ROMAN

Roman Novinarka Sesilije Mangere Brejnar jeste literarna misterija smeštena na Filipinima 1909. godine, u doba kada su Španci otišli, a Amerikanci tek počeli da utiskuju svoj pečat nad zemljom. Udovica Ines, zajedno sa svojom neobičnom saveznicom, francuskom krojačicom Melisandom, kreće u potragu za istinom o svešteniku pronađenom mrtvom u potoku – sve kako bi oslobodila sina iz zatvora. Nadahnuta pričom o svojoj čukun-baki, prvoj ženi izdavaču na Filipinima, Brejnar ispisuje roman vođen snažnim likovima, knjigu koja postavlja suptilna i složena pitanja o pravdi, moralu i granicama ljudske odgovornosti. Ono što započinje kao istraga jednog ubistva, prerasta u dublje traganje – za smislom, istinom, i granicama ljubavi, odanosti i prijateljstva. Ovo remek-delo podseća nas i na to da se život retko razrešava onako uredno kako bismo mi želeli. Dobro i zlo mogu biti jasno razdvojeni – ali između njih se prostire mnogo nijansi sivog, kojima moramo naučiti da hodamo. (Dejvid Kajmer, The Manila Times) Sesilija Brejnar prede svoju čaroliju od kulture, folklora i mitova, tkajući raskošnu tapiseriju filipinske istorije – i ostaje jedna od njenih najposvećenijih i najsjajnijih tkalja. (Džejms E. Čeri, autor knjige Edge of the Wind) Novinarka čitaocu daruje duboke uvide u istorijske vihore i svakodnevicu života na Filipinima početkom 20. veka. Iako plod mašte, ova knjiga je mnogo više od vešto ispletene i višeslojne misterije. (Lisa S. Melnik, Positively Filipino)

Krv u očima je roman o slepilu i događajima koji se zbijaju u kratkom periodu nakon što junakinja doživi pucanje vena u očima, a pre operacije, no taj krvavi, zamućeni vid, kojim sada posmatra svet oko sebe, govori nam pre svega o njenoj naprasnoj izolaciji, o besu koji oseća, o njenom pokušaju da sagleda ili odbije svoju novu situaciju i ulogu žrtve s kojom ne želi da se pomiri. Delom zasnovan na događajima iz autorkinog života, ovaj roman je mnogo više od autobiografije – polazeći od iskustva tela, Lina Meruane otvara teme individualnog i društvenog odnosa prema bolesti, stigmatizacije i odbacivanja obolelih i mogućeg otpora pojedinca, pa i samog smisla nenormalnog i čudovišnog.

Slepilo je takođe metafora bezuslovne ljubavi i onoga što ona podrazumeva, a zatim i nesuočavanja sa zločinačkom prošlosti vojne diktature u Čileu. To duboko lično iskustvo samoće i odvojenosti od sveta pretočeno je u nepouzdano, zamuckujuće pripovedanje, nesigurnu rekonstrukciju događaja obojenu snažnim emocijama i deliričnim impresijama koje su nam dočarane izlomljenom sintaksom, nedovršenim rečenicama i mislima, opisima usmerenim pre svega na subjektivni doživljaj stvarnosti i previranja jedne rastrzane psihe. I u tome je autorka hrabra, spremna da izneveri naša očekivanja o rodnim ulogama i o pasivnosti i bespomoćnosti koje se vezuju uz bolest i invalidnost, naše pojednostavljene predstave o dobru i zlu. - Ana Marković

Krv u očima je trijumfalno ostvarenje jedne čudesne umetničke vizije, roman tako crn i gorak i krvav (i lep) kao što je njegova središnja metafora. To je roman koji je teško opisati. Ali znaš da je veličanstven kada ga čitaš. The Nation Proza Line Meruane ima ogromnu književnu snagu: skovana je pod čekićem savesti, ali takođe izvire iz svega onog neuhvatljivog i bolnog. - Roberto Bolanjo

Zapanjujuća ekološka distopija iz pera vrhunske turske spisateljice Oje Bajdar... Noć dece s psima nije samo roman — to je oštra opomena i duboka refleksija o svetu na ivici propasti. Smeštena otprilike trideset godina u budućnost, ova potresna priča istražuje razorne posledice klimatske krize, koje su zbrisale granice između pojedinca i društva. U svetu razorenom poplavama, upoznajemo ženu, intelektualku, čiji se naučni rad pretvorio u botaničku arheologiju — očajničku potragu za biljkama koje danas žive samo u arhivama i semenskim bankama. Dok se suočava sa razarajućim posledicama globalne katastrofe, njena unutrašnja borba sa moralom i tugom otkriva nam dubine ljudske ranjivosti. Tu je i Adam — tajanstveni akademik i anarhistički aktivista, koji u senkama ratnih zona nosi humanitarni plamen i bori se protiv nepravde. Njihova veza produbljuje intelektualno preobraćanje i emocionalni lom naše junakinje, izvodeći na videlo nerazrešene odnose sa sinom, koji je zauzeo drugačiji put — kao vođa radikalnog omladinskog pokreta „Deca sa psima”, buntovnika koji glasno odbacuju ćutnju i nepravdu sveta. Kroz priču ovog pokreta, roman progovara o otporu protiv klimatske nepravde, klasnog sloma i političkog pritiska, bodreći čitaoca da se suoči sa stvarnošću pre nego što bude kasno. Noć dece sa psima koristi moć naučne fantastike da nas probudi iz letargije i pozove na akciju. Ovo delo nije samo knjiga — to je glas savesti, ogoljena istina o tome kako vlast, poricanje i tišina razaraju samu suštinu ljudskosti. Kroz vešto ispletenu distopijsku viziju, Oja Bajdar baca oštru svetlost na našu sadašnjost, pozivajući nas da se borimo za budućnost.

