ROMAN

Kiša pljušti u postindustrijskom gradiću Istočna Radost, mestu zarobljenom u procesu korozije američkog sna, gde duhovi prošlosti lutaju među napuštenim automobilima. Gradić je „iznikao na jednoj krasti od zemlje” duž reke Konektikat, iznad reke se nadvija teretni most, a na mostu stoji Hai, devetnaestogodišnji zavisnik, koji prebacuje nogu preko ograde nakon što je odlučio da se baci s trideset metara visine. I tada, iznenada, nešto prekida ono što se činilo neizbežnim: glas s druge strane reke. To je Gražina, starica zarobljena u lavirintima sećanja, sa uspomenama na davni rat i svoju rodnu Litvaniju.
U mikrokosmosu slomljenih snova i apsurdnog pregalaštva, među zatrovanim ulicama i melanholičnim pejzažima Istočne Radosti, njih dvoje će izgraditi kratkotrajno utočište pred haosom sveta. Povezani iskustvom života na marginama društva, između tog, naizgled nemogućeg, para stvoriće se veza zasnovana na empatiji i prepoznavanju, odnos satkan od zbrke i trenutaka bistrine, koji će se pretvoriti u neočekivano putovanje ka drugoj šansi.
Potresno i mračno duhovito, Vuongovo istraživanje gubitka, zavisnosti i svakodnevnog teškog rada otkriva krhke temelje sveta u kojem preživljavaju oni što su ispali iz njegovih pukotina. Roman ne nudi laka rešenja, već razmatra kako preživeti traumu i u tom preživljavanju pronaći radost, ne odustajući od sopstvenog bića.

Hasan ibn Sabah, verski vođa ismailita, u srednjovekovnoj utvrdi Alamut – čija je neosvojivost poprimila legendarne dimenzije – oformio je skrivene vrtove i u njih uveo odabrane učenike alamutske versko-militarne škole. U tim posebno uređenim i raskošno ukrašenim vrtovima, pod dejstvom hašiša i u okruženju devojaka iz harema, mladići su zapadali u opsenu da se nalaze u samom raju. Kasnije, po povratku u život duhovnog i ratničkog usavršavanja, bili su spremni da slepo slušaju naređenja glavara ismailita, ne bi li ponovo zaslužili odlazak u dženet. Njihova bezuslovna odanost učinila ih je asasinima – ubicama kojima je izvršavanje naredbi Hasana ibn Sabaha bilo važnije od samog života.
Hasan je lik kakav se u književnosti retko sreće, prevashodno jer su njegovi ciljevi i načini njihovog ostvarivanja radikalni, nesvakidašnji a opet tako ljudski i mogući. Jer, čovek je biće koje neretko želi nedohvatno, nemoguće, iznova sebe iznenađujući do koje mere i kakvim pristupima tom nemogućem može da se približi. Upravo je takva i životna misija Hasana ibn Sabaha – on nastoji da osvoji neuporedivu versko-političku moć.

Roman Kraljica baca peglu, u maniru hip-hop poeme, osluškuje ritam života u varšavskim blokovima, među ljudima bez lica i nade. Maslovska meša vulgarno i poetsko, svakodnevicu i apokalipsu, stvarajući šokantnu ali zavodljivu sliku sveta u kojem junaci traže ljubav, dostojanstvo i sopstveno mesto u haosu. Iz drugog plana ulazi i sama autorka – em-si Doris – koja preuzima mikrofon i razbija iluzije, pretvarajući roman u gorku pesmu o savremenoj Poljskoj, njenim društvenim lomovima i kolektivnim opsesijama.
Ovo nije priča o lepoti, već o njenom odsustvu. Nije roman o sreći, već o bolnoj potrebi da se bude primećen, voljen i živ. Maslovska donosi jezik ulice na književnu scenu, razbija norme i istovremeno nudi oštar komentar o tranzicijskoj stvarnosti, o padu ideala i o grotesknim snovima koji prekrivaju ruševine društva.

Nisam svojom voljom natrčala na njegov nož, trčala sam od nečega što me je plašilo više od smrti, a on se našao tamo sa svojim snovima poprskanim krvlju. Od čega sam bežala?
Roman Antarktik ljubavi švedske spisateljice Sare Stridsberg uvodi nas u svet mračnih i maglovitih predela, glečera i sparnih šuma, močvara i jezera, u zagušljivu atmosferu izbrušenu jezikom metafora i mutnih slika, kroz koje tu i tamo probija svetlost. Sred tog magnovenja roman raskriva priču o femicidu, ispripovedanom iz perspektive žrtve – mlade devojke Ini, heroinske zavisnice i prostitutke – koja se, ostavljena pod zemljom, pripovedno izmešta sa Zemlje, posmatrajući izdaleka svet koji je ostao iza nje.
U tom svetu pratimo život njenih roditelja, Ivana i Rakše, u potrazi za odgovorima o okolnostima zločina, ali i o sebi i drugima, pratimo odrastanje dvoje dece – Valea i Sulvejg – smeštenih u različitim hraniteljskim porodicama, pratimo život ubice i pratimo povratak svemu što je dovelo do ubistva, iznova i iznova. Pomalo Snežana, pomalo Bogorodica, pomalo Euridika – pripovedačica nas dovodi pred velike dileme književnih klasika, otvorene u kontekstu savremenog sveta, i sa pozicije društvene margine. Antarktik ljubavi je roman koji ne nudi odgovore, već konstantno pokreće pitanja, njišući nas magičnim jezičkim predelima.

Završni roman Trilogije o granici okuplja Džona Grejdija Kola i Bilija Parhama u priči o prijateljstvu, ljubavi i nestajanju čitavog sveta. Pedesetih godina, dok modernizacija guta rančeve i tradiciju kauboja, dvojica mladića pronalaze oslonac jedan u drugome. Ali Džon Grejdi se zaljubljuje u Magdalenu, mladu prostitutku iz Meksika, i odlučuje da se bori za njihovu ljubav, bez obzira na cenu. Njegova odluka vodi ka obračunu koji će promeniti sudbine obojice.

Gradovi u ravnici su roman o poslednjoj borbi za ideale, o ljubavi koja se rađa tamo gde ne bi smela, i o prijateljstvu koje nadilazi gubitak. Makarti piše završnu elegiju kaubojskog mita, gde svaka rečenica nosi težinu molitve, a ravnice ostaju jedini svedok nestanka jednog načina života. To je potresna, nežna i surova knjiga, koja čitaoca ostavlja bez daha i bez iluzija, ali i sa dubokim osećajem da je svedočio velikoj literaturi.

U prvom romanu Trilogije o granici upoznajemo Džona Grejdija Kola, šesnaestogodišnjaka koji odbija da se pomiri sa nestankom sveta kauboja. Nakon što porodični ranč biva prodat, on zajedno s prijateljem Lejsijem kreće ka Meksiku u potrazi za slobodom, konjima i životom koji pripada starim idealima.

Ipak, put kroz divljinu vodi ih i ka ljubavi, izdaji i tragičnim iskušenjima. Ljubavna priča Džona i Alehandre, ćerke bogatog hacijendera, postaje srce romana, dok Makarti slika pejzaže prerije i planina sa snagom epskog stiha.

Svi ti lepi konji je roman o mladosti koja veruje da može kontrolisati sudbinu, o svetu koji nestaje pred očima, i o prvoj ljubavi koja ostavlja neizbrisiv trag. To je knjiga koja nas podseća da granice nikada nisu samo na mapi – one su u nama i u našim snovima.

U drugom delu Trilogije o granici Kormak Makarti nas vodi u mračniji, dublji i bolniji svet. Mladi Bili Parham hvata vučicu koja je napadala stada njegove porodice, ali umesto da je ubije, odlučuje da je vrati u planine Meksika.

To putovanje, koje postaje gotovo mitsko, vodi ga kroz razorene predele i susrete sa ljudima na rubu života – sveštenicima, lutalicama, filozofima i ubicama. Kada se vrati kući, njegov svet je zauvek izgubljen, a tragedija ga tera na dalje i dublje lutanje.

Prelaz je roman o nemoći čoveka da zaustavi sudbinu, ali i o iskri saosećanja koja može zasvetleti i u najmračnijim okolnostima. Ovo je knjiga u kojoj granica više nije samo linija između Amerike i Meksika, već i granica između života i smrti, nade i očaja. Makarti ovde pokazuje svu svoju moć – epsku širinu, filozofsku dubinu i neumoljivu poeziju bola.

Prevela s rumunskog: Marija Nenadić

U završnom tomu Zaslepljenosti, Kartaresku zatvara krug introspektivnog putovanja, donoseći istovremeno razrešenje i novu složenost. Stan, majka, grad, snovi — sve se vraća, ali sada kao senka, kroz prizmu zrelosti, melanholije i metafizičke čežnje pripovedača, koji pokušava da razume ono što nikada nije bilo rečeno, kako bi sastavio rasute delove ličnog i kosmičkog identiteta. Bukurešt više nije samo grad, već sablasni teatar u kojem se hodnici granaju kao neuronske mreže, a svakodnevica postaje alegorija duhovnog buđenja. Upoznajemo pisca koji piše roman o piscu koji piše… — ogledalo se beskonačno umnožava, kao i identiteti koji su istovremeno stvarni i izmišljeni.

Motivi leptira, praznih pozorišta, misterioznih figura u tramvajima, putovanja vozom ka nepostojećim destinacijama i gradova pod zemljom utkаni su u tekst koji balansira na granici između prisustva i nestanka, stvarnosti i halucinacije. Desno krilо je duboko kontemplativno i emotivno zatvaranje trilogije, roman sabiranja koji tek nominalno zaključuje priču koja nastavlja da se širi u svim pravcima — ka detinjstvu, smrti, jeziku i onome što dolazi posle reči.

Kartaresku stoji rame uz rame s velikanima: njegov roman je i Borhesova biblioteka i Prustovo vreme — i nešto treće, sasvim njegovo.

— Neue Zürcher Zeitung

Prevela s rumunskog: Daniela Jovanović

Središnji tom Zaslepljenosti najeksperimentalniji je i najsmeliji deo romana, u kojem se lirski tokovi proširuju u mrežu paralelnih narativa i istorijskih slojeva. Pripovedanje se udaljava od lične prošlosti i kreće u intenzivno istraživanje identiteta, telesnosti, kreativnosti i sećanja — kao da se sama svest pokušava predstaviti kao umetničko delo.

Telo je srce trilogije – mesto gde sve niti započete u Levom krilu pulsiraju punom snagom. Kao što se telo naratora razvija, menja i stari, tako se i svet oko njega transformiše u vrtlog vizuelnih i emotivnih prizora, u barokni mozaik priča o dvoglavim pesnicima, tajnim društvima i čudesnim ženama koje nestaju u svetlosti. Kockice tog intimnog mozaika uvezane su univerzalnim pitanjima o postojanju, i deo su jedinstvene prozne katedrale koju čitalac naslućuje, ali čija struktura će mu se ukazati tek na kraju ovog fantazmagoričnog literarnog iskustva.

Kartaresku ne piše knjige — on stvara kosmičke sonde svesti koje nas izbacuju iz vremena.

— Le Monde des Livres

Probudićeš se oko ponoći, topli dimnjak pored tvog obraza već će biti mlak kao dah. Grebuckanje miševa iza tapeta koje se ljušte, mesečina nalik na smolu… prazne misli. Potpuno uranjanje u srce ništavila.

Višestruko nagrađivan, roman Plima savremene letonske spisateljice Inge Abele predstavlja tekstualni vrtlog slika i metafora, koji vas u talasima preplavljuje zapletima i obrtima, poznatim, makar u obrisima, iz kriminalističkih i ljubavnih romana, a istovremeno rasklimava čvrste okvire žanra insistirajući na jeziku, kako u opisima, tako i u uverljivo izvedenim dijalozima.

Ispripovedan u inverziji, u izvesnom hronološkom ogledalu, od kraja ka početku, sa povremenim digresijama i iz više različitih perspektiva, tekst nam otkriva prelomne tačke iz života junakinje Jeve, podvojene i haotične ličnosti sklone dugim šetnjama, melanholiji, nostalgiji i magnovenjima koja se pretaču u tekst u vidu nežnih rečenica, lutajućih motiva i repetitivnih pejzaža. Roman traži prepuštanje plimi, postupno nam otkrivajući kompleksnu motivaciju glavne junakinje, ali i zagonetnost centralnog zapleta, skiciranog oko ljubavnog trougla i misterioznog ubistva.

Nakon što tragično izgubi porodicu, mlada Modesta iz svog siromašnog doma odlazi u manastir. Umesto potčinjavanja, ona ovaj rigidni svet pretvara u poligon za usavršavanje manipulacije i spletki – veština kojima će pokoriti i svet izvan zidina. Nakon što se oslobodi religijskih normi, Modesta gradi svoj put ka najvišim slojevima društva.

Kroz skandalozne ljubavne i seksualne veze, političke intrige i žudnju za moći, vešto se penje lestvicama hijerarhije, odbijajući da prihvati bilo kakva ograničenja svoje seksualnosti i ambicije. Njen život postaje eksperiment samodefinisanja i ispitivanje granica svih vidova spoljašnje kontrole – političke, verske, društvene – dok unutar sebe gradi sopstveni moralni kompas.

U vrtlogu istorijskih previranja 20. veka, roman Umeće radovanja neprestano redefiniše značenje pojma slobode kao kontinuiranog procesa samootkrivanja i otpora.

Zbog tebe sam postigla tri junačka podviga. Prvo: Nisam izvršila abortus, iako je to želeo tvoj otac. A i meni samoj si bila neželjeno dete. Zbog tebe smo se i uzeli u petom mesecu trudnoće. Drugo: Dok smo u kolonama bežali iz Zadnje Pomeranije, do poslednjeg atoma snage sam te gurala, u dečjim kolicima na tri točka, sve do Grajfsvalda, i treće: Nisam te otrovala niti ubila kad su Rusi umarširali u Grajfsvald. Tvoj deda je tražio da se otrujem ili upucam. Položio je na sto preda mnom otrov i pištolj.
O ustajanju Helge Šubert zbirka je dirljivih i međusobno povezanih priča koje spajaju lično i univerzalno, autobiografske elemente sa motivima iz narodnih priča, istražujući traume rata, život pod represijom i snagu ljudskog otpora. Ispričane razbokorenim, emotivnim glasom autorke, ove priče vode čitaoca kroz decenije – od Helginog bekstva s majkom iz Zadnje Pomeranije krajem Drugog svetskog rata, preko izazova svakodnevnog života u DDR-u, do slobode nakon ujedinjenja Nemačke.
Ključna figura zbirke je Helgina majka, udovica rata i žena dubokih kontradikcija i kompleksnosti, čija surova ljubav ostavlja neizbrisive tragove na ćerki. Ipak, Šubert za ove mračne prizore bira stilsku paletu nežnosti i humora, pa nam priče poput one o odrastanju uz umiruću baku ili života pod Štazijevim nadzorom ne otkrivaju samo težinu istorije već nas svojim iznenađujućim vitalizmom podsećaju da i u najmračnijim vremenima postoji svetlost za koju vredi boriti se.

Ljudi se pojavljuju i ponovo nestaju, kao da imamo fabriku koja će nam u svakom trenutku napraviti nove ljude. Kako ćemo to da kažemo svojoj deci? Ona su sada u pesku i igraju se. A deca mrtvih? Ona lutaju, kao drugi pusti, pustinjski pesak, kroz pesak, i postaju pravedna, računaju se.
Osim lokacije – austrijskih Alpa, i glavnih junaka – oživljenih mrtvaca Edgara Gštranca, Gudrun Bihler i Karin Frencel, u romanu Deca mrtvih Elfride Jelinek nema prepoznatljivih i stabilnih koordinata na koje smo navikli u susretu sa klasicima, poput zapleta, dijaloga, motivacije. Naprotiv, asocijativna naracija napunjena jezičkim igrama i referencama uporno se prekida elementima horora i ekperimentalnog teatra, kao i grotesknim slikama, aluzijama na austrijsku političku realnost ili istoriju, te reklamama, kritikom konzumerizma, kontemplacijom, hajdegerovskom terminologijom i štajerskim dijalekatom.
Prelamajući ispraznost i haotičnost stvarnosti zakopane u blatu sleglom nakon Holokausta, kroz naizmenično nizanje isečaka iz svakodnevnog suživota mrtvih junaka, Jelinek iznova i iznova ispisuje uništenje: raspadanje jezika i jezičkih nizova, razornost ali i razaranje prirode, otiranje ljudskih tela u ekstatičnim nekrofilsko-erotičnim scenama.
Roman Deca mrtvih Elfride Jelinek, austrijske spisateljice i dobitnice Nobelove nagrade za književnost, često je označen kao njen magnum opus, što svojim obimom, intenzitetom i stilom i dokazuje.

Priča o prvoj i jednoj od najvećih ženskih serijskih ubica u Americi, priča o Bel Gunes, poznatoj i kao Crna Udovica i Ženski Plavobradi, vodi čitaoca kroz mračne staze njenog uma. Junakinja napušta rodna norveška sela i odlazi preko okeana u potrazi za boljim životom i ljubavlju. Međutim, njen kompleksan unutrašnji svet uvek želi nešto više, što nijedan partner ne uspeva da joj pruži. Opsesivna žudnja i bolna usamljenost slivaju se u jezera mržnje u kojoj će se utapati Bel i njene žrtve.

Iako roman Moji muškarci pre svega tematizuje zastrašujuće kutke ljudskog uma, Viktorija Ćelan uspeva da ispriča ovu priču nežnim i melanholičnim lirskim stilom i time olakša čitaocu da se probije kroz gustu tamu Beline psihe.

Ovaj fascinantni, ekscentrični roman o serijskoj ubici je zapanjujuće uzbudljivo štivo! - Karl Uve Knausgor

"Na dverima katedrale u Asunsionu nađena je paskvila pisana rukom Vrhovnog Diktatora u kojoj samodržac, tobože svojevoljno, zapoveda da mu se, čim bude umro, odrubi glava, nabije na koplje i danima drži izložena na glavnom gradskom trgu. Nakon narodnog veselja, zapoveda paskvila, treba da budu pobijeni najbliži službenici, kako vojni tako i civilni, a tela da im se zakopaju bez krsta i bez pomena. Konačno, telo Vrhovnog ima da bude spaljeno a pepeo da bude bačen u reku. Podražavajući rukopis Vrhovnog, anonimni pisac, dakle, osuđuje ga na večiti zaborav.
Ipak, otkriti tog „pamfletistu” i obesiti ga o narandžino drvo samo je uzgredan motiv ovog utvarnog romana-monologa, koji se kreće između delanja i svedočenja, između čina i pričina. Kombinovanjem elemenata burleske i parabole, Augusto Roa Bastos ispisuje slojevitu priču o apsolutnoj vlasti – inspirisanu životom dr Hosea Gaspara Rodrigesa de Fransije, prvog diktatora Paragvaja – i istražuje njene metafizičke aspekte i mitske korene, kao i sudbine pojedinaca i čitavih naroda pod jarmom tiranije.
Između dva graničnika – paskvile na početku i priređivačeve beleške na kraju romana – dešava se jedina drama: samodržac je suočen sa konačnim a hoće beskonačno, na rubu je smrti a hoće novi život, makar kroz pisanje, preti mu zaborav a hoće pamćenje. Preostaje mu jedino reč. Nada u pisanje. Pisanje je simulakrum vlasti.
Milan Komnenić"

Roman prati putovanje neimenovanog četrnaestogodišnjaka iz Tenesija kroz surovi i krvavi pejzaž američkog jugozapada i meksi čkih pograničnih teritorija sredinom 19. veka.

