradoks – ona može da uredi ljudski život u zajednici, ali i da ga razori zloupotrebom sredstava politike. Politika, kao praktična delatnost, bavi se opštom korišću (interesima) svih u zajednici, a njome se zadovoljavaju i posebne i pojedinačne koristi. Politika se vrednosno utemeljuje na pravdi, dobru i slobodi svih u zajednici, društvu i državi. Na tim univerzalnim vrednostima temelji se stvaralaštvo politike. Kada se ove vrednosti u političkom životu ne praktikuju nastaje stanje haosa i razaranja.

Pored posebnih i pojedinačnih interesa u rušenju političkog života učestvuju i ideologije. Udruženi interesi i ideologije mogu biti pogubni po politiku i politički život. Njihovo zajedničko učešće u rušenju ostavlja i materijalnu i emocionalnu, duševnu i duhovnu pustoš. Pustinja i pepeo su metafore rušilačke politike. Treći rušilački potencijal u politici su neograničene vladavine.

Na jednom mestu u knjizi, želeći da pokaže koliko je Holbruk bio neko za koga je znala cela Srbija, Paker beleži kako se u srpskom jeziku pojavio glagol„holbručiti”. Danas, kad u Gugl pretraživač uneseš tu reč, vidiš da se ona zaista pojavljivala u tekstovima Denisa Kuljiša i Miljenka Jergovića. Potonji holbručenje definiše kao „uvrtanje ruke, pravljenje male djece, ciljano ponižavanje, fizičko i mentalno maltretiranje,emocionalno zlostavljanje, opštenje u zdrav mozak i moralno degradiranje slabijeg od sebe, i sve to s namjerom da se postigne jasan rezultat i uskrati neprijatelju bilo kakva mogućnost izvrdavanja ili časnog kompromisa.”

Nepravedno bi bilo reći da je svojom knjigom, Džordž Paker samog Holbruka posthumno isholbručio, ali je s druge strane ova knjiga miljama daleko od svake ideje „o mrtvima sve najbolje”. Ko od ove knjige očekuje hagiografiju, bilo šta iz žanra „I ja sam video Holbruka Dika, legendu tu, slobodotvorca…” na pogrešnom je mestu. Paker ne propušta da pome nijednu njegovu ljudsku slabost, a o nekim lošim navikama i gresima piše čak sa stanovitim skoro perverznim uživanjem.

S druge, međutim, strane, a što je valjda i ključni razlog zbog koga je ova knjiga napisana, teško bi se moglo i zamisliti da se kroz jednu jedinu biografiju opiše„uspon i pad američke imperije” od Vijetnama preko Balkana do Iraka i Avganistana ovako sugestivno, efektno i otkrivalački. Džordž Paker je pljunuo istinu u oči i buldožer diplomatiji u formi vanjske politike kao i lažima i izgovorima kojima se ona kiti. - iz pogovora Muharema Bazdulja

Knjiga koja je pred vama pruža uvid u detalje funkcionisanja Trampove Bele kuće tokom sedamnaest burnih meseci koje je Džon Bolton proveo na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost. Ona na najbolji način pokazuje i sve vrline i mane američkog političkog sistema, ali i globalnog položaja, ranjivost i rezistentnost i dalje jedine globalne supersile. Prikazana je, takođe, na pravi „šekspirovski” način, sva složenost Trampove ličnosti, kao i njegovog okruženja koje je, u stalnom nadmetanju za njegovu pažnju, koja je, poput slame, lako zapaljiva, ali ne baš i dugotrajna. Posebnu vrednost knjizi daju originalni Trampovi tvitovi, koji će, imajući u vidu njihov značaj, jednog dana istraživačima njegove spoljne i bezbednosne politike možda igrati važniju ulogu. Dobro došli u dvadeset prvi vek.