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Roman višestruko nagrađivane slovačke autorke Etele Farkaš, poznate srpskim čitaocima po delima Scenario i Časovi letenja, predstavlja duboko filozofski i uzbudljiv književni izazov. Spasavanje sveta po G. vodi vas kroz dramatičan portret žene G., čija opsesivna borba protiv entropije i haosa prerasta u ličnu misiju spašavanja svega što je vredno. Farkašova suptilno preispituje granicu između pojedinačne akcije i kolektivne odgovornosti, provocirajući pitanje: može li pojedinac doneti spas globalnoj stvarnosti? Intenzivni doživljaji glavne junakinje, strogoća njenih principa i hrabrost da dovede u pitanje sopstvenu ulogu u svetu teraju čitaoca na preispitivanje ličnih vrednosti i strategija. Ovaj roman je istovremeno i poziv na zajedničku akciju i filozofsku refleksiju, snažan prikaz savremene borbe sa osećajem promene, haosa i zahtevima celovitosti. Farkašova nas izaziva da ne budemo ravnodušni pred sitnicama jer nijedan veliki svetski poredak ne nastaje bez njih. Postanite saučesnici u traganju za odgovorom: Koja je vaša strategija u spašavanju sveta? Ovo je priča koja pokreće – i menja. Zdenka Valent Belić œ Etela Farkašova (1943) pesnikinja, prozaistkinja, esejistkinja, književna kritičarka i filozofkinja. Spada u red najznačajnijih savremenih slovačkih autora.

Ne znam da odgovorim na pitanje zašto mi se ovaj tekst tako dobro čita. Da li zbog toga što se u njemu probija retka danas konvencija pikarskog romana? Ili me dira u njemu simetrija iskustva? Jer kao student za vreme komunističke Poljske skitao sam po pariskim trotoarima siromašniji od junaka ovog romana. A možda simpatija prema autobiografskoj priči u kojoj predjudicira junakova strast, njegova vera u smisao pisanja. Ljude sa strašću lako je zavoleti. Na motivima dela ovog romana postaje scenarij, koji planiram proizvesti u filmskom studiju TOR. Preporučujem ovaj roman za lektiru, pre nego što postane film. Kšištof Zanusi

Marijana Enrikes piše o utvarama, vračarama, crnoj magiji, prokletstvima; takođe piše o mentalnim bolestima, kanibalizmu, siromaštvu, nasilju, seksualnim nastranostima, sirovim, neposrednim, često vrlo razgovornim jezikom, i sve to iz perspektive devojaka i žena.
Nadovezujući se na tradiciju fantastične i horor književnosti, služeći se povremeno tradicionalnim žanrovskim postupkom, gde onostrano i natprirodno narušavaju spokoj svakodnevice, autorka ogoljava mračnu stvarnost i represivne norme kapitalističkog i patrijarhalnog društva, pokazujući da se istinski horor nalazi u samom njegovom temelju.

Većinom smeštene u savremenoj Argentini, ove priče govore o užasima argentinske diktature ili o klasnim razlikama, te se tako utvare vraćaju među žive da ih podsete na svoju patnju, na političke zločine ili pretrpljeno nasilje, kao nemirna savest zajednice i pobuna protiv zaborava.
Njene junakinje nisu, međutim, prosto i uvek žrtve ugnjetavanja – sebične, ljubomorne, otvoreno seksualne, bolesne, ili čak zle, ove žene i devojke prikazane su na iskren, povremeno brutalan i nadasve uverljiv način, u svoj složenosti, i kada je to potrebno i ružnoći, ženske egzistencije.
Ana Marković

Lepi, užasni svet Marijane Enrikes, koji se može nazreti u Opasnostima pušenja u krevetu, sa svojim poremećenim adolescentima, duhovima, propalim demonima, tužnim i ljutim beskućnicima moderne Argentine, jeste nešto najuzbudljivije što sam otkrio u oblasti pripovedne proze u poslednje vreme.
Kazuo Išiguro, The Guardian

Poslednjih godina mnogo je toga rečeno o sve većoj zapaženosti spisateljica iz Latinske Amerike, a posebno o njihovoj sklonosti da se služe hororom kao sredstvom ponovnog čitanja tradicionalnih književnih prostora i tema. U svom novom bestijariju noćnih mora i kletvi, Enrikes nudi ključeve za razumevanje skorašnje argentinske istorije i književni projekat čudesne širine i ambicije.
Federiko Perelmuter, Los Angeles Review of Books

Stvarnost izmešana sa maštom, prijateljstvo sa zločinom, ironija sa ozbiljnošću, ljubav sa netrpeljivošću, život sa smrću. Daleko od velikih gradova, u zabačenom selu na Arabijskom poluostrvu, otvara se slika sveta ljudi koji vode svoje jednostavne živote: ustaju u zoru i mole se, sede u kafedžinici i ćaskaju, a kada sunce upeče, svako pođe svojim poslom. Ništa nije moglo da poremeti život u selu sve dok u jednom bunaru nije pronađeno beživotno telo žene. Pričalo se da ju je ubio duh, kako bi se osvetio njenom mužu, drugi su govorili kako je zabasala na teritoriju nečastivog, ali niko nije ni mogao da pomisli da je ubica među njima. Ko bi se usudio da počini taj užasni zločin? Istovremeno, pred čitaocem je priča o prijateljstvu dvojice mladića i njihovim snovima: jedan želi da postane pisac, drugi policijski detektiv. Oni će svoje snove ostvariti, ali svet više nije ono o čemu su snevali. A poput centralnog simbola „magičnog kvadrata“ u rasplitanju misterije – misterije zločina i misterije života – pojavljuje se nepomična starica, strankinja koja se odavno doselila na prostore u kojim se odvija višeslojna fabula lutajućih protagonista, koja sve zna i sve razume... * Fajsal El Suvajdi (UAE, 1989) značajan je savremeni arapski autor mlađe generacije. Napisao je više knjiga poezije, proze, eseja i putopisa. Neki od njegovih najpoznatijih naslova su: Narodni klub, Fajsalova promišljanja I i II, Odrastam, majko, Ubistvo u kafiću i Pod krilima anđela.

Niko nema pravo da od čoveka traži da spokoj priloži kao votivni dar, da ga žrtvuje polažući ga pred tuđe noge ili tuđu volju. Mir je neprocenjiv i zato ga treba braniti do kosti, do krvi, do ivice sebičnosti.

Sećanje na pomolu – knjiga intimna, iskrena, ljudski prisna. Narativ romana kroz redove jednako diše, a taj dah se ubrzava od momenta zapleta kada se glavni junak nađe među zidovima čudne, neznane institucije u koju je nevoljno, tuđom rukom doveden pod nerazjašnjenim okolnostima. Protagonista počinje da se orijentiše, bori, (ne) snalazi lavirajući od ogorčenog nezadovoljstva do trenutaka u kojima se ponaša kao dete u začaranom zamku gde igrom traži izlaz. Uz začine Kafkine atmosfere prepletene s živopisnim dijalozima naviru čitaocu pitanja i osećaji koji traže odgovore. Uzbuđenja se zatiču neočekivano, pa čak i kroz privid mentalnog posrnuća, koje kao Damoklov mač stoji nad svakim čovekom kada se obre u savremenom svetu. Pre ili kasnije, sve će se dovesti u pitanje: ko je prav, a ko kriv, da li je i ko deo neobičnog eksperimenta, kome je pomoć potrebna, a kome je namenjeno da bude vidar. Na elegantan način se provlači i pitanje nad pitanjima – ko je sposoban da bude srećan, kome je sreća data a neprepoznata i, naposletku, ko se sreće ne plaši pa hrabro može da ogrne njen plašt. 

Nakon nekoliko prethodnih romana, Alma Koman, svojim čitaocima još jednom daruje suze i smeh kroz romaneskni rukopis vrcavih zapleta i tako poziva svakog čitaoca da se približi što više može njenim protagonistima. Paleta živopisnih likova defiluje u neverovatno širokom dijapazonu i strukturi karakera i ličnosti – heroji i antiheroji brzo menjaju svoje uloge ukazujući na relativnost, sukobljavaju se ličnosti koje rade pod najtežim kulukom jer su zarobljene u dužničkom ropstvu svom egu i oblapornoj sujeti, naspram onih duša potvrđenih anđela čuvara koje postojanjem i prisustvom leče. To je moj prvi utisak. Prvi, ne i presudan. Presudan utisak daje samo vreme. Vreme je ta sila koja utisak prevodi u argumente, koja kaže da li greška ima formu previda ili postojanost navike, koja svedoči o učinjenim delima osvetljavajući ih kao lažna obećanja ili kao čvrsto održane reči, koja proverava iskrenost osmeha... Vreme će reći ili samo došapnuti, ali neće prećutati istinu.

Pejami Safa jedan je od retkih turskih pisaca koji se oprobao skoro u svim književnim disciplinama – neki kažu da njegova bibliografija broji magičnih 500 bibliografskih jedinica. Mehmed Nijazi Ozdemir, bez imalo dvojbe, kaže „da je Safa vrh turskog sveta književnosti!”

Skoro u svim romanima Safa obrađuje odnos između istoka i zapada, na videlo iznosi sukob između starog i novog, između naprednog i degenerativnog, i to maestralno radi sukobljavajući alafranga i alaturka likove dopuštajući da svako govori sopstvenim jezikom.

Roman Sami smo jedno je od Safinih dela o kojem se među književnim kritičarima ponajviše raspravlja. Radnja romana dešava se nakon Drugog svetskog rata u jednoj vili koja se nalazi u istanbulskom kvartu Ješilkoj. U njoj žive braća Samim i Besim sa sestrom Mefharet i njenom decom Selmin i Ajdin. Samim je najstariji, najmudriji i o svemu ima sopstveno mišljenje, dok Besim predstavlja njegovu suprotnost. Mefharet, njihova namrgođena i nervozna sestra, rano je ostala udovica i u stalnom je sukobu sa svojom ćerkom Selmin. Da bi se osvetila svojoj majci, Selmin izmišlja sopstvenu trudnoću i nimalo ne pokušava uveriti svoju majku – kada ova umisli da je ostala u drugom stanju sa rođenim ujakom Samimom! – da to nije istina.

Safa roman započinje motivom u kojem dominira jedna perverzna sumnja. Iako predstavlja tešku sliku tadašnje Turske, sabijenu u jednoj porodici na skučenom prostoru, problemi jedinke i zajednice – laž, totalna suprotnost, suprotnosti između istoka i zapada – koje Safa želi rešiti, večni su i tiču se celog čovečanstva.

Safini savremenici, i oni ogorčeni „neprijatelji” i oni opčinjeni njegovom koloritnom ličnošću rekli su da im je Safa doneo stil, da je bio apsolutni vladar reči koje su mu se pokoravale i pred njim ničice padale, da je razumeo životnu nutrinu i životnu vanjštinu, da je razumeo večitu obostranu trgovinu između ove dve strane, i da je svako svoje delo pred ljude iznosio u svojstvu verodostojnog dokumenta sopstvenog shvatanja.

Roman Sami smo, kojeg je Pejami Safa napisao pred kraj života, i iz aspekta jezika i psihoanalize, smatra se njegovim najzrelijim delom i najlepšim izrazom njegovog hezarfenskog duha.

