ISTORIJA

Devedesetih godina prošlog veka pojavili su se mlađi i hrabriji istoričari pišući eseje o malim sudbinama pojedinaca u vihorima tih ogromnih prevrata sveta. Želeli su da makar naknadno ostave trag dostojanstvu nepravedno nazvanom Mali čovek. Pokazali su da istorijska faktografija nudi beskonačno mnogo izuzetnih priča koje ravnopravno i jednako zanimljivim čine delove poznatih događaja, revolucija, ratova i dinastija.

Među pionirima „beležnika“ ovih štafeta koje su nosili uglavnom znani imenom, zanemareni, a nekada i anonimni pojedinci, bio je i profesor Milan Ristović.

Vodeći nas sa svojim junacima na dramatična putovanja od Jugoslavije ka Egiptu, Palestini, Čileu, Velikoj Britaniji, Bugarskoj, Nemačkoj, Višijevskoj Francuskoj, Turskoj, Finskoj, Milan Ristović ne samo da je ove obične ljude otrgao od zaborava, nego nam je, ukrštajući fragmente njihovih života iz prašnjavih arhivskih kutija, pomogao da bolje razumemo svu složenost istorije i ljudskih sudbina u dramatičnim istorijskim trenucima.

Kao popularni udžbenik majstorski napravljena; kao popularna nauka verovatno jedinstveno dostignuće od međunarodne važnosti. Kao književnost, misaono duboko provokativna knjiga koja tera čitaoca da se izokrene prema unutra, ka svom vremenu.“ Peter Englund svoje dramatis personae (vojnika Crvene armije, jevrejske izbeglice, profesorku univerziteta u opkoljenom Lenjingradu, italijanskog majora, japanskog mornaričkog kapetana, francuskog pisca, englesku domaćicu, nemackog oficira, rusku pesnikinju, i druge) prati, oslanjajući se na njihove dnevnike, prepisku, i arhivsku građu različite provenijencije. Na taj način gradi, preplićući njihova iskustva u ratu, jednu „paralelnu dimenziju“, na čijoj ravni se odvijala sva ratna brutalnost, herojstvo, požrtvovanost, ideološka zaslepljenost, izdaja, nada u pobedu. Englundov pristup otvara prostor koji je često izmicao istoričarima koji su se bavili ili se bave istraživanjem ovog najvećeg ratnog sukoba u istoriji, sa njegovim nepojmljivim potencijalom u uništavanju ljudskih života i materijalnih dobara. To je davanje ljudskog lica i imena onima koji su izmicali pažnji kao „nevažni akteri“, „bezimene žrtve“, ali i onima koji su „samo izvršavali naređenja“, čime Englund vraća nadu u ono što se često gubi iz vida bavljenjem „velikom istorijom“ – da se uvek radi o ljudima koji čine, opet treba reći, voljne i nevoljne učesnike istorije, postajući njene žrtve ali i dželati.

Knjiga Kraljice ratnice i tihe revolucionarke afirmacija je istorije žena za koje se nije čulo ili se za njih nije dovoljno čulo. U knjizi se našlo skoro hiljadu žena čija imena zaslužuju da ih bolje upoznamo: od majki izuma do prvih žena u barovima; kraljica ratnica i vođa gusara; onih koje su svoj život posvetile prirodnim naukama ili medicini; onih hrabrih žena koje su se opirale diskriminaciji i borile se za svoja uverenja; sve do neopevanih junakinja scena, platna i stadiona.

Ovo delo putujući svetom kroz sve vremenske periode obuhvata celu planetu. Ono je i detektivski napeta, dirljiva priča o autorkinoj sopstvenoj porodici u kojoj Kejt Mos sakuplja delove zaboravljenog života svoje prabake Lili Votson, u svoje vreme čuvene i veoma uspešne autorke romana, kojoj skoro da se zagubio trag.

Ovaj zapravo divno i rečju i slikom ilustrovani rečnik žena, ljubavno je pismo porodičnoj istoriji i lično sećanje na prirodu ženske borbe za koju bi trebalo da se čuje i da joj se priznaju njena dostignuća.

Završnom knjigom svoje monumentalne trilogije Danijel Dž. Borstin nastavlja da gradi složenu sliku istorije američkog društva, otkrivajući pojave i procese koji su uticali na njegovu često nepredvidivu i za evropske pojmove neshvatljivu dinamiku i ritmove. Zahvaljujući Borstinovom ogromnom istraživačkom i analitičkom naporu, shvatanje kompleksa obuhvaćenih zajedničkim imeniteljem demokratsko iskustvo i u ovom tomu je, kao i u prethodna dva, veoma široko i sasvim opravdano. Autor prati transformacije američkog demokratskog modela kroz ceo vek – od kraja građanskog rata do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, uočavajući njegove uspone, nove osobenosti, protivrečnosti, krize, manjkavosti i prednosti.

Pred čitaocem raste, ponovo, jedna istoriografska freska, na kojoj su se, uporedo, odvijala dva procesa – nastavak osvajanja zapada i njegovo pretvaranje u ogromnog proizvođača mesa, žita i nafte. Ovo novo osvajanje postavljalo je, takođe, velike zahteve u stvaranju sistema novih društvenih, političkih, privrednih, pa i moralnih i etičkih pravila i odnosa. U isti mah premrežavanje kontinenta železnicom, kasnije, posle Fordove automobilske revolucije autoputevima, otvorilo je novu još dinamičniju epohu povesti američkog društva. Borstin skreće pažnju da je jedna od njegovih posebnosti činjenica da je ono u ovom periodu postalo prvo totalno potrošačko društvo, hranjeno nezaustavljivom plimom novih roba i podsticanjem i stvaranjem potrošačkih potreba.

Visokourbanizovano društvo, sa gradovima na obalama koji su brzo rasli u visinu i širinu, primajući svake godine nove stotine hiljada emigranata, nastavljalo je traganje za svojim kulturnim identitetom, gradeći jednu – za posmatrača sa strane – kontradiktornu konstrukciju samoviđenja. To je bio slučaj sa mitom o herojskom liku kauboja, centralnoj figuri popularne američke kulture, koji je nastao kao nostalgični refleks društva čiji su mnogo realniji simboli, u isti mah, bili proizvodi tehnološki visokorazvijene civilizacije, dokazi rastuće snage američkog modela: prvi neboderi, robne kuće, automobili, film, mediji. Ali, na drugoj strani, to je društvo u kome su ostali ukorenjeni i misionarski i istraživački duh, u kome je insistirano na slobodi pojedinca. To društvo je odbijalo da se otvoreno suoči – sve do kraja pedesetih i početka šezdesetih godina dvadesetog veka, sa nekim od svojih najtežih protivrečnosti, kao što je postojanje na istoku marginalizovane i diskriminisane zajednice Afroamerikanaca, dugo izolovanog „društva u društvu“.

Borstin se i u ovoj knjizi bavi fenomenima transformacije jezika, usponom američke književnosti, uticajem medija, obrazovanja i razvitkom moderne američke umetnosti. Njegov istraživački i analitički napor, sposobnost da materiju uobliči i izloži na zanimljiv i svež način, čini i ovu knjigu, kao i prethodne dve, dostojnom visoke reputacije koju je Borstin s pravom stekao.

Milan Ristović

Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“.

Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Velikirat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije.

Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama.

Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje.

Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice.

Od istopolnih zajednica do ličnih zaveta i vanbračnih zajednica, iznenađujuća raznolikost jedne tradicije

„Podtekst Istorije braka jeste veza između prošlosti i sadašnjosti, gde smo dosad bili i dokle nas je to dovelo. (...) Ljudi se raspravljaju o braku, plaču zbog njega i slave ga zato što je na mnogo međusobno isprepletanih nivoa, emotivno, logistički, socijalno i finansijski bitan. Istorija braka prati njegovu evoluciju kao institucije kroz prizmu zakona, običaja, i religije. Istražuje i činjenice o braku u kakvom su pojedinci živeli u kontekstu ljubavi i dužnosti, seksa i odanosti, podizanja dece i suživota, zajedničkih finansija i društvenog priznanja.“

