SAVREMENI ROMAN

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

U dvadeset priča koje nas vode od Mojsinjske gore i Pančeva, preko Egine, Venecije i Lisabona, pa do NJujorka, Sankt Peterburga i Jerusalima, autorka pripoveda o kulama, trščanim kolibama, pločnicima, spomenicima i galerijama, ali prvenstveno o ljudskim sudbinama i legendama, poetično i toplo, duhovito i sirovo. U njima će čitalac pronaći svedočanstva o mestima, vremenima i kulturama, bajkovitu prozu i pokoju istinu za koju nije ni znao da za njom traga, svojevrsnu kartu sveta u kojoj su svaki kraj, svaka reka i svaki grad zapravo unutrašnji pejzaž. Ovo nije turistički vodič niti putopis; u ovom prtljagu nema četkica za zube niti spiskova šta sve treba videti. Ali ima gusaka koje izdaju tvrđavu, vrbine kore koja isceljuje, flaminga koji boje nebo u ružičasto, zrikavaca koji horski prate pucketanje pistaća i vremena koje miriše na vosak i tamjan. Ovo je knjiga u koju je stalo više svetova nego u bilo koji atlas, lagani zavežljaj koji u sebi nosi kontinente, vekove i usude i koji putuje s nama čak i ako nigde nismo krenuli.

O Svetoj Gori čovek može da sazna bezbroj legendi, istorijskih i geografskih činjenica, ali to nije dovoljno. Ona mora da se upozna u neposrednom susretu. Sveta Gora nisu samo carski manastiri s predivnim freskama, ikonama i zlatnim i srebrnim ukrasima koji sjaje u polutami hramova ispunjenih mirisom egzotičnih aroma tamjana. Te zgrade i zidine su raskošni spomenici zemaljske moći njihovih ktitora. NJihov kamen može da odoleva vekovima, čak i kada ih ljudi napuste. Ipak, bez ljudi, oni su ništa. Priča o Svetoj Gori je priča o žudnji za otkrivanjem božanskog u čoveku. Zato je jedina istina o Atosu koju možemo saznati ona koju sami doživimo. Sveta Gora su sve njene boje, mirisi, tišine i zvukovi, utisci koji preplavljuju poklonika dok hoda šumama i kršem, a više od svega njegov unutrašnji dijalog. Miris svetogorskih duhovnih cvetova budi neodoljivu žudnju da se vratite, iznova se sretnete licem u lice s Atosom i prepoznate sopstveno lice u njegovom.

Nežan roman o kasnom novom početku i sreći! Uvek je zavideo bivšem kolegi. Na penziji, motociklu i novostečenoj slobodi. A sada i sam, kao novopečeni penzioner, stoji ispred kuće na stepenicama prekrivenim mahovinom i ne zna kuda sa sobom. Kravata mu više ne treba, kod kuće smeta, deca su se odavno iselila. Nije siguran da li mu mlada žena koju je nedavno sreo na groblju prodaje maglu. Ispao je iz štosa. Uprkos tome, prihvata njen predlog: pristaje da ga njena agencija Happy family angažuje za ulogu bivšeg muža, a zatim i pretpostavljenog, i susreće se s nepoznatim ljudima i sudbinama. Dobro igra svoje uloge, a njegova žena ništa ne zna o tome. Ponovo je počela da igra balet...

Vreme darova je Patrik Li Fermorov blistavi opis njegovih avantura koje su ga dovele sve do Mađarske tokom njegovog epskog putovanja pešice od Londona do Konstantinopolja. Putovanje započinje u Nizozemskoj i stiže do srednje Evrope, preko tevtonskog i slovenskog središta, gotskog severa, bojišta Rimskog carstva, sve do Rajne, pa zatim naniže Dunavom do starog Balkana i postvizantijskog prostora.

S „kukavnim“ iznosom od jedne funte nedeljno planirao je da „živi kao skitnica, hodočasnik ili lutajući učenjak“, da spava u prihvatilištima, manastirima i štalama. Ali slučajni susret u Bavarskoj omogućio mu je da taj vid putovanja povremeno prekida ležernim boravcima u dvorcima.

