STRUČNA LITERATURA

Ovo je knjiga za sve koji odbijaju da se pomire s cinizmom i ravnodušnošću. U vremenu kada nas svakodnevne vesti umaraju i obeshrabruju, Svensen nas podseća: nada nije iluzija, već snaga da zamislimo i oblikujemo drugačiju stvarnost.
Šta je nada zaista? U čemu je njena delatna snaga i šta u stvari radimo kada se nečemu nadamo? Ovog puta svetski priznat fi lozof Laš Fr. H. Svensen okreće se nadi, i ne bez razloga – sada nam je ona potrebnija nego ikad. On istražuje mnoga značenja nade, ali i njenu moć temeljne ljudske potrebe – ne slepog optimizma, već hrabrosti, ili makar tihog otpora, da delamo uprkos neizvesnosti. U vremenu globalnih kriza, ekoloških pretnji, geopolitičke nestabilnosti i lične teskobe, nada postaje politička i egzistencijalna kategorija.

„Ako u pretraživač ukucate pojam emocionalna inteligencija, dobićete milione pogodaka. Razlog tome je činjenica da je taj pojam ušao u svakodnevni govor i danas se koristi vrlo slobodno. Zbog dvosmislenosti koju odražava, kao i usled množenja bezbroj teorija emocionalne inteligencije, smatramo da je vreme da se vratimo na ono što smo podrazumevali pod tim terminom, kao i da pomognemo čitaocima da razreše konfuziju u pogledu tačnog značenja ovog izraza.“

Danijel Goleman i Kari Černis

U svom revolucionarnom bestseleru Emocionalna inteligencija, objavljenom pre tri decenije, Danijel Goleman je promenio način na koji razmišljamo o inteligenciji. U Optimumu – svojevrsnoj kulminaciji decenijâ naučnih otkrića povezanih sa emocionalnom inteligencijom – Goleman u saradnji sa Karijem Černisom iznosi praktične metode za korišćenje unutrašnjih resursa, kako bismo lakše postigli optimalno stanje visokih performansi i zadovoljstva, uz izbegavanje izgaranja, i pokazuje kako je upravo emocionalna inteligencija ključ za to.

„U knjizi Optimum (Goleman i Černis) pružaju jasan pregled načina na koji se emocionalna inteligencija može koristiti da se poboljša efikasnost pojedinaca, timova i čitavih organizacija, sintetizujući više od tri decenije istraživanja. Ova knjiga zaslužuje da je proučavaju menadžeri, ’koučevi’, terapeuti, istraživači emocija i mnogi drugi.“

Piter Salovej
Profesor psihologije sa Katedre Kris Ardžiris
i predsednik Univerziteta Jejl (2013–2024)

„Autori vešto kombinuju najsavremenija istraživanja, zanimljive primere i praktične uvide koji su i poučni i primenljivi. Ova knjiga je obavezno štivo za svakoga ko želi da unapredi svoje liderske veštine, odnose i sveukupan uspeh – kako profesionalno, tako i lično.“

Rič Hua
Osnivač liderskog programa za EI obuku ogranka Amazona za računarstvo
Amazon Web Services

„U doba veštačke i mašinske inteligencije, emocionalna inteligencija je važnija nego ikad za uspostavljanje kompanijske kulture koja izvlači najbolje iz ljudi i donosi uspeh. Ko god je na čelu nekog tima ili organizacije trebalo bi da pročita Optimum – otvoriće mu um i pokazati skup veština i unutrašnji balans koji nam je svima potreban u budućnosti.“

Mark Beniof
Predsednik i izvršni direktor Sejlsforsa

Alberto Mangel, istaknuti pisac, antologičar i novinar, svojim karakterističnim spajanjem književnosti, filozofije i istorije, oživljava misli jednog od najvažnijih srednjovekovnih filozofa Mojsija Moše Majmonida i pokazuje njegovu aktuelnost i u savremenom dobu.

Ne samo filozof već i teolog i lekar na dvoru sultana Saladina i vodeća figura jevrejske zajednice, Majmonid je nastojao da pomiri racionalno istraživanje sveta sa teološkim istinama, tako da u vremenu kada se sukobi između razuma i vere, nauke i teologije, tradicije i modernosti ponovo zaoštravaju, njegov način promišljanja postaje dragocen vodič.

Mangelova knjiga nije samo priča o jednom filozofu; ona je podsticaj na dublje promišljanje, poziv na razgovor sa sobom, podsecajući da pravo razumevanje, baš kao i istinska promena, nikada nisu konačni, nego su uvek u pokretu.

Devedesetih godina prošlog veka pojavili su se mlađi i hrabriji istoričari pišući eseje o malim sudbinama pojedinaca u vihorima tih ogromnih prevrata sveta. Želeli su da makar naknadno ostave trag dostojanstvu nepravedno nazvanom Mali čovek. Pokazali su da istorijska faktografija nudi beskonačno mnogo izuzetnih priča koje ravnopravno i jednako zanimljivim čine delove poznatih događaja, revolucija, ratova i dinastija.

Među pionirima „beležnika“ ovih štafeta koje su nosili uglavnom znani imenom, zanemareni, a nekada i anonimni pojedinci, bio je i profesor Milan Ristović.

Vodeći nas sa svojim junacima na dramatična putovanja od Jugoslavije ka Egiptu, Palestini, Čileu, Velikoj Britaniji, Bugarskoj, Nemačkoj, Višijevskoj Francuskoj, Turskoj, Finskoj, Milan Ristović ne samo da je ove obične ljude otrgao od zaborava, nego nam je, ukrštajući fragmente njihovih života iz prašnjavih arhivskih kutija, pomogao da bolje razumemo svu složenost istorije i ljudskih sudbina u dramatičnim istorijskim trenucima.

Ova knjiga je rezultat opsežnog istraživanja o laganju u svakodnevnom životu. Šta je laž?

Da bi se razumeo do kraja pojam laži, moraju se analizirati pomovi istine, istinitosti, istinolikosti, ali i nebuloza (bullshit). Laš Svensen takođe istražuje i etiku laganja – zašto je laganje skoro uvek moralno pogrešno, i kako je laganje prijateljima posebno loše, jer pokreće pitanje poverenja.

„Mi se, uporno, samozavaravamo, a stovremeno smatramo da je naša obaveza da budemo iskreni prema sebi.“

Od laganja drugih preko laganja sebe, što bi bilo tretiranje laži u najbliskijim odnosima, prelazi se na laž na nivou društva i mesto laži u političkom životu. Nakon što se u ovoj studiji rezimiraju najvažniji filozofski doprinosi razmatranju uloge koju laž može ili treba da ima u politici, pri čemu se raspravlja o misliocima poