PRIPOVETKE

Knjiga Rodoslov Ester Hinde Singer Krejtman, sestre nobelovca Isaka Baševisa Singera, prvi je prevod njenih pripovedaka na srpski jezik

Prvi deo knjige obuhvata priče iz poljskih štetla, posebnih jevrejskih naseobina iz prve polovine XX veka, gde je Ester rođena. Drugi deo knjige tematski je povezan s njenim životom u Londonu tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Međutim, i u njemu dominiraju Jevreji iz Poljske, sa svojim vrlinama i manama, znatno više patnjama nego radostima i uspesima... Prisutna je i tema ljubavi. Tačnije, kako se velika ljubav iz mladosti u poznijim godinama pretvara u neljubav.Još zanimljiviji je prvi deo knjige čiji junaci žive na selu ili u malim gradovima. Poljska se 1918, posle 123 godine razjedinjenosti i porobljenosti od Pruske, Rusije i Austrije, oslobodila i ponovo ujedinila. Tada je sve u njoj počelo da se menja, pa i život Jevreja. Po ugledu na goje, oni menjaju profesije, bogate se, mada religija i dalje dominira u njihovom životu. I dalje je bilo važno da se ćerka imućnih Jevreja uda za učenog rabina, kome će njena porodica materijalno omogućavati dalje obrazovanje. Međutim, pojavljuje se pobuna devojaka protiv takve udaje i takvih muževa, kao u priči „Atlasni halat“…

Ester Hinde Singer Krejtman (1891–1954), starija sestra nobelovca Isaka Baševisa Singera, prozni pisac, novinar, prevodilac s engleskog na jidiš, rođena je u rabinskoj porodici u Poljskoj. Posle udaje živela je u Berlinu, Antverpenu i Londonu, pisala je na jidišu romane i priče. Prevođena je na francuski, engleski, nemački, italijanski, španski, hebrejski... Tek nedavno na poljski jezik preveden je izbor njenih priča na poljsko-jevrejske i engleske teme, naslovljen sa Rodoslov, a krajem 2019. roman Ples demona. Svrstava se u retke emancipovane Jevrejke. Brat nobelovac zvao ju je „hasid u suknji“. Inspirisan njenom ličnošću napisao je roman Jentl, po kojem je snimljen film u Americi koji je režirala i u njemu igrala glavnu ulogu Barbara Strejsend, takođe jevrejskog porekla.

Knjiga je prvi put objavljena na srpskom 1994, kao Antologija arapske narodne priče, prvi srpski prevod izvornih arapskih narodnih priča zapisanih na jednom od govornih arapskih dijalekata, koje je početkom XX veka zabeležio Eno Litman. Za ovo izdanje, prevod je redigovan, a pogovor znatno proširen. Trideset pet priča koje čine zbirku delom su bajke, često protkane živahnim humorom, a delom gradske novele koje s finom autoironijom govore o mentalitetu žitelja Levanta, njihovim ljubavnim i drugim avanturama, i plene pažnju čitalaca s jednakom lakoćom kao i one iz Hiljadu i jedne noći, dok u pogledu autentičnosti jezika i čistote narativne tehnike nesumnjivo u svakom smislu prevazilaze ovaj slavni zbornik.

Senčin je izraziti predstavnik i (uz Zahara Prilepina) začetnik novog realizma u ruskoj književnosti, pa čak i glavni junak ili prototip glavnih junaka u većini sopstvenih dela. Surovo prikazivanje stvarnosti, bez ukrašavanja i bez pokušaja da se nešto ublaži, okrutni junaci koji se ponašaju kao obični lјudi u životu dalekom od bajke čine karakteristike Senčinove proze. Tema ove knjige su promene. Tema mladosti i bunta, koja ponovo obuzima lјude srednjih godina. Pošto su stekli priznanje, status, porodicu i obreli se ukopani u kuću i navike, osećaju želјu da sve ponište i započnu život iz početka. Realista Senčin vodi rizičnu igru. On zadire u granice tuđeg iskustva sa čvrstom namerom da ga proživi, i to na najmračnijim, najnedostupnijim mestima, koja su, za razliku od objava na Fejsbuku, i najmanje čitlјiva. Valerija Pustova Senčin je čvrsto ukorenjen u modernost i realnost, ali se ne plaši ni škaklјivih, pa čak ni gorućih tema. Dovolјno je reći da je naslovna priča, po kojoj je knjiga dobila ime – beletrizovan, ali apsolutno prepoznatlјiv slučaj „atentata i vaskrsenja“ Arkadija Babčenka. Mihail Vizelј

