PUTOPISI

U dvadeset priča koje nas vode od Mojsinjske gore i Pančeva, preko Egine, Venecije i Lisabona, pa do NJujorka, Sankt Peterburga i Jerusalima, autorka pripoveda o kulama, trščanim kolibama, pločnicima, spomenicima i galerijama, ali prvenstveno o ljudskim sudbinama i legendama, poetično i toplo, duhovito i sirovo. U njima će čitalac pronaći svedočanstva o mestima, vremenima i kulturama, bajkovitu prozu i pokoju istinu za koju nije ni znao da za njom traga, svojevrsnu kartu sveta u kojoj su svaki kraj, svaka reka i svaki grad zapravo unutrašnji pejzaž. Ovo nije turistički vodič niti putopis; u ovom prtljagu nema četkica za zube niti spiskova šta sve treba videti. Ali ima gusaka koje izdaju tvrđavu, vrbine kore koja isceljuje, flaminga koji boje nebo u ružičasto, zrikavaca koji horski prate pucketanje pistaća i vremena koje miriše na vosak i tamjan. Ovo je knjiga u koju je stalo više svetova nego u bilo koji atlas, lagani zavežljaj koji u sebi nosi kontinente, vekove i usude i koji putuje s nama čak i ako nigde nismo krenuli.

O Svetoj Gori čovek može da sazna bezbroj legendi, istorijskih i geografskih činjenica, ali to nije dovoljno. Ona mora da se upozna u neposrednom susretu. Sveta Gora nisu samo carski manastiri s predivnim freskama, ikonama i zlatnim i srebrnim ukrasima koji sjaje u polutami hramova ispunjenih mirisom egzotičnih aroma tamjana. Te zgrade i zidine su raskošni spomenici zemaljske moći njihovih ktitora. NJihov kamen može da odoleva vekovima, čak i kada ih ljudi napuste. Ipak, bez ljudi, oni su ništa. Priča o Svetoj Gori je priča o žudnji za otkrivanjem božanskog u čoveku. Zato je jedina istina o Atosu koju možemo saznati ona koju sami doživimo. Sveta Gora su sve njene boje, mirisi, tišine i zvukovi, utisci koji preplavljuju poklonika dok hoda šumama i kršem, a više od svega njegov unutrašnji dijalog. Miris svetogorskih duhovnih cvetova budi neodoljivu žudnju da se vratite, iznova se sretnete licem u lice s Atosom i prepoznate sopstveno lice u njegovom.

Vreme darova je Patrik Li Fermorov blistavi opis njegovih avantura koje su ga dovele sve do Mađarske tokom njegovog epskog putovanja pešice od Londona do Konstantinopolja. Putovanje započinje u Nizozemskoj i stiže do srednje Evrope, preko tevtonskog i slovenskog središta, gotskog severa, bojišta Rimskog carstva, sve do Rajne, pa zatim naniže Dunavom do starog Balkana i postvizantijskog prostora.

S „kukavnim“ iznosom od jedne funte nedeljno planirao je da „živi kao skitnica, hodočasnik ili lutajući učenjak“, da spava u prihvatilištima, manastirima i štalama. Ali slučajni susret u Bavarskoj omogućio mu je da taj vid putovanja povremeno prekida ležernim boravcima u dvorcima.

Zbirka kratkih priča iz pera turizmologa i pisca o iskustvima vođenja svetskih putnika kroz našu kulturu, istoriju i sve aspekte ovdašnjeg bitisanja o kojima ništa ne piše ni u jednom priručniku. Stoga je ovo pravi ne samo turistički nego diplomatski putovođa, koji čitaoca podučava i razonodi, suočava sa svojim i tuđim predrasudama, kao i duhovitim načinima njihovog razbijanja (u oba smera) i veštog izokretanja kritičnih u komične situacije. Među 114 naslova ove zbirke uz nove priče, nastajale od 2019, našao se i izbor najzapaženijih iz prethodne tri zbirke Maje Rogan, čije crtice, beleške, sentence i opaske neodoljivo odišu momokaporovskim šarmom.

Osvetljen ozarujućom svetlošću, blagonaklonom prema čoveku i bogovima, ovaj tajanstveni Orijent živi u srcima strastvenih zaljubljenika.
Rečnik zaljubljenika u Orijent Renea Gitona delo je nepopravljivog zaljubljenika. Autor, po sopstvenom priznanju, želi da izbegne pominjanje aktuelnih političkih sukoba, ali ih ipak ne zanemaruje niti poriče, već prednost pruža odabiru potpuno subjektivnog pristupa i tema prema kojima oseća naklonost. Prikazuje nam jedan drugačiji Orijent, okrenut bližoj ili daljoj prošlosti, istorijskom, religijskom, društvenom i književnom vremenu, Orijent od mesa i čula, s njegovim manama i vrlinama, s njegovim bogatstvom i njegovom bedom, njegovim čarima i njegovom ružnoćom. Pisan jasnim i pristupačnim stilom, ovaj rečnik čitaocu pruža mnoga saznanja koja neće naći u uobičajenim knjigama o Orijentu, ali i želju da proširi svoja interesovanja. Čita se sa posebnim zanosom i radoznalošću.

Koja je žena poslužila kao model za Kip slobode? Zbog čega se njujorška berza zove Volstrit? Zašto je Brodvej jedina avenija koja dijagonalno preseca Menhetn? Koji je njujorški neboder prvi izgrađen u stilu ar dekoa? Koliko je radnika nastradalo tokom izgradnje Bruklinskog mosta? Koju je zgradu štampa prozvala Fletajron? Šta se dešava na Tajms skveru svake godine? Koliko knjiga se može pronaći u NJujorškoj javnoj biblioteci na Petoj aveniji? Koliko je trajala izgradnja Central parka? Gde se u NJujorku može otići na plažu?'

Himalaji ili Kako sam zavoleo more neobična je priča planinara početnika, koji se, iako nije u cvetu mladosti, hrabro upušta u planinske avanture sa ironijom i samoironijom. Nije to samo putovanje fizičkim stazama Himalaja, već i kroz unutrašnje vrhove i doline, kao i metafora za životne uzlete i padove.

Autor se suočava sa izazovima planina, otkrivajući kako tajne njihovih vrhova, tako i dublje istine o sopstvenom postojanju. Himalaji ili Kako sam zavoleo more nije samo priča o osvajanju staza; to je putovanje koje prelama led i osvaja vrhove ljubavi, porodičnih veza i poslovnih izazova.

Ova knjiga nije putopis; to je priručnik za život, koji nudi dragocena učenja o ranjivosti i suštinskom značaju odluka. Uz divlje okruženje kao kulisu, autor koristi ironiju kako bi osvetlio složenost ljudskog iskustva i nudi duboke uvide u sopstvene snage i slabosti, prožimajući priču praktičnim savetima koji nadmašuju nadmorsku visinu.

Međutim, nije ovo klasična knjiga o samospoznaji – napisana je tako da izmamiosmeh, ali i da suptilno podstakne čitaoca na samoposmatranje. Bez obzira na to da li ćete se smejati ili ozbiljno razmišljati, ova knjiga pruža priliku da istražite vlastitu unutrašnjost kroz ironični filter života na visinama.

Anri Kale, jedan od „razbarušenih“, nekonformističkih pisaca francuske književnosti XX veka, konačno izlazi iz zaborava u koji ga je proterala književna moda. Čudnovati putnik, pronicljiv koliko i lenj, koga više zanima svakodnevni život od muzeja i spomenika, vodi komplikovan život, pun tegoba, baveći se svakojakim zanimanjima. Piše za razne časopise, među kojima je i Kamijev Combat, i objavljuje više od dvadeset dela, većinom kod Galimara."

Knjiga Apsint sa Lotrekom nastavak je knjige putopisa Na kafi kod Šekspira Sanje Domazet, nagrađene priznanjem „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolјu putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2022. godini. Novi putopisni eseji nas vode kroz domove slavnih umetnika i neobičnih lјudi: Save Šumanovića, Kafke, Fride Kalo, Baskijata, Celana, kroz Hemingvejevu kuću na Kubi, Dalijevu kuću-muzej, Markesovo prolazno boravište, Lotrekove neprihvaćene domove; tu su i kuće Pegi Gugenhajm, Enija Marikonea, Nabokova, Mileve Marić… Pohodeći njihove odaje, autorka otkriva duhovnu vezu između prostora, predmeta i genijalnih lјudi. 

