PRIPOVETKE

Omer Sejfetin, jedan od utemeljivača moderne turske pripovetke, i danas privlači radoznalost i pažnju, ne samo starijih čitalaca, već i savremene publike. Pisac koji je odrastao u burnoj atmosferi s kraja 19. i početka 20. veka, ostavio je neizbrisive tragove u turskom intelektualnom i kulturnom životu – kako vojničkom, tako i "književnom" ličnošću. Njegova borba za pojednostavljenje turskog jezika danas predstavlja jedan od temelja prirodne tečnosti i jasnoće izraza turskog govora. Svojom intelektualnom hrabrošću i snažnim perom, Sejfetin je igrao ključnu ulogu i u razvoju turskog identiteta. Delo Harem, koje držite u rukama, predstavlja zbirku pripovedaka koja spaja piščevo oštro zapažanje, suptilan humor i duboko razumevanje ljudske prirode. Sejfetin pojam harema izvlači iz okvira iskrivljene percepcije i pukog istorijskog kurioziteta, pretvarajući ga u snažno ogledalo koje otkriva nevidljivu dinamiku društva, porodične odnose, tihu žensku otpornost i slabosti muškaraca koje često ostaju skrivene. U ovim pažljivo oblikovanim pričama harem je i prostor i stanje duha – scena koja budi radoznalost, nasmejava, podstiče na razmišljanje, ali pre svega otkriva nepromenjive aspekte ljudske prirode. Svaka priča u knjizi, svojim majstorski izgrađenim zapletom i neočekivanim završecima, uvodi čitaoca u privlačan svet. Spajajući Mopasanov tip pripovetke zasnovane na događaju sa Čehovljevom emocionalnom dubinom, Sejfetin stvara jedinstvenu liniju u turskoj književnosti. Harem prenosi toplinu prošlosti savremenom čitaocu i ostavlja trajan utisak, kako svojim istorijskim, tako i ljudskim dimenzijama. Na ovim stranicama nećete pronaći samo jedno razdoblje – pronaći ćete duh vremena, njegove osećaje i protivrečnosti.

Најновија књига Станислава Ракуса Сажаљивост састоји се од пет приповедака у којима долази до конфронтације уобичајених дана са изоштреним, граничним ситуацијама и угроженошћу. Следеће конфронтације проистичу из западнословачке и источнословачке средине, сеоске младости и градске савремености ликова, њихове младости, старења и старости. Сижејно исходиште приповедака јесте породична средина и на њеној позадини кретање и живот протагонисте у географски удаљеној средини. Иако приповетке протичу у туробном а повремено и трагичном тону, аутор, као и у претходним књигама прибегава и комичним линијама и мотивима. По типу и конфигурацији ликова и средине књига јесте израз његове нове поетолошке концепције.

Ova knjiga niti je klasično nefikcionalno prozno štivo, niti romansirana dokumentarna priča, niti bilo šta slično što bi se moglo uvrstiti u poznate i definisane žanrovske okvire. Upravo to joj i daje draž jer je pisana nepretenciozno a sa puno zanimljivih i upečatljivih slika iz naše prošlosti – često i takvih na koje smo kao kultura nažalost zaboravili!

Najbliže je onome što tzv. novi istorizam označava kao „istoriju svakodnevnog života” i što je poslednjih decenija na vrhovima svetskih bestseler-lista. Ovo zanimljivo i čitalački uzbudljivo štivo nije posvećeno – kako bi se iz samog naslova očekivalo – biografiji poslednje grofice Branković, nego nizu likova i događaja koji su karakteristični za naše urbane sredine iz nedavno minule epohe ali i samim tim sredinama koje su imale svoje običaje, navike, pravila kao i „iskakanja” iz njih.

Na ovim stranicama srećemo se sa nizom upečatljivih mini-portreta osoba koje nisu obeležile veliku istoriju, sa opisima Sremskih Karlovaca, Novog Sada, kakve nam nisu ostavili hroničari-naučnici, sa etnografskim pikanterijama i društvenim kodovima minula dva veka, koji su ranije bivali izvan dominantnih vizura akademskih krugova...