Istorija braka je treći deo trilogije koju čine i Istorija celibata (Geopoetika, 2007) i Istorija ljubavnica (Geopoetika, 2006), te obimne priče o vezama između muškaraca i žena kroz vekove. Autorka stiče u Uvodu da je za razliku od prethodne dve knjige ova treća ograničena na istorijsko iskustvo Severne Amerike. Istina je da taj toponim predstavlja okosnicu ovog dela, ali samim tim što ono govori o prošlosti i tradiciji, evropske preteče su nezaobilazni deo priče o Severnoj Americi, te brojni primeri, ne samo iz Evrope već i sa Dalekog istoka, proširuju značaj i polje delovanja ove knjige na nivo univerzalnosti. Na drugoj strani, usmerenost na Severnu Ameriku dala je prostora da se posebno obrade indijanski brakovi, te brakovi crnoputih robova, i iznedre najpotresniji delovi ove knjige.

Pred čitaocima je često iznenađujuća slika ove najjavnije, a opet najintimnije institucije – njena složena istorijska tradicija koja uključuje istopolna partnerstva, ugovorene brakove, otkupljivanja, brakove sa samim sobom i sasvim male devojčice pretvorene u neveste, a značajan deo knjige posvećen je i razvodu, tom mračnom dvojniku braka. Sama ceremonija venčanja imala je, takođe, razna lica: od ranog perioda kada se podrazumevala samo privatna izjava pristanka, do venčanja kao samodovoljne industrije, pojave otuđene od samog smisla braka. Ova knjiga obiluje ispovestima, originalnim dokumentima, pismima, ali i zanimljivim podacima koji će za mnoge biti otkriće, kao na primer da se čuvena bela venčanica pojavila tek sredinom devetnaestog veka, kada je kraljica Viktorija 1840. godine nosila raskošnu belu haljinu, učinivši je novim krikom mode.

Brak – u svim svojim ljubavnim, neljubavnim, dekadentnim i osiromašenim manifestacijama – oživljen je zaraznim entuzijazmom i znatiželjom Elizabet Abot u ovom istovremeno i potresnom i urnebesno zabavnom delu.

Velika pažnja koja je u Istoriji braka posvećena činjenici da je rodna jednakost i dalje ključno pitanje u raspravi u braku, te da je ogroman procenat brakova u kojima je prisutno zlostavljanje dece ili žena, čini od ove knjige i glas protesta društveno angažovane autorke.

„Možda bi se jedino pogled na istoriju koji bi u središte postavio ženu mogao suočiti s centralnim paradoksom našega doba, da su žene u ranijim vremenima bile slobodnije nego danas. Preistorijske žene su lovile i trčale kako su htele, lutale kud su htele i slobodno legale s partnerom po izboru. Pravile su grnčariju i oruđe, stvarale pećinske crteže, sejale su i plele, igrale i pevale. Njihovo sakupljanje hrane bilo je ključno za život plemena i nijedan muškarac nije kontrolisao ni ograničavao šta one rade. U ’naprednim’ društvima, muška dominacija je utkana u svaki aspekt života i stalno se iznova osmišljava pomoću mnoštva religijskih, bioloških, ’naučnih’, psiholoških i ekonomskih razloga, kojima se opravdava inferiornost žena u odnosu na muškarce.“

Ženska istorija mora da objasni a ne samo da ispriča; mora da ponudi razloge kako i zašto je došlo do ženske podređenosti, jer slavljenje čuvenih srčanih žena nije dovoljno. Nepoznate priče iz različitih perioda i različitih delova sveta o vitalnosti, hrabrosti i čvrstoj snazi žena čije nam sudbine autorka otkriva u ovoj svojevrsnoj istoriji tlačenja i zlostavljanja treba da budu inspiracija svima da izgradimo novi, bolji svet.

Uloga prvih žena bila je veća, njihov doprinos ljudskoj evoluciji neizmerno značajniji nego što je ikad prihvaćeno, a ženska borba se uvek iznova ponavlja. Ova priča miliona ugušenih glasova, od vladarki evropskog „doba kraljica“ do postojanih ratarki, pivarki, trgovkinja i seoskih šamanki, koje su širom sveta držale svoje zajednice na okupu i tako održavale u životu ceo ljudski rod, nije istorija feminizma, već istorija žena koja svrgava „falusoidnost istorije“, ustupajući mesto istinskoj istoriji sveta.

Bez politike i polemike, ova briljantna i vrcava knjiga ruši vekove predubeđenja s ciljem da žene vrati na mesto koje im pripada – u centar kulture, revolucije, carstva, rata i mira. Obogaćena rezultatima opsežnog istraživanja, Ženska istorija sveta će preformulisati vaš koncept istorijske realnosti.

Ranija originalna izdanja donekle je uokviravala nametnuta akademska ozbiljnost, odsustvo humora i umiven jezik, jer se smatralo da je tema suviše ozbiljna da bi se s njom neko mogao šaliti. Autorka iskreno veruje da je tema i suviše ozbiljna a da se s njom ne bismo i šalili, kao i da istorija ne može verno opisati život ako nema ničeg smešnog. Ovo je prevod novog američkog izdanja celokupnog teksta – direktnog, drskog, tačnog i duhovitog.

U raspodeli uloga učestvuju Adolf Hitler i Herman Gering, Gertruda Stajn i Mark Šagal, ali i umetnici, od Leonarda da Vinčija do Pabla Pikasa. A priča ispričana u ovoj impresivno dokumentovanoj knjizi, prožeta uzbudljivom neizvesnošću, tiče se rata Trećeg rajha protiv evropske kulture i herojskih napora Saveznika da je očuvaju.
Od nacističkog istrebljenja „degenerisane umetnosti“ i Geringovih ekstravagantnih kupovina u okupiranom Parizu do gotovo pogibeljne evakuacije Mona Lize iz Pariza (pri čemu su se za njom i doslovno rušili mostovi) i neumornog spasavanja neprocenjivog blaga u oslobođenoj Italiji, Otmica Evrope je podrobna povest pohlepe i licemerja na jednoj strani i heroizma na drugoj, spoj izvanredne učenosti i vratolomnog tempa trilera.

Slatko-gorka istorija šećera pronicljivo je i provokativno istraživanje o proizvodu u kojem većina nas svakodnevno uživa, a o kojem, ipak, tako malo znamo. Ona otkriva kako je šećer izmenio prirodu obedovanja u devetnaestom veku, podstakao industrijsku revoluciju, proizveo nov i brutalan oblik ropstva, afrikanizovao polja šećerne trske u Novom svetu, a kasnije zamenio oslobođene crnce radnicima po ugovoru iz Indije i Kine. Slatko-gorka istorija šećera objašnjava kako su proizvodi od šećera poput sladoleda i šećerne vune pokrenuli revoluciju brze hrane početkom dvadesetog veka i učinili takvu ishranu društveno prihvatljivom.

Zadivljujući istraživački rad i suvereno pisanje čine Slatko-gorku istoriju šećera jednako dopadljivom i sveobuhvatnom. Prateći istoriju šećera do današnjih dana, ova knjiga pruža uvid u način na koji još uvek trošimo šećer i količine u kojima to činimo; ona govori o tome da je prisilni rad i dalje prisutan u mnogim zemljama gde se proizvodi šećer, kako se šećerna trska i šećerna repa bore s novim generacijama zaslađivača, o novim upotrebama šećera, kao i o činjenici da šećer može biti i koristan i štetan po životnu okolinu.

„Izuzetnom umešnošću i spisateljskom gracioznošću - da ne spominjemo zadivljujuće ozbiljan istraživački rad - Elizabet Abot je sačinila izvrstan, provokativan, čak seksi prikaz celibata, kako voljnog tako i nevoljnog."

Mark Kingvel

„Ovo je najbolji oblik ubedljivo proučene popularne istorije: lepo napisano, provokativno i intrigantno štivo."

Džon Frejzer