Knjiga Rodoslov Ester Hinde Singer Krejtman, sestre nobelovca Isaka Baševisa Singera, prvi je prevod njenih pripovedaka na srpski jezik

Prvi deo knjige obuhvata priče iz poljskih štetla, posebnih jevrejskih naseobina iz prve polovine XX veka, gde je Ester rođena. Drugi deo knjige tematski je povezan s njenim životom u Londonu tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Međutim, i u njemu dominiraju Jevreji iz Poljske, sa svojim vrlinama i manama, znatno više patnjama nego radostima i uspesima... Prisutna je i tema ljubavi. Tačnije, kako se velika ljubav iz mladosti u poznijim godinama pretvara u neljubav.Još zanimljiviji je prvi deo knjige čiji junaci žive na selu ili u malim gradovima. Poljska se 1918, posle 123 godine razjedinjenosti i porobljenosti od Pruske, Rusije i Austrije, oslobodila i ponovo ujedinila. Tada je sve u njoj počelo da se menja, pa i život Jevreja. Po ugledu na goje, oni menjaju profesije, bogate se, mada religija i dalje dominira u njihovom životu. I dalje je bilo važno da se ćerka imućnih Jevreja uda za učenog rabina, kome će njena porodica materijalno omogućavati dalje obrazovanje. Međutim, pojavljuje se pobuna devojaka protiv takve udaje i takvih muževa, kao u priči „Atlasni halat“…

Ester Hinde Singer Krejtman (1891–1954), starija sestra nobelovca Isaka Baševisa Singera, prozni pisac, novinar, prevodilac s engleskog na jidiš, rođena je u rabinskoj porodici u Poljskoj. Posle udaje živela je u Berlinu, Antverpenu i Londonu, pisala je na jidišu romane i priče. Prevođena je na francuski, engleski, nemački, italijanski, španski, hebrejski... Tek nedavno na poljski jezik preveden je izbor njenih priča na poljsko-jevrejske i engleske teme, naslovljen sa Rodoslov, a krajem 2019. roman Ples demona. Svrstava se u retke emancipovane Jevrejke. Brat nobelovac zvao ju je „hasid u suknji“. Inspirisan njenom ličnošću napisao je roman Jentl, po kojem je snimljen film u Americi koji je režirala i u njemu igrala glavnu ulogu Barbara Strejsend, takođe jevrejskog porekla.

Zbirka kratkih priča iz pera turizmologa i pisca o iskustvima vođenja svetskih putnika kroz našu kulturu, istoriju i sve aspekte ovdašnjeg bitisanja o kojima ništa ne piše ni u jednom priručniku. Stoga je ovo pravi ne samo turistički nego diplomatski putovođa, koji čitaoca podučava i razonodi, suočava sa svojim i tuđim predrasudama, kao i duhovitim načinima njihovog razbijanja (u oba smera) i veštog izokretanja kritičnih u komične situacije. Među 114 naslova ove zbirke uz nove priče, nastajale od 2019, našao se i izbor najzapaženijih iz prethodne tri zbirke Maje Rogan, čije crtice, beleške, sentence i opaske neodoljivo odišu momokaporovskim šarmom.

Osvetljen ozarujućom svetlošću, blagonaklonom prema čoveku i bogovima, ovaj tajanstveni Orijent živi u srcima strastvenih zaljubljenika.
Rečnik zaljubljenika u Orijent Renea Gitona delo je nepopravljivog zaljubljenika. Autor, po sopstvenom priznanju, želi da izbegne pominjanje aktuelnih političkih sukoba, ali ih ipak ne zanemaruje niti poriče, već prednost pruža odabiru potpuno subjektivnog pristupa i tema prema kojima oseća naklonost. Prikazuje nam jedan drugačiji Orijent, okrenut bližoj ili daljoj prošlosti, istorijskom, religijskom, društvenom i književnom vremenu, Orijent od mesa i čula, s njegovim manama i vrlinama, s njegovim bogatstvom i njegovom bedom, njegovim čarima i njegovom ružnoćom. Pisan jasnim i pristupačnim stilom, ovaj rečnik čitaocu pruža mnoga saznanja koja neće naći u uobičajenim knjigama o Orijentu, ali i želju da proširi svoja interesovanja. Čita se sa posebnim zanosom i radoznalošću.