Ponekad čitalac ima utisak da čita romaneskne varoške hronike jednog Jakova Ignjatovića, ponekad da je nepoznati autor ove knjige zapravo proučavalac arhitektonskih, genealoških i sličnih zanemarenih fenomena iz srpske tradicije – ali uvek taj isti čitalac može sa recepcijskom sladostrašću uživati u samom tekstu i njegovom arhaično-poetičnom jeziku.- Sava Damjanov

„Osvojivši jednodušno sjajne hvale za lakoću i nadmoć koje krase njeno pisanje, Alis Manro istražuje iskustva najintimnijih momenata preobražaja – momenata kada je život već oblikovan, momenata u kojima se shvataju teret, moć i priroda ljubavi. Razvedena žena se vraća kući svog detinjstva gde se suočava sa uznemirujućom ali svejedno duboko intenzivnom povezanošću svojih roditelja.
Izbegnuta nesreća u kojoj je dete moglo da se udavi otkriva potresenoj majci fragilnost poverenja između roditelja i dece.
Mladi muškarac, koji se seća užasavajućeg mučnog incidenta, rve se sa odgovornošću koju je oduvek osećao prema svom nesrećnom mlađem bratu.
Muškarac sa svojom ljubavnicom dolazi u posetu bivšoj ženi, da bi se neočekivano osetio bližim svojoj bivšoj, otuđenoj partnerki. U ovim, i u drugim pričama Alis Manro se još jednom dokazuje kao senzibilni i plemeniti hroničar našeg vremena.
Uvlačeći nas u najintimnije kutke običnog života, Manro otkriva mnogo o nama samima, o našim izborima, i našim iskustvima ljubavi.
Alis Manro je rođeni pripovedač koji ume da anegdotsko ili vidno odudaranje preobrati u prebogatu parabolu života u našim prevrtljivim vremenima.” The Washington Post

„Manro insistira na važnosti neartikulisane, odsutne priče. Ona primorava čitaoca da traga za onim što je skriveno i neizrečeno. Definišući narativ kao uvek ograničavajući, subjektivni pokušaj da se dostigne ono što možda nikada neće biti dostignuto, Manro stvara dijalektički odnos između sećanja i prošlosti.” The Channel

„Kroz celu ovu izvanrednu zbirku trenuci iznenadnih proviđenja sevaju sa stranica poput munje, ne nudeći nužno odgovore – već pre otvarajući put ka novim pitanjima.” The Philadelphia Inquirer

Četvrta zbirka pripovedaka Alis Manro prati odrastanje i ključne životne trenutke glavne junakinje Rouz, kroz deset povezanih priča. Njeno odrastanje se odvija u kontekstu ratne oskudice, posleratnog prosperiteta i dva velika kulturna pokreta: modernizma pedesetih i bujanja kontrakulture u naredne dve decenije. Kroz svoje odrastanje i sazrevanje u umetnicu, Rouz je svedok preobražaja viktorijanske kolonijalne estetike u modernu i postmodernu kulturu. Rođena u kanadskoj provinciji, Rouz se neprestano bori sa lukavom i praktičnom maćehom, koja uživa da je plaši pričama o prošlosti i opasnostima koje vrebaju u velikom svetu. Ali Rouz je ambiciozna i inteligentna, dobija stipendiju i odlazi na školovanje u Toronto. Tamo upoznaje Patrika iz imućne porodice, on se prema njoj postavlja kao vitez i zaštitnik, ali ona nije njegova „krotka i sladostrasna Prosjakinja”...

*

„Briljantno i duboko delo... A. Manro ima skoro prustovsku moć da analizira senzacije i misli.” Nju stejtsmen

„Kaleidoskop svetlosti i tame... Svakodnevni život je gotovo opipljiv, dok autorka istovremeno brižljivo brusi umetnost pripovedanja. Knjiga koja ushićuje.” Njujork tajms

„Priče Alis Manro plene univerzalnim divljenjem – ako pod univerzalnim podrazumevamo onaj deo svetske populacije koja čita dobru književnost.” Vejn Džonston

„U rukama Alis Manro, najsitniji trenuci su središte istine nečijeg života.” Maklin’s

PRIČE O MODERNIM KAUBOJIMA

Priče Eni Pru o pokolenjima Amerikanaca koji se bore da opstanu na Zapadu predstavljaju jednu surovu, zaslepljujuću panoramu američke ludosti i usuda. To su priče o modernim kaubojima iz ruralnog dela Vajominga, ali ni u kom slučaju nisu tipične kaubojske priče, budući da u njima nema sukoba na liniji dobro – zlo, a junaci nipošto nisu heroji, nego mali ljudi sputani svojim svakodnevnim nevoljama, počesto začudnim i bizarnim, što pričama daje dodatnu privlačnost i upečatljivost. Oni pokušavaju da se otrgnu od bede i očaja, ali nešto ih uvek sputava i osujećuje, kao da sama zemlja traži njihovu krv.

No, autorka ih prihvata onakve kakvi jesu i, uprkos njihovoj sirovosti, grubosti i nasilnosti, opisuje ih sa simpatijama i saoseća sa tim muškarcima i ženama koji pokušavaju da prežive na tom negostoljubivom mestu, pretakajući njihove živote u fikciju koja odiše snagom mita.

Preveo sa engleskog Alen Bešić

Blistava, jeziva, raspričana književna poezija

Knjiga pripovedaka Kiša mora pasti Mišela Fejbera – pisca romana Ispod kože, kultne knjige prevedene već na 24 jezika – otkriva izuzetno živu imaginaciju, snažnu ljubav prema jeziku i avanturističku svestranost. Razigran, ali i duboko potresan, pakosno satiričan, ali i saosećajan, Fejber u ovim pričama uvek pogađa u neočekivani akord. Retko se viđa satira napisana tako blagom rukom, ili tragedija ispričana sa toliko lakoće.
"Ljubitelji pripovedaka, obratite pažnju: Somerset Mom se spario sa ljanomMakjuanom, a Kiša mora pasti je njihov monstruozni, veličanstveni, prvi izdanak…

Zapanjuje različitost tema, karaktera i stilova, od istančanog psihološkog testiranja do košmame naučnefantastike i groteskne parabole". Dankan Maklin

Prevod sa engleskog Predrag Šaponja

Zabačeni bar ne periferiji tropskog velegrada čeka apokalipsu. Vreme je rekapitulacije a put u prošlost je isto nepoznat, tajanstven i opasan kao i očekivani kraj. Pripovedač se snalazi u svemu, samo u vlastitom životu ne, ni sam ne sluti koja priča je njegova, a koju je negde čuo. Realnost, želje i loši snovi se tako susreću u neobičnom mozaiku tekstova, punih ironije i čari Afrike. Marek Vadas (1971) jedan je od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih slovačkih pisaca. Objavio je više proznih knjiga među kojima su najpoznatije Zašto se smrt smeje, Priče iz crne Afrike, Crno na crnom i Iscelitelj, roman za koji je dobio najprestižniju slovačku nagradu Anasoft Litera, a koji se na srpskom jeziku pojavio kao Agorino izdanje.

"Antologija kineske proze dvadesetog veka predstavlja smeo pokušaj da se sveukupnost jednog književnog stoleća sažme u sedamdesetak priča kazivanih perom i glasom najvećih kineskih pisaca poput oca kineske moderne književnosti i glavnog pobornika za uvođenje narodnog govora
u književnost Lu Sjuna, zatim vrsnog estete i pesnika Guo Možuoa, kao i melanholičnog majstora kratke priče Ju Dafua, ali i nekih od najpopularnijih kineskih pisaca današnjice kao što su Đija Pingva, Ju Hua, Čen Žan. U antologiji se takođe nalazi i određen broj eseja koji su u književno-teorijskom ili političkom smislu ostvarili nesamerljiv uticaj na razvoj kineskog društva i misli. Takvi su na primer eseji „Osvrt na Osmi mart” autorke Ding Ling i „Divlji zumbuli” novinara Vang Šiveija, u kojima autori smelo preispituju društvene okolnosti i nadglašavaju zaglušujuću notu jednoumlja. Da je reč o krajnje probranom štivu svedoči i činjenica da se u ovoj antologiji nalaze i eseji poput „Oslušni studenu kišu“ autora Ju Guangdžunga koji se smatra jednim od najlepše napisanih eseja dvadesetog veka jer se pisac oslanja na vizuelnu komponentu i ritmiku kineskog jezika, tako da u jednom dobijamo kolaž, partituru i književni tekst. Kao da to nije bilo dovoljno tu je i tekst „Hram Zemlje i ja” autora Ši Tiješenga, po mišljenju mnogih kritičara najbolji esej dvadesetog veka na kineskom jeziku.
Odabir je načinjen tako da ukaže i predstavi osobenosti kineske kratke priče i isprati istorijske tokove iz vremena kada se kineska nacija budila pa sve do devedesetih godina i otvaranja prema Zapadu. Teme i motivi su izrazito šarenoliki, od eksperimentalnih epistolarnih formi do poziva na nacionalno osvešćenje, rasprava o smislu života i elegijskih obraćanja istorijskim ličnostima. Drugu bitnu ulogu igraju putopisi, pastoralna i zavičajna literatura koja obiluje opisima narodnih običaja, znamenitih kineskih sela i gradova, ali i lamenata za minulim vremenima.
Sve u svemu zbirka je jedinstvena po tome što verno iznosi pečat jedne starodrevne civilizacije na način koji još uvek održava sponu s modernim, pa i današnjim svetom.
Bojan Tarabić"