„Knjiga je trebalo da bude objavljena sredinom marta ‒ ali datum se stalno pomerao, i na kraju se počelo pričati o tome da li će uopšte biti objavljena. Trampova Administracija je podnela tužbu sa namerom da ponovo pokuša da odloži objavljivanje.
Bolton, koji je odbio da svedoči na saslušanjima u Predstavničkom domu za opoziv Trampa, možda je poslednja osoba o kojoj mnogi Amerikanci sada žele da čuju.“ - Njujork tajms

„Koliko god mislite da znate o aroganciji, sujeti i čistoj nesposobnosti Trampovih godina u Beloj kući, Boltonov izveštaj će vas šokirati… Nije ni čudo što je Bela kuća bila toliko odlučna da zabrani ovu knjigu: ona uništava Trampovu spoljnu politiku, beleži ga i razotkriva, po Boltonovim rečima, kao zapanjujuće neobaveštenog. - Vašington post

„Naslov jednog poglavlja citira Antonijevo preteće predviđanje o „psima rata“ u Šekspirovom Juliju Cezaru, a cezarizam Trampa i njegovih autoritarnih drugova u Turskoj, Brazilu, Rusiji i Kini je stalna tema.“ - Gardijan

Džon Robert Bolton je bivši američki visoki spoljnopolitički diplomata i komentator. Republikanac po ubeđenju, obavljao je, između ostalog, i funkcije američkog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama (2005‒2006) u vreme Druge administracije predsednika Džordža Vokera Buša, kao i savetnika za nacionalnu bezbednost tokom mandata predsednika Donalda Trampa. Pre toga, u vreme predsednika Ronalda Regana bio je angažovan u Američkoj agenciji za međunarodni razvoj (USAID) i kao pomoćnik Vrhovnog tužioca. U najviše ešalone vlasti uspeo se u vreme predsednikovanja Buša mlađeg, kada je u njegovom prvom mandatu obavljao vrlo važnu funkciju podsekretara, u Stejt departmentu, zaduženog za kontrolu naoružanja i međunarodne bezbednosne poslove.

U Šta to hoće Amerika Noam Čomski majstorski demontira sanirani narativ američke spoljne politike, razotkrivajući surovu stvarnost često zamagljenu političkom retorikom i medijskim spinovanjem. Koristeći obilje istorijskih dokaza, Čomski razotkriva prave motive iza američkih globalnih akcija, otkrivajući konzistentan obrazac ličnog interesa i dominacije koji se maskira kao plemenita potraga za demokratijom i slobodom. Ovo ispitivanje koje otvara oči izaziva čitaoce da preispitaju svoje pretpostavke i suoče se sa mračnijim osnovama američkih međunarodnih odnosa. Uronite u ovaj ubedljiv rad da biste razumeli mehanizme moći koji oblikuju ne samo američku politiku već i svetsku scenu, i pripremite se da vidite globalnu ulogu Sjedinjenih Država u radikalno drugačijem svetlu. Ova knjiga je i danas kritička Biblija američke politike.

Noam Čomski je eminentni intelektualac ​​poznat po svojim doprinosima lingvistici, filozofiji, kognitivnim naukama i političkom aktivizmu. Rođen 7. decembra 1928. godine u Filadelfiji, Čomski je svojom teorijom generativne gramatike napravio revoluciju u polju lingvistike, suštinski promenivši proučavanje jezika i saznanja. Pored svojih akademskih dostignuća, Čomski je takođe plodan pisac i javni govornik, poznat po oštroj kritici američke spoljne politike, korporativne moći i mejnstrim medija. Njegov opsežan rad pozicionirao ga je kao vodeći glas u akademskim krugovima i pokretima za socijalnu pravdu, utičući na mislioce u različitim disciplinama. Svojom rigoroznom analizom i nepokolebljivom posvećenošću istini, Noam Čomski je postao ključna figura u savremenoj misli, izazivajući konvencionalnu mudrost i zalažući se za pravednije i humanije društvo.