Druga knjiga iz trilogije Monike Helfer, u kojoj ova priznata i nagrađivana austrijska književnica nastavlja sjajnu priču o svojoj porodici, koju je započela romanom Mosbrugerovi. U ovoj knjizi centralna figura je njen otac. Čovek sa protezom, odsutan, udovac, penzioner, ljubitelj književnosti. Ovo je roman o odrastanju u teškim okolnostima i traganju za sopstvenim poreklom, o siromaštvu i skučenim uslovima života. Knjiga sećanja koja nežno izveštava o egzistencijalnim stvarima i ostaje u bolnom sećanju.

Knjiga je prvi put objavljena na srpskom 1994, kao Antologija arapske narodne priče, prvi srpski prevod izvornih arapskih narodnih priča zapisanih na jednom od govornih arapskih dijalekata, koje je početkom XX veka zabeležio Eno Litman. Za ovo izdanje, prevod je redigovan, a pogovor znatno proširen. Trideset pet priča koje čine zbirku delom su bajke, često protkane živahnim humorom, a delom gradske novele koje s finom autoironijom govore o mentalitetu žitelja Levanta, njihovim ljubavnim i drugim avanturama, i plene pažnju čitalaca s jednakom lakoćom kao i one iz Hiljadu i jedne noći, dok u pogledu autentičnosti jezika i čistote narativne tehnike nesumnjivo u svakom smislu prevazilaze ovaj slavni zbornik.

U nekim zemljama, ponekada, dešavaju se loše stvari, a ponekada srećniji stanovnici tih zemalja dobiju priliku da pobegnu i potraže utočište u drugoj zemlji – zemlji koja je možda i sama na putu da joj se desi nešto loše.

U ravnodušnoj vrevi neimenovanog grada bivši stanovnik jedne takve zemlje uhvaćen je u zamku. Šta god da je bio kod kuće, on je sada dostavljač: pripadnik nove i nevidljive radničke klase koji okreće pedale svog bicikla sa pomoćnim pogonom probijajući se kroz saobraćaj i nadajući se pristojnoj napojnici i oceni od pet zvezdica.

Može li naš junak izbeći gnev svog Supervizora, osvojiti devojku i postati nešto više od bednog najamnika? Da li iz tog škripca u koji je upao ima izlaza? Ima li za njega hepienda? Ko o tome odlučuje? I ko priča ovu priču, uostalom?

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

Koja je žena poslužila kao model za Kip slobode? Zbog čega se njujorška berza zove Volstrit? Zašto je Brodvej jedina avenija koja dijagonalno preseca Menhetn? Koji je njujorški neboder prvi izgrađen u stilu ar dekoa? Koliko je radnika nastradalo tokom izgradnje Bruklinskog mosta? Koju je zgradu štampa prozvala Fletajron? Šta se dešava na Tajms skveru svake godine? Koliko knjiga se može pronaći u NJujorškoj javnoj biblioteci na Petoj aveniji? Koliko je trajala izgradnja Central parka? Gde se u NJujorku može otići na plažu?'

Dirljiva saga o ljubavi, poreklu, porodičnim tajnama, pripadnosti i otuđenosti, ali i zanemarenim žrtvama rata'

Palata bez stolica je sarkastičan, briljantno stilizovan i vešto napisan barokni roman o savremenom svetu. To je fikcija o mitskom modernom kraljevstvu prepunom špijuna, birokrata, atentatora, komunista, agenata. NJime vlada umirući kralj, uz podršku kraljice vegetarijanke, prinčeva koji ne žele da naslede presto i princeze čiji su ljubavnici uglavnom ženski. Palata bez stolica je neobična knjiga koja kroz fantastični narativ zapravo upućuje kritiku savremenom društvu, čije su odlike: tragično, komično, apsurdno i potpuno tačno.

Prozna poema Johan (originalno Juha) finskog klasika Juhani Ahoa iz 1911. svevremena je priča o borbi čoveka s prirodom, onom oko sebe – hladnom prirodom severa, ali i onom u sebi, još surovijom i neshvatljivijom. Ovo modernističko delo od svog nastanka do danas uživa kultni status u nordijskoj kulturi. Po njemu su nastala četiri filma, uključujući Stilerov iz 1919. i Kaurismakijev iz 1998, a komponovane su i dve opere.
Johan je verovatno najpotresnija priča na temu ljubavnog trougla koja je ikada napisana. Istovremeno, ova priča je duhovita na tradicionalno finski, crnohumoran način.

Arhivista i službenik Gradske biblioteke Sankt Peterburga Isidor Čagin ima jedinstven dar mnemoniste. Može da pamti tekst, ma koliko da je komplikovan, i da ga se seća kad god poželi. Fenomenalna junakova sposobnost postaje mu teško iskušenje, jer je Čagin lišen obične ljudske radosti – zaboravljanja. Sve sa čim dođe u dodir postaje za njega nezaboravno u doslovnom smislu. Dar predodređuje njegovu ulogu: on je posrednik između nesavršene ljudske prirode i elementarne sile vremena, ali istovremeno i hrabar vitez koji pokušava da od zaborava povrati događaje i imena, i vrati ih u sadašnjost. Ali čak i takav talenat ima svoju lošu stranu. Svaki veliki dar jeste remećenje harmonije. Pamćenju je potrebno zaboravljanje, rečima je potrebna tišina, a izmišljotini – stvarnost.
Kako čovek koji ništa ne zaboravlja može da živi u svetu u kome je sve osuđeno na zaborav?

Anri Kale, jedan od „razbarušenih“, nekonformističkih pisaca francuske književnosti XX veka, konačno izlazi iz zaborava u koji ga je proterala književna moda. Čudnovati putnik, pronicljiv koliko i lenj, koga više zanima svakodnevni život od muzeja i spomenika, vodi komplikovan život, pun tegoba, baveći se svakojakim zanimanjima. Piše za razne časopise, među kojima je i Kamijev Combat, i objavljuje više od dvadeset dela, većinom kod Galimara."

Očekivali smo sijaset stvari od života, nismo ostvarili ništa, vrtimo se dole oko nule, i to radimo u šupku gde nas veličanstveni vodopad svakodnevno podseća da je beda lјudski izum, a veličina normalan tok stvari sveta. Tom Smit i Džeri Veson susreli su se nedaleko od Nijagarinih vodopada 1902. godine. U njihovim imenima i prezimenima nalazi se sudbina neobičnog poduhvata. A ideja dolazi sa Rejčel, veoma mladom novinarkom, koja želi priču za pamćenje i koja zna da može da napiše tu priču. Potreban joj je podvig koji bi pobedio banalnost života, i ona je spremna. Smit i Veson, pustolovi i lopovi, neophodni su za realizaciju misije iznikle iz mašte, avanturizma i bunta jedne mlade devojke. Dovolјno je bure piva pa da vas ponesu struja i opijenost vodenim ambisom. Niko to nikada nije uradio. Niko se nije spustio niz Nijagarine vodopade u buretu piva. Vest se širi. Ljudi stižu. Svet je spreman. Posle 21. juna 1902. svi će znati ime Rejčel Grin. Da li će ona biti ta koja će ispričati priču?

Da li je mogla da uradi nešto drugo osim da ih mrzi? Ako nemate budućnost, mržnja je instinkt. Bizarna porodica, čekanje koje se poklapa s magijom uzrastanja u čudnoj lepoti i maštanjem o očekivanom, erotičnost, inteligencija čula, alegorijski otkloni od stvarnosti... Sve to čini priču o Nevesti, „Alisi bez čuda“ (Roberto Kazali), devojci koja je dala svečano obećanje da će se udati za Sina, koga, međutim, nema. U Engleskoj je, u poseti fabrikama tekstila. Ali to ovu udaju ne dovodi u pitanje. Mlada Nevesta se venčava s karmičkim nemirima čitave familije, s nasledstvom čekanja i neizvesnošću svakog novog dana. Skromni batler Modesto luta okolo, tačan i kristalan poput svog neverbalnog jezika, čuvajući ritual zajednice. Stric je u magli sna koja ga ne napušta ni tokom teniskih mečeva. Ćerka svoju lepotu nosi u telu bogalјa. Otac, blag i čvrst, svakog četvrtka odlazi u grad. Majka živi u auri svoje mitološke lepote. Svi oni spajaju se u dugim trenucima čekanja nekoga za koga više nisu ni sigurni da će doći. Netaknuti kućni obredi i rituali, navike, posebno bogati beskrajni doručci, život postavlјaju u kontekst nepromenlјivosti, ali i nasuprot strepnji, mukama noćnih sati i čekanju koje postaje samo sebi svrha. Mlada Nevesta je knjiga napisana u dahu, sa idejom da čitaoca nikako ne ostavi po strani. Svaki čitalac koji očekuje trenutno zadovolјstvo ili trivijalni rasplet ove duboke drame biće razočaran.

Knjiga Apsint sa Lotrekom nastavak je knjige putopisa Na kafi kod Šekspira Sanje Domazet, nagrađene priznanjem „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolјu putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2022. godini. Novi putopisni eseji nas vode kroz domove slavnih umetnika i neobičnih lјudi: Save Šumanovića, Kafke, Fride Kalo, Baskijata, Celana, kroz Hemingvejevu kuću na Kubi, Dalijevu kuću-muzej, Markesovo prolazno boravište, Lotrekove neprihvaćene domove; tu su i kuće Pegi Gugenhajm, Enija Marikonea, Nabokova, Mileve Marić… Pohodeći njihove odaje, autorka otkriva duhovnu vezu između prostora, predmeta i genijalnih lјudi. 

Bliska budućnost. Humanističko društveno uređenje. Profesor je zbog veze sa studentkinjom osuđen na smrt. Zločinac je smešten u Kombinat za smrtnu kaznu, poput hotela, ima pet obroka dnevno i jelovnik po želјi, može da koristi internet i telefon, da naručuje piće preko platne kartice Kombinata i putem zuma drži predavanja, ali pre svakodnevne šetnje može biti strelјan. U bilo kom trenutku. Kada ‒ ne zna se. Ruski rulet. I glavni junak se prosto pretvara u leš. Osobenost raščovečivanja pod vidom čovekolјublјa prikazana je kinematografski, namerno u prezentu ‒ tako da nestaje osećaj za vreme. Kada ćeš umreti? Koga je briga! Smrt je neizbežna, uživaj u životu, pa i na robiji! Prividna jednostavnost kolokvijalnog jezika, bez ikakve figurativnosti, iseckane i suve replike i nehotice navode na tromeđu film-pozorište-književnost. Otuda i podela romana na epizode, u kojima dominiraju dijalozi sa krnjim i upitnim rečenicama bez intonacije, poremećajem interpunkcije, bezbrojnim veznikom „pa“ kojim autor podvlači labilnost stanja. Nahereni verbalni kroki samo skicira tačke opšteg poremećaja. Efekat ovakve naracije autor je proračunao matematički precizno, a na fonu ovog narativnog postupka ističe se sudbina čoveka bez budućnosti, kome utehu ne mogu pružiti čak ni predstavnici tradicionalnih konfesija. Strah od smrti je stara tema u književnosti, ali Dmitrij Danilov je prikazuje na nov i originalan način. Knjiga godine 2022. u Rusiji. Nagrada „Jasna Polјana“Dmitrij Danilov je prozaista, pesnik i dramski pisac. Rođen je 1969. u Moskvi, gde i sada živi. Jedan je od najznačajnijih imena savremene ruske književnosti. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, polјski, mađarski, srpski, litvanski, kineski, makedonski, tatarski, turski i ivrit. Dobitnik je gotovo svih najprestižnijih nagrada u Rusiji. Autor je romana Horizontalni položaj, Opis grada, Postoje stvari važnije od fudbala, Sedi i gledaj i Saša, zdravo!, zbirki pripovedaka Crni i zeleni i Kuća deseta, knjiga poezije I razilazimo se po kućama, Prekidač, Dva stanja, Sivo nebo, Tuga će trajati večno, drama Čovek iz Podolјska, Serjoža je vrlo tupav, Svedokova svedočenja, Šta ste radili sinoć?, Izaberi troje... U više od 70 pozorišta u Rusiji i drugim zemlјama na repertoaru su predstave po delima Danilova. Po drami Čovek iz Podolјska 2020. godine snimlјen je istoimeni film, a 2022. film Sličan čovek po drami Svedokova svedočenja, oba u režiji Semjona Serzina. Premijera pozorišne predstave Saša, zdravo! održana je 24. septembra 2022. u Teatru nacija u Moskvi.  Za roman Saša, zdravo! dobio je nagrade „Jasna Polјana“ i „Knjiga godine“ (2022).  

Senčin je izraziti predstavnik i (uz Zahara Prilepina) začetnik novog realizma u ruskoj književnosti, pa čak i glavni junak ili prototip glavnih junaka u većini sopstvenih dela. Surovo prikazivanje stvarnosti, bez ukrašavanja i bez pokušaja da se nešto ublaži, okrutni junaci koji se ponašaju kao obični lјudi u životu dalekom od bajke čine karakteristike Senčinove proze. Tema ove knjige su promene. Tema mladosti i bunta, koja ponovo obuzima lјude srednjih godina. Pošto su stekli priznanje, status, porodicu i obreli se ukopani u kuću i navike, osećaju želјu da sve ponište i započnu život iz početka. Realista Senčin vodi rizičnu igru. On zadire u granice tuđeg iskustva sa čvrstom namerom da ga proživi, i to na najmračnijim, najnedostupnijim mestima, koja su, za razliku od objava na Fejsbuku, i najmanje čitlјiva. Valerija Pustova Senčin je čvrsto ukorenjen u modernost i realnost, ali se ne plaši ni škaklјivih, pa čak ni gorućih tema. Dovolјno je reći da je naslovna priča, po kojoj je knjiga dobila ime – beletrizovan, ali apsolutno prepoznatlјiv slučaj „atentata i vaskrsenja“ Arkadija Babčenka. Mihail Vizelј

Osim imena, Zora del Buono je od babe nasledila i porodičnu lјagu: stara Zora je, naime, bila umešana u slučaj plјačke i ubistva.

Maršalka je obiman, živopisan porodični roman o jednoj snažnoj ženi, Slovenki Zori Del Buono, koja na kraju Prvog svetskog rata upoznaje budućeg supruga, profesora radiologije Pjetra Del Buona. Odlazi s njim u Bari, na jug Italije, gde dvoje ubeđenih komunista žive kao buržuji, ali se i politički angažuju u pokretu otpora Musolinijevom fašizmu.

Zora je upečatlјiva, temperamentna i sposobna žena, sklona zapovedanju. Divi se Josipu Brozu Titu, kojem pokušava da dostavi oružje i kojem njen suprug spasava život. Ona želi da ima veću ulogu nego što je to moguće, ali i da bitno utiče na sudbine lјudi u svom neposrednom okruženju. Nјen život i životi njenih članova porodice, dece i unuka, odvijaju se u doba ratova i nasilјa, ogorčenih teritorijalnih i ideoloških borbi koji su do danas ostavili traga u svetu. U grandioznom završnom monologu stara Zora Del Buono ispričaće svoju priču do kraja: priču o lјubavi, strasti, borbama, mržnji, izdaji i jednom kobnom događaju koji je živote njenih najbližih izbacio iz koloseka.

Smrt Arturova, prema mome mišlјenju, odgovor je jednog čoveka palome svetu u kojem se našao – svetu u kojem je podanička vernost vitezova bila promenlјiva, a lična korist snažniji podstrek negoli pravična stvar.

Premda je sam Malori bio kriv zbog povrede ideja izraženih u trojičnoj zakletvi, njegovo ponašanje nije bilo ništa više nego što bi neko mogao da očekuje u jednom društvu u kojem se dva bliska rođaka otimaju oko engleskog prestola. U jednom ovako jadnom prizoru nije nikakvo čudo da se oni na nižem stepenu društvene lestvice ponašaju na sličan nečastan način. Ovako datim tekstom – i to posebno s uklјučenjem pravila o viteškom ponašanju takoreći na samom početku – Malori kao da izvodi izvestan eksperiment; ovde su, kaže on, izloženi ideali viteškog ponašanja.

U preostalom delu svog teksta on stavlјa na probu ove ideale u raznim situacijama – u pitanjima lјubavi, pustolovine i vere – kao da pokušava da ponudi izvesno rešenje svetu u kome živi. Da li je njegov pokušaj bio uspešan – ili od bilo kakve trajnije vrednosti – to ću prepustiti svakom da o ishodu sam prosuđuje. Međutim, bez obzira na bilo čiji lični sud, čitalac bi mogao da se divi naporu koji je, u svome nastojanju, uložio Malori.

Kroz prizmu života šest žena, roman pripoveda o 20. veku, skicirajući panoramu jednog neverovatnog vremena.

Dugo očekivan roman koji je Olga Tokarčuk napisala nakon što je dobila Nobelovu nagradu i žanrovski ga definisala kao „naturopatski horor“

*

Radnja se odigrava u Gerbersdorfu (današnjem Soko­lovsku), prvom sanatorijumu za lečenje sušice, 1913. godine, kada se u eri uspona tehnike i modernizacije menja politička mapa Evrope, kada klijaju nove utopije, žene osvajaju pravo glasa, a psihoanaliza se razvija kao nova forma autorefleksije.

Skelet jezovito-fantastične aure čine iz mitologije prizva­ne pojave ujedinjene u tajanstveni Raumgajst, duh mesta, bića koja su ujedno i svevidni pripovedač u množini. U takvoj zagonetnoj atmosferi odvija se živopisna i složena kulturološka igra, koja se može čitati i kao diskusija s Čarobnim bregom Tomasa Mana, uzetim za metadiskurzivni okvir romana. Bezmalo homogeni muški svet sanatorijuma, uronjen u beskonačne intelektualne polemike, nadzire i u svojim dizginama drži nekakva ogromna matična struktura koja ih sve obavija. I kao i u Čarobnom bregu, sanatorijum postaje poprište borbe života i smrti, humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritarnih pogleda na svet, a ličnost Mječislava Vojniča, senzibilnog autsajdera među mizoginima, koji stoji na strani nejasnog i nedokučivog – postaje znak čežnje za radikalno drugačijim univerzumom i simbol ustajanja protiv robusnog, dualistički koncipiranog sveta.

Evropska nagrada za književnost 2024. godine

Autor romana Lavr, Avijatičar, Solovjov i Larionov, Brizbejn i Opravdanje Ostrva, koji su osvojili čitalačku publiku širom sveta, u novoj knjizi Idi neustrašivo izbija u prvi plan. „Mali lični Raj detinjstva“, porodična priča, rodni Kijev, dragi Peterburg i Puškinov dom, bavlјenje naukom, prelaz od filologa-medievaliste do pisca, prvo kazivanje detalјa o stvaranju Lavra, Avijatičara, Brizbejna…

U otvorenom i poverlјivom razgovoru s čitaocem pleni neizostavna autorska magija teksta: u red sa Arsenijem – Lavrom, avijatičarom Platonovom i virtuozom Glebom sada staje sam Vodolazkin.