Knjiga Brak crvenih ribica meksičke autorke Gvadalupe Netel jeste neobična tematska zbirka priča, zasnovana na analogijama i kontrastima između života ljudi i životinja, pa čak i ljudi i gljiva. Obuhvata pet priča u kojima se egzistencijalne krize junaka redom povezuju sa životima riba, bubašvaba, mačaka, gljivica i zmija. Tim postupkom autorka dovodi u sumnju mogućnost ljudskog uticaja na vlastitu sudbinu i otvara uvid u nesvesnu, a ponekad i mračnu stranu ljudske psihe.

Priče se odlikuju svedenim jezikom i stilskom elegancijom, univerzalnošću motiva poput nesrećne ljubavi i odrastanja, momentima poetičnosti iznaženim u svakodnevnici, no u isto vreme uobičajena percepcija stvarnosti je u njima destabilizovana prenošenjem ljudskih nemira na životinje, u kojima junaci traće odraz sopstvenih patnji i odgovor na svoje životne dileme. Životinje su ovde ožalošćene, a ljudi poživotinjeni, pri čemu se ljudska samosvest i volja najednom čine krhkim i varljivim, izneveravajući uvreženu predstavu o našoj nadmoći kao vrste.

Tako se, na primer, postepeno propadanje jednog braka najpre očituje u žestokim okršajima para akvarijumskih ribica, likovi priče „Ratovanje po smehu“ vode nemilosrdnu borbu protiv bubašvaba koje unose pometnju u prividni sklad jednog bogatog buržujskog doma, a junakinja „Gljivica“ razvija bizaran emotivni odnos prema svojoj vaginalnoj infekciji pošto samu sebe doživljava kao parazita u ljubavi.

„Brak crvenih ribica je vrlo suptilan prikaz ljudskih nedaća i strahova, lišen svake visokoparnosti i moralisanja, saosećajan prema likovima i nenametljivo kritičan prema društvenim odnosima, u kome ponajviše očarava sámo autorkino umeće pripovedanja.“

– Ana Marković

Gvadalupe Netel (1973) istaknuta je meksička književnica čija je proza prevedena na 17 svetskih jezika. Čitalačku publiku osvojila je romanima Telo u kome sam se rodila (2011) i Posle zime (2014), za koji je dobila nagradu „Eralde“, kao i zbirkama priča Latice i druge nelagodne priče (2008) i Brak crvenih ribica (2013), za koju je dobila prestižnu nagradu za kratku prozu „Ribera del Duero“.

Pred čitaocima je knjiga priča koja, kroz šaroliki mozaik likova, tipičnih savremenih socioloških karaktera, otvara bezdane naše realnosti, ostavljajući upravo onaj utisak o kojem piše i jedan od kritičara ove knjige, Blažej Belak, da njen pripovedač „ume da pokrene bilo koju priču“.
Tekst od „fragmenata misli i reči“, faktografskih, ali i oniričkih otisaka i egzistencijalne potrebe za „ljudskom pričom koju ne može da zameni nijedna tehnologija“ katkad eksplicitno a katkad skrivenije, u mnoštvu digresija, otvara i uvek aktuelna pitanja o statusu i ulozi umetnosti, o značaju književnosti u borbi sa haotičnošću stvarnosti, ali i poetičkim strategijama skrivanja autorstva i mimikrije narativnih glasova.
Sama dinamičnost i izrazita životnost svake samostalne priče iz ove knjige u kojoj autor ujedno „priča, zapisuje, prepisuje i opisuje“, aktualizuje se u njenim (anti)junacima, protagonistima koji, kroz mnogobrojne rešive ili nerešive situacije, dovode sve, pa i samo postojanje pod veliki znak pitanja, na koji mogućeg odgovora uistinu i nema.

„Od osamdesetih godina XX veka, kada je posle buma hispanoameričke književnosti kod nas počelo sa intenzivnijim prevođenjem književnosti sa ovog govornog područja, do danas je prevedeno neuporedivo više dela nego za ceo prethodni vek.