Pristup Zapada, kada se radi o Kosovu, odlikuje se velikom nekoherentnošću i očiglednom nepravednošću, podržavajući nacionalno samoopredeljenje i pravo na otcepljenje dela jedne zemlje, a isto tako poštujući teritorijalni integritet drugih zemalja i ignorišući etničko čišćenje jedne etničke grupe, i budući zahtevan na suđenju za ratne zločine, jedne druge etničke grupe, hvališući se kvalitetima pravila većine kada je pogodno to činiti i preteći da će nametnuti sankcije i kazne većinama kad im se tako više sviđa. (…)
Uveren sam da se sukob na Kosovu nije završio jednostranim proglašenjem nezavisnosti ove pokrajine. Zapravo, podrška SAD i većine zemalja članica EU ovom proglašenju doprinela je pogoršanju na jugoistoku Evrope, usled nepoštovanja međunarodnog i regionalnog konsenzusa po pitanju okvira legitimnog političkog i bezbednosnog poretka za Balkan. Na ovaj način, nestabilnost na Kosovu i u drugim državama regiona verovatno će se nastaviti.
Raul Kunja
Ova knjiga predstavlja nezaobilaznu referencu u izučavanju međunarodnih odnosa regiona Balkana. Objavljena je 20 godina nakon dramatičnog bombardovanja nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO-a, a ova vojna akcija rezultat je i ne može se odvojiti od sukoba na Kosovu. Bilo bi teško naći kvalifikovaniju osobu koja bolje poznaje region a koja bi mogla da govori o ovoj temi od general-majora Raula Kunje.
Nalazimo se pred svedočanstvima, u većini slučajeva proživljenih u prvom licu, u direktnom kontaktu sa protagonistima sukoba. Ne radi se o ponavljanju citata, kao što je često slučaj. Ovo delo rezultat je obimnog i dubokog znanja stečenog na terenu, između 1991. i 2009, u službi Evropske zajednice i OUN, kako na taktičkom tako i na operativnom i strateškom nivou. U ovoj knjizi zgusnuti su ti doživljaji. Autora sa regionom povezuju i snažne porodične veze, kao i poznavanje jezika.
General-major Karloš Manuel Martinš Branko

Naziv zbornika i čitavog projekta je, razumljivo, parafraza naslova čuvene, kanonske knjige Ernesta Noltea. Referiramo najpre na pitanje kako danas govoriti o fašizmu, i kako doživljavamo i u našoj generaciji recipiramo dvadesetovekovno nasleđe fašističkih ideologija, pokreta, političkih stranaka, država i sistema.

Da li je Aušvic nužno konačno ishodište fašizma, da li je fašizam nešto što je specifično za pojedinačne kulture i narode, ili se on javljao u manjoj ili većoj meri kod svih, bar u zapadnom civilizacijskom krugu? Koliko je fašizam doprineo modernizaciji tehnike, umetnosti, državnih, ekonomskih ili socijalnih sistema u dvadesetom veku, znajući npr. da su auto-put i narodni jeftin automobil nasleđe Hitlerove Nemačke? Konačno da li se on ili neki njegovi delovi mogu danas oživeti, ispoljiti, pojaviti i sa kakvim posledicama?

Nova knjiga Dragana Vujičića „Reset V“nastavak je istraživanja uglednog novinara i publiciste u lavirintima Tajnih planova u Agendi koje su „najdublje države“ pripremile i sprovode nad svojim stanovništvom. U petoj knjizi (prethode „Taoci reseta“,“Taoci korone“,“Rest VS razuma“ i „Reset u krvi Ukrajina VS Rusija“) autor se vraća i u period u pre oko 300 godina kada je sa Darvinovom evolucijom krenu pravi veliki Reset planete.
Iz recenizije Siniše Ljepojevića:
HRONIKA ZLA
U ovom radu su sakupljena i verno predstavljena sveobuhvatna autentična svedočanstva, činjenice o celini savremenog zla koje je istovremeno i verovatno najveća obmana, prevara u istoriji…
… U osnovi, reč je o kolosalnoj borbi protiv ljudske prirode, a da bi jedna potrošena zapadna politička i finansijska elita ostala dominantna u svetu. To je, međutim, uzaludan posao jer ljudsku prirodu i prirodu u celini još uvek niko nije pobedio, uzalud tehnologija. Doduše, posledice će biti velike, ali niko ne može da pobedi prirodu. I ona se, trebalo bi imati na umu, uvek osveti za narušavanje njene harmonije.

– VECERA SA ŠVEDSKIM KRALJEM
– UBISTVO AMBASADORA ROLOVICA U ŠVEDSKOJ
– KAKO JE STRADAO DAG HAMARSELD, GENERALNI
SEKRETAR UN
– KAKO JE CIA REGRUTOVALA NAJVIŠE RANGIRANOG
PREDSTAVNIKA SSSR-a U UN
– DA LI JE IRAK RADIO NA IZGRADNJI NUKLEARNE
BOMBE?
– RAZGOVOR SA PREDSEDNIKOM IRAKA SADAMOM
HUSEINOM
– RAZGOVORI SA RADOVANOM KARADŽICEM O NJEGOVOJ
POLITICKOJ BUDUCNOSTI
– DA LI JE ZAKLJUCEN SPORAZUM
KARADŽIC–HOLBRUK–MILOŠEVIC?
– SVEDOCENJE PRED HAŠKIM TRIBUNALOM O NAPADU NA
PIJACU MARKALE U SARAJEVU
– POVERLJIVA PORUKA SLOBODANU MILOŠEVICU O
PLANIRANOJ VOJNOJ INTERVENCIJI NATO-a PROTIV SRJ
– ISTINA O RACKU I NJEGOVOJ ULOZI U NATO AGRESIJI

Prelomna tačka epidemije straha 2020. okrenula je svet od ‘strateškog nadmetanja’ ka poluzvaničnim neprijateljstvima.”
Nova knjiga Gregorija Koplija, jednog od najreferentnijih geostrateških analitičara, predstavlja odgovor na sva pitanja pandemijske i postpandemijske globalne politike. Kopli svojim elokventnim stilom, punim različitih uvida, strategijskih analiza i citata u ovoj knjizi, piše o tome kako vlade, vojske i društvo mogu da razumeju svoje mogućnosti u suočavanju sa potpuno transformisanim strateškim okruženjem. Knjiga sadrži i obiman i jedinstveni pojmovnik u kom se opisuju strateški termini i koncepti, koji će biti dragoceni kako za napredne strateške mislioce tako i za laike.
Gregori Kopli je direktor Američkog centra za strateške studije, osnivač i urednik jedinog međunarodnog časopisa za međunarodnu politiku i bezbednost. Devedesetih godina je često boravio u Srbiji i zastupao srpske interese u SAD. Zbog toga su on i njegovi saradnici imali mnogo problema. I danas je angažovan na spoljnopolitičkim i geopolitičkim pitanjima. U poslednjih godinu dana dao je dva veoma važna intervjua za dnevni list „Politika”, koja su izazvala veliku pažnju javnosti. Prvu knjigu kod nas objavili su Službeni glasnik i Fakultet bezbednosti.
U ovom trenutku izuzetnih promena u svakom aspektu naših života: od pandemije, preko svetske depresije, do uspona militantnije i agresivnije Kine, ovo je vrsta novog razmišljanja i iskrenog dijaloga koji nam je potreban da bismo se pripremili za bolju budućnost.
Njuton Leroj Gingrič, bivši predsednik Predstavničkog doma SAD

U Vatikanu se već decenijama čuju različiti glasovi o ulozi Katoličke crkve u današnjem svetu i nužnosti za promenama koje donosi savremena civilizacija. Kakav odgovor ponuditi na „diktaturu relativizma” u eri dominirajućeg sekularizma? Ozbiljna razmimoilaženja između konzervativaca i liberala u Vatikanu poprimaju razmere koje, po nekim autorima, podsećaju na Luterovo vreme.

Konzervativci se snažno suprotstavljaju liberalima i shvatanjima da religija može opstati u javnoj sferi samo ukoliko prihvati „pretpostavke liberalnog diskursa”, da crkva treba ne samo da „prepozna znakove vremena” već da se potpuno „prilagodi duhu vremena”. Konzervativci, pak, podsećaju liberale na reči pape Jovana Pavla II izrečene u Santjagu de Komposteli, prilikom njegove prve apostolske posete Španiji, novembra 1982. godine: „Ja, episkop Rima i pastir vaseljenske Crkve, iz Santjaga, šaljem ti, stara Evropo, vapaj pun ljubavi: Nađi se ponovo. Budi ono što jesi. Otkrij svoje poreklo. Oživi svoje korene. Oživi one autentične vrednosti koje su tvoju istoriju učinile slavnom, a tvoje prisustvo korisnim na drugim kontinentima. Ponovo izgradi svoje duhovno jedinstvo”.

Mnoge stvari u Katoličkoj crkvi, a samim tim i u svetu, neće biti iste posle marta 2023. godine, kada bude okončana završna skupština Sinodalnog puta Nemačke, a posebno ne nakon oktobarskog sinoda u Vatikanu, kada će se donositi sudbonosne odluke kako za Katoličku crkvu tako i za ceo svet – posebno jer je sve na ovaj ili onaj način dubinski povezano sa izborima u SAD, kao i sa ratom u Ukrajini – o čemu svedoči i ova knjiga.

Da je stvaralački shvatio suštinu diplomatske vokacije i službe Dušan Spasojević ubedljivo dokazuje kraćim analitičkim i komentatorskim tekstovima ispisivanim u beogradskim dnevnim listovima i nedeljnicima između dveju odgovornih ambasadorskih misija, u Turskoj (2010-2013) i Grčkoj, kuda je nedavno otišao.

Spasojevićevi komentari, često pravi zaokruženi prozni medaljoni, odlikuju se sažetošću, jezgrovitošću, zavidnom sposobnošću odvajanja bitnog od nebitnog i, po pravilu, efektnim zaključnim poentiranjem, izričitim ili sugestivno prepuštenim čitaočevoj intuiciji.

Fenomen korupcije u ovoj knjizi obrađen je iz: politikološkog, sociološkog i pravnog ugla. Autorka je pokazala umešnost da gotovo neosetno prelazi iz jedne u drugu naučnu oblast, čime je pružila značajan doprinos sintetičkom razmatranju predmetne pojave. Posebno važan naučni doprinos ostvaren je na planu razmatranja koruptivnog delovanja u sferi javnog i političkog, gde loš odabir pravno-proceduralnih i procesnih rešenja može da nanese veću štetu nego na stotine individualno-koruptivnih delovanja donosilaca odluka. Stoga je autorka, kao politikolog, pravnik i sociolog, najveći naučni doprinos ostvarila upravo nudeći institucionalna rešenja koja icpravljaju patološko stanje društvene anomije. - Vladan Stanković

Tijana Perić Diligenski je po godinama mlada autorka, no istovremeno i autorka i istraživačica prisutna bar deceniju na našoj akademskoj i javnoj sceni, sa već formiranim prepoznatljivim, naučno utemeljenim iskazom koji je istovremeno i stilski rafiniran i čitljiv publici koja dolazi i izvan akademske javnosti. I kada se radi o istraživačima fenomena bliskih interesu političke javnosti, poput političke korupcije i odgovornosti, radi se o izuzetno retkom daru, uz paralelni razvijeni potencijal sinteze različitih pristupa. Svojevremeno sam autorkine „rane radove” okarakterisao kao dokaz njenog ulaska na velika vrata akademske pozornice. Danas mogu reći da je ona u pročelju scene.
- Zoran Stojiljković

Studija Tijane Perić Diligenski je nesporno vredan naučni doprinos koji zaslužuje najvišu ocenu i pohvalu. Knjiga je od velike koristi i za teorijske uvide kada je u pitanju politička korupcija i za traganje za boljim normativno--praktičnim načinima i merama u borbi protiv ove opake i zle pojave po svako društvo. - Čedomir Čupić

Postavljajući pred sebe kao cilj da objasni uzročne korelate između pojave političke korupcije i institucionalnih aranžmana na primeru republika nastalih na području nekadašnje Jugoslavije, monografija Rasprava o političkoj korupciji već predstavlja hvale vredan istraživački pokušaj, budući da takvih komparativnih studija do sada nije bilo u politikološkim disciplinama na prostoru bivše Jugoslavije.
- Miodrag Jovanović

Tekstovi u ovoj knjizi nastajali su u nekoliko proteklih godina. Poređani su u tri celine u kojima se razmatra odnos kulture i politike. Prva i najobimnija celina, Politička kultura – drame i izazovi u političkom životu rezultat je predavanja na poslediplomskim studijama iz predmeta Politička kultura na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crna Gora. To je samo prvi deo predavanja koji se odnosi na problematizovanje odnosa politike i kulture, određenja političke kulture, kao i tipologija političke kulture i karakteristika autoritarne i demokratske političke kulture. U drugoj i trećoj celini odnosi politike i kulture problematizovani su širim i obuhvatnijim pristupom u razmatraju različitih pojava, odnosa i problema koji iskrsavaju u drami dodira politike i kulutre. U knjizi sam pošao od pristupa koji u kulturu uključuje sve što je čovek stvarao tokom istorije – i materijalna dobra i duhovna dostignuća – odnosno od pristupa koji je najširi i najobuhvatniji.

PREDGOVOR IZMENJENOM I DOPUNJENOM IZDANJU

Rad na knjizi „Tragedija politike velikih sila” započeo sam nedugo pošto se Sovjetski Savez raspao krajem 1991. godine i završio sam je skoro deceniju kasnije. Tokom ovih godina mnogi Amerikanci, uključujući znatan broj pripadnika akademskog sveta, bili su krajnje optimistični u pogledu budućnosti međunarodne politike. Vladalo je široko rasprostranjeno verovanje da će kraj Hladnog rata biti vesnik novog doba u kojem neće biti ratova među velikim silama i u kome će koncepti, kao što je ravnoteža snaga, biti nebitni. Umesto toga, mogli smo da očekujemo povećanje saradnje među državama u godinama koje će doći. Za realiste poput mene govorilo se da smo na pragu izumiranja, predodređeni da skončamo kao dinosaurusi.
Napisao sam ovu knjigu kako bih doveo u pitanje ovo obećavajuće viđenje međunarodnih odnosa. Pokušao sam da dokažem da svet ostaje opasno mesto i da će realizam nastaviti da pruža važne uvide o tome kako on funkcioniše. Posvetio sam, ipak, glavni deo knjige razvijanju svoje vlastite teorije međunarodne politike, koja se suštinski razlikuje od čuvenih realističkih teorija Hansa Morgentaua i Keneta Volca. Potrudio sam se, ipak, da uverim čitaoce kako će moja teorija biti relevantna u 21. veku.
Bio je to isprva težak pokušaj, u najvećoj meri zbog toga što je još postojao značajan optimizam u ranim 2000-im u vezi sa stanjem stvari u svetskoj politici. Ovaj optimistični pogled na svet počeo je da bledi kako je rat u Iraku krenuo po lošem tokom 2004. godine, potom kada su se Sjedinjene Države našle zaglibljene u situaciji gubljenja ratova, kako u Avganistanu tako i u Iraku. Istovremeno, postajalo je sve jasnije da se američkom ratu protiv terorizma ne nazire kraj.
Nije iznenađenje da je usled velike zabrinutosti za to kuda idu Sjedinjene Države, poverenje iz 1990-ih skoro potpuno iščezlo i da je zamenjeno mnogo pesimističnijim viđenjem međunarodne politike. Većina Amerikanaca sada shvata da je svetska scena prepuna mogućih problematičnih tačaka i da je rešenje za te probleme teško, ako ne i nemoguće naći.
Ova izmenjena perspektiva je razumljiva imajući u vidu da su Sjedinjene Države vodile 6 ratova otkako se okončao Hladni rat pre dvadeset pet godina: Irak (1991), Srbija povodom Bosne i Hercegovine (1995), Srbija povodom Kosova (1999), Avganistan (2001– do danas), Irak (2003) i Libija (2011). U stvari, američka vojska bila je u ratu u dve od svake tri godine u razdoblju od 1989. godine naovamo. Svi ovi ratovi, ipak, vođeni su protiv slabijih država. Sjedinjene Države imale su taj luksuz da ne brinu kako će im rivalska velika sila zapretiti na ozbiljan način.
Čini se, međutim, da će se sa usponom Kine ta situacija promeniti. Ukoliko kineska ekonomija nastavi ubrzano da raste tokom narednih decenija, Vašington će se gotovo sigurno suočiti sa potencijalnim „ravnopravnim takmacem” (peer competitor), po prvi put od vremena Hladnog rata. U stvari, skorašnje istraživanje pod nazivom „Projekat globalnih stavova”, koje je sprovedeno od strane Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), utvrdilo je da „u 23 od 29 država, najveći deo ili većina vidi Kinu kao državu koja je već zamenila ili će zameniti Sjedinjene Države na mestu najmoćnije supersile”. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, 47 posto ispitanih veruje da je Kina na putu da postane broj 1, dok 47 posto sa tim nije saglasno.
Uspon Kine pokreće jedno očigledno pitanje: može li to biti miroljubivo? Bavio sam se ovim pitanjem u prvom izdanju „Tragedije politike velikih sila”, jer su postojali jaki razlozi krajem 1990-ih da se misli da će Kina postati izuzetno moćna država. Smatrao sam da će, ukoliko Kina nastavi svoj uspon, stvoriti jake oružane snage i da će pokušati da dominira Azijom na način na koji su Sjedinjene Države dominirale zapadnom hemisferom. Regionalna hegemonija, tvrdio sam (tada – prim. prev.), najbolji je način da država maksimizira svoje izglede za opstanak. Takođe sam predvideo da će susedi Kine, kao i Sjedinjene Države, pokušati da je obuzdaju kako bi je sprečili da postane regionalni hegemon. Kao posledica toga, bezbednosno nadmetanje učiniće Aziju krajnje opasnim regionom.
Otkako je knjiga „Tragedija velikih sila” objavljena 2001. godine, držao sam veliki broj predavanja u kojima sam tvrdio da uspon Kine neće biti miroljubiv. Neka od tih predavanja bila su u samoj NR Kini, a 2004. godine sam učestvovao, povodom ovog pitanja, u debati sa bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Džimija Kartera, Zbignjevom Bžežinskim. Tokom prvih nekoliko godina, suočavao sam se sa tim da nisam uspevao da ubedim publiku u moje argumente ili da je publika u najmanju ruku bila skeptična. Taj skepticizam je, međutim, počeo da bledi posle 2008. godine, delimično zbog toga što je Kina nastavila da jača svoju moć, a takođe i zbog toga što je počela da pokazuje svoju snagu na način da je plašila kako svoje susede tako i Sjedinjene Države. Danas sam u situaciji da se publika mnogo više slaže s mojim argumentima u vezi sa budućnošću kinesko-američkih odnosa.
Imajući u vidu da će uspon Kine biti najvažniji događaj 21. veka, te da postoji realna šansa da taj uspon ne bude miroljubiv, smatram da ima smisla da izložim detaljno svoje viđenje u novom, zaključnom poglavlju ove knjige. Iako sam se bavio ovim pitanjem i u originalnom zaključnom poglavlju, bio je to ipak površni pokušaj iz prostog razloga što sam se tu bavio mnoštvom drugih tema u izdanju ove knjige iz 2001. godine. Nisam dao, takođe, šire uvide u moja gledišta povodom uspona Kine ni u drugim radovima. Iz tih razloga, novo zaključno poglavlje usredsređuje se isključivo na Kinu i u njemu na sveobuhvatan način objašnjavam zašto smatram da će biti velikih problema u Aziji ukoliko Kina postane veoma moćna.
Osim ovog predgovora i novog zaključnog poglavlja, ostatak knjige praktično je ostao neizmenjen u odnosu na originalno izdanje. Što je najvažnije, nisam promenio moju teoriju ofanzivnog realizma. Ova odluka će možda mnoge iznenaditi, imajući u vidu da je ova teorija široko čitana i analizirana od strane brojnih stručnjaka, od kojih su neki izneli vrlo oštre kritike. Veoma sam zahvalan na ovim kritikama – i uzimam ih (kako male tako i velike kritike) krajnje ozbiljno. Naposletku, najveći kompliment koje jedan naučnik može dobiti jeste da se neko bavi njegovim radom na jedan dubokouman način. Verujem, međutim, da je moja teorija dobro podnela ove kritike. To naravno ne znači da je moja teorija savršena ili da neće eventualno biti zamenjena nego da sam ostao pri tome da sam zadovoljan načinom na koji sam izneo svoju teoriju u prvom izdanju „Tragedije politike velikih sila”.
U novom zaključnom poglavlju koristio sam tu teoriju kako bih odgovorio na pitanje kojem će politički odlučioci, naučnici svih ubeđenja i zabrinuti građani širom sveta, pridavati veliku pažnju u decenijama koje su pred nama: Može li uspon Kine biti miroljubiv? Nažalost, moj odgovor je: ne.

