ROMAN

Evo knjige o putovanjima koja, baš kao i sreća, nema svoju algebru, ali ima magiju – vrtoglavicu, poput ruleta. Danas, kada čovek dobija svet gotov za upotrebu, pred nama su priče o hodočašću u magične kuće gde su se rađali, bivali, umirali oni koji su menjali istoriju postojanja na ovoj grešnoj zemlji, spis o svetim domovima gde su živeli Šekspir, Rembrant, Betoven, Mocart, Hundertvaser, Tutankamon, Van Gog, Mone, Diras, Jursenar, Romen Gari, Milena Barili, Andrić, Dučić, LJuba Popović... Knjiga Na kafi kod Šekspira otkriva krvno srodstvo koje postoji između prostora, predmeta i duhova velikih ljudi što još uvek lutaju odajama svojih domova, odgonetajući saglasja između genija i mesta gde su sanjali odvažne snove. Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja u dublje, eteričnije svetove kuća onih koji su promenili sudbinu sveta, ispili je do poslednje kapi, znajući da je „svaki protraćen trenutak, iscurela krv bogova“.

Nagrada „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2021/2022. godini

Pod pariskim krovovima, jedno prekoputa drugog, živi dvoje ljudi zatvoreno u svoje stanove i svoje svetove. Dani im protiču u tišini, predvidivim sitnim ritualima i pogledima kroz prozor. Kako se godišnja doba smenjuju, a prisustvo drugog postaje sve stvarnije, njihova usamljenost počinje da se preobražava, u potrebu, čak u stidljivu u nadu da izlaz postoji. Prekoputa je suptilan i potresan roman o samoći, traumi, strahu od suočavanja s bolom i krhkoj mogućnosti ponovnog susreta sa svetom i sa samim sobom.

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Nežan roman o kasnom novom početku i sreći! Uvek je zavideo bivšem kolegi. Na penziji, motociklu i novostečenoj slobodi. A sada i sam, kao novopečeni penzioner, stoji ispred kuće na stepenicama prekrivenim mahovinom i ne zna kuda sa sobom. Kravata mu više ne treba, kod kuće smeta, deca su se odavno iselila. Nije siguran da li mu mlada žena koju je nedavno sreo na groblju prodaje maglu. Ispao je iz štosa. Uprkos tome, prihvata njen predlog: pristaje da ga njena agencija Happy family angažuje za ulogu bivšeg muža, a zatim i pretpostavljenog, i susreće se s nepoznatim ljudima i sudbinama. Dobro igra svoje uloge, a njegova žena ništa ne zna o tome. Ponovo je počela da igra balet...

Druga knjiga iz trilogije Monike Helfer, u kojoj ova priznata i nagrađivana austrijska književnica nastavlja sjajnu priču o svojoj porodici, koju je započela romanom Mosbrugerovi. U ovoj knjizi centralna figura je njen otac. Čovek sa protezom, odsutan, udovac, penzioner, ljubitelj književnosti. Ovo je roman o odrastanju u teškim okolnostima i traganju za sopstvenim poreklom, o siromaštvu i skučenim uslovima života. Knjiga sećanja koja nežno izveštava o egzistencijalnim stvarima i ostaje u bolnom sećanju.

U nekim zemljama, ponekada, dešavaju se loše stvari, a ponekada srećniji stanovnici tih zemalja dobiju priliku da pobegnu i potraže utočište u drugoj zemlji – zemlji koja je možda i sama na putu da joj se desi nešto loše.

U ravnodušnoj vrevi neimenovanog grada bivši stanovnik jedne takve zemlje uhvaćen je u zamku. Šta god da je bio kod kuće, on je sada dostavljač: pripadnik nove i nevidljive radničke klase koji okreće pedale svog bicikla sa pomoćnim pogonom probijajući se kroz saobraćaj i nadajući se pristojnoj napojnici i oceni od pet zvezdica.

Može li naš junak izbeći gnev svog Supervizora, osvojiti devojku i postati nešto više od bednog najamnika? Da li iz tog škripca u koji je upao ima izlaza? Ima li za njega hepienda? Ko o tome odlučuje? I ko priča ovu priču, uostalom?

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

Dirljiva saga o ljubavi, poreklu, porodičnim tajnama, pripadnosti i otuđenosti, ali i zanemarenim žrtvama rata'

Palata bez stolica je sarkastičan, briljantno stilizovan i vešto napisan barokni roman o savremenom svetu. To je fikcija o mitskom modernom kraljevstvu prepunom špijuna, birokrata, atentatora, komunista, agenata. NJime vlada umirući kralj, uz podršku kraljice vegetarijanke, prinčeva koji ne žele da naslede presto i princeze čiji su ljubavnici uglavnom ženski. Palata bez stolica je neobična knjiga koja kroz fantastični narativ zapravo upućuje kritiku savremenom društvu, čije su odlike: tragično, komično, apsurdno i potpuno tačno.

Prozna poema Johan (originalno Juha) finskog klasika Juhani Ahoa iz 1911. svevremena je priča o borbi čoveka s prirodom, onom oko sebe – hladnom prirodom severa, ali i onom u sebi, još surovijom i neshvatljivijom. Ovo modernističko delo od svog nastanka do danas uživa kultni status u nordijskoj kulturi. Po njemu su nastala četiri filma, uključujući Stilerov iz 1919. i Kaurismakijev iz 1998, a komponovane su i dve opere.
Johan je verovatno najpotresnija priča na temu ljubavnog trougla koja je ikada napisana. Istovremeno, ova priča je duhovita na tradicionalno finski, crnohumoran način.

Arhivista i službenik Gradske biblioteke Sankt Peterburga Isidor Čagin ima jedinstven dar mnemoniste. Može da pamti tekst, ma koliko da je komplikovan, i da ga se seća kad god poželi. Fenomenalna junakova sposobnost postaje mu teško iskušenje, jer je Čagin lišen obične ljudske radosti – zaboravljanja. Sve sa čim dođe u dodir postaje za njega nezaboravno u doslovnom smislu. Dar predodređuje njegovu ulogu: on je posrednik između nesavršene ljudske prirode i elementarne sile vremena, ali istovremeno i hrabar vitez koji pokušava da od zaborava povrati događaje i imena, i vrati ih u sadašnjost. Ali čak i takav talenat ima svoju lošu stranu. Svaki veliki dar jeste remećenje harmonije. Pamćenju je potrebno zaboravljanje, rečima je potrebna tišina, a izmišljotini – stvarnost.
Kako čovek koji ništa ne zaboravlja može da živi u svetu u kome je sve osuđeno na zaborav?

Očekivali smo sijaset stvari od života, nismo ostvarili ništa, vrtimo se dole oko nule, i to radimo u šupku gde nas veličanstveni vodopad svakodnevno podseća da je beda lјudski izum, a veličina normalan tok stvari sveta. Tom Smit i Džeri Veson susreli su se nedaleko od Nijagarinih vodopada 1902. godine. U njihovim imenima i prezimenima nalazi se sudbina neobičnog poduhvata. A ideja dolazi sa Rejčel, veoma mladom novinarkom, koja želi priču za pamćenje i koja zna da može da napiše tu priču. Potreban joj je podvig koji bi pobedio banalnost života, i ona je spremna. Smit i Veson, pustolovi i lopovi, neophodni su za realizaciju misije iznikle iz mašte, avanturizma i bunta jedne mlade devojke. Dovolјno je bure piva pa da vas ponesu struja i opijenost vodenim ambisom. Niko to nikada nije uradio. Niko se nije spustio niz Nijagarine vodopade u buretu piva. Vest se širi. Ljudi stižu. Svet je spreman. Posle 21. juna 1902. svi će znati ime Rejčel Grin. Da li će ona biti ta koja će ispričati priču?

Da li je mogla da uradi nešto drugo osim da ih mrzi? Ako nemate budućnost, mržnja je instinkt. Bizarna porodica, čekanje koje se poklapa s magijom uzrastanja u čudnoj lepoti i maštanjem o očekivanom, erotičnost, inteligencija čula, alegorijski otkloni od stvarnosti... Sve to čini priču o Nevesti, „Alisi bez čuda“ (Roberto Kazali), devojci koja je dala svečano obećanje da će se udati za Sina, koga, međutim, nema. U Engleskoj je, u poseti fabrikama tekstila. Ali to ovu udaju ne dovodi u pitanje. Mlada Nevesta se venčava s karmičkim nemirima čitave familije, s nasledstvom čekanja i neizvesnošću svakog novog dana. Skromni batler Modesto luta okolo, tačan i kristalan poput svog neverbalnog jezika, čuvajući ritual zajednice. Stric je u magli sna koja ga ne napušta ni tokom teniskih mečeva. Ćerka svoju lepotu nosi u telu bogalјa. Otac, blag i čvrst, svakog četvrtka odlazi u grad. Majka živi u auri svoje mitološke lepote. Svi oni spajaju se u dugim trenucima čekanja nekoga za koga više nisu ni sigurni da će doći. Netaknuti kućni obredi i rituali, navike, posebno bogati beskrajni doručci, život postavlјaju u kontekst nepromenlјivosti, ali i nasuprot strepnji, mukama noćnih sati i čekanju koje postaje samo sebi svrha. Mlada Nevesta je knjiga napisana u dahu, sa idejom da čitaoca nikako ne ostavi po strani. Svaki čitalac koji očekuje trenutno zadovolјstvo ili trivijalni rasplet ove duboke drame biće razočaran.

Bliska budućnost. Humanističko društveno uređenje. Profesor je zbog veze sa studentkinjom osuđen na smrt. Zločinac je smešten u Kombinat za smrtnu kaznu, poput hotela, ima pet obroka dnevno i jelovnik po želјi, može da koristi internet i telefon, da naručuje piće preko platne kartice Kombinata i putem zuma drži predavanja, ali pre svakodnevne šetnje može biti strelјan. U bilo kom trenutku. Kada ‒ ne zna se. Ruski rulet. I glavni junak se prosto pretvara u leš. Osobenost raščovečivanja pod vidom čovekolјublјa prikazana je kinematografski, namerno u prezentu ‒ tako da nestaje osećaj za vreme. Kada ćeš umreti? Koga je briga! Smrt je neizbežna, uživaj u životu, pa i na robiji! Prividna jednostavnost kolokvijalnog jezika, bez ikakve figurativnosti, iseckane i suve replike i nehotice navode na tromeđu film-pozorište-književnost. Otuda i podela romana na epizode, u kojima dominiraju dijalozi sa krnjim i upitnim rečenicama bez intonacije, poremećajem interpunkcije, bezbrojnim veznikom „pa“ kojim autor podvlači labilnost stanja. Nahereni verbalni kroki samo skicira tačke opšteg poremećaja. Efekat ovakve naracije autor je proračunao matematički precizno, a na fonu ovog narativnog postupka ističe se sudbina čoveka bez budućnosti, kome utehu ne mogu pružiti čak ni predstavnici tradicionalnih konfesija. Strah od smrti je stara tema u književnosti, ali Dmitrij Danilov je prikazuje na nov i originalan način. Knjiga godine 2022. u Rusiji. Nagrada „Jasna Polјana“Dmitrij Danilov je prozaista, pesnik i dramski pisac. Rođen je 1969. u Moskvi, gde i sada živi. Jedan je od najznačajnijih imena savremene ruske književnosti. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, polјski, mađarski, srpski, litvanski, kineski, makedonski, tatarski, turski i ivrit. Dobitnik je gotovo svih najprestižnijih nagrada u Rusiji. Autor je romana Horizontalni položaj, Opis grada, Postoje stvari važnije od fudbala, Sedi i gledaj i Saša, zdravo!, zbirki pripovedaka Crni i zeleni i Kuća deseta, knjiga poezije I razilazimo se po kućama, Prekidač, Dva stanja, Sivo nebo, Tuga će trajati večno, drama Čovek iz Podolјska, Serjoža je vrlo tupav, Svedokova svedočenja, Šta ste radili sinoć?, Izaberi troje... U više od 70 pozorišta u Rusiji i drugim zemlјama na repertoaru su predstave po delima Danilova. Po drami Čovek iz Podolјska 2020. godine snimlјen je istoimeni film, a 2022. film Sličan čovek po drami Svedokova svedočenja, oba u režiji Semjona Serzina. Premijera pozorišne predstave Saša, zdravo! održana je 24. septembra 2022. u Teatru nacija u Moskvi.  Za roman Saša, zdravo! dobio je nagrade „Jasna Polјana“ i „Knjiga godine“ (2022).  

Osim imena, Zora del Buono je od babe nasledila i porodičnu lјagu: stara Zora je, naime, bila umešana u slučaj plјačke i ubistva.

Maršalka je obiman, živopisan porodični roman o jednoj snažnoj ženi, Slovenki Zori Del Buono, koja na kraju Prvog svetskog rata upoznaje budućeg supruga, profesora radiologije Pjetra Del Buona. Odlazi s njim u Bari, na jug Italije, gde dvoje ubeđenih komunista žive kao buržuji, ali se i politički angažuju u pokretu otpora Musolinijevom fašizmu.

Zora je upečatlјiva, temperamentna i sposobna žena, sklona zapovedanju. Divi se Josipu Brozu Titu, kojem pokušava da dostavi oružje i kojem njen suprug spasava život. Ona želi da ima veću ulogu nego što je to moguće, ali i da bitno utiče na sudbine lјudi u svom neposrednom okruženju. Nјen život i životi njenih članova porodice, dece i unuka, odvijaju se u doba ratova i nasilјa, ogorčenih teritorijalnih i ideoloških borbi koji su do danas ostavili traga u svetu. U grandioznom završnom monologu stara Zora Del Buono ispričaće svoju priču do kraja: priču o lјubavi, strasti, borbama, mržnji, izdaji i jednom kobnom događaju koji je živote njenih najbližih izbacio iz koloseka.

Smrt Arturova, prema mome mišlјenju, odgovor je jednog čoveka palome svetu u kojem se našao – svetu u kojem je podanička vernost vitezova bila promenlјiva, a lična korist snažniji podstrek negoli pravična stvar.

Premda je sam Malori bio kriv zbog povrede ideja izraženih u trojičnoj zakletvi, njegovo ponašanje nije bilo ništa više nego što bi neko mogao da očekuje u jednom društvu u kojem se dva bliska rođaka otimaju oko engleskog prestola. U jednom ovako jadnom prizoru nije nikakvo čudo da se oni na nižem stepenu društvene lestvice ponašaju na sličan nečastan način. Ovako datim tekstom – i to posebno s uklјučenjem pravila o viteškom ponašanju takoreći na samom početku – Malori kao da izvodi izvestan eksperiment; ovde su, kaže on, izloženi ideali viteškog ponašanja.

U preostalom delu svog teksta on stavlјa na probu ove ideale u raznim situacijama – u pitanjima lјubavi, pustolovine i vere – kao da pokušava da ponudi izvesno rešenje svetu u kome živi. Da li je njegov pokušaj bio uspešan – ili od bilo kakve trajnije vrednosti – to ću prepustiti svakom da o ishodu sam prosuđuje. Međutim, bez obzira na bilo čiji lični sud, čitalac bi mogao da se divi naporu koji je, u svome nastojanju, uložio Malori.

Kroz prizmu života šest žena, roman pripoveda o 20. veku, skicirajući panoramu jednog neverovatnog vremena.

Dugo očekivan roman koji je Olga Tokarčuk napisala nakon što je dobila Nobelovu nagradu i žanrovski ga definisala kao „naturopatski horor“

*

Radnja se odigrava u Gerbersdorfu (današnjem Soko­lovsku), prvom sanatorijumu za lečenje sušice, 1913. godine, kada se u eri uspona tehnike i modernizacije menja politička mapa Evrope, kada klijaju nove utopije, žene osvajaju pravo glasa, a psihoanaliza se razvija kao nova forma autorefleksije.

Skelet jezovito-fantastične aure čine iz mitologije prizva­ne pojave ujedinjene u tajanstveni Raumgajst, duh mesta, bića koja su ujedno i svevidni pripovedač u množini. U takvoj zagonetnoj atmosferi odvija se živopisna i složena kulturološka igra, koja se može čitati i kao diskusija s Čarobnim bregom Tomasa Mana, uzetim za metadiskurzivni okvir romana. Bezmalo homogeni muški svet sanatorijuma, uronjen u beskonačne intelektualne polemike, nadzire i u svojim dizginama drži nekakva ogromna matična struktura koja ih sve obavija. I kao i u Čarobnom bregu, sanatorijum postaje poprište borbe života i smrti, humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritarnih pogleda na svet, a ličnost Mječislava Vojniča, senzibilnog autsajdera među mizoginima, koji stoji na strani nejasnog i nedokučivog – postaje znak čežnje za radikalno drugačijim univerzumom i simbol ustajanja protiv robusnog, dualistički koncipiranog sveta.

Evropska nagrada za književnost 2024. godine

Autor romana Lavr, Avijatičar, Solovjov i Larionov, Brizbejn i Opravdanje Ostrva, koji su osvojili čitalačku publiku širom sveta, u novoj knjizi Idi neustrašivo izbija u prvi plan. „Mali lični Raj detinjstva“, porodična priča, rodni Kijev, dragi Peterburg i Puškinov dom, bavlјenje naukom, prelaz od filologa-medievaliste do pisca, prvo kazivanje detalјa o stvaranju Lavra, Avijatičara, Brizbejna…

U otvorenom i poverlјivom razgovoru s čitaocem pleni neizostavna autorska magija teksta: u red sa Arsenijem – Lavrom, avijatičarom Platonovom i virtuozom Glebom sada staje sam Vodolazkin.

Pod suncem Podlasja, između Narve i Buga mučili su se, voleli, tražili sopstveni put, videli  patnju i smrt. Centralne figure ove priče su Miša i Milka, njihova lepa, osebujna veza, njihov zajednički život i teški izbori koji su stajali pred njima.

Sećanja junaka vode nas kako na putovanje kroz vreme, u predratni period i tragične ratne godine, tako i kroz prostor – od Bjalistoka preko Varšave i Sarajeva, pa sve do Urala. Zahvalјujući kutiji sećanja vraćaju se ličnosti i priče iz prošlosti: Mišin otac, zaboravlјene izbeglice, ekscentrični učitelј Franćišek, strastvena Marijana koju nazivaju đavolovom naložnicom, kao i prozorlјiva Nađa koja je imala dar unutrašnjeg sagledavanja – onoga što je u lјudima, u životinjama, i pod zemlјom. Ličnosti u ovoj povesti, međutim, nisu samo lјudi nego i  ptice, reke, drveće, cveće, trave.

„Čudno je sećanje; prebira po događajima kako mu se prohte, pretresa misli i izvlači iz njih ono što mu se svidi, a ostalo zasipa peskom...“ Julija Fjedorčuk

U romanu Samo jedno proleće u nezahtevnoj, ironično - razigranoj formi Balaž prikazuje društvenu klimu 1968. godine.

To je duboka lična priča o građanskoj pobuni, iniciranoj Praškim prolećem, buntu čeških i slovačkih intelektualaca koji su pritiskali političko rukovodstvo zemlјe, tražeći demokratske promene i veće političke slobode.

Ujedno je to priča o svim peripetijama tog revolta i o njegovom krahu, koji počinje ulaskom vojski Varšavskog pakta na teritoriju Čehoslovačke.

Glavne junake u romanu međusobno povezuje slučajnost (smešteni su u istom studentskom domu), spaja ih prijatelјstvo i zajedno u nadi provode tih nekoliko kobnih meseci za Čehoslovačku. Svako od njih ima i svoja lična nadanja, traga za mogućnostima afirmacije i opstanka, ispunjenja svojih snova i želјa.  

Kroz živote ovih mladih lјudi autor prikazuje sve ono za šta je to društvo tih meseci – od januara do avgusta – živelo i šta je preživlјavalo: veru u reforme političkog sistema, nadu u slobodan život, nedvosmislenu podršku tzv. preporodnom procesu, euforiju usled otvaranja granica i ukidanja gvozdene zavese, ali i strepnje kako će na sve to da reaguje Brežnjevlјeva velesila.

Balaž je pored svega pomenutog prikazao i određenu dozu naivnosti, koja je u tom opštem oduševlјenju bila zajednička i za obične građane, ali i za intelektualce i političare. Igor Hohel

Opravdanje Ostrva je neobično preplitanje svih istorijskih epoha, od antike do savremenosti, kroz koje prolazi crvena nit odnosa čoveka i vlasti. U temelj ove biblijske parabole, koja zapravo čini ovu hroniku, postavljeni su večni problemi ljudskog postojanja i preporod kategorije morala.

Prošlost je predstavljena tako da u njoj vidimo trenutak sadašnjosti, ali postupcima junaka rukovode iskonski motivi. Stil je neobično živ, slikovitost ponekad postaje karikatura aktuelnih događanja. Knjiga je vešto iskombinovana mešavina naizgled nespojivog materijala, na čijem se kraju nudi izlaz iz apokalipse – povratak čednosti, Božjim zapovestima, istini i pravdi. Ponekad zvuči čak i kao proročanstvo – šta nas čeka ako ne budemo imali časti?

Sećanje te miri s odlaskom, a istovremeno te šalјe u netragom iščezlu prošlost, šeretski te pritom uveravajući u besmrtnost.  Nešto ti se čini sitnim i nebitnim, pa opet, vraćaš se tim otpacima što tako milo svetlucaju. Moju svojinu čini mnoštvo lјudi, živih i mrtvih, mnogo dramatičnih scena i bezveznih scenica. Čini je nečija rečenica, ne nužno potresna, poneka situacija, možda i beznačajna… Gde to, beše, bilo? U onom kafeu kod Čistih jezera, koji već odavno ne postoji (i osvetli sećanje na pijanduru za susednim stolom), u metrou između stanica Sportivnaja i Univerzitet (preko puta sebe vidim putnika – na koga li liči? Na mog dedu, koga nisam ni upoznao?). Sve je precizno, kao u filmu. Sećanje može u prah da pretvori jučerašnji dan, ali će iznenada skinuti prašinu s davno prevalјenih puteva ‒ i oni te više ne napuštaju. Pamtiš sve: zvuke, mirise, boju, opšti plan i topografiju događaja! Kakvo mučno i kakvo radosno ludilo! Iskreno i gorko, dokumentaristički i lično, kao u prethodnoj knjizi Album bez fotiografija Sergej Šargunov opisuje krug svoga sećanja, lјudi i događaja koji su se zadržali u pamćenju, kao detalјi i epizode bez kojih život ne bi postojao u istinskoj punoći. Onaj pisac koji uspeva da nađe velike reči za male lјude i male reči za velike lјude je našao meru života i svoje književnosti. Ne postoje granice, sve je priča i sve je život jer su svi „moji“.

Vertep je književni debi autorke koju odlikuje istančan jezički sluh, izražajan stil i vanredno spisatelјsko umeće. Ova knjiga donosi sugestivni portret polјske porodice koja nije patološka i nije zatucana, ali je i dalјe strašna, pretvorna, hladna. Porodice u kojoj je brak neumolјiva robija, a porodični dom svakodnevni teatar apsurda, molebana, dreke i faširanih šnicli. Snažna proza – kao udarac pesnicom.

Radnja romana Pokojnici iz zelenog vrta prati dve pripovedačke linije: prva je smeštena u završnicu Drugog svetskog rata na područje današnjeg severozapadnog Irana za vreme invazije snaga dinastije Pahlavi na kod nas malo poznatu državnu tvorevinu Autonomnu Republiku Azerbejdžan, koja je postojala između 1945. i 1946. godine. Priča prati sudbinu Balaša, radijskog spikera i ratnog izveštača punog entuzijazma, koji pred invazijom vladinih trupa sa jednoipogodišnjim sinom pokušava da se domogne sovjetske granice, zajedno sa desetinama izdanih i na cedilu ostavlјenih pripadnika oružanih snaga i simpatizera Demokratske partije Azerbejdžana. Suočenje s bolnom istinom o izdaji kulminiraće na graničnom prelazu, kada begunci shvate da je prelaz preko granice i spas u zelenom vrtu namenjen samo eliti. Ovaj društveno-istorijski kontekst romana je, ujedno, pozadina stradanja i rasula tri generacije Balaševe porodice. Druga linija izmeštena je petnaestak godina u budućnost i opisuje život dečaka Buluta na selu, koji protiče pod oštrim stegama i često veoma nepravednim odnosom očuha i polubrata prema njemu. Dečak, tuđinac u kući, opterećen poreklom, pokušava da otkrije svoje korene i razbacanim krhotinama sećanja i neproverenim pričama popuni prazan mozaik svog života. Selo je mesto gde se gorka realnost prepliće s drugom, metafizičkom realnošću, čiji se odblesci i naznake projavlјuju kroz glasove nepoznatog porekla, bivola koji može da vidi duha ili sporadično pojavlјivanje tajanstvene osobe koja dečaku uliva samopouzdanje. Bajrami u romanu na virtuozan način spaja i sažima oba pripovedačka toka, pružajući intrigantno, uzbudlјivo i upečatlјivo štivo – po mnogima svoj najbolјi roman – koje uveliko nadilazi običan istorijsko-društveni kontekst i njegovom autoru potvrđuje epitet jednog od najznačajnijih savremenih iranskih pisaca.
Aleksandar Dragović

Pisana pre više od pola veka, ova knjiga, na granici između romana, autobiografije i basne, čita se
kao da je napisana juče.
Pred čitaocima je, nakon Obećanja u zoru, prevod još jednog autobiografskog romana francuskog pisca Romena Garija, inspirisan životom u Americi sa suprugom Džin Siberg. Autor ovoga puta pripoveda o rasizmu, promišlјajući istovremeno o „izlečivosti“ mržnje, sve kroz priču o psu dresiranom da napada pripadnike samo jedne rase.
Radnja je smeštena u proleće 1968, kada se u SAD, nakon ubistva Martina Lutera Kinga, razbuktavaju rasni nemiri, dok u Evropi demonstriraju studenti, a na Dalekom istoku bukti Vijetnamski rat.
Borci za građanska prava, kako umereni tako i oni radikalni, kao i holivudski milјe, koji pomažući crncima pokušava da pomogne sebi, sagledani su iz različitih uglova. Počesto uz dozu humora, koji je, uz humanizam, svojstven Garijevom stvaralaštvu.
Među glasnim likovima nalaze se autor i njegova supruga, glumica i aktivistkinja Džin Siberg, dok zapažene epizode imaju, između ostalih, Marlon Brando i Robert Kenedi.

Roman koji nas u isti mah opčinjava i od kog nam se steže srce“
(Le Monde des livres)

Elena Ferante svrstava Dezorijentalnu među četrdeset najboljih dela autorki XX i XXI veka
(Bookshop.org)

Negar Džavadi, francusko-iranska autorka, pripada novoj generaciji pisaca, većinom nastanjenih u Evropi, koji stvaraju na jeziku svoje nove zemlje. Istražujući svoj identitet i osećaj pripadnosti, neminovno se vraćaju poreklu i korenima, domovini, napuštenoj i voljenoj, čiji značaj raste s udaljenošću ili s nemogućnošću povratka. Roman Negar Džavadi pripada Francuskoj po jeziku i mestu nastanka, a Iranu po stilu pripovedanja, po ljubavi prema prema domovini i porodici.
Junakinja romana Kimija, rođena u Teheranu, od svoje desete godine živi u izbeglištvu u Parizu. Tragajući za mestom koje bi mogla da nazove svojim, drži na odstojanju svoju porodicu, kulturu i domovinu, sve dok je u čekaonici jedne pariske klinike ne zgrabe džini, duhovi iz prošlosti, i ne počnu da pletu niti priče o tri generacije porodice Sadr: o baki rođenoj u haremu, ocu novinaru i političkom aktivisti, o Kimijinom odrastanju i muzici koja pruža utočište.
Dezorijentalna je pripovest o sećanju i identitetu koja će vas nasmejati, rasplakati i naterati da se zamislite; veliki roman o jučerašnjem Iranu i današnjoj Evropi.