Ipak, u celokupnom tom prevodilačkom poduhvatu prednjače hispanoamerički pisci i njihova dela, dok je matična zemlja Španija, sa baštinom od devet vekova pisane književnosti na kastiljanskom jeziku, ostala donekle zapostavljena. Uočljivo je da postoji nekoliko antologija hispanoameričkih priča, ali ni jedna španska. A zemlja koja je dala Servantesa, tvorca savremenog romana i pripovedača po antonomaziji, i te kako ima bogatu pripovednu tradiciju, pa je prosto neverovatno da je španska pripovetka na srpskom jeziku, sa tek nekoliko izuzetaka, do danas gotovo nepoznata.

Ovaj prvi od tri zamišljena toma antologije španske priče XX veka treba da ublaži takav nedostatak, da srpskog čitaoca uvede u pravu riznicu i pokaže mu tek majušni deo jednog bogatog književnog sveta. Kako ništa ne nastaje samo od sebe ili ni iz čega, tako i stvaraoci u istorijski i umetnički burnom XX veku imaju svoje preteče sa kojima čine deo neprekidanog kontinuuma u kome i sami postaju nečiji prethodnici. U ovom izboru ih je nekoliko i uglavnom pripadaju dvama pravcima druge polovine XIX veka: realizmu (sa još ponekim odsjajem kasnog romantizma), i Generaciji 1898. čiji pripadnici već postaju predstavnici različitih umetničkih strujanja i previranja u XX veku.

Širina slike se ogleda kako u izboru pisaca, tako i njihovih priča.
Otuda potiče i naslov „Slagalica“ za koji nam je ideju dala Galdosova pripovetka na samom početku zbirke. To znači da je svaka haotičnost ili „bezglavost“ u stvari namerna, te stoga prividna.

Ako je jedan od osnovnih atributa književnosti njena univerzalnost, sposobnost da bude podjednako shvaćena i prihvaćena na različitim geografskim širinama i u različitim vremenskim epohama, čitaocu neće biti čudno što se neke priče i posle jednog veka čine neverovatno savremenim i aktualnim.”
Dragana Bajić

Jedan od osnovnih motiva Klarisinih priča i romana jeste čudesni trenutak ličnog preobražaja. Baš onda kada celo biće za to sazri, junacima njenih dela dešavaju se naizgled slučajni susreti, otkrovenja, hazardi, koji, iako bi, naizgled, prošli ispod radara kakvog velikog narativa, zapravo podstiču na onaj pokret koji menja sve. Zbirka Legija stranaca posuta je upravo takvim trenucima.
Otvara je mala devojčica koja u silnom profesoru krupnih ramena, pričom o blagu, „razvezuje crne snove o ljubavi”, slične onima koje je on u njoj jutrima izazivao. A jedna druga devojčica, u pripoveci koja zatvara zbirku, mora najpre proći, preko jednog malenog pileta, kroz sve razorne i surove sile prve žudnje, kako bi mogla otići iz detinjstva i postati „hindu princeza koju
u pustinji čeka njeno pleme”.
Čitav svet koji ispisuje Klaris Lispektor nalikuje usnama devojčice Ofelije iz priče koja daje naslov zbirci, suvim usnama koje upućuju hitni zov. Protagonisti priča najednom, iz naizgled uspavanog unutrašnjeg sveta, otkrivaju da žele(…), da im je nužna ona razarajuća želja od koje svaki pravi život počinje.
U ovoj zbirci, pred nama su događaji usled kakvih u naše, naizgled uređene vrtove, nahrupi čitava legija stranaca. I to strano neminovno mora postati deo organizma i preobraziti ga.”
Ova zbirka neverovatnih priča još jednom potvrđuje zašto je Klaris Lispektor često nazivana „brazilskim Kafkom”. To poređenje proističe iz najznačajnije njene srodnosti sa autorom Preobražaja: njihovo pisanje ne liči baš ni na jedno drugo. Pojava dela Klaris Lispektor i sama je, u književnosti na portugalskom jeziku, jedna od tih tačaka sa koje nema povratka i koja otvara nešto u potpunosti novo.

Klaris Lispektor bila je brazilska novinarka i spisateljica ukrajinskog porekla. Jedna je od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima.
U njena najznačajnija dela spadaju romani: Blizu divljeg srca, (1943), Jabuka u tami (1961), Pasija po G.H. (1964), Učenje ili Knjiga užitaka (1969), Živa voda (1973), Čas zvezde (1977) i Dah života (1978); zbirke pripovedaka: Porodične veze (1960), Legija stranaca (1964), Sreća iz potaje (1971), Via Crucis tela (1974), Gde si bila noću (1974), Lepotica i zver (1979).

U RAVNOTEŽI NUŽNOSTI I SLUČAJNOSTI


Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta. Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka.

Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa. Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme.

U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet. Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva.

Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise.