ROMAN

Evo knjige o putovanjima koja, baš kao i sreća, nema svoju algebru, ali ima magiju – vrtoglavicu, poput ruleta. Danas, kada čovek dobija svet gotov za upotrebu, pred nama su priče o hodočašću u magične kuće gde su se rađali, bivali, umirali oni koji su menjali istoriju postojanja na ovoj grešnoj zemlji, spis o svetim domovima gde su živeli Šekspir, Rembrant, Betoven, Mocart, Hundertvaser, Tutankamon, Van Gog, Mone, Diras, Jursenar, Romen Gari, Milena Barili, Andrić, Dučić, LJuba Popović... Knjiga Na kafi kod Šekspira otkriva krvno srodstvo koje postoji između prostora, predmeta i duhova velikih ljudi što još uvek lutaju odajama svojih domova, odgonetajući saglasja između genija i mesta gde su sanjali odvažne snove. Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja u dublje, eteričnije svetove kuća onih koji su promenili sudbinu sveta, ispili je do poslednje kapi, znajući da je „svaki protraćen trenutak, iscurela krv bogova“.

Nagrada „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2021/2022. godini

Pod pariskim krovovima, jedno prekoputa drugog, živi dvoje ljudi zatvoreno u svoje stanove i svoje svetove. Dani im protiču u tišini, predvidivim sitnim ritualima i pogledima kroz prozor. Kako se godišnja doba smenjuju, a prisustvo drugog postaje sve stvarnije, njihova usamljenost počinje da se preobražava, u potrebu, čak u stidljivu u nadu da izlaz postoji. Prekoputa je suptilan i potresan roman o samoći, traumi, strahu od suočavanja s bolom i krhkoj mogućnosti ponovnog susreta sa svetom i sa samim sobom.

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Nežan roman o kasnom novom početku i sreći! Uvek je zavideo bivšem kolegi. Na penziji, motociklu i novostečenoj slobodi. A sada i sam, kao novopečeni penzioner, stoji ispred kuće na stepenicama prekrivenim mahovinom i ne zna kuda sa sobom. Kravata mu više ne treba, kod kuće smeta, deca su se odavno iselila. Nije siguran da li mu mlada žena koju je nedavno sreo na groblju prodaje maglu. Ispao je iz štosa. Uprkos tome, prihvata njen predlog: pristaje da ga njena agencija Happy family angažuje za ulogu bivšeg muža, a zatim i pretpostavljenog, i susreće se s nepoznatim ljudima i sudbinama. Dobro igra svoje uloge, a njegova žena ništa ne zna o tome. Ponovo je počela da igra balet...

Druga knjiga iz trilogije Monike Helfer, u kojoj ova priznata i nagrađivana austrijska književnica nastavlja sjajnu priču o svojoj porodici, koju je započela romanom Mosbrugerovi. U ovoj knjizi centralna figura je njen otac. Čovek sa protezom, odsutan, udovac, penzioner, ljubitelj književnosti. Ovo je roman o odrastanju u teškim okolnostima i traganju za sopstvenim poreklom, o siromaštvu i skučenim uslovima života. Knjiga sećanja koja nežno izveštava o egzistencijalnim stvarima i ostaje u bolnom sećanju.

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

Palata bez stolica je sarkastičan, briljantno stilizovan i vešto napisan barokni roman o savremenom svetu. To je fikcija o mitskom modernom kraljevstvu prepunom špijuna, birokrata, atentatora, komunista, agenata. NJime vlada umirući kralj, uz podršku kraljice vegetarijanke, prinčeva koji ne žele da naslede presto i princeze čiji su ljubavnici uglavnom ženski. Palata bez stolica je neobična knjiga koja kroz fantastični narativ zapravo upućuje kritiku savremenom društvu, čije su odlike: tragično, komično, apsurdno i potpuno tačno.

Arhivista i službenik Gradske biblioteke Sankt Peterburga Isidor Čagin ima jedinstven dar mnemoniste. Može da pamti tekst, ma koliko da je komplikovan, i da ga se seća kad god poželi. Fenomenalna junakova sposobnost postaje mu teško iskušenje, jer je Čagin lišen obične ljudske radosti – zaboravljanja. Sve sa čim dođe u dodir postaje za njega nezaboravno u doslovnom smislu. Dar predodređuje njegovu ulogu: on je posrednik između nesavršene ljudske prirode i elementarne sile vremena, ali istovremeno i hrabar vitez koji pokušava da od zaborava povrati događaje i imena, i vrati ih u sadašnjost. Ali čak i takav talenat ima svoju lošu stranu. Svaki veliki dar jeste remećenje harmonije. Pamćenju je potrebno zaboravljanje, rečima je potrebna tišina, a izmišljotini – stvarnost.
Kako čovek koji ništa ne zaboravlja može da živi u svetu u kome je sve osuđeno na zaborav?

Očekivali smo sijaset stvari od života, nismo ostvarili ništa, vrtimo se dole oko nule, i to radimo u šupku gde nas veličanstveni vodopad svakodnevno podseća da je beda lјudski izum, a veličina normalan tok stvari sveta. Tom Smit i Džeri Veson susreli su se nedaleko od Nijagarinih vodopada 1902. godine. U njihovim imenima i prezimenima nalazi se sudbina neobičnog poduhvata. A ideja dolazi sa Rejčel, veoma mladom novinarkom, koja želi priču za pamćenje i koja zna da može da napiše tu priču. Potreban joj je podvig koji bi pobedio banalnost života, i ona je spremna. Smit i Veson, pustolovi i lopovi, neophodni su za realizaciju misije iznikle iz mašte, avanturizma i bunta jedne mlade devojke. Dovolјno je bure piva pa da vas ponesu struja i opijenost vodenim ambisom. Niko to nikada nije uradio. Niko se nije spustio niz Nijagarine vodopade u buretu piva. Vest se širi. Ljudi stižu. Svet je spreman. Posle 21. juna 1902. svi će znati ime Rejčel Grin. Da li će ona biti ta koja će ispričati priču?

Da li je mogla da uradi nešto drugo osim da ih mrzi? Ako nemate budućnost, mržnja je instinkt. Bizarna porodica, čekanje koje se poklapa s magijom uzrastanja u čudnoj lepoti i maštanjem o očekivanom, erotičnost, inteligencija čula, alegorijski otkloni od stvarnosti... Sve to čini priču o Nevesti, „Alisi bez čuda“ (Roberto Kazali), devojci koja je dala svečano obećanje da će se udati za Sina, koga, međutim, nema. U Engleskoj je, u poseti fabrikama tekstila. Ali to ovu udaju ne dovodi u pitanje. Mlada Nevesta se venčava s karmičkim nemirima čitave familije, s nasledstvom čekanja i neizvesnošću svakog novog dana. Skromni batler Modesto luta okolo, tačan i kristalan poput svog neverbalnog jezika, čuvajući ritual zajednice. Stric je u magli sna koja ga ne napušta ni tokom teniskih mečeva. Ćerka svoju lepotu nosi u telu bogalјa. Otac, blag i čvrst, svakog četvrtka odlazi u grad. Majka živi u auri svoje mitološke lepote. Svi oni spajaju se u dugim trenucima čekanja nekoga za koga više nisu ni sigurni da će doći. Netaknuti kućni obredi i rituali, navike, posebno bogati beskrajni doručci, život postavlјaju u kontekst nepromenlјivosti, ali i nasuprot strepnji, mukama noćnih sati i čekanju koje postaje samo sebi svrha. Mlada Nevesta je knjiga napisana u dahu, sa idejom da čitaoca nikako ne ostavi po strani. Svaki čitalac koji očekuje trenutno zadovolјstvo ili trivijalni rasplet ove duboke drame biće razočaran.

Bliska budućnost. Humanističko društveno uređenje. Profesor je zbog veze sa studentkinjom osuđen na smrt. Zločinac je smešten u Kombinat za smrtnu kaznu, poput hotela, ima pet obroka dnevno i jelovnik po želјi, može da koristi internet i telefon, da naručuje piće preko platne kartice Kombinata i putem zuma drži predavanja, ali pre svakodnevne šetnje može biti strelјan. U bilo kom trenutku. Kada ‒ ne zna se. Ruski rulet. I glavni junak se prosto pretvara u leš. Osobenost raščovečivanja pod vidom čovekolјublјa prikazana je kinematografski, namerno u prezentu ‒ tako da nestaje osećaj za vreme. Kada ćeš umreti? Koga je briga! Smrt je neizbežna, uživaj u životu, pa i na robiji! Prividna jednostavnost kolokvijalnog jezika, bez ikakve figurativnosti, iseckane i suve replike i nehotice navode na tromeđu film-pozorište-književnost. Otuda i podela romana na epizode, u kojima dominiraju dijalozi sa krnjim i upitnim rečenicama bez intonacije, poremećajem interpunkcije, bezbrojnim veznikom „pa“ kojim autor podvlači labilnost stanja. Nahereni verbalni kroki samo skicira tačke opšteg poremećaja. Efekat ovakve naracije autor je proračunao matematički precizno, a na fonu ovog narativnog postupka ističe se sudbina čoveka bez budućnosti, kome utehu ne mogu pružiti čak ni predstavnici tradicionalnih konfesija. Strah od smrti je stara tema u književnosti, ali Dmitrij Danilov je prikazuje na nov i originalan način. Knjiga godine 2022. u Rusiji. Nagrada „Jasna Polјana“Dmitrij Danilov je prozaista, pesnik i dramski pisac. Rođen je 1969. u Moskvi, gde i sada živi. Jedan je od najznačajnijih imena savremene ruske književnosti. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, polјski, mađarski, srpski, litvanski, kineski, makedonski, tatarski, turski i ivrit. Dobitnik je gotovo svih najprestižnijih nagrada u Rusiji. Autor je romana Horizontalni položaj, Opis grada, Postoje stvari važnije od fudbala, Sedi i gledaj i Saša, zdravo!, zbirki pripovedaka Crni i zeleni i Kuća deseta, knjiga poezije I razilazimo se po kućama, Prekidač, Dva stanja, Sivo nebo, Tuga će trajati večno, drama Čovek iz Podolјska, Serjoža je vrlo tupav, Svedokova svedočenja, Šta ste radili sinoć?, Izaberi troje... U više od 70 pozorišta u Rusiji i drugim zemlјama na repertoaru su predstave po delima Danilova. Po drami Čovek iz Podolјska 2020. godine snimlјen je istoimeni film, a 2022. film Sličan čovek po drami Svedokova svedočenja, oba u režiji Semjona Serzina. Premijera pozorišne predstave Saša, zdravo! održana je 24. septembra 2022. u Teatru nacija u Moskvi.  Za roman Saša, zdravo! dobio je nagrade „Jasna Polјana“ i „Knjiga godine“ (2022).  

Smrt Arturova, prema mome mišlјenju, odgovor je jednog čoveka palome svetu u kojem se našao – svetu u kojem je podanička vernost vitezova bila promenlјiva, a lična korist snažniji podstrek negoli pravična stvar.

Premda je sam Malori bio kriv zbog povrede ideja izraženih u trojičnoj zakletvi, njegovo ponašanje nije bilo ništa više nego što bi neko mogao da očekuje u jednom društvu u kojem se dva bliska rođaka otimaju oko engleskog prestola. U jednom ovako jadnom prizoru nije nikakvo čudo da se oni na nižem stepenu društvene lestvice ponašaju na sličan nečastan način. Ovako datim tekstom – i to posebno s uklјučenjem pravila o viteškom ponašanju takoreći na samom početku – Malori kao da izvodi izvestan eksperiment; ovde su, kaže on, izloženi ideali viteškog ponašanja.

U preostalom delu svog teksta on stavlјa na probu ove ideale u raznim situacijama – u pitanjima lјubavi, pustolovine i vere – kao da pokušava da ponudi izvesno rešenje svetu u kome živi. Da li je njegov pokušaj bio uspešan – ili od bilo kakve trajnije vrednosti – to ću prepustiti svakom da o ishodu sam prosuđuje. Međutim, bez obzira na bilo čiji lični sud, čitalac bi mogao da se divi naporu koji je, u svome nastojanju, uložio Malori.

Dugo očekivan roman koji je Olga Tokarčuk napisala nakon što je dobila Nobelovu nagradu i žanrovski ga definisala kao „naturopatski horor“

*

Radnja se odigrava u Gerbersdorfu (današnjem Soko­lovsku), prvom sanatorijumu za lečenje sušice, 1913. godine, kada se u eri uspona tehnike i modernizacije menja politička mapa Evrope, kada klijaju nove utopije, žene osvajaju pravo glasa, a psihoanaliza se razvija kao nova forma autorefleksije.

Skelet jezovito-fantastične aure čine iz mitologije prizva­ne pojave ujedinjene u tajanstveni Raumgajst, duh mesta, bića koja su ujedno i svevidni pripovedač u množini. U takvoj zagonetnoj atmosferi odvija se živopisna i složena kulturološka igra, koja se može čitati i kao diskusija s Čarobnim bregom Tomasa Mana, uzetim za metadiskurzivni okvir romana. Bezmalo homogeni muški svet sanatorijuma, uronjen u beskonačne intelektualne polemike, nadzire i u svojim dizginama drži nekakva ogromna matična struktura koja ih sve obavija. I kao i u Čarobnom bregu, sanatorijum postaje poprište borbe života i smrti, humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritarnih pogleda na svet, a ličnost Mječislava Vojniča, senzibilnog autsajdera među mizoginima, koji stoji na strani nejasnog i nedokučivog – postaje znak čežnje za radikalno drugačijim univerzumom i simbol ustajanja protiv robusnog, dualistički koncipiranog sveta.

Evropska nagrada za književnost 2024. godine

Autor romana Lavr, Avijatičar, Solovjov i Larionov, Brizbejn i Opravdanje Ostrva, koji su osvojili čitalačku publiku širom sveta, u novoj knjizi Idi neustrašivo izbija u prvi plan. „Mali lični Raj detinjstva“, porodična priča, rodni Kijev, dragi Peterburg i Puškinov dom, bavlјenje naukom, prelaz od filologa-medievaliste do pisca, prvo kazivanje detalјa o stvaranju Lavra, Avijatičara, Brizbejna…

U otvorenom i poverlјivom razgovoru s čitaocem pleni neizostavna autorska magija teksta: u red sa Arsenijem – Lavrom, avijatičarom Platonovom i virtuozom Glebom sada staje sam Vodolazkin.

Opravdanje Ostrva je neobično preplitanje svih istorijskih epoha, od antike do savremenosti, kroz koje prolazi crvena nit odnosa čoveka i vlasti. U temelj ove biblijske parabole, koja zapravo čini ovu hroniku, postavljeni su večni problemi ljudskog postojanja i preporod kategorije morala.

Prošlost je predstavljena tako da u njoj vidimo trenutak sadašnjosti, ali postupcima junaka rukovode iskonski motivi. Stil je neobično živ, slikovitost ponekad postaje karikatura aktuelnih događanja. Knjiga je vešto iskombinovana mešavina naizgled nespojivog materijala, na čijem se kraju nudi izlaz iz apokalipse – povratak čednosti, Božjim zapovestima, istini i pravdi. Ponekad zvuči čak i kao proročanstvo – šta nas čeka ako ne budemo imali časti?

Pisana pre više od pola veka, ova knjiga, na granici između romana, autobiografije i basne, čita se
kao da je napisana juče.
Pred čitaocima je, nakon Obećanja u zoru, prevod još jednog autobiografskog romana francuskog pisca Romena Garija, inspirisan životom u Americi sa suprugom Džin Siberg. Autor ovoga puta pripoveda o rasizmu, promišlјajući istovremeno o „izlečivosti“ mržnje, sve kroz priču o psu dresiranom da napada pripadnike samo jedne rase.
Radnja je smeštena u proleće 1968, kada se u SAD, nakon ubistva Martina Lutera Kinga, razbuktavaju rasni nemiri, dok u Evropi demonstriraju studenti, a na Dalekom istoku bukti Vijetnamski rat.
Borci za građanska prava, kako umereni tako i oni radikalni, kao i holivudski milјe, koji pomažući crncima pokušava da pomogne sebi, sagledani su iz različitih uglova. Počesto uz dozu humora, koji je, uz humanizam, svojstven Garijevom stvaralaštvu.
Među glasnim likovima nalaze se autor i njegova supruga, glumica i aktivistkinja Džin Siberg, dok zapažene epizode imaju, između ostalih, Marlon Brando i Robert Kenedi.

Roman koji nas u isti mah opčinjava i od kog nam se steže srce“
(Le Monde des livres)

Elena Ferante svrstava Dezorijentalnu među četrdeset najboljih dela autorki XX i XXI veka
(Bookshop.org)

Negar Džavadi, francusko-iranska autorka, pripada novoj generaciji pisaca, većinom nastanjenih u Evropi, koji stvaraju na jeziku svoje nove zemlje. Istražujući svoj identitet i osećaj pripadnosti, neminovno se vraćaju poreklu i korenima, domovini, napuštenoj i voljenoj, čiji značaj raste s udaljenošću ili s nemogućnošću povratka. Roman Negar Džavadi pripada Francuskoj po jeziku i mestu nastanka, a Iranu po stilu pripovedanja, po ljubavi prema prema domovini i porodici.
Junakinja romana Kimija, rođena u Teheranu, od svoje desete godine živi u izbeglištvu u Parizu. Tragajući za mestom koje bi mogla da nazove svojim, drži na odstojanju svoju porodicu, kulturu i domovinu, sve dok je u čekaonici jedne pariske klinike ne zgrabe džini, duhovi iz prošlosti, i ne počnu da pletu niti priče o tri generacije porodice Sadr: o baki rođenoj u haremu, ocu novinaru i političkom aktivisti, o Kimijinom odrastanju i muzici koja pruža utočište.
Dezorijentalna je pripovest o sećanju i identitetu koja će vas nasmejati, rasplakati i naterati da se zamislite; veliki roman o jučerašnjem Iranu i današnjoj Evropi.

U nekadašnjem crvenom Vedingu, siromašnom kraju Berlina, u Utrehter štrase nalazi se oronula zgrada. Tokom svoje burne istorije bila je utočište mnogim gubitnicima, izopštenima, izdanima i progonjenima koji su tražili svoje parče sreće. Svi likovi su sudbinski povezani. Leo, Jevrejin koji se posle sedamdeset godina vraća iz Izraela u Nemačku, iako to nikada nije želeo. Njegova unuka Nira, zaljubljena u Amira, koji je u Berlinu otvorio restoran brze hrane u kojem prodaje falafel. Lajla, Sintkinja koja uopšte nije znala da su tu nekada živeli njeni preci, i najzad Gertrud, koja je 1944. pronašla Lea i njegovog druga Manfreda u njihovom skrovištu na tavanu, ali ih nije izdala.
Pripovedački ton je veoma upečatljiv, sadržajan i snažan, ali nikada nije moralizatorski, a pogotovo nije patetičan. Za čitaoce bez predrasuda ova knjiga je neprocenjivi dar.

"Većina misli da je kuća samo kamen i malter, mrtva građa. Ali zaboravljaju da se u mojim zidovima zadržao dah svih koji su ovde stanovali. Upila sam njihove suze, njihovu krv, čula sam njihovu viku, njihov šapat, beskrajno mrmljanje u noćima. Primila sam u sebe sve njihove živote, kroz njih i ja živim, na svoj način. Ništa me više ne iznenađuje. Ako dovoljno dugo čekaš, svi ponovo naiđu. Ili njihova deca."

Naš klub je jedini čiji član oduvek želim da budem, tako da nisam mogao ni zamisliti da ga napustim. Udaljavanje na godinu-dve bilo je razumljivo, ali želeti tako očajnički da se isključiš, da sebi oduzmeš život? ,,Ne znam da li je to imalo bilo kakve veze s nama", reče otac. Ali kako je moguće da nije? Zar krv svakog samoubistva ne prska po našim licima?

Gorka (auto)ironija i prosvećeni cinizam grade Kalipso, knjigu o životu ispunjenom krhotinama ,,američkog sna", sudbinama ljudi i stereotipima američke srednje klase. Dejvid Sedaris, humorista, komičar, pisac i esejista, autentičan glas savremene američke knjizevnosti, pise o porodici, književnosti, opsesivnim verovanjima, bolesti, roditeljima ... ljudima i pojavama daleko od savršenstva, a veoma bliskim najdubljim osećanjima pripadnosti i ljubavi za bližnje. Dovoljno hrabar da bude iskren i dovoljno iskren da bude duhovit, Sedaris oslikava ključne teme i strahove savremenog čoveka: banalni verbalizam, komunikaciju bez smisla, moralne tabue, strah od smrti i bolesti, emigrantsko nasleđe ... Iako ga često porede s Vudijem Alenom, s kojim ga povezuje autoironijska pozicija učesnika u svemu o čemu piše ili govori, Sedarisov humor je originalna perspektiva sveta u kojem živimo, duboka sve do suštinskih pitanja prema kojima niko nije ravnodušan, jer mera svakog humora jeste lična iskrenost, a kod ovoga pisca ona je početna pozicija svake priče.

Bov piše polazeći od pretpostavke da nas drugi bolje vide nego mi sami sebe, da nam pred njima uvek nešto izmiče, da se samodoživljajem pred svetom ne možemo obuhvatiti niti iskupiti. Moji prijatelji mogu se čitati i kao izuzetna zbirka gotovih ideja, dragocen katalog onoga što čoveku pri pogledu na drugog čoveka prvo pada na pamet.
(Bojan Savić Ostojić)

Emanuel Bov zaslužuje da bude svetac zaštitnik čistih pisaca, i to više od Kafke, u rangu Čehova i Ficdžeralda.
(Peter Handke)

Jedan od najznačajnijih poljskih pisaca u trenutku besparice i želje za popularnošću, neposredno pred Drugi svetski rat, rešava „predati se igri s ljudima“ i pod pseudonimom, u nastavcima, za popularne večernje novine piše „roman za kuvarice“. Sumanuti su konspirativno delo, otkrivano polako i u odlomcima. To je ljubavni roman, koji povezuje niz motiva koji se sreću u gotskim romanima: tajanstveni zamak, s duhovima, skandal u plemićkoj porodici, opsednutost duhovima, anatema – sve to začinjeno na savremen način, jer je gotskim motivima pisac dodao spiritizam, parapsihologiju, šokantne tajne varšavskog polusveta, ubistvo milionera, a uz to i sportske dogodovštine.

Sad možete da birate: hoćete li svetliju ili mračniju verziju, a možete i obe da čitate udvoje, jer nema jednog romana Rukopis nađen u Saragosi. Postoje zapravo dva romana pod tim naslovom (prvi iz 1804, drugi iz 1810) i oba su autentična, a ipak različita. Prva verzija je vedrija i neodoljiva. Druga, ozbiljnija i dalekosežnija, još neodoljivija, nudi nam prerađen, konačan i celovit tekst. Njihov originalni francuski autograf je najzad, dvesta godina od nastanka, pronađen u jednoj od poljskih biblioteka, gde je bio zaturen tako da za njega niko nije znao.

Sad možemo prvi put s poverenjem u autentičnost da se predamo čitanju tog vrhunskog dela kao dvostrukom poklonu, jer ovo je prvi srpski prevod sa izvornika onakvog kakvog je pisac ispisao.
U Rukopis nađen u Saragosi zaklinjali su se Luis Bunjuel, Rože Kajoa, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejman, Salman Ruždi... A i vi ćete, ne manje od njih.
U Nacionalnom arhivu u Poznanju, Fransoa Rose i Dominik Trijer otkrili su, 2002, nepoznate delove Rukopisa nađenog u Saragosi Jana Potockog, u prepisima na hartiji sa datiranim vodenim žigom, i došli do zaključka da zapravo postoje dve autentične verzije romana. U svom istraživanju, Rose i Trijer upustili su se u detektivski posao: sastavili spiskove u kojima bi se mogli naći rukopisi, počev od arhiva dece Jana Potockog i njihovih potomaka, analizirali istorijate fondova, tragali po arhivima u petnaest zemalja... Na sreću, Potocki je pisao na engleskoj hartiji koja nosi vodeni žig sa godinom proizvodnje i, uz identifikovanje rukopisa prepisivača i kvaliteta mastila, dva istraživača uspela su da rekonstruišu vreme i etape nastajanja i nestajanja Rukopisa.
Tako je pouzdano utvrđeno da zapravo postoje dva romana pod naslovom Rukopis nađen u Saragosi, koji odražavaju različite filozofske koncepcije dela u zamisli Potockog. Dva romana dopunjavaju se kao dva krila velikog diptiha, ali je i svaki od njih autonomno delo, koje su nazvali Rukopis nađen u Saragosi (1804) i Rukopis nađen u Saragosi (1810).
U ovoj knjizi je roman iz 1810. godine.

Šumu noći, najznačajniji roman znamenite američke autorke Đune Barns, T. S. Eliot je slavio kao svedočanstvo muzike u prozi, Vilijam Barouz kao jednu od najznačajnijih knjiga 20. veka, a Dilan Tomas kao jednu od tri velike prozne knjige koje su napisale žene. Kada je prvi put objavljen 1936. kritika i publika su hvalile vešto poigravanje tehnikama modernističke proze i osobeni jezik romana, da bi krajem 20. veka roman zadobio epitet najznačajnijeg prikaza ljubavi među ženama u zapadnoj književnosti nakon Sapfo. Prikazujući antologijski ljubav Robin i Nore, kao i ostale nesvakidašnje junake koji dvadesetih godina 20. veka u Parizu, Berlinu i Beču ostvaruju svoje sudbine, Barnsova postavlja smela pitanja u vezi s religijom, klasom i seksualnošću i donosi nam jednu od najživopisnijih slika međuratne dekadencije.

Sinkler Luis je davne 1935. godine video nešto strašno u američkoj politici – potencijal „za pravu fašističku diktaturu“. Ovaj roman ponovo aktuelizu je davno usp stavljene analogije s Hitlerovim totalitarizmom. Kada je prvi put objavljen, 1935, prodat je u 320.000 primeraka. Posle američkih izbora 2016. godine, roman To je ovde nemoguće za samo jednu nedelju prodat je na sajtu Amazon.com u više desetina hiljada primeraka.

Doroti Tomson, druga žena Sinklera Luisa, intervjuisala je Hitlera 1931. godine. Očigledno je da su njeni utisci značajno pomogli Luisu da stvori atmosferu romana To je ovde nemoguće i da izgradi uverljive analogije s američkom političkom scenom tridesetih godina dvadesetog veka, ali i s profašističkim liderima koji se uvek u politici pojavljuju u vremenima krize.

To je ovde nemoguće je distopijska fantazija, veoma originalan pokušaj jednog pisca da opiše kako bi to izgledalo ako bi fašizam došao u Ameriku. U sadašnjem trenutku, kada su unutrašnja i globalna nestabilnost jedine konstante američke politike, ovaj roman postaje zastrašujuća slika: to se, zaista, može dogoditi ovde. Luisova vizija je posle osamdeset godina od nastanka pouzdan vodič za aktuelni politički trenutak. Beskrajnom verom u mogućnosti književnog dela pisac je 1935. godine pokušavao da spreči nezamislivo: izbor pseudofašističkog kandidata za predsednika Sjedinjenih Država. Ako je, sudeći po aktuelnosti teme, Luisova postizborna vizija politička izvesnost naših dana, ostaje nam veoma malo prostora za nadu.

Književna fikcija je uvek uspešno osvetljavala najdublje istine.

Najiščekivaniji roman ruske književnosti u 2016. godini, od novog književnog genija, pisca nacionalnog bestselera Lavr!

Nagrađivani ruski pisac, koga nazivaju i „ruskim Umbertom Ekom“, romanom Avijatičar opravdao je epitet grandioznog stvaraoca, podarivši nam blistavu prozu o sećanju i praštanju, krivici i nevinosti, oblikujući je istovremeno i nežno i tragično, sa snažnom duhovnom ali i literarnom dimenzijom, predstavljajući najmračniji period ruske istorije XX veka kroz sudbinu pojedinca, jer, kako ističe, „politika je na margini u odnosu na ono što se događa u duši čoveka“.

Junak romana, vršnjak stoleća Inokentij Platonov, budi se u bolesničkoj postelji i shvata da je izgubio pamćenje. U nadi da će sastaviti konce svog života, na nagovor lekara, počinje da vodi dnevnik sećanja, koja mu silovito naviru, upotpu��ena bojama, mirisima i zvucima ondašnjeg vremena: Peterburg, detinjstvo u vikendici, gimnazija i prva ljubav, revolucija 1917. godine, zaljubljenost u avijaciju, Solovki… ali kako je moguće da se tako jasno seća pojedinosti svoga života s početka XX veka ako su tablete koje uzima proizvedene 1999. godine?


„Upravo će Avijatičar, a ne Lavr, uz još dva-tri dela, predstavljati naše vreme u istoriji ruske književnosti“.

Dmitrij Bikov

Olga Tokarčuk je reprezent savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.
Radnja ovog romana događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Nezasitost Stanjislava Vitkjeviča je roman izvrnut naopačke, roman deformacije, rastakanja, u isto vreme dramatičan, epski i metafizički, ali i groteskan i skandalozan. Ništa manje nije se ni moglo očekivati od jednog od „tri musketara poljske avangarde“, ili tri stuba poljske kulture XX veka, hronološki prvog u trijadi Vitkjevič, Šulc, Gombrovič.
„Birajući sudbinu svoju, izabrah ludilo“, rečiti je epigraf koji je Vitkjevič odabrao za svoj roman. Nezasitost nagoveštava slom jednog sveta, prati njegovu agoniju slikajući epsku fresku, grandioznu u svojoj iskrivljenoj mitologiji.

Jer, velika književnost stvara čak i kada razara, i to čini s intenzitetom takvog zamaha i koncentracije koji se ne može naći u stvarnosti. Tako Vitkjevič, koji na poslednjoj stranici romana kaže da „gore stoke od ljudi u celom Svemiru nema“, ulaže svu svoju snagu – kreativnu, jezičku, imaginativnu, spekulativnu – u stvaranje spiralne narativne strukture koja sa hotimičnom i skoro izbezumljujućom sporošću vodi čitaoca kroz silazne etape progresivnog poživotinjenja ili, bolje rečeno, progresivnog unutrašnjeg sloma svog junaka, mladog i perspektivnog Genezipa Kapena, dostojnog predstavnika čitavog jednog društva koje ide ka nezaustavljivoj propasti. Nezasitost je, zato, pre svega ogromni koralni roman, užasavajući nagoveštaj onoga što je istorija pripremala Evropi i što su tridesetih godina prošlog veka najmudriji intelektualci i najosetljiviji umetnici mogli da predvide.