Nikada ne sagledavamo sebe onako kako nas vide životinje, napisao je jednom Žak Derida.

„Pisma turskih mačaka“ su roman o nedokučivom i često nelogičnom delovanju ljudi: njihovo ponašanje sagledano je iz perspektive dlakavih enigmatičnih sustanara koji mirisima, intuicijom i pažljivim posmatranjem pokušavaju da proniknu u tuge i terete izgnanstva.

U romanu iz 1992. turska spisateljica daje glas mačkama kako bi iz potresne i bolne perspektive osvetlila život političkih emigranata, koji su prinuđeni da napuste Tursku iz ideoloških razloga.

Čitalac saznaje sudbinu ljudi koji su tokom vojnog udara 1980. godine u Turskoj morali da, kao izbeglice, svoj novi život započnu na nekom drugom mestu, da bi zatim potpuni krah sopstvenih nada i uverenja doživeli u periodu između 1989. i 1990. godine, kada postaju svedoci pada Berlinskog zida i socijalističkog sistema.

Oja Bajdar (1940) savremena je turska spisateljica i autorka nekoliko romana, među kojima su Bog je zaboravio svoju decu, Doba rata, Doba nade, Pisma turskih mačaka, Kapija Judinog drveta i General smeća. Njeno književno stvaralaštvo nagrađeno je sa više književnih priznanja, među kojima su i nagrade „Sait Faik“, „Orhan Kemal“ i „Dževdet Kudret“, a roman Pisma turskih mačaka 1993. godine ovenčan je nagradom Junus Nadi.

Distopijski svet Kentukija u svemu nalikuje našem, osim po ogromnoj popularnosti plišanih lutaka koje daju ime romanu – meda, zečeva, krtica – kojima se upravlja na daljinu i koje imaju kameru u očima.

Kentukiji nasumično spajaju dve osobe na različitim tačkama planete – s jedne strane se nalazi ona koja gleda očima lutke i bez reči učestvuje u tuđem životu, s druge je posmatrani „gazda“ kentukija, spreman da u manjoj ili većoj meri ogoli svoju intimu pred strancem.

Opšta pomama za ovim lutkama kao jedini fantastični element u romanu i sama je nelagodno bliska savremenom čitaocu i njegovoj stvarnosti u kojoj pitanja ubrzanog tehnološkog razvoja, virtuelnih odnosa i anonimnosti društvenih mreža već zauzimaju izuzetno bitno mesto. Autorka otvara teme voajerizma, komunikacije, našeg odnosa prema tehnologiji i njenih mogućih zloupotreba.

Za junake ovog romana, kentukiji pružaju posebnu mogućnost bekstva iz sumorne svakodnevnice, bilo da je reč o narušenim porodičnim ili ljubavnim odnosima, međugeneracijskom nerazumevanju, a za mnoge od njih oni predstavljaju očajnički pokušaj da se prevaziđe usamljenost i izmašta jedna nova stvarnost, koliko god varljiva i nestalna.

Služeći se fragmentarnom strukturom, roman prati mnoštvo likova raštrkanih po celom svetu. Ponekad su to samo mali isečci iz njihovih života, varijacije na temu samoće, čežnje, želje da se utekne sopstvenim okolnostima. Grozničava nastojanja junaka da dožive nova uzbuđenja i ostvare prisniji ljudski odnos završavaju se, međutim, krahom njihovih nadanja, izigranim poverenjem i košmarnom spoznajom frivolnosti, izopačenosti i okrutnosti drugoga. - Ana Marković

„Samanta Šveblin će te na kraju povrediti, koliko god da se sigurno osećaš“ - Džesi Bol

„Jedinstveni stil, brzi ritam i neverovatno zgusnuta i mudra naracija čine jedan poseban roman koji će ti ostati u glavi mnogo nakon što zatvoriš ovu knjigu.“ Etgar Keret

„Genijalnost Samante Šveblin nije u tome što kaže, već kako to kaže. Njen stil je toliko tajanstven i disciplinovan da se čini da ova knjiga pripada novom književnom žanru.“ -The New Yorker

Četvrti roman Burhana Sonmeza, kao što to i njegova naslovna odrednica nagoveštava, lavirint je intimnog mikrokosmosa ali i nepreglednih prostora telesne i duhovne egzistencije Bića (izvezen borhezijanskim mikropričama i kamijevskom predstavom otuđivanja), time postajući osnovno semantičko polje iz kojeg se celokupni simbolizam teksta ekstrahuje i opet u njega vraća...

U tom lavirintu glavni protagonista, prelazeći težak transformativni put telesnog i duhovnog bivstvovanja, postaje putnik u prostorima nekih prošlih, sadašnjih i budućih glasova. Nakon pokušaja samoubistva,  Boratin – mladi muzičar, izgubivši pamćenje, biva otuđen, ne samo od zajednice, okruženja i drugih lica u kompleksnoj galeriji likova, nego i od samog sebe, u lavirintu uma, duha i emocija, ne znajući da li je zaborav prokletstvo ili pak blagoslov. Tamo gde se mešaju kolektivno i lično sećanje, i sve postaje deo mrtve istorije, postoji samo jedna istina u koju ne sumnja: njegovo telo sa slomljenim rebrom. U toj rasparčanoj slagalici društvenog i individualnog pamćenja, Sonmezov junak suočava se sa dva pitanja.

Prvo je povezano sa telom: Da li fizičko prepoznavanje pruža osećaj identiteta, dok se drugo pitanje tiče uma: Šta je više oslobađajuće za čoveka ili društvo – poznavanje prošlosti ili pak zaborav?