U potrazi za mestom u svetu, protagonista označen kao „mali”, pristupiće neregularnoj američkoj vojsci, boriće se sa Komančima, biće hapšen, što će biti tek uvertira za krvavu odiseju nakon što se pridruži Glentonovoj bandi. Prvobitno okupljena radi zaštite lokalnog stanovništva od napada Apača, ova banda ubrzo počinje da masakrira nezaštićena sela i skuplja skalpove Indijanaca kako bi ih predala za novac. U srcu bande i romana, nalazi se enigmatični lik sudije Holdena, čudovišnog intelektualca i filozofa zla čija senka se nadvija nad dečakom.

Izrazito slikovita vizija Divljeg zapada, precizno i istovremeno jezički razbokoreno napisana. Makarti uspeva da nas u Krvavom meridijanu natera da zaboravimo na našu humanu, empatičnu stranu, ili bar da spoznamo koliko nam je neophodna. Pred nama je svet lovaca na glave i skalpove, svet bandi i nemilosrdnih indijanskih ratnika, svet prerija, pustoši, vrleti, prirode koja se u gotovo uzvišenom vidu izdiže nad čovekom kao bićem nasilja. Ovaj roman može potpuno da vas opčini, i pored toga – ili upravo zato – što znamo da Makarti nudi malo svetla u svojoj predstavi ljudske prirode. - Goran Korunović

Pozivam čitaoca da istraje kroz ovaj roman, jer Krvavi meridijan predstavlja kanonsko imaginativno dostignuće i, kako američku, tako i univerzalnu tragediju prolivene krvi. - Harold Blum

Jedna obična italijansko-jevrejska porodica, autorkina ali ne samo njena, prikazana je u ovoj knjizi s prisnošću, kroz specifičan jezik i rituale koji dele njeni članovi. Taj rečnik Levijevih postaće simbol njihove bliskosti i zajedništva u mračnim vremenima pred Drugi svetski rat i za vreme njega. Jačanje fašističke ideologije usko je povezano sa promenama u porodičnom životu, koji se iz ustaljene rutine survao u bezdan straha i neizvesnosti.
Natalija Ginzburg u Porodičnom rečniku osvjetljava i živote drugih intelektualaca, poput Đulija Einaudija i Čezarea Pavezea, pretvarajući ih u likove istovremeno krhke i snažne, humane a istorijski značajne. Kroz tragedije i gubitke, uključujući herojstvo sopstvenog supruga u antifašističkom otporu, ova knjiga, koja žanrovski izranja iz tačke susreta romana, memoara i autobiografije, ostaje svedočanstvo o otpornosti, nesalomivosti čovekovog vitalizma i trajnoj moći pripovedanja.
Porodični rečnik je roman čistog, ogoljenog, razotkrivenog i očiglednog sećanja. Ne znam da li je najbolja među mojim knjigama, ali svakako je jedina knjiga koju sam napisala u stanju bespogovorne slobode.
Natalija Ginzburg

Lepa i magnetična Katrin previše puši, prebrzo vozi, suviše se smeje i previše ekstravagantno voli. Haotična, zagonetna i veća od života, ona je žena kojoj je „draže bilo da se udavi, nego da živi u mirnim vodama”. Ipak, kada je hospitalizuju nakon trećeg razvoda i mentalnog sloma, sve se menja. Upravo u toj tački, u kojoj svedočimo gašenju jedne vatrene nezauzdane ženske prirode, krije se pravi početak ovog romana. Ono što se isprva predstavlja kao veličanstveni spomenik ženi koja je ceo život provela u bekstvu, na širem planu ukazuje se kao porodična povest. Jer naratorka ove priče zapravo je Katrinina ćerka Violen.

Kombinujuću spektakularnu žestinu jezika, sa crtom crnog humora i zadivljujućom emocionalnom hrabrošću, Violen Uisman nam u svojoj debitantskoj prozi, zagnjurenoj duboko u detinjstvo i odrastanje sa harizmatičnim, manično depresivnim roditeljem, nudi senzibilno i pronicljivo propitivanje ženstvenosti i majčinstva. Kroz tri dela ove hrabre autofikcije, perspektiva naratorke menja se od dečje naivnosti, preko adolescentskog otpora prema majci do prihvatanja i razumevanja koje donosi odraslo doba.
Kraljica u bekstvu izvrsno je iskovana priča o vrtoglavim visinama i razornim padovima jedne koliko neodoljive toliko i nemoguće majke, ali i roman o potrazi ćerke za stvarnom ženom koja se krije iza lika majke.

Šta radiš kada si usamljena i prazna?
Izmisliš ljubav: da voliš i da si voljena.
Šta radiš kada je bol jači od tebe?
Upucaš ga između očiju.

Zajedno s metkom, iz revolvera izlaze potiskivani bes, očaj i strah, i junakinjin unutrašnji svet počinje da se prosipa pred čitaocem. Ispovest neimenovane žene iskrena je i sirova, bez teških metafora i kitnjastih slika, ona nam jednostavno govori Ovako je to bilo. Orkan njenih reči snažno odzvanja stranicama ove knjige otkrivajući istoriju jednog praznog i naglo prekinutog braka. Priča o međuljudskim odnosima odigrava se na pozornici iscrpljujućih i striktnih društvenih očekivanja zbog kojih nijedna uspešna veza nije moguća. Opterećeni i zaslepljeni sopstvenom tugom, junaci ne mogu u potpunosti da dožive jedni druge, zbog čega u ovom romanu i nema negativnih likova – svi su podjednako loši.

Godine 2010. Biks Buton, tehnološki vizionar i milijarder na pragu srednjih godina, osnivač kompanije Mandala, osmišljava Kolektivnu Svest, uređaj koji omogućava ljudima da poseduju, kontrolišu i dele svoja sećanja sa drugima. Pristupanje arhivi sećanja svake osobe otvara vrata mogućnostima o kojima ovaj afroamerički amalgam Stiva Džobsa i Marka Zakerberga nije ni sanjao. Ali nije sve dobro u sajber prostoru i postoji mnogo načina na koje nas naše sopstvene želje izdaju u vrlom novom kodiranom svetu.
Intelektualno rigorozna i formalno impresivna, Kuća od slatkiša je smelo zamišljanje sveta koji je udaljen tek nekoliko trenutaka od nas. Fokusirana na društvene mreže, igrice i alternativne svetove, ova priča nam pokazuje čega se odričemo kada živimo živote na mreži, odnosno koja je cena kušanja „kuće od slatkiša”. Ne pribegavajući jeftinoj tehnofobiji ili didaktičkom moralizovanju, autorka prati višestruke narative i u dugo оčekivanom nastavku romana Vreme je siledžija, briljantno istražuje kako tehnologija upravlja ljudima, bez obzira na to da li joj se prepuštaju ili opiru. Ova spektakularna antihronološka narativna palata izrađena od „zečiji rupa” pruža žestok i uzbudljiv testament upornosti i ljudskoj čežnji za stvarnom vezom, ljubavlju i privatnošću.
Roman Kuća od slatkiša je uporna kontramelodija korporativnom projektu mapiranja ljudskog iskustva i njegovog korišćenja za predviđanje ljudskih želja i potrošačkog ponašanja. Roman je pun ljudi koji se bave nekom žalosnijom vrstom ljudske algebre.

Tihi bes koji obuzima matrijarha na porodičnoj proslavi 89. rođendana. Zaplet emocija koje je sofisticirana mlada žena osetila prema svojoj ostareloj majci. Vrtoglavo saosećanje koje staložena mlada domaćica oseti kad primeti u autobusu slepca koji žvaće žvaku. Unutrašnja drama nastavnika matematike koji se suočava sa napuštanjem i smrću psa. Frustrirana, nevoljena žena koja oslobođenje od mržnje traži u očima bizona u Zoološkom vrtu. U ovih trinaest proznih bravura Klaris Lispektor, misteriozni i neočekivani trenuci unutrašnjih kriza podstiču junakinje i junake – otuđene uznemirujućim osećajem apsurda života – na samootkrivanje i vode ih u neslućene epifanije usred banalanosti svakodnevice.
Porodične veze pervertiraju ideje udobnosti i sigurnosti koje reč „veze" može sugerisati, istražujući njeno mračnije značenje, osećaj ograničenosti i sputanosti koje proizvode ne samo porodični već uopšteno međuljudski odnosi. Autorkine slike uvek su praćene svojim negativima, tako da „pozitivno“ i „negativno“ u njenom pisanju imaju jednaku važnost u prikazivanju stvarnosti, koja, dakle, nikada nije onakva kakvom se predstavlja.

Naratorka i naslovna junakinja romana Nivedita Anand, poznata je blogerka sa pseudonimom „Identitti“ i kandidatkinja za doktorske studije postkolonijalizma, koja se divi svojoj mentorki – profesorki Sarasvati. Ipak, život studentkinje nemačkog porekla, sa indijsko-poljskim korenima, kao i njena percepcija sebe okreću se naglavačke kada se ispostavi da je Sarasvati, koja se predstavlja kao Indijka, zapravo – belkinja. Ta činjenica dovodi u pitanje njenu reputaciju kao mlade aktivistkinje, ali i celokupna prethodno naučena stabilna saznanja o sebi i drugima.
Nakon tog otkrića, Nivedita je prinuđena da razmišlja o formativnim trenucima svog života, svakom preispitivanju sebe i svog mesta u svetu. Dok debate o skandalu besne na društvenim mrežama, blogovima i među njenim najbližim prijateljima, junakinja se okreće sebi i pokušava da u nizu dijaloga i solilokvija povrati koordinate samopercepcije.
U svom debitantkom romanu Mitu Sanjal ne sklizava u puku demonizaciju negativnih junaka – Sarasvati elokvento argumentuje svoju poziciju dovodeći i čitaoce, kao i Niveditu – u poziciju zapitanosti: Zašto identitetska pitanja stavljati u kategoriju (ne)ispravnosti? Kako to da negativan junak pred nas postavlja klasična pitanja o ljubavi, imigraciji, rodu, polu, teoriji, ljubavi? Koja je uloga društvenih mreža u samorazumevanju sopstvenog identiteta?

U izazovnom pisanju Bota Štrausa kao na filmskoj traci ređaju se žanrovski raznovrsni fragmenti ili skice priča, s ciljem da se popiše obilje prizora i napokon razotkriju mehanizmi ljudskih susreta. Otuda svaka od priča virtuozno ukazuje na određeni teret, osujećenost, uskraćenost ili nedostatak likova nesnađenih u njima. Susretima, pričama, problemima. Susreti dotiču ljude. Problemi rađaju priču, pružajući zalog celine u fragmentu. Čvorište koje je nemoguće razrešiti preseca se predusretljivim zahvatanjem u krcatu pripovednu torbu i daljim nizanjem novih fabuloznih čvorova. Budući da istinskih susreta nema, večno iskrsavaju samo varničenja pri dodirima – ukoliko dodira uopšte i ima – I puka razmimoilaženja. I to je opštevažeće pravilo, uz jedan nezanemarljiv izuzetak: čitaoca ne treba da mimoiđu Fabule o susretima.

To da su se u neverovatnim okolnostima sastali Sten Lorel i Toma Akvinski, što čini okosnicu romana Piknik u mraku, ili zvuči kao početak sjajnog vica ili sluti na moguću propast. Katastrofu koja ne uviđa zamke velikih razlika. Različitosti komedije i smrtne ozbiljnosti, polucilindra i svetačkog oreola, konkretnosti tela i smeha u odnosu na apstraktnost duha i mišljenja. Katastrofu koja, svi su izgledi, preti da se uruši u provaliji prvobitne dosetke.
Pa opet: pošto se i komika i mišljenje mogu stvoriti ni iz čega, ni misao ni humor ne poznaju dno i prazninu provalije. Uprkos razlikama, tandem produhovljenog humora i vedre misli jedini može da „svegutajuću potpunu tamu“ ozari istinskim razgovorom i dubokim razumevanjem ‒ svetlošću spoznaje i svetlošću smeha. Upravo stoga ono što nam u prvobitni mah deluje kao početak vica koji sluti na katastrofu, u rukama veštog i pronicljivog autora

Dunav inače uopšte nije plav. Uvek sam mislila da jeste. Zbog „Lepog plavog Dunava”. Sada stojim na obali i zelen je. Isprano mlečnozelen, kao voda u čaši u koju umačeš četkicu kad vodenim bojama slikaš sladoled ‒ od pistaća.
Jana Biler nikada nije upoznala svog oca Milana Blažeka. Sve što ona zna o njemu je da radi kao kapetan na „MS Mocartu“, prilično neglamuroznom brodu za krstarenje Dunavom. Kada konačno rezerviše mesto na brodu gde „sve što se zbiva može da stane na dva podmetača za pivo”, osmodnevno putovanje od Pasaua do Beča sa skoro stotinu starijih gostiju koji bi da vide još malo sveta, ali „zaboga, nikako previše”, postaće ujedno i plovidba ka sopstvenim korenima i početak nežnog, emotivnog zbližavanja oca i ćerke, koji tek treba da nauče značenje reči porodica.
Lepo je raspoložen, ali u prisustvu drugih gostiju više ne gleda u mom pravcu. Ljubazno se pozdravim i krenem u kabinu. Ponovo prodišem tek pošto sam zatvorila vrata i naslonila čelo na prozor. Napolju neko prolazi, noseći reku na drhtavim rukama.

Znao je za sebe da predstavlja građu od koje su načinjeni fanatici i ludaci i da je isključivo svojom voljom preokrenuo vlastitu sudbinu. Održavao se uspravno na vrlo tankoj liniji između ludila i praznine, i kad je došlo vreme da izgubi ravnotežu, rešio je da se zanese ka praznini i padne na stranu koju je izabrao.

Postavši siroče u mladosti, Fransis Marion Tarvoter, kidnapovan od strane svog dede-ujaka Mejsona, u zabačenoj, izolovanoj kolibi obučavan je da postane prorok. Nakon Mejsonove smrti, Tarvoter započinje putovanje – fizičko: do doma učitelja i ujaka Rejbera, i duhovno: unutrašnje gibanje između sakralnog i profanog, vode i vatre, dobra i zla.

Nakon brojnih pokušaja da „civilizuje“ Tarvotera, tačnije da napravi od njega obrazovanog modernog čoveka, Rejber smišlja plan da vrati mladića na farmu gde je odrastao u nadi da će mu suočavanje sa prošlošću omogućiti da je ostavi iza sebe. Tarvoter se opire „prosvetiteljskoj reformi“ učitelja-ujaka isto kao što se opirao „verskoj reformi“ dede-ujaka, ali u traganju za sopstvenom sudbinom u pandemonijumu američkog juga, „glasovi“ koje povremeno čuje otkriće mu da put nasilja i put milosrđa možda nisu dva različita puta.

PAS KRIŠČIJAN U MISISIPIJU 1980. Tri je ujutro i Bobi Vestern zakopčava ronilačko odelo i zaranja s čamca Obalske straže u tamu. Ronilačkom lampom obasjava potonuli mlazni avion u kojem devet tela još sedi sa zakopčanim pojasom za vezivanje. Iz zatvorenog aviona nedostaju pilotova službena torba, crna kutija i deseti putnik.
Putnik je priča o roniocu koji, progonjen gubitkom i očevim strašnim zaveštanjem, juri za nepojmljivom zaverom i žudi za smrću nepomirivom s Bogom.

BLEK RIVER FOLS U VISKONSINU 1972. Dvadesetogodišnja Alisija Vestern, sa četrdeset hiljada dolara u plastičnoj kesi, prijavljuje se za boravak u bolnici. Alisija, studentkinja doktorskih studija matematike na Univerzitetu u Čikagu, ima dijagnozu paranoidne šizofrenije i ne želi da razgovara o svom bratu Bobiju, koji nije sasvim mrtav, a ni sasvim njen.

Stela Maris je intimni portret tuge i čežnje u kojem mlada žena u psihijatrijskoj ustanovi pokušava da razume sopstveno postojanje.

Smrt i proleće je mračna priča o stasavanju tinejdžera u zabačenom selu u katalonskim planinama gde se moralnim nametima i veštačkim strahovima, na fonu lažnih mitova, zatomljavaju intimne želje ljudi u zajednici.

Očima četrnaestogodišnjeg dečaka Rudureda nas upoznaje sa grotesknim pojavama bezimenog mestašceta u kojem žene nose poveze na očima da bi izbegle želju, mrtvi se sahranjuju na drveću nakon što im se usta napune cementom da im duša ne bi pobegla, a pokušaji pobune se brzo slamaju.
Kroz bizarne i nasilne rituale i običaje represivne sredine, koji stoje u potpunoj suprotnosti sa zapanjujućim, melodičnim i bujnim poetskim jezikom ovog romana, autorka nam iscrtava etos čiste jednoličnosti, ostavljajući na koncu sliku beskompromisnog užasa, zaslepljujuće složenosti i energije.

U ovom posthumno objavljenom romanu, književnom testamentu oniričke snage i ekspresivne strogosti, Merse Rudureda morala je da zahvati sa dna kace horora fantastike kako bi progovorila o realnosti života u društvima u kojima je uništen svaki nagoveštaj slobode i potisnuta svaka individualna inicijativa.

U aprilu 1988. Valeri Solanas je umrla sama i bez novca, na kolenima u hotelu u San Francisku, okružena nezavršenim spisima, ostavši upamćena širom sveta po pokušaju ubistva Endija Vorhola. Bezimena naratorka Sare Stridsberg vodi nas u tu hotelsku sobu, u kojoj je pronađeno njeno telo, ali i u sudnicu u kojoj je osuđena za pokušaj ubistva slavnog pop-art umetnika, u Fabriku u kojoj je od tragičnog života želela da napravi revolucionarnu umetnost, u pustoš Džordžije, tu pozornicu njenog užasnog i nasilnog detinjstva i u duševnu bolnicu u Elmherstu, na Valerine psihijatrijske seanse sa dr Rut Kuper.

Sara Stridsberg romanoma Fakultet iz snova briše granice između istorije i fikcije, ludila i umetnosti, ljubavi i tragedije, i kroz zamišljene razgovore i monologe, reminiscencije i izgovaranja, rekonstruiše život radikalne feministkinje, strastvene intelektualke, autorke ozloglašenog Manifesta društva za uništavanje muškaraca (SCUM), i pretvara ga u divlju i neukroćenu životnu priču.

Na ivici pustinja, plaža, univerzitetskih parkova, sumnjivih neonskih četvrti i sveta umetnosti šezdesetih, Valeri Solanas vrtoglavo trči kroz američku istoriju u svom srebrnom kaputu i sopstvenim telom lomi izloge patrijarhata.

Maša Kogan je prkosna devojka, stalni autsajder i izopštenik u nemačkim školama, raseljena imigrantkinja koja nosi sa sobom breme nasilne prošlosti, dok se kreće kroz društvene i romantične odnose u svom novom okruženju. Mnogi od likova koji ulaze u Mašin olujni svet, od Bakua i Frankfurta do Tel-Aviva i Jerusalima, takođe su ljudi odvojeni od sopstvenog etničkog porekla i domovine. Maša ne želi da je definišu njen status izbeglice, njen judaizam ili njene ljubavi, već svojim poliglotskim veštinama i inkluzivnim karakterom žudi za novim i fluidnijim načinom gledanja na svet. Ali da li je moguće prkositi stereotipima i razbiti barijere u političkom svetu?

U ovoj promišljenoj i melanholičnoj studiji gubitka, Olga Grjaznova nam gotovo visceralno prikazuje kako je to izgubiti dom zbog traumatskih događaja, kako je biti ni turista ni domorodac, bez obzira na to na kom mestu pokušavate da popunite ezgistencijalnu prazninu koju osećate duboko u sebi. Elegantno balansirajući između narativnog kazivanja i prikazivanja, autorka istražuje nove globalne odnose i daje glas generaciji koja je naučila da živi svuda, koja je u stanju da promeni jezik i navike, ali koja je u isto vreme nespremna da se suoči sa bolom.