ROMAN

"NAMA SU PROPISALI ŽIVOT KOJI JE SAMO ODLOŽENA SMRTNA KAZNA, ŽIVA SMRT

.

Jutra u Dženinu prate četiri generacije palestinske prodice Abulhidža.. Duboki koreni ove porodice počivaju u Ejn Hodu, spokojnom seocetu uzgajivača maslina. Kada Izrael 1948. objavljuje državnost, mir Ejn Hoda zauvek se razbija: čitava zajednica je prinuđena da se preseli u izbeglički kamp u Dženinu. Dok mlada majka Dalija Abulhidža vodi svoje sinove kroz karavan haosa, jedan izraelski vojnik krade joj malog Ismaila iz naručja. Vojnik to palestinsko dete nosi svojoj ženi, koja je preživela holokaust, i zasniva porodicu

utemeljenu na laži: Ismail raste kao David, Izraelac koji će se, ne znajući to, u predstojećim ratovima boriti protiv vlastitog naroda.



U Dženinu, porodica Abulhidža s radošću dočekuje rođenje ćerke Amel, koja ce najviše na svetu voleti da sluša svoga posvećenoga oca Hasana dok joj čita arapske stihove. Ali u ratu 1967. Hasan ce nestati, Dalija poremetiti umom, a mala Amel će za dlaku preživeti nedelju

dana skrivanja u skloništu, dok padaju bombe. Amel će morati da ostavi Dženin za sobom kako bi ispunila želje nestalog oca, koji je hteo da se ona školuje. Napetost između Izraelaca i Palestinaca doseže vrhunac 1982, i Amel u Libanskom ratu gubi gotovo sve koje voli. Svoju novorođenu ćerku Saru moraće da podiže sama u Americi, zauvek obeležena ožiljkom gubitka domovine, porodice i ljubavi. Tek će poseta Izraelca po imenu David – Amelinog davno nestalog brata koji traga za svojim pravim identitetom – razdrmati Amel iz njenog stoicizma i nadahnuti je na povratak na Bliski istok s ćerkom. Zajedničkim

snagama, Amel i Sara iznova otkrivaju jednu rasturenu domovinu koja možda više nikad neće biti ista.

Jutra u Dženinu razotkrivaju ljudskost iza jednog od najneukrotivijih političkih sukoba našeg doba, kao jednu univerzalnu čežnju da se ima domovina, zajednica i sigurnost."

„Visoka literatura. Nekonvencionalna, čudna, zadivljujuća.“
– Nordkurier

U zemlji se za tog voćara govorilo da je posednut, i to „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“. Preko dana on se šeta mestom, govori tiho nemuštim jezikom, ponekad urla i plaši seljane svojim uvredama, tiradama, proročanstvima. Noći provodi u svom šatoru pored groblja. Jedino se njegova sestra brine o njemu, roditelji odavno više nisu živi. Ona ga posmatra kako priča sa životinjama i ne može da poveruje da anđeoska pesma koju čuje dolazi iz njegovog grla.

Tog dana sestra ga je pratila do jezera na čijoj se suprotnoj obali nalazi druga zemlja. Nekoliko muškaraca je upravo izvlačilo ribarski čamac, jedan od njih ga je pogledao kako ga „nikad niko nije pogledao“ – i demoni su smesta izašli iz njega. „Tako sam se oslobođen svojih demona… zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“

Peter Handke ispisuje priču o poetskom preobražaju, o oslobođenju središta čovekove prirode, tog „neiskorenjivog otpora“, bez kojeg nema ničeg osim „večito bezdušnog bića“.

„Remek-delo u malom formatu.“
– Die Presse

„Magično srećan, preporođen, na kraju i oženjen – ne može biti lepšeg junaka. Pa ipak ovaj tekst ostaje – i to je autorova namera – donekle neproziran i zagonetan. Zato ga obavezno pročitajte barem dva puta!“
– WDR

„Ovo delo je potpun trijumf zbog: raskošne palete kojom dočarava epohu, preciznosti kojom prikazuje kompozicije i nastupe, čestih i duhovitih verbalnih finesa.“
– Sunday Times

Utopia Avenue je verovatno najzanimljiviji britanski bend za koji nikada niste čuli.

Ponikli iz londonske psihodelične scene 1967, folk pevačica Elf Holovej, bluz basista Din Mos, gitarski virtuoz Jasper de Zut i džez bubnjar Grif Grifin zajedno su stvorili jedinstven zvuk i tekstove koji su opisivali duh tadašnjeg burnog vremena. Grupa je za dve godine snimila samo dva albuma, ali njihovo muzičko nasleđe živi i danas.