„Knjiga se čita kao grozničavi san. Boratin je bezvoljan egzistencijalni heroj koji često luta kroz svoje dane sa otuđenjem koje priliči glavnom Kamijevom junaku.” – The New York Times

„Ova duboka knjiga upravlja psihogeografijom Istanbula da bi ispitala to najmisterioznije biće: Sopstvo. Sonmezov majstorski roman, Lavirint prolazi kroz ove teme lucidno borhesovskom, ali sasvim originalnom rukom.” – Asymptote Journal

Jedan od najboljih savremenih slovačkih romana

Ozeble ruke Dušana Dušeka, jesu jedan od najčitanijih slovačkih romana poslednjih godina. Reč je o ekspresivnoj, jezički i stilski upečatljivoj priči, u kojoj glavni likovi, učitelj Pajo i njegova prijateljica iz detinjstva Tamara, tragaju za suštinom ljudskih relacija. Metafora zime, u ovoj povesti, uverljivo dostiže do svoje suptornosti, one koja ucrtava toplinu ljudskih dodira.
Američki putopis, smešten u drugom delu knjige, predstavlja samo određenu protivtežnju usporenosti i statičnosti linije sećanja, pri čemu se glavno saznanje sa putovanja postaje činjenicada zebnju i strah za svoje bližnje čovek nosi u sebi gde god da krene. Užanru putopisnog dnevnika sa opisima putovanja i doživljaja Dušek potvrđuje svoj smisao za tačnost opažala, prefinjenu osećajnost i senzibilnost.

Prevod sa slovačkog Zdenka Valent Belić

“Priča koja će vas držati prikovanim za knjigu.”
Chicago Sun-Times

Tvrdoglavost je detektivku V. I. Varšavski uvalila u velike nevolje. Kuća joj je predviđena za rušenje i ona postaje podstanar u zgradi sa bučnim i zastrašujuće praznim hodnicima. U podrumu otkriva ženu beskućnika sa troje dece, ali pre nego što uspe da ih spase, oni nestaju. Još gore, postaje umešana u ubistvo.

Prevela sa engleskog Olivera Marić

ROMAN O RAZMENI IDENTITETA

Šesti roman značajne savremene francuske književnice, ovenčane najuglednijim priznanjima – Femina (2001) i Gonkur (2009).

Lisi nije darovita čarobnica. Međutim, njene dve ćerke se pokaz uju izvanredno obdarenim u toj veštini.
Lisi koristi svoje ćerke da bi ostvarila svoja davnašnja htenja i nade. Uzbudljiva razmena identiteta počinje…

Prevela sa francuskog Emilija Cerović

Bukerova nagrada

Godina je 1968. i Patrik Klark je navršio desetu. On voli Džordža Besta, Džeronima i miris termofora. Mrzi zoološki vrt, poljupce i dečake iz korporacijskog naselja. Ne podnosi svog mlađeg brata. Želi da postane misionar poput oca Damijena. Primorava blizance Makartijeve i Vilija Henkoka da se igraju gubavca. Krastu sa izderanih kolena skida tek kada postane dovoljno zrela.
Njegov najbolji drug je Kevin. Njihova imena su ispisana preko čitavog Beritauna, štapom po vlažnom malteru. Njih dvojica igraju fudbala i skaču u more. Kradu po radnjama. Krađa Futbol mantlija donosi četiri miliona godina u Čistilištu. Osim ako se čovek ne ispovedi pre smrti, što mu omogućuje da ode direktno u raj.
Prodoran, prostodušan i vrcav humor romana Padi Klark hahaha portretiše trijumfe i poniženja Padija Klarka, njegovu začuđenost svetom koji je pun topline i grubosti, ljubavi i šamara.

“Vrhunska rekonstrukcija detinjstava.” Dermot Boldžer

“Slavni trijumf… kojim se Rodi Doji potvrđuje kao jedan od najboljih romansijera svoje generacije.”
Nik Hornbi, Literary Review

Prevela sa engleskog Danijela Manojlović

Roman o rečima skupljim od života

Ovo je priča o ženi koja pokušava da stvori novi život nakon što joj je brak posrnuo. Ona se seli iz omiljene kuće u engleskoj grofoviji Devon i odlazi u London, gde stvara dom za sebe i svoju decu.
Istovremeno, sa ushićenjem završava zbirku pesama za koju je uverena da će joj doneti pesničku slavu.
Ovo je takođe priča o ženi koja se bori da ostane u mentalnoj ravnoteži, da potisne bol koji joj je nanelo muževljevo neverstvo i da se odupre preteranoj brizi svoje majke. U ovom duboko emotivnom romanu, američka spisateljica Kejt Moziz rekonstruiše poslednjih nekoliko meseci Silvije Plat. Autorka stvara fino tkanje od života uklete pesnikinje pre susreta sa Tedom Hjuzom, raspada njihove veze i kreativne eksplozije koja je usledila…
Roman je inspirisan pesmama iz zbirke Arijel Silvije Plat, a poredak poglavlja odgovara originalnom poretku pesama u zbirci, koja počinje rečju ljubav, a završava se sa proleće (potpuno drugačije od kasnije hronološke verzije zbirke u redakturi Teda Hjuza). No, u srcu romana Zima Silvije Plat nalaze se dve nedelje koje pesnikinja provodi u samoći, ophrvana bolom, uprkos rešenosti da se ide dalje. Njena hrabra, ali neodrživa borba sa demonima iz prošlosti i suočavanje sa neizvesnom budućnošću pesnikinje – i kao majke, i kao žene, i kao umetnice – dočarane su u romanu Kejt Moziz saosećajno i lirski graciozno.
Uprkos svemu, Kejt Moziz je stvorila zadivljujuće pravedno i saosećajno delo. Ona uspeva da čitaocima predoči osećaj kako je izgledalo BITI Silvija Plat, u isto vreme saosećajući sa Tedom Hjuzom, prestrašenim pred očajničkim potrebama svoje žene. Ovu knjigu bi trebalo da pročita svako ko traži valjano i nepristrasno objašnjenje za samoubistvo Silvije Plat.

En Stivenson, biograf Silvije Plat

Kejt Moziz zna sve što se može saznati o Silviji Plat, ali nas njena romaneskna imaginacija odvodi u one pukotine pesnikinjinog uma u koje još niko nije prodro. Nijedna druga verzija poslednjih misterioznih meseci pred smrt Silvije Plat ne ide toliko daleko u rekonstrukciji života pesnikinje i žene koju sam poznavao.
Piter Dejvidson, Atlantic Monthly

Šokantna knjiga

Šokantna i uverljiva knjiga, stilski sofisticirana, filmski napeta i poetski elegična.
Iza kulisa krimi zapleta, kriju se izuzetno visoki literani dometi, zbog čega je roman Mračna komora i dobio uglednu nagradu Saltajer, za najbolje debitantsko ostvarenje u 2002. godini, a već je i preveden na desetak svetskih jezika.

Roman odiše mračnom atmosferom Glazgova poslednje decenije 20. veka grada za koji bi se moglo reći da predstavlja jednog od protagonista romana. Posle smrti jednog kolekcionara, Rilke – ekscentrik i činovnik u jednoj akcionarskoj kući u Glazgovu – dobija zadatak da popiše njegovu zaostavštinu umetničkih dela.
Nailazi na erotske fotografije stare nekoliko decenija na kojima je prikazano silovanje i ubistvo mlade devojke. Uznemiren ovim otkrićem, Rilke kreće u istraživanje prastarog zločina. Prateći dostupne tragove, on obilazi antikvarnice, porno-šopove, barove, biva hapšen i dospeva u samo srce podzemlja Glazgova.

Prevod sa engleskog Predrag Šaponja

Etela Farkašova (1943), čiji je prethodni roman Scenario nagrađen prestižnom nagradom Anasoft litera (2018), kao i Kristalnim perom i drugim značajnim književnim priznanjima, čitaocima daruje još jedno uzbudljivo prozno ostvarenje – roman Časovi letenja. Reč je originalno koncipiranoj višeslojnoj prozi u kojoj autorka kroz priču ekstremno senzitivne likovne umetnice Mirijam, koja se nakon decenija provedenih u inostranstvu, vraća u rodnu Bratislavu, razvija nekoliko tematskih uporišta: poreklo, potraga za identitetom, prijateljstvo, ljubav, traženje izlaza iz usamljenosti, zatim teme krivice i praštanja ili narušenih međugeneracijskih odnosa, ali se poseban akcenat stavlja na kompleksne motive rata i transgeneracijskog prenošenja posttraumatskog sindroma, na to kako se užasi rata upisuju u sudbine drugih generacija i neretko ih tragično nagoveštavaju. Sastavni deo naracije su i filozofske refleksije o egzistencijalnim pitanjima pred koje je postavljena protagonistkinja dok u surovom zagrljaju dehumanizovanog vremena na koje je osuđena pokušava povratiti životnu ravnotežu tako što nedostatak ljudskog prisustva pronalazi u životinjskom svetu. Mirijam je baš kao i druge junakinje Eteline proze... one sopstveno mesto u današnjici teško pronalaze, nisu u stanju da se prilagode njenim površnim i sebičnim vrednostima, pa stvaraju sopstveni svet, jer kako i sama autorka kaže, to su heroine koje pokazuju da je snaga ličnosti u ljudskijim i humanijim kvalitetima, u vrednostima koje su različite od onih ka kojima ovo vreme ide… zato su čoveku potrebni i koreni i časovi letenja…

Sever – prvi roman Burhana Sonmeza – mogao bi se opisati kao filozofsko-romaneskna bajka. On pripoveda mitove, legende i narodne priče Istoka u kojima aktuelizuje filozofske rasprave o postojanju, identitetu i ljubavi, kao roman o čovekovoj samospoznaji i dostizanju mudrosti oslobađajući se sopstvenih tamnica. Stožerna pripovest jeste ona o mladiću čiji otac misteriozno odlazi kada protagonista ima samo dve godine, i o još misterioznijem vraćanju njegovog leša. Pokušavajući da reši misteriju očeve smrti, naš junak kreće u pustolovinu na Sever, za razrešenjem očevih tajni, koje ujedno postaju i njegove… *** „Sever je smeli roman čiji je svaki korak mudro napravljen na uskim stazama književnosti. Kao što je vidljiva raznolikost u vrtu snova Hakslijevog romana Vrli novi svet, tako nam i Sever nudi jedan hrabar svet u kojem se možemo boriti za naše snove. Cumhuriyet „Sever je izuzetna galerija bajki. Sve više prolazeći kroz ovu galeriju, čitalac shvata da život teče i napred i nazad u isto vreme. To se dešava zahvaljujući literarnoj snazi darovitog pera. Iako je to prva knjiga Burhana Sonmeza, mislim da će Sever biti jedan od sveprisutnih romana u našoj literaturi. Burhan Sonmez je pravi, tihi revolucionar naše književnosti.” Taraf „Sever poseduje zadivljujuće bogatstvo, posebno kao roman-prvenac, sa svojim majstorskim jezikom, živopisnim prikazima i junacima koji su mahom svi prožeti prirodnom mudrošću (…) (...) U njemu se pitanja nadovezuju jedno na drugo, dok svi (i mi kao čitaoci) vidimo različite strane iste stvarnosti. Vrt ideja, koje su slične idejama antičkih grčkih filozofa i islamskih učenjaka, ali u kojima pero Burhana Sonmeza jasno pokazuje svoju moć, velikodušno se otvara. Priča šalje pozdrave romanu Ime ruže. Izvanredno!” Radikal „Sever je ostrvo nade i zabranjenih svetova.” Bîrnebûn Burhan Sonmez (1965) jedan je od najznačajnijih savremenih turskih pisaca i predsednik svetskog PEN centra. Za svoju prozu je višestruko nagrađivan značajnim književnim priznanjima, a preveden je na više od dvadeset svetskih jezika. Sever je treći Sonmezov roman u prevodu na srpski jezik nakon što se domaća čitalačka publika upoznala sa njegovim stvaralaštvom kroz pripovedačku magiju romana Istanbul, Istanbul i Nevini.

SUSRETANJE SVETA ŽIVIH I MRTVIH.

Priču o dve bliske prijateljice, grobarove ćerke Dorote i naratorke, Sabuhova je smestila u izmaglicu Podlasja, rustikalnog šumovitog i močvarnog predela između Poljske i Belorusije, punog nadrealnih i mitskih pojava, u zajednicu živopisnih ljudi u kojoj svako ima posebnu veru i ličnu bedu, a zajedničke su im šaptačice – žene koje imaju moć isceljivanja bajanjem i šaptanjem. Ili je možda nemaju, ali svi u to veruju.

Senzibilno, ujedno brutalno i silovito, pripovedanje, uslojeno zrelim iskustvenim uvidima autorke, odigrava se na graničnim pozicijama u svakom smislu i slikovito dočarava susretanje sveta živih i mrtvih, katoličke i pravoslavne veroispovesti, hrišćanstva i paganskih verovanja, modernih kulturnih impulsa i lokalnog folklora, zrelog detinjstva i detinjaste zrelosti…

Junakinje romana vodi neutaživa želja za odlaskom, kako bi se spasile od života na kraju sveta, a autorka čitaoca baš naprotiv povede u taj i takav svet u kom se sve razume drugačije, a koji će ga toliko očarati da će ga kada jednom ode – zauvek mamiti da mu se vraća. - Zdenka Valent Belić

Remek-delo postkolonijalne književnosti.

Svoju reputaciju klasika Džin Ris je izgradila zahvaljujući upravo Širokom Sargaškom moru, romanu prepunom strasti i osećanja, u kojem je pokušala da osvetli jedan od namisterioznijih likova svekolike književnosti: ludu ženu iz potkrovlja iz čuvene Džejn Ejr Šarlot Bronte.

Senzualna i zaštićena naslednica Antonet Kozvej odrasta u bujnom, prirodnom okruženju Karipskih ostrva. Udaju je iz računa za bezosećajnog i taštog Ročestera, koji se ne može odupreti svojoj žeđi za novcem i požudi. Alion će je ipak naterati da plati za sve grehe svojih predaka robovlasništvo, besomučno opijanje i nihilistički očaj zatočivši je u potkrovlju svog hladnog i turobnog engleskog doma.

U ovom remek-delu Džin Ris sugestivno oslikava društvo koje je toliko podriveno mržnjom i koje sa ogromnim podozrenjem gleda na seksualne odnose, da to doslovno može da izludi ženu.

"... Trijumf atmosfere u iskušenju smo da je označimo kao karipska gotička atmosfera... koja poseduje gotovo halucinantan, zauman kvalitet ... " - The New York Times

Pred čitaocem je svakako najuticajnija knjiga Džona Barta, gurua postmoderne književnosti. Uverljiviji u svojoj igri od relalista, Bart pokazuje da ume da razloži književnost na delove u jednoj pripovesti, da se poigra s njom i najzad je obnovi u pravom trenutku kako bi ona poslužila u drevnu svrhu otkrovenja, ali i neverovatne zabave.

Uistinu, istoriju ne čitamo da bismo saznali događaje iz prošlosti, već da bismo dali smisao našoj sadašwosti i oblikovali našu budućnost. Ibrahim Kalin Opširno delo Ibrahima Kalina, „Ja, onaj drugi i drukčiji svet” tretira istorijske odnose i borbu između islamskog sveta i Zapada, vanvremensku temu koja, reklo bi se, zaokupqa pažwu čovečanstva od iskona do savremenog doba – a svi su izgledi da će tako biti do Sudweg dana. Ona pred našim očima prostire četrnaestovekovno proživqeno, živo iskustvo koje je u većini bilo tužno, zamorno i iscrpqujuće; kao da u woj čitamo o današwici, a ne o prošlosti. Ibrahim Kalin kroz prilično širok prozor gleda na islamsko-zapadne odnose. Andaluzija je ishodišna tačka wegove inspiracije i strasti prema intelektu; od slučaja Xem-sultana do pomorske bitke kod Lepanta, od islama na Siciliji do otkrića Amerike, on u svoju kwigu uvodi bezbroj drugih događaja koje osvetqava sasvim novom, do sada neviđenom svetlošću. Autor to ne čini sa određene distance niti uz određenu dozu otuđenosti. Zapravo, on sam je svetlost koja hrabro preispituje akt podrugojačivawa koji vlada današwicom i koji se nalazi naspram tradicionalne ontologije. On usplahireno poziva da se ne insistira na sopstvenom ja, jer to neminovno iziskuje pojavu onog drugog što dovodi do proizvodwe trajnog neprijateqa. A, zar smisao našeg postojawa nije da svi mi budemo MI? Kwiga ovakve vrste zahteva trud, znawe i bogato naučno nasleđe. Međutim, žeqa da se ode još daqe, da se izvrši sistematska analiza originalnih izvora, da se dobijeno znawe sastavi sa novom idejom i autentičnim stilom, pre svega, iziskuje visok nivo kulture, traži od autora potpunu predanost i, možda više od svega, duboko saosećawe. Sastaviti sve ovo na jednom mestu nije lako, možda je i nemoguće. Ibrahim Kalin na tragu je strastvene misije koja je nemoćno qudsko biće vinula sa Galate preko bisernog Bosfora, koja je brodove kopnom pronela i Neimara Sinana i Mikelanđela odvažno u najvećem činu humanosti sastavila. Kwiga koja je pred nama od čitaoca čini ushićenog svedoka da je Kalin i više nego uspešan u svojoj misiji. Avdija Salković

"Nakon propale ženidbe u rodnom selu Povetarčevu Hava Liju okreće novi list i odlazi u Sijan.
Na ovaj put polazi s namerom da pronađe čoveka kojem je presađen njegov bubreg. U Sijan
pristiže zajedno sa svojim vernim prijateljem Vufuom i čvrsto uveren u vlastitu sreću menja
ime u Talični Liju. Od prtljaga ima samo par crvenih cipelica namenjenih budućoj ljubavi svog
života. Gradski život započinje sa dna društvene lestvice kao đubretar koji s
nepokolebljivim optimizmom trpi nepravdu i dok trpi – živi punim plućima.

*

Đija Pingva u romanu „Talični Liju” na jedan neposredan, topao i pre svega iskren način
ispoveda istinitu priču o životu onih koji se nalaze iza kulisa vratolomne kineske
modernizacije. U osnovi to je tragična priča običnog čoveka koji se obreo u neobičnim
okolnostima, duboko protkana vrcavim humorom, pa se stoga ovaj roman može čitati u dva ključa
– kao komedija apsurda i kritika odnosa savremenog društva prema pojedincu. Naposletku treba
reći da se pred nama nalazi i roman jedinstven na srpskoj književnoj sceni koji zahvaljujući
svom živopisnom ali prostom, reklo bi se narodskom jeziku, čitaocu pruža nesvakidašnji uvid
u život običnog kineskog sveta i vrlo uspešno približava odveć daleki istok.

*

Đija Pingva (1952- ) po mnogima važi za najvećeg kineskog savremenog pisca koji u domovini
uživa veliku pažnju čitalaca i čija se znamenitost nažalost još nije izjednačila u
inostranstvu. Đija Pingvino stvaralaštvo protkano je motivima iz života običnih ljudi,
osobito iz rodne provincije Šansi. Njegovi romani i kratke priče hrabro zadiru u marginalne
teme kineskog društva, redovno zalazeći u domen seksualnog. U njegova najpoznatija dela
ubrajaju se romani „Napušteni grad”, „Ćin Opera”, „Fenjerdžija”, „Bele noći”, „Zemljana kapija”
koje su do sada prevodili neki od najznačajnijih svetskih sinologa. „Talični Liju” je prvi roman

ovog autora u prevodu na srpski jezik."

"Kad čovek zakorači na afričko tlo, mora da skine s ruke časovnik.
Vreme ovde ništa ne znači. Sećam se svog prvog puta u džunglu,
autobus je trebalo da krene i putnike koji su se gurali u pretrpanom

autobusu, rekao sam sebi: dosta.

Moram ovo sam. Kad sam već četiri sata sedeo na zadnjem sedištu
autobusa i gledao igru da igram s vama! Inače će se moj evropski
mozak rastopiti a živci će izgubiti svoje funkcije. Otada na stanici
strpljivo čekam i shvatio sam da ne postoji izgubljeno vreme. Ako
treba da čekam nekoliko sati, provedem ih u razgovoru ili u

razmišljanju o proteklom danu.

Ubeđen sam da mi nijedan značajan događaj neće promaći. Ne moram
da jurim za nekim terminom. I doživim više nego da žurim i tresem se

od nervoze da neću stići ono što sam planirao.

Marek Vadas"

U višestruko nagrađivanom romanu Scenario Etela Farkašova se bavi pitanjem starenja i umiranja koje ne posmatra samo kao individualni psihološki problem, već kao važno društveno pitanje. Ove procese posmatra sa aspekta osobe koja kroz njih prolazi, odnosno iz perspektive žene koja je u ovom životnom dobu višestruko društveno marginalizovana.

Scenario je na planu fabule spisak kompozicija klasične muzike koje biraju glavni junaci – bračni par u seniorskim godinama – za svoju sahranu, ali je takođe i metafora redodređenosti života, ljudske sputanosti u zadate okvire i osvešćivanje naše nemoći da izađemo iz te zadatosti. Scenario je i tragična i radosna priča o pojedinačnom ljudskom trajanju koje se kroz istoriju čovečanstva neminovno ponavlja.

Roman je nagrađen najznačajnijim slovačkim nagradama: Anasfot litera, Nagrada „Ladislav Ćaški” i Premija PEN centra. Vrhunska esejistkinja i romanopisac, Etela Farkašova je ljudski bliska svakom tipu čitaoca, pošto se bavi univerzalnim temama koje se duboko dotiču svakog pojedinca. - Zdenka Valent Belić

Ovo je roman nade i beznađa, radosti i katastrofe, koji na neprikosnoven način opisuje čoveka; roman koji je svojom književnom snagom i kvalitetom sâm dovoljan kao dokaz za postojanje turskog romana…

Zlatna kapljica Mišela Turnijea je roman o sazrevanju, potrazi i umetnosti. Pisac prati putešestvije mladića koji traga za samim sobom i na tom putu susreće ličnosti čiji je značaj izrazito simbolički. Zlatna kapljica je remek delo puno lepote, istine i značenja.

Pred čitaocem je knjiga koju odlikuje klasična arhitektura romana o sazrevanju. "Uz sveobuhvatna promišljanja kulturnih razlika i samog ljudskog bića, arapske umetnosti portreta i kaligrafije, Turnije nas očarava zasenjujućim vizuelnim svojstvima svog pripovedaštva." (Publishers Weekly).