Politički antropolog Čedomir Čupić u ovoj studiji govori o odnosu intelektualaca i političkog angažmana. Naslonjen na čuvenu studiju Žilčijena Bende Izdaja intelektualaca, Čupić u tom istorijskom okviru analizira poziciju i ulogu intelektualca u savremenom društvu.

Samo desetak dana posle 5. oktobra 2000. godine pozvala sam Zorana Đinđića i predložila mu da napravimo detaljan zapis o tom važnom istorijskom događaju.
Živimo toliko ubrzano, rekla sam, da se događaji prosto međusobno potiru, zaboravljaju i mistifikuju i bojim se da će u naknadnim interpretacijama ovaj događaj dobiti i neka nova, sasvim „funkcionalna” značenja.
Složio se. Razgovarali smo pet puta po dva sata, uprkos neverovatno gustoj satnici u koju su morali da se naguraju svi formalni i neformalni sastanci, posete, konsultacije, intervjui, pripreme za konkretno preuzimanje vlasti, dogovori sa koalicionim partnerima i ko zna šta sve još. O vremenu i prostoru za naš razgovor brinula je Zoranova sekretarica Biljana Stankov.
Bez autrizacije, tekstove razgovora, sukcesivno sam objavljivala u magazinu „Blic News” od 1. novembra do 1. decembra 2000. godine.
Kada je izašao poslednji nastavak dogovorili smo se da se istim povodom, možda, vidimo za dve, tri godine, da napravimo sličan razgovor i objavimo knjigu.

Studija o ključnim ustanovama i politikama Evropske unije. U njoj su odgovori na pitanja kao što su: Kako je nastala i kroz koje razvojne faze je Unija prošla? Koja su osnovna tela Unije i kakve nadležnosti imaju? Kako se odlučuje u telima Unije? Koje je najviše telo Unije? Da li konstitucionalna struktura Unije poštuje načelo podele vlasti? Zašto briselske ustanove pate od demokratskog deficita? Treba li Uniji ustav? Da li je evro dobro rešenje za Uniju i kakva mu je budućnost? Da li je zajedničkom tržištu Unije bila potrebna jedinstvena valuta? Koji su uslovi za ulazak u evrozonu i zašto su baš oni odabrani? Da li zemlje članice poštuju uslove evrozone? Zašto Unija ekonomski zaostaje za SAD? Da li su sve zajedničke politike istog kvaliteta? Može li se reformisati zajednička poljoprivredna politika? Pretežu li u Uniji tržišne sile ili teška ruka države? Kakve koristi i troškovi proizlaze iz članstva u Uniji? Da li će Unija nastaviti da se širi? Kakva je budućnost Unije?
Knjiga Evropska unija. Uvod prvenstveno je namenjena studentima ekonomije, evropskih studija, poslovne administracije, međunarodnih ekonomskih odnosa, finansija i srodnih disciplina. Korisna je i za poslovni svet, novinare, aktiviste NVO i međunarodnih organizacija, za čitaoce zainteresovane za pitanja Evropske unije i monetarne integracije
.Summary: European Union, introduction