Ovo je priča o kratkom ali blistavom putu benda Utopia Avenue od klubova u Sohou i zapuštenih sala za igranke do obećane zemlje Amerike, upravo kada je Leto ljubavi uzmicalo pred nečim mnogo mračnijim. U ovoj višeslojnoj povesti o snovima, drogama, ljubavi, seksualnosti, ludilu i kajanju, o nesigurnom usponu do zvezda i faustovskom sporazumu kojim se postiže slava svedočimo sudaru između mladalačkog idealizma i cinične realnosti dok se šezdesete bliže kraju. Iznad svega, ovaj zanosni roman slavi sposobnost muzike da premosti ambise među ljudima, da opiše svoju epohu i da uzdigne ljudsku dušu.

„Veliki rok roman – epsko ljubavno pismo najboljoj muzici koja je ikada postojala i knjiga koju je ta muzika oduvek čekala.“
– Toni Parsons

Joga – maestralno delo o borbi s ličnim mrakom. Problem u autobiografskim i autofikcijskim delima leži u tome što treba pronaći pravu meru između veličanja i ocrnjivanja. Emanuel Karer u tome briljira.
„Imam jedno ubeđenje, samo jedno, kad je književnost u pitanju, to jest književnost kako se ja njome bavim: tu se ne laže.“
Ogoljeno iskren, Karer u Jogi govori o svom silasku u pakao depresije, ali i o terorizmu, migrantskoj krizi, književnosti, muzici, prijateljstvu i emotivnim vezama. I da, i o jogi, kojom se bavi trideset godina. Prvobitna Karerova ideja i jeste bila da napiše malu, veselu knjigu o jogi, jer je mislio da je pobedio svoje demone. Međutim, oni su se vratili snažniji nego ikada – dijagnostikovan mu je bipolarni poremećaj i Karer je hospitalizovan. Uprkos tamnim tonovima, Joga je jedna od onih dragocenih knjiga koje nas teraju da razmislimo o našim načelima, da cenimo trenutke čiste radosti i, na kraju, da slavimo život.

Ko su oni bili autobiografski je roman o mladiću koji je razapet između dve kulture: univerziteta na kojem studira englesku književnost i surovog sveta londonskih bandi. Na univerzitetu koji pohađa on je Gabrijel, naizgled običan student koji odlazi na žurke i na predavanjima diskutuje o Ničeovoj filozofiji. Ali van učionice on je Snups, član londonske bande i pretnja po društvo. Krećući se kroz ta dva sveta, suočavajući se sa roditeljima punim ljubavi, prevrtljivim i opasnim prijateljima, kao i sve većom pretnjom zatvora, primoran je da se pomiri sa tim ko je on zaista i sa životom koji je sâm izabrao.

Gabrijel Krauze odrastao je među soliterima i na ulicama severnog Londona. On nije bio posmatrač na periferiji nasilja, već je živeo život ogrezao u kriminalu. Ko su oni bili roman je koji proističe iz tog iskustva i kao takav moralno je kompleksan, uzbudljiv i potpuno jedinstven na savremenoj svetskoj književnoj sceni.

Kreirajući originalni, urbani književni stil, autor na živopisan način oživljava londonsko podzemlje i opisuje destruktivni uticaj toksične muževnosti. Ko su oni bili uznemirujući je prikaz uzbuđenja koje donosi nasilje i traume koju ono ostavlja za sobom.

Žiri Bukerove nagrade uvrstio je ovo debitantsko delo među trinaest najboljih romana 2020. godine.

POŠTO SU CELOG ŽIVOTA POKUŠAVALI DA DOSTIGNU AMERIČKI SAN, DOŠLI SU DO ZAKLJUČKA DA JE SVE TO SAMO JEDNA VELIKA PREVARA


Inspiracija za film rediteljke Kloi Čao, sa Frensis Mekdormand u glavnoj ulozi, koji je 2020. osvojio Zlatnog lava.

Od polja repe u Severnoj Dakoti preko kampova u Kaliforniji do Amazonovog Kamperfors programa u Teksasu poslodavci su otkrili novi, jeftini izvor radne snage, koji je najvećim delom sačinjen od putujućih starijih osoba. Desetine hiljada ovih nevidljivih žrtava Velike ekonomske krize zaputile su se na drum u kamp-vozilima i modifikovanim kombijima, obrazu­jući sve veću zajednicu nomada.


Zemlja nomada je upečatljiva priča o mračnoj strani američke ekonomije koja nagoveštava nesigurnu budućnost s kojom će se možda još mnogi od nas suočiti. Ona istovremeno slavi izuzetnu izdržljivost i kreativnost ovih Amerikanaca koji su odustali od uobičajenog života na jednom mestu kako bi preživeli, ali nisu izgubili nadu.

Kad je 1921. godine kupio kuću u Ulici Palermo na danskom ostrvu Amageru, Esterin deda Hanibal zamišljao je dom ispunjen operom, boemima i opojnom ljubavlju poput one opisane u Pesmi nad pesmama. Međutim, za njegovu nevestu, rusku akrobatkinju Varenjku, vreme čuda završilo se onog časa kad je videla svoju prvu ljubav kako nestaje u čeljustima nilskog konja koji je, da sve bude gore, zapravo trebalo da bude slon i nova zvezda cirkusa njenog oca.

Eva, Hanibalova i Varenjkina ćerka – stjuardesa koja voli glamur, a čini se i da je vidovita – započela je daleko strastveniju ljubavnu priču kad se zaljubila u švedskog golubara Jana Gustava. Hanibalova potraga za ljubavlju i umetničkim darom prešla je tako na njegove unuke, bliznakinje Ester i Olgu, koje se nadmeću za titulu mlade umetnice u porodici. Njihova starija sestra Filipa je pak silno želela da postane prva kosmonautkinja, ali bolest ju je prerano odnela.

Kad ti život uvali nilskog konja dirljiv je i nezaboravan roman o potrazi za Ljubavlju veka, o preživljavanju velikog gubitka i pružanju – uprkos svemu – još jedne šanse životu. Ispričana kroz prizmu stidljive slikarke Ester, ova saga prati tri generacije koje žive pod istim krovom, s povremenim izletima u Pariz i u cirkus Sovalski na periferiji Sankt Peterburga.

„Naslov prvog poglavlja ovog romana Doba čuda s punim pravom može biti opis celog romana. Način na koji Anete Bjeufelt koristi boje, tonove i emocije u ovom romanu krajnje je čudesan i zanosan.“
– Politiken

„Ako žudite za avanturom, tragate za ljubavlju, a ne vidite uvek svetliju stranu života, onda je ovo prava knjiga za vas – blistava, maštovita, jednostavna i neverovatna.“
– Femina

"Kad čovek zakorači na afričko tlo, mora da skine s ruke časovnik.
Vreme ovde ništa ne znači. Sećam se svog prvog puta u džunglu,
autobus je trebalo da krene i putnike koji su se gurali u pretrpanom

autobusu, rekao sam sebi: dosta.

Moram ovo sam. Kad sam već četiri sata sedeo na zadnjem sedištu
autobusa i gledao igru da igram s vama! Inače će se moj evropski
mozak rastopiti a živci će izgubiti svoje funkcije. Otada na stanici
strpljivo čekam i shvatio sam da ne postoji izgubljeno vreme. Ako
treba da čekam nekoliko sati, provedem ih u razgovoru ili u

razmišljanju o proteklom danu.

Ubeđen sam da mi nijedan značajan događaj neće promaći. Ne moram
da jurim za nekim terminom. I doživim više nego da žurim i tresem se

od nervoze da neću stići ono što sam planirao.

Marek Vadas"

„. . . dugo nakon toga očekivala sam neku lošu vest. Čitala sam štampu (ne svakog dana, jer nismo imali para da svakodnevno kupujemo novine), gledala sam televiziju, slušala vesti na radiju u frizerskom salonu, strepeći da ću da pronađem Maćistin konačni oblik kako leži na podu u lokvi krvi (njegove hladne krvi), i pored njega fotografije, kao za dokumenta, dečka iz Bolonje i Libijca, kako me nostalgično gledaju sa stranice novina ili sa ekrana našeg televizora, koji je sad već stvarno bio naš, a ne ne-što što pripada našim mrtvim roditeljima. Kao da su njihove fotografije, ubica i žrtve, ubice i žrtava, bile znak da spolja oluja još uvek besni, oluja ne samo na nebu iznad Rima, već u noći Evrope, ili u prostoru koji se nalazi između planeta, nečujna i slepa oluja koja dolazi sa drugog sveta, nekog sveta koji ni sateliti što kruže oko Zemlje ne mogu da zabeleže, i u kome je postojala jedna rupa koja je bila moja rupa, jedna sen-ka koja je bila moja senka. . . “
Lumpen-novela
Roberto Bolanjo
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje veli-ke romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao u Barselonu, gde ih je i napisao.
Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Takva je i Lumpen-nove-la koju je napisao pred sam kraj. Bjanka, juna-kinja knjige, nakon smrti roditelja, prolazi kroz težak period rane mladosti u Rimu, koji ostav-lja neizbrisiv trag na njen život. . .

Četiri devojčice, rođene u bogatoj i učenoj porodici,
oduvek su bile bliske i snažno povezane, uprkos
velikim razlikama u karakteru i životnim putevima
koje su izabrale: buntovnica Minerva je još kao
sasvim mlada odlučila da se zauzme za potlačene;
pobožnu Patriju u pokret otpora doveli su čudni
putevi vere; lakomislena i romantična Marija Tereza
posvetila se borbi iz ljubavi, a Dede, jedina preživela i
najmanje sklona političkom angažmanu i pobuni,
pripoveda svoju priču mnogo godina kasnije, i na taj
način se konačno ponovo okuplja sa sestrama.
Dvadeset peti novembar 1960. Tri sestre pronađene
su nedaleko od olupine njihovog džipa, na dnu litice
na severnoj obali Dominikanske Republike. Zvanične
novine izveštavaju o njihovoj smrti kao o nesreći.
Nigde se ne pominje da je četvrta sestra živa. Niti da
su ove sestre bile među vodećim protivnicima
Truhiljove vlasti. I ne mora. Jer svi znaju ko su one.

Od autora bestselera Čovek po imenu Uve.

Roman koji može da zaceli i najdublje rane.

Može li već slomljen grad preživeti još jednu tragediju?

Medvedgrad je mali grad u kojem su meštani navikli na nevolje i težak život. Slično je i u susednom gradu Vresištu. Posla nema za žitelje oba mesta, a i jedni i drugi polažu nade u svoje hokejaške klubove. Dok svako traži način da se snađe u teškim vremenima, Maja i Ana provode leto na skrivenom Ostrvu u želji da pobegnu od celog sveta. Rivalstvo između Medvedgrada i Vresišta prerasta u nemilosrdnu bitku za novac i opstanak. Hokejaški klub Medvedgrada verovatno će biti raspušten. Poslednja nada im je mladi igrač Amat, najbrži hokejaš Medvedgrada.

Nasilje se uvlači u grad. Čini se da je ljude najlakše naterati da se mrze. Kad bude postignut poslednji gol, neko iz Medvedgrada biće mrtav. Stanovnici oba mesta zapitaće se da li je posle svega moguć život u kojem će hokej biti samo jednostavna igra na parčetu leda između dva gola i dva tima. Samo mi protiv vas.

Roman je posvećen svim mukama i radostima, malim i velikim pričama koje sačinjavaju naše zajednice. Uz ogromnu saosećajnost i razumevanje, Bakman nam otkriva kako nas odanost, prijateljstvo i ljubaznost mogu provesti kroz najteže trenutke.

„Retko se pronalazi priča sa junacima do kojih vam je toliko stalo.“ – Göteborgs-Posten

„Bakman je postigao nemoguće. On je Šveđanin koji je dosegao popularnost grupe ABBA.“ – New York Times Book Review

Pisana pre više od pola veka, ova knjiga, na granici između romana, autobiografije i basne, čita se
kao da je napisana juče.
Pred čitaocima je, nakon Obećanja u zoru, prevod još jednog autobiografskog romana francuskog pisca Romena Garija, inspirisan životom u Americi sa suprugom Džin Siberg. Autor ovoga puta pripoveda o rasizmu, promišlјajući istovremeno o „izlečivosti“ mržnje, sve kroz priču o psu dresiranom da napada pripadnike samo jedne rase.
Radnja je smeštena u proleće 1968, kada se u SAD, nakon ubistva Martina Lutera Kinga, razbuktavaju rasni nemiri, dok u Evropi demonstriraju studenti, a na Dalekom istoku bukti Vijetnamski rat.
Borci za građanska prava, kako umereni tako i oni radikalni, kao i holivudski milјe, koji pomažući crncima pokušava da pomogne sebi, sagledani su iz različitih uglova. Počesto uz dozu humora, koji je, uz humanizam, svojstven Garijevom stvaralaštvu.
Među glasnim likovima nalaze se autor i njegova supruga, glumica i aktivistkinja Džin Siberg, dok zapažene epizode imaju, između ostalih, Marlon Brando i Robert Kenedi.

Žak Rišar je savremeni belgijski pisac, rođen u Alžiru, koji živi u Briselu. Studirao je klavir na Konzervatorijumu u Briselu i slikarstvo na tamošnjoj Akademiji, predavao slikarstvo i crtež na Akademiji umetnosti u Briselu i opredelio se da se bavi književnošću. Objavio je više zbirki novela i više romana, za svoj drugi roman Mali izdajnik dobio je 2012. nagradu Franc de Vever i bio finalista za dobijanje Nagrade Rosel, najprestižnije nagrade za književnost u Belgiji.
U svom romanu Žena koja peva Žak Rišar pokazuje različite slojeve svog umetničkog talenta. Daje na pesnički način sliku oporog života jedne žene rođene u Alžiru, koja se sa majkom vraća u Belgiju i kroz portret glavne junakinje Solanž prikazuje ne samo sliku njene opore sudbine, već i svih žena. Nije slučajno što posvetu upućuje svojim dvema sestrama i za svoje petoro dece. Prateći život glavne junakinje od njenog ranog detinjstva u Alžiru do odraslog doba u Belgiji, Rišar daje isečke iz života junakinje koji, kada ih čitalac pažljivo sklopi u jednu celinu, daju tipičnu sliku jedne žene. Koliko li bi se žena moglo poistovetiti sa Solanž, kada čuju kako joj majka u jednoj rečenici daje definiciju ženske sudbine: „Žena daje, kćeri moja, ona se daje, a muškarac uzima.“? Rišarov roman kritika svrstava u žensko pismo, jer se pisac bavi pitanjem identita žene, njenog mesta u porodici i u društvu, njene opore sudbine i stalne slobode da se ponaša kao i muškarac.

Sedmi roman u serijalu Sedam sestara.

PretražIće svet da je nađu.

Svaka od šest sestara D’Aplijez prešla je neverovatan put da bi otkrila svoje poreklo, ali na ova pitanja i dalje nemaju odgovor: ko je i gde je sedma sestra?

Imaju samo jedan trag – sliku smaragdnog prstena u obliku zvezde. Potraga za izgubljenom sestrom vodiće ih širom zemaljske kugle – od Novog Zelanda do Kanade, preko Engleske, Francuske i Irske – ujedinjujući ih u misiji da konačno upotpune svoju porodicu.

U tom njihovom nastojanju, polako izlazi na svetlost dana priča o ljubavi, snazi i žrtvovanju, koja je počela pre gotovo sto godina, kad su hrabre mlade žene rizikovale sve da bi promenile svet.

„Ovaj izuzetan serijal dobio je još jedan izvanredan nastavak. I u ovoj knjizi su sjajno prikazani istorijski događaji u pozadini dešavanja u životima sestara.“ – Daily Mail

„Ima nečeg magičnog u ovim pričama.“ – Prima

„ Lusinda Rajli nam Izgubljenom sestrom daje vrhunsku poduku o lepom pisanju.“ – Sunday Express

U višestruko nagrađivanom romanu Scenario Etela Farkašova se bavi pitanjem starenja i umiranja koje ne posmatra samo kao individualni psihološki problem, već kao važno društveno pitanje. Ove procese posmatra sa aspekta osobe koja kroz njih prolazi, odnosno iz perspektive žene koja je u ovom životnom dobu višestruko društveno marginalizovana.

Scenario je na planu fabule spisak kompozicija klasične muzike koje biraju glavni junaci – bračni par u seniorskim godinama – za svoju sahranu, ali je takođe i metafora redodređenosti života, ljudske sputanosti u zadate okvire i osvešćivanje naše nemoći da izađemo iz te zadatosti. Scenario je i tragična i radosna priča o pojedinačnom ljudskom trajanju koje se kroz istoriju čovečanstva neminovno ponavlja.

Roman je nagrađen najznačajnijim slovačkim nagradama: Anasfot litera, Nagrada „Ladislav Ćaški” i Premija PEN centra. Vrhunska esejistkinja i romanopisac, Etela Farkašova je ljudski bliska svakom tipu čitaoca, pošto se bavi univerzalnim temama koje se duboko dotiču svakog pojedinca. - Zdenka Valent Belić

Vraćena – bolno lepa knjiga o odbacivanju, prilagođavanju i sazrevanju. Kako prihvatiti saznanje da vas je majka dala drugoj ženi? Kako prihvatiti saznanje da vas je trinaest godina kasnije žena koju ste smatrali majkom vratila? Kako se izboriti s osećanjem nepripadanja? Istrgnuta iz udobnosti života jedinog deteta dobrostojeće porodice, devojčica biva vraćena, bez objašnjenja, siromašnim roditeljima. Zbunjenost glavne junakinje je potresna, baš kao i njeno naivno uverenje da je u pitanju greška. Snagu da se prilagodi i izgradi nov i postojan osećaj vlastite vrednosti naći će u odnosu sa sestrom za koju donedavno nije ni znala. Vraćena Donatele di Pjetrantonio briljantan je roman o napuštanju i ljubavi, o emotivnom previranju i sazrevanju, kao i o klasnoj nejednakosti. Napisan jednostavnim, brušenim stilom, bez viška sentimentalnosti, grubim i sirovim rečima kakve su potrebne da se dočaraju temeljni životni potresi, ovo je roman koji će vas duboko dirnuti.

Kod Sali Runi intimno i ideološko neraskidivo su povezani. Nijedan prijateljski ni ljubavni odnos ne može se razumeti bez osvrta na socijalni kontekst.

Alis i Ajlin, obe u ranim tridesetim, razmenjuju duge imejlove u kojima se dotiču najrazličitijih tema – pišu o klimatskim promenama, političkoj krizi, propasti kasnog bronzanog doba, istoriji pisma, izrabljivanju radnika, ali i tome šta je lepota danas, kao i o svom ambivalentnom odnosu prema majčinstvu...

Način na koji je Sali Runi kreirala i njihovu prepisku i ceo roman pokazuje njeno duboko razumevanje toga kako se danas ljudi osećaju, te kako razmišljaju i govore – rastrzani između zabrinutosti zbog globalne katastrofe i ličnih, intimnih problema, a formirajući svoje stavove istovremeno i na osnovu neproverenih informacija sa interneta i na osnovu ozbiljnih analiza, promišljanja i političke osvešćenosti.

Maestralno delo čileanske spisateljice Isabel Aljende, njen najnoviji roman „Tanušna morska latica“ (Largo pétalo del mar), objavljeno je u znak sećanja na osamdesetu godišnjicu iskrcavanja izbeglica iz Španskog građanskog rata u Čile. Pablo Neruda, čuveni čileanski pesnik, koji je u knjizi jedan od glavnih likova, organizovao je njihovo iseljenje opremivši legendarni brod Vinipeg potrebnom opremom i smeštajem za preko dve hiljade španskih izbeglica, koje će uticati na kasniji razvoj Čilea, obogaćujući njegov kulturni i društveni život.

Oslanjajući se na istorijske događaje, Isabel Aljende gradi izvanrednu priču o životu, ljubavi, prijateljstvu, odanosti, obrtima sreće i sudbine, kao i izuzetno snažne likove, opisujući kroz njih život u izgnanstvu i čovekovu večnu potrebu da pronađe svoje mesto pod suncem.

Sama Isabel Aljende kaže da je ovaj roman, iako se odvija u prošlosti, izuzetno aktuelan, jer smo u današnje vreme svedoci sve većeg broja raseljenih, rasejanih, prognanih, izbeglih, mnoštva ljudi koji gube svoje korene, domove i domovine.

„Događa se nešto ozbiljno... Prošlost prodire... Moja dva života, noć i dan, sad se spajaju. Moramo da razgovaramo.“
Stari školski prijatelj Irvina Jaloma tražio je pomoć. U njihovih pedeset godina prijateljstva, Bob Brent nikada nije razotkrio svoje noćne strahote svom bliskom drugu. Sada se, konačno, našao prisiljen.
„Pozvaću policiju“ je moćno istraživanje najvažnijih Jalomovih tema – sećanja, straha, ljubavi i isceljenja – i pogled u život čoveka kakav jeste.

Nastavak dirljive priče o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici, čije smo članove donekle upoznali u prethodnom romanu Alehandra Palomasa „Majka”. Roman „Pas” dalje nas vodi kroz sagu o životu te porodice, njenim tajnama, radostima, patnjama, ljubavima, sada sagledanu i kroz prizmu njenog novog člana, jednog psa, sa sopstvenom prošlošću i bolnim razočaranjima. Napisan neobičnim i nesvakidašnjim stilom, ovaj roman zaokuplja našu pažnju od prve stranice, da bi nadalje u nama stvarao osećaj da i sami prisustvujemo dijalozima u kojima pronalazimo sopstvene sumnje, strahove, bojazni, ali i nepresušnu životnu radost koja često može biti narušena nekim neizbežnim i neprijatnim događajima. Izuzetno životna i dirljiva priča o ljudima od krvi i mesa, filozofski osvrt na večna i univerzalna pitanja ljudske egzistencije i ljudskih osećanja.

Mejv i Deni su imali detinjstvo kao iz bajke: uspešnog oca, brižnu majku, odanu poslugu i bezbrižan život u velelepnom zdanju – u kraju poznatom kao Holandska kuća – koje bi se po veličini i osobenosti moglo čak nazvati i palatom. A onda su za samo nekoliko godina sve izgubili, ostavši takoreći na ulici i upućeni samo jedno na drugo.
Tokom narednih pet decenija, poput savremenih Ivice i Marice, njih dvoje polako ali sigurno utiru sebi put kroz život. Ali ma koliko bili uspešni na mnogim poljima, nikako ne mogu da raskrste s prošlošću, a čežnja prema Holandskoj kući i mržnja prema maćehi pretvaraju se gotovo u opsesiju koja briše granice između dobrote i sebičnosti, između bezuslovne odanosti i slepe mržnje.
Roman Holandska kuća našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu za 2020. godinu.

One datosti koje su Kortasaru omogućile da još u detinjstvu obuhvatnije sagleda sebe i svet oko sebe vremenom ga dovode do toga da ih kao takve prevaziđe. Živeći u znaku prelaza iz jedne sredine u drugu i iz jednog sklopa okolnosti u drugi, kao i nemirenja sa datostima, Kortasar se izdigao iznad samih okolnosti. Zalagao se za drugačije poimanje domovine i zajednice ljudi uopšte (prva je za njega bila, samo polazište, a druga željeno ishodište) kao i za pomeranje granice mogućeg u književnosti i izvan nje.
Iako se potraga za identitetom može shvatiti i kao posledica okolnosti u kojima se našao čovek Novog kontinenta, iako je ta potraga u Argentini, preko borhesovskih lavirinata, dignuta na opšteljudsku ravan, ona kod Kortasara nije posledica nego izbor. Ima vid igre, ali nije apstrakcija; kao i igra, potraga ima svoja pravila, ali nije konstrukcija. Kortasar ne traži identitet u ogledalu nego u drugima. Prepoznavanjem sebe u njima teži upotpunjavanju vlastite ličnosti i jedinstvu sa svetom.
Roman Školice govori upravo o toj čovekovoj težnji da sebe prepozna u drugima. Govori o potrebi čoveka da pronađe sebe, govori o njegovoj potrazi – ali tako da i sam govor postaje potraga.

Drugi roman jednog od najslavnijih glasova britanske fantastike i filma, Crni album, uzbudljiva je multikulturna priča o punoletstvu Šahida, pakistanskog studenta koji voli rock'n'roll, seks i drogu, razapetog između ljubavne veze sa divnom, slobodoumnom profesorkom na fakultetu i želje da udovoji svojoj konzervativnoj muslimanskoj zajednici.

Na stepeništu ispred Egipatskog muzeja, u srcu Kaira, čuvenom kriptografu Tomasu Noronji prilazi nepoznata žena. Njeno ime je Arijana Pakravan, Iranka je, i kod sebe ima kopiju neobjavljenog dokumenta, starog rukopisa neobičnog naslova koji počinje tajanstvenim stihovima.
Taj neočekivani susret uvlači Tomasa u uzbudljivu avanturu, odvodeći ga u epicentar nuklearne krize u Iranu, tragom najvećeg otkrića Alberta Ajnštajna, pronalaska koji rešava jednu od najvećih misterija – naučni dokaz o postojanju Boga. Istovremeno ljubavna priča, intriga i izdaja, neumoljiva potera i duhovna potraga, protkana najnovijim i najsavremenijim naučnim otkrićima na polju fizike, kosmologije i matematike – roman Božja formula vodi nas na nezamislivo putovanje do samog početka vremena, u potrazi za suštinom univerzuma i smisla života samog.

Rumunija pod diktatorom Nikolajem Čaušeskuom prolazi kroz jedan od najtežih perioda u svojoj istoriji. Narod gladuje i na delu je vladavina terora. Prema uputstvima Predsednika vezanim za formiranje narodne vojske, za koju bi vojnici bili regrutovani i obučavani od malih nogu, Paul, ambiciozni partijski funkcioner, odlučuje da trogodišnjeg sina odvede od kuće i preda ga patronatu Države. Kada majka sazna za nestanak sina obuzimaju je očaj i čvrsta rešenost da oduzme život svom suprugu. Nađa, iako izložena izuzetnim rizicima, ne odustaje od potrage za sinom, uprkos tome što je, zarad toga, primorana da lažno svedoči, preuzme novi identitet, kreće se od sirotišta do sirotišta obeleženih prizorima užasa koji šokiraju svet, pa čak i da se infiltrira u tajni lanac trgovine rumunskom decom obolelom od side, koja se isporučuju Zapadu. Ali može li se njena patnja zaista ugasiti dok je Paul u životu? I dok je diktator u životu?

Na groblju provincijskog gradića Paulštata mrtvima je pružena prilika da se obrate živima, dat im je glas da sumiraju svoj život ili da izveste kako su umrli. Pobožne, prikladne ili jednostavno neistinite epitafe na njihovim nadgrobnim pločama zamenjuje prava suština njihovog iskustva. A šta bi oni rekli? Kakvu bi priču o svom životu odlučili da ispričaju? Da li bi to uopšte bila priča, ili tek sećanje na trenutak ili određeno osećanje, radost, ljubav ili mržnju? Polje čini dvadeset devet priča i glasova koji se ponekad nadopunjuju a ponekad suprotstavljaju jedni drugima. To su ležerne, dirljive, dramatične i bizarne priče, različite koliko i ljudi sami. U ovom susretu s mrtvima, ispunjenom mekim humorom i prijateljskim prepoznavanjem, Robert Zetaler iz usputnih i naizgled nevažnih stvari gradi nešto veće: sliku ljudskog suživota.

Mladi pisac i književni kritičar Orlando Barone zabeležio je na magnetofonsku traku niz razgovora između dva velikana argentinske i svetske književnosti: Horhea Luisa Borhesa i Ernesta Sabata. Nakon dve decenije razdora zbog dubokih estetskih i političkih razlika, Borhes i Sabato su se između decembra 1974. i marta 1975. sedam puta susreli kako bi razgovarali o pitanjima vezanim za književnost, umetnost, život. Kroz njihove dijaloge prolaze Džejms, Stivenson, Konrad, Česterton, Šo, Melvil, Skot, Dikens, Hemingvej, Fokner, Džojs, Po, Dostojevski, Kafka, Šatobrijan, Malarme, Bergson, Flober, Žid, Volter, Gete, Helderlin, Servantes, Kevedo, veliki argentinski pisci, tango, milonga...

Knjiga Razgovori je svojevrstan testament dva intelektualca čiji je književni opus obeležio XX vek. Ovo je štivo o univerzumu i večnosti.

Dobitnica Bukerove nagrade i autorka bestselera Sluškinjina priča

Britka anatomija modernog braka.

Izuzetno složen ljubavni trougao pokreće ovaj poetski roman Margaret Atvud. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, ona shvata, oporavivši se od žalosti, da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. Elizabeta baca oko na momka Vilijama, s kojim Lašja živi, i emocionalna oluja koja sledi preti da opustoši živote svih njih.

Spajajući bolnu iskrenost sa oštrom satirom, Margaret Atvud vuče jetke i duhovite paralele između života svojih likova i dinosaurusa koje Elizabeta i Lašja pokušavaju da ovekoveče svojim muzejskim izložbama. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje.

„Margaret Atvud postavlja vrhunsku živu izložbu sa jedinstvenim eksponatima... ovaj roman je pravo blago.“ Chicago Tribune

U novom romanu Veronik Bergen redom se pojavljuju znameniti psi: Lukanikos, „ustanički pas“ iz dana velikog protesta protiv strogih mera štednje u Grčkoj, zatim Blondi, Hitlerov nemački ovčar, Lajka, životinja žrtva svemirskih osvajanja, pa pas iz plemena Janomami koji se bori protiv istrebljivanja amazonskih Indijanaca, te psi Marije Antoanete.

Kao pripovedači i svedoci ljudske ludosti, oni promišljaju budućnost naše vrste kroz njenu prošlost. Da li bi svi trebalo da budu spaseni? Ili iko uopšte?

Raskošna knjiga, crveno-crna – puna energije, gneva i humora, ova pripovest prikazuje čovečanstvo i kosmos na način ubedljiv i žestok; Veronik Bergen je inventivna i poetična u izrazu, leksika joj vrca od mašte, a dar joj je neiscrpan.

Nakon što se ponovo rodi, ovoga puta kao zlatni retriver, zbunjeni Bejli shvata da je dobio priliku da proživi još jedan život u porodici dečaka Itana. Pripovedajući nam o životnim nevoljama i radostima, te velikoj uzajamnoj ljubavi između njega i dečaka, Bejli nam govori i o svojoj potrazi za smislom postojanja, koji pronalazi u nastojanju da bude dobar pas.

Ali odgovor na večno pitanje zahteva bezbroj života – Bejli ponovo otvara oči po prvi put, i užasne se kad shvati da je opet štene, da je ženka i da se zove Eli.

Prikazujući svet viđen iz perspektive psa, ovaj roman je neobična priča o ljudima i njihovim najboljim prijateljima, u kojoj je autor uspeo da majstorski izbalansira komične i veoma emotivne prizore.