„Da li sam zalјublјenik u Pariz? I te kako! Pristrasni zalјublјenik, nostalgični zalјublјenik, nesnosno nametlјivi zalјublјenik. Ali i iskreni zalјublјenik, zalјublјenik sladokusac, pomahnitali zalјublјenik. Odabrati jedno znači odreći se drugog: zato sam stisnuo zube i prepustio se svojim strastima, znatiželјi i sećanjima. Zato ovaj rečnik nije ni turistički vodič, ni sažetak istorije Pariza, ni zbirka preporučenih adresa. Od Aerodroma do Životinja, od Andrea Ardelea do Katakombi, od Bijevre do Pale Roajala, on predstavlјa subjektivni herbarijum grada koji pripada samo meni i koji ne bih menjao ni za šta na svetu. Dobro došli u moj Pariz!“ Nikola d’Etjen d’Orv (1974) pisac je i novinar. Pariz je pozornica (gotovo) svih njegovih romana i (gotovo) svih njegovih članaka. Ne namerava da živi bilo gde drugde.

Kosovo je tragični i uzvišeni pad našeg srednjovekovnog carstva. Sa njime bi se moglo završiti. Ali ono je i jedan od najlepših početaka. U beskrajnoj ravnoj širini mirnog kosovskog pejzaža Gračanica, sva u talasima lukova, svodova i kubeta, uzdiže se grandiozna, u oblake. Pahimer i Teodor Metohit, naš carostavnik i toliki letopisci pisali su o maloj vizantijskoj princezi Simonidi, detetu udatom od 9 godina, i o slavi i veličini vladara koji je stvorio Gračanicu, Nagoričane, Banjsku, Treskavicu i Kralјevu crkvu u Studenici.Ali je sve to slabo, sve to neznatno, sve to izbledi kada na svodu gračaničkom kao pod trijumfalnim lukom ugledamo Stefana Uroša Milutina – koji se potpisivao gordo: S Bogom samodržac vseh srpskih i pomorskih zemlј – u bisernoj bagrenici sa zadužbinom u ruci i malu Paleologinu nežnu, patetično lepu, izraza bojažlјivog i milog, očiju punih bolne detinje lјubavi, kraj čijeg lica padaju dve dragocene okrugle minđuše kao dva sunca

Koja je bila uloga gejši? Odakle potiče umetnost bonsaija? Kada su se pojavili prvi drvorezi? Šta simboliše bambus? Kakvo je poreklo kimona? Kako se pozdravlja u Japanu? Od čega se sastoji ikebana? Ko je uspostavio čajnu ceremoniju? Koja su to popularna japanska jela? Zašto Japanci obožavaju planinu Fudži? Ovaj prekrasni mali album, koji će očarati sve zaljubljenike u Daleki istok, prikazuje običaje, sujeverja i velike ceremonije Zemlje izlazećeg sunca.

„Svakako, svi putevi su otvoreni, i nikuda ne vode, nikuda.“
U junu 1939. Anemari Švarcenbah sa saputnicom Elom Majar kreće iz Ženeve za Avganistan. Prve žene koje putuju avganistanskim Severnim drumom, njih dve kreću u potragu za mestom netaknutim neurotičnošću Zapada. Avganistansko putovanje dokumentovano u knjizi Svi putevi su otvoreni jedna je od najznačajnijih epizoda u burnom životu Anemari Švarcenbah, „opustošenog anđela“, kako ju je nazvao Tomas Man. Njeno otkriće Istoka bilo je, pre svega, lično – ona slika pustu lepotu predela, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih, razmišljajući o samotnosti putovanja jednako kao i o njegovoj lepoti.

Prodorni lirski eseji A. Švarcenbah, bez trunke kolonijalističke arogancije, pružaju jedinstveni pogled na Avganistan već dodirnut „kobnim zakonima poznatim kao progres“, predeo zabačen, ali ipak, proročki će reći, „u žiži svetske politike“.
Beleške, tekstovi i novinski članci koje je Anemari Švarcenbah pisala tokom avganistanskog putovanja sabrani su i objavljeni decenijama nakon njene smrti. Svi putevi su otvoreni Anemari Švarcenbah i Okrutni put Ele Majar sada se dopunjuju i zaokružuju jedinstvenu priču o avanturi koju bi danas teško bilo zamisliti.