Prva knjiga Olge Tokarčuk nakon Nobelove nagrade sastoji se od dvanaest eseja i predavanja održanih različitim povodima i u različitim prilikama. Blagi pripovedač autorkin je osvrt na sopstvene svetonazore i stvaralaštvo, na tehnike spisatelјske veštine, na izvore inspiracije i pasionirane čitalačke potrebe, budući da sebe uvek najpre definiše kao čitatelјku, pa tek onda kao književnicu

Zbirku čine erudicijski, sadržajno i tematski veoma različiti eseji, u rasponu od psihološkog pristupa spisatelјskim tehnikama i motivacijama, preko književnog ogleda iz sineastičke umetnosti, kao i originalne studije uloge prevodioca u današnjem svetu u kojem je sve informacija, pa sve do vlastitih, misaono inovativnih i smelih ideoloških projekata ‒ ovaj ciklus odabranih tekstova zatvara čuveni nobelovski govor.

U Polјskoj široko komentarisan, ovaj gotovo manifest pokrenuo je opsežnu i kontroverznu debatu o jednom drugačijem književnom naratoru – blagom pripovedaču, odvremenjenom i otprostorenom, koji poput naročito osetlјivog seizmografa vreba i beleži sinhronicitete, kondicionira maštu i stvara identitete. Milica Markić

Ultimo Pari je dečak koji je proveo život pokušavajuci da dovede svet u red. Imao je pet godina kada je video prvi automobil, devetnaest kada je preživeo poraz u Kobaridu, dvadeset pet kada je sreo ljubav svog života, i mnogo više onog dana kada je umro, u jednoj dalekoj zemlji. OVA PRIČA je njegova priča.

Izgubljena duša je parabola o ubrzanom vremenu, ritmu s kojim ne umemo više da izađemo na kraj, nostalgija za univerzalnim vremenom u kom bismo svi uspeli da se pronađemo. Prikazuje savremenog čoveka koji je izgubio osećaj smisla života, kojem u trku svakodnevice preostaje malo vremena za refleksiju, za postavljanje sebi fundamentalnih pitanja o ispunjenosti u životu.
Metafora izgubljene duše je odavno prisutna u kulturi. Olga Tokarčuk, Jungova sledbenica, nadovezuje se na opis sindroma gubitka duše kod njegovih pacijenata, i na svoj način priču poetizuje. Ilustrovana

u vintidž stilu, radnja treba da nas asocira na detinjstvo, na bezbednu, mitologizovanu prošlost, a u formi je bajke zato da bi doprla i do dece i do odraslih.

Isprva, bilo je sasvim jasno – da dablinski pripovedači pišu o svom gradu... A zatim smo ceo koncept okrenuli naglavačke, kao što se to i radi kada je u pitanju noar. Irci su fascinirani onim kako ih vidi svet, pa hajde da pogledamo, pomislili smo, kako ovaj grad izgleda spolja. Pored nekolicine nas lokalaca, hajde da proberemo neke od najboljih današnjih pisaca krimića iz Amerike, ali i Britanije, Evrope i Kanade – one uspešne, novu krv, i neke između. Znali smo da ćemo dobiti mnoge Jejtsove i Ulikse, ali šta nam je drugo pa ostalo...?

Izazov koji smo postavili piscima koje smo pozvali da se uključe u ovu zbirku bio je jednostavan: Pokažite nam svoj Dablin, i to u noar maniru. Turisti koji rezervišu odmor u Irskoj neizbežno prvo posećuju Dablin i izgleda uvek završe u Templ baru, našem sopstvenom Tajms skveru – prepunom prljavštine, droga, beskućnika i lutajućih psihopata. Pre dve godine me je Pat Boran, legendarni direktor Dablinskog umetničkog festivala, pozvao da održim literaturni nastup u Templ baru. Tokom nastupa je neka žena otegla papke. To je ojačalo moju noar reputaciju i definitivno me nateralo da se zamislim pre nego što ponovo odem tamo. Templ bar se, naravno, pominje u mnogim od ovih priča, i pripovedači sigurno zapažaju njegovu noar stranu. Turistički savez, koji mi nije bio naklonjen ni u najboljim danima, reagovao je tako što je ucenio moju glavu. To shvatam, valjda, kao pohvalu.

