SOCIOLOGIJA

Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. (Možda zato što je njen autor takav: radije bi da ne najavljuje već da doprinosi.) Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.

Otud ovde veze Blejka i Morisona, ali i Džarmuša; Nobela, Remboa, Ničea, Džojsa sa Dilanom (zato tri teksta o Zimermanu); Lorke, Selindžera, (opet) Džojsa sa Koenom (otud i o ovom zen mudracu po imenu Tihi – tri eseja). Ove počasne građane Herojske Republike prati ešalon važnih: Lu Rid, Bitlsi, Stonsi, Hendriks, Pink Flojd, Bouvi, Baez… Tu su i domaći dobrovoljci: Štulić, Rundek, Kanjevac…Paunović čini čudesnu stvar: on stilom spaja javno sa intimnim, znalačkim bravurama popularno sa književnoteorijskim, duboku prošlost sa tvrdom sadašnjicom. Evo kako to izgleda: "Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost." Rečenica se tiče Lenarda Koena, a mogla bi se, zar ne, ticati bilo kog vrhunskog pesnika sa ložom u istoriji književnosti. Tako Paunović piše ove eseje: kao da ste ih već negde čitali i kada niste. Jer pristali ste na istovremeni unutrašnji i spoljašnji monolog, na šarm znanja, na zavođenje lepotom muzike i književnosti.

Vladislav Bajac

Godfri Gudvin, jedan od važnih autoriteta na polju osmanističkih studija, osvetljava najmanje istraživanu oblast duge vladavine Osmanlija – život žena. Patrijahalni, muslimanski svet Osmanskog carstva po sebi je već složen kontekst za bavljenje rodnim ulogama, a autor sebi dodatno otežava zadatak pokrivanjem vremenskog opsega od šest vekova. Ipak, krećući se od naseljavanja u Anadoliji, sve do gradskog i dvorskog života u 19. veku, on vešto pokriva najrazličitije aspekte života: od raspodele poslova među članovima porodice, preko tajnih sastanaka ljubavnika do čuvenih harema.

Služeći se raznovrsnim materijalom poput pisama, slika, putopisa, naučnoistorijskih studija, Gudvin rekonstruiše uloge pripadnica svih slojeva i najrazličitijih sudbina – i onih koje su imale sluškinje i onih koje su zarobljavane. U tom duhu, i sam stil varira od anegdotskog, obogaćenog
intrigantnim svedočanstvima, do čisto faktografskog. No, kako to sa istorijom često biva, suvoparni podaci – poput onog koliko je žena potrebno da se muze određena vrsta koze – slikaju bogatiju i složeniju sliku nego što se naizgled čini: samo bi laik koren poligamije tražio u seksualnim apetitima umesto u surovim uslovima života na selu.

Gudvin je autor kapitalne knjige Istorija osmanske arhitekture i dela o „Mikelanđelu Istoka“ – najvećem islamskom graditelju Mimaru Sinanu, hrišćaninu rodom: Sinan: osmanska arhitektura i njene današnje vrednosti.
Objavio je i knjige Islamska Španija, Janičari, Palata Topkapi i druge.

Šta je to „Zapad“? Ovu reč srećemo svuda, od istorijskih knjiga do televizijskog dnevnika, ali ona ima toliko značenja da je često nejasna i može da nas zbuni. Je li to geografska oblast? Kad se kaže Zapad da li se misli na Evropu? Ili na Ameriku? Možda i na jedno i na drugo? Ili su to sve bogate zemlje sveta zajedno? Da li je to ekonomski sistem? Oblik društvenog uređenja? Moral? Neka religija, način života, stanje duha? Treba li se radovati tome što postoji Zapad, ili za to nema razloga? Gde je danas Zapad? Na nekim delovima planete? Ili je zauzeo celu planetu i postao „globalan“? Da bi se prevazišle ove zbunjujuće predstave i maglovite ideje koje su ponekad izvor sukoba i nasilja, treba rasvetiliti ova pitanja. To je cilj ovog dela.