Indija se opire pogledu ništa manje nego razumu: mnoštvo naroda, jezika, običaja, verovanja, zanimanja. Mnoštvo prošlosti u mnoštvu sadašnjosti. Mogli bismo pomisliti da takva zemlja ne postoji. Ipak, indijska demokratija funkcioniše i svi ti narodi deluju kao jedan.
Kojim čudom? Ovaj rečnik – u kome bi ljubav želela da ne bude slepa – pokušava da odgovori na to pitanje tokom neprestanog i veoma indijskog cikcak putovanja od mesta do mesta, od boga do boga, od čoveka do čoveka i od slučaja do slučaja. Vodič nam je Mahabharata, veliki epski spev koji čini nevidljivo ali svemoćno vezivo Indije, iluzije koja svoju stvarnost nalazi samo u spevu.

KLASIK PUTOPISNE PROZE
Švajcarkinja Ela Majar, „jedan od najvećih putnika pod kapom nebeskom“, 1939. otiskuje se na epsko putovanje od Ženeve do Kabula u novom fordu. Saputnica joj je Anemari Švarcenbah, njena sunarodnica, novinarka, fotografkinja i književnica. Put ih vodi kroz Italiju, Jugoslaviju, Bugarsku, Tursku, Iran i Avganistan. Mnogo više od opisa putovanja i susreta s ljudima pritisnutim siromaštvom i političkim sukobima, Okrutni put je potresna priča o prijateljstvu dve mlade žene koje su u potrazi za unutrašnjom ravnotežom, spasom i utehom.

Glamurozna, androgina Anemari Švarcenbah, čiji se prikaz putovanja može naći u knjizi Svi putevi su otvoreni, tada bije izgubljenu bitku sa svojom zavisnošću, a beznadežni pokušaji Ele Majar da je izbavi od patnje i droge svedoče o dubini njihovog odnosa. Okrutni put je klasik putopisne proze, a dve saputnice su zbog svoje upečatljivosti i neustrašivosti nalik književnim junacima.

Grigorije Božović će, uz neke ranije objavljene priče, početi da negde od 1923, a naročito od penzionisanja (1927), stvara svojevrsni album pravoslavnih hramova i portreta uglednih sveštenika i monaha. U tome se on uzdigao iznad svih srpskih pisaca. Niko od njih nije ušao u više pravoslavnih hramova i ostavio pisano svedočanstvo o tome, ničija ruka nije uzela blagoslov od više duhovnika, nijedan od srpskih pisaca nije ostavio toliki broj književnih portreta (u pričama i putopisima) sveštenika i monaha.

Većinu ovih junaka Božović je lično sreo i upoznao, u pripovetkama njihov portret vaja i mašta, dok su u putopisima potpuno verodostojni. Njihovi portreti su upravo onakvi kakve ih Božović literarno izgrađuje, a poznati arhimandriti kao da su odbegli od fresaka sa zidova svojih manastira.

Posle svega, iza putovanja, ma koliko diskurs putovanja bio veseo i šaren, u ustima ostane isti ukus kao posle Kamijeve melanholične rečenice koja veli da je u svetu bez iluzija svaki čovek stranac, kaže putopisac. Stoga, knjiga putopisa Lasla Blaškovića idealna je prilika da gle!dajući zemlje i gradove očima jednog pisca postanete svetski putnik sedeći u svojoj sobi.

Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala.

Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju.

Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš

Priče i putopisi iz Srbije i sa bivšeg jugoslovenskog prostora. Majstor naracije, bez obzira na to da li je reč o narativnim eksperimentima (s tim što su Priče koje su izgubile ravnotežu ostale u Ranim radovima), ili pak o putopisnim i reporterskim zapisima, Vinaver je u svakoj prilici majstor pričanja. U ovom korpusu izuzetno otkriće su putopisi pisani sa putovanja prostorima Mediterana.

Evropske su putopisne teme. Knjiga koju čine blistavi esejističko-narativni zapisi i reportaže sa putovanja po Rusiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj.

.