(Ken Bruen)

U ovoj filozofskoj pripovesti, Blanšo (1907-2003) se bavi bolešću, umiranjem, smrću, ljubavlju, prijateljstvom i izdajstvom. Bavi se, u krajnjoj liniji, slutnjom povratka iz sveta mrtvih, prisustvom preminulih. Ukratko, narator prisustvuje smrti svoje mlade prijateljice, a par godina kasnije, ophrvava ga sumnja da je njegova sadašnja ljubavnica zapravo preminula prijateljica - vaskrsla iz sveta mrtvih. Za s

ve nas koji smo osetili i smrt bližnjih i padanje bombi, baš kao i okupaciju, ali i bivstvovanje na tuđem jeziku kao i Blanšoov narator koji pokušava da govori poljski tokom bombardovanja Pariza, ovaj tekst predstavlja pravu delikatnu poslasticu za čitanje i veliki izazov za razumevanje. On je prava šuma zvukova i značenja, lavirint kroz koga je veliki izazov tražiti izlaz, gotovo mistično iskustvo. Centralno pitanje knjige je odnos između životnog i književnog iskustva. Ovo pitanje, u širem smislu, dominira i ostalim delima Blanšoa.
Blanšoova pripovest predstavlja jedan izuzetno ambiciozan projekat. Ona ne samo da se bavi pitanjem granice najintimnijeg sećanja već istovremeno ispituje i granice jezika kojima se može ispitati, doživeti i, na kraju krajeva izreći, ono neizrecivo: smrt. Smrt bližnjega i sopstvenu smrt. Namera autora je da se on te mere ukloni, da književni jezik, taman to bilo iluzorno, počne sam da ispisuje svoja značenja. Namera mu je, ma koliko god to čudno zvučalo, da zaustavi smrt. Ili bar da je odloži. Po mogućstvu ad indefinitum.

Antologijski izbor američkog noara više od šeststo autora, iz četrdeset knjiga!

Priča kao jedinstven književni žanr vraća se u fokus čitalačkog interesovanja upravo kroz noar – odnosno krimi i triler žanr. Njujorški izdavač do sada je objavio 59 knjiga noara, od kojih je 40 posvećeno gradovima u Severnoj Americi. U ovom izboru zastupljena je najmanje po jedna priča iz svih 40 knjiga, stvarajući jedinstvenu noar mapu Amerike. Urednik američkog izdanja Amerika noara kaže da jedini autor s njegove liste pisaca koje želeo da uključi u antologiju čiji rad nije ovde zastupljen jeste onaj kome doslovno nije uspeo da uđe u trag, što su okolnosti koje se potpuno uklapaju u duh serijala Noar.

Najmračnije tajne granice Istoka i Zapada u najuzbudljivijim noar pričama!

Neki meštani tvrde da se pravi građanin Istanbula može prepoznati po tome što uporno tvrdi kako će otići iz grada, ali to nikad ne učini. Drugi tvrde da pravi građani Istanbula ne postoje – svi su odnekud pridošli, niko nije iz Istanbula. Možda ovi klišei svedoče o tome kako Istanbul istovremeno privlači i odbija; oni su svedočanstva estetske, ekonomske, mistične, neobjašnjive privlačnosti ovog grada i njegove sklonosti da ili iskoreni ili odbije svoje stanovnike. To je grad ljubavi i mržnje, u kome se strasti rasplamsaju, a potom se često gase naglo, praćene osvetom.

Dobrodošli u Istanbul noar. Ne ulazite obuveni niti opterećeni očekivanjima.

To je bilo davno. Vrlo davno. U ono starostavno, već mitsko doba, kada je jedan čovek još vodio računa o drugome. To je bilo vreme totalne neslobode. Činilo se da je svakom čoveku stalo do svakog drugog. I da je čitavom društvu stalo do svakog čoveka. I, što je zakonito, svakom čoveku je stalo do društva.

Sada živimo u drugom, apsolutno slobodnom svetu. Svetu u kome je svaki čovek slobodan da padne na samo dno. Niko ga neće zadržavati, neće ga dizati uvis ni gurati što dalje od ivice provalije. Čovek sada može da bude beskućnik, da bude prosjak. Niko neće kršiti njegovo sveto pravo. Mnogi će mu čak i pomagati da se učvrsti u svojoj odluci. Na primer, ako čovek ostane sam i propije se, za njega će saznati stambeni mafijaši i, po razrađenoj šemi, stan tog čoveka će da uknjiže na sebe, a samog čoveka da odvedu u zabačeno predgrađe ili da ga jednostavno izbace na ulicu. Zato što živimo u slobodnoj državi, i svako je slobodan da klizi nizbrdicom do samog dna.

Nekad nije bilo ovako. Nekad su čoveka ometali. Čim čovek prestane da odlazi na posao, oda se piću ili zanese knjigom Ruža sveta, pozivali bi ga u sindikat, fabrički komitet, naučni komitet, njegovim problemom bavio bi se maltene savet narodnih komesara. Ako napusti jedan posao – dobije drugi. Ako ljuto pije – odvedu ga u dispanzer za lečenje radnika i leče. Ako čoveka napusti žena – druga žena bi nalazila tog čoveka, a kolektiv je jamčio. Drukčije nije moglo.

Putujući često poslom u razne krajeve istočnoarapskih zemalja i boraveći duže po tamošnjim prestonim gradovima, a noseći iz detinjstva neizmernu ljubav prema usmenoj književnosti, uporno sam tragao za autentičnim zapisima priča na „čistom“ arapskom narodnom jeziku. Avaj, sve je bilo bezuspešno.

Ipak, mnogo godina kasnije pojavili su se prvi plodovi – preda mnom su se počeli otvarati prostori jedne bogate usmene tradicije o kojoj se kod nas nije znalo gotovo ništa i koja je i drugde u svetu nepoznata, a izvršila je silan uticaj upravo na usmenu tradiciju Srba i drugih balkanskih naroda. Jedna takva rukopisna zbirka, od najvećih i najboljih, bila je decenijama nedostupna – čuvana od stalnih ratova i revolucija u podzemnim bunkerima Muzeja Iraka. Bio je to Divan el taftaf ili priče Bagdađanki, rezultat sakupljačkog truda karmelitskog monaha Anastasa Marija el Kirmilija. Ovom prilikom, uz ostale zbirke izvornih narodnih priča prevedenih na srpski s arapskih govornih dijalekata, sve priče iz nje predajem u ruke čitaocima u nadi da će one naći put i do njihovih srca.

Uzgred, u Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost ni da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno. Kao i drugde u svetu, na ženskim poselima u Bagdadu pripovedanje se zgušnjavalo u kolektivno životno iskustvo, gde jezik erotike postaje jezik individualne i kolektivne slobode.

Devet priča u kojima pisac otvara temu sećanja i neumoljivog proticanja vremena u ružnom, gotovo magijskom doživljaju i iskustvu ljudskog postojanja. Bivši agent Nemačke Demokratske Republike, koji je godinama špijunirao Bertolda Brehta, besciljno luta Berlinom, dok na kraju ne stigne do piščevog groba da bi mu poverio svoju tajnu. U turističkom gradiću na obali, italijanski oficir, koji je na Kosovu bio žrtva osiromašenog uranijuma, podučava jednu devojčicu veštini proricanja budućnosti uz pomoć oblaka. Jedan čovek koji zavarava samoću sam sebi pričajući priče, postaje protagonista događaja koji je izmislio jedne besane noći.

Izuzetne pripovesti, koje na nezaboravan način ulaze u našu maštu, premda ne pripadaju području mašte, već su deo jedne stvarnosti čiju smo šifru možda izgubili.

Jozef Škvorecki klasik savremene češke književnosti odavno je osvojio simpatije čitalaca u nekadašnjoj Jugoslaviji. Gotovo sva njegova značajna književna dela kod nas su bila prevođena i objavljivana.
Pripovetke iz knjige Gorak svet podeljene u dva dela. U prvom nalazimo odsjaje života u demokratskoj Masarikovoj Čehoslovačkoj, razorenoj nemačkom okupacijom i nasiljem nacionalsocijalističke ideologije. Svet raznih ukusa odjednom je postao gorak za češke demokrate i rodoljube, a tragičan za rase osuđene na istrebljenje, pre svega Jevreje. U drugom delu knjige uglavnom je reč o pripovetkama iz razdoblja vladavine staljinističkog socijalizma u Čehoslovačkoj.


Škvorecki je majstor karakterizacija likova, dijaloga i paradoksalnih situacija; u središtu pripovedanja uvek se nalazi značajan psihološki, etički i društveni problem, uobličen prividno lako i nenaglašeno. Kao briljantni stilist rado i vešto se igra govornim jezikom i nemilosrdno se podsmeva tupim frazama političkog i malograđanskog govora što ovim pričama daje specifičan šarm.

Na Istoku i Zapadu, kritičari rado ističu da je Zekerija Tamir najpre bio kovač. I zaista, čitaocu Tamirovih furioznih proza pisac se doima kao kakav razbesneli div, Tor ili Hefest, što udarcima svoga moćnog čekića razbija okamenjenu stvarnost da bi iz njenih komada iskovao novu, ljudskiju i bolju. Znatan deo Tamirovog opusa nosi obeležja moderne fantastike. Tamir priču vodi stilski i tehnički besprekorno, ali niko ne može pogoditi kojim će putem udariti već u narednom momentu! Gotovo da i nema priče u kojoj nas ne zaprepasti – čitalac i ne primeti kad je uhvaćen u magičnu mrežu njegovih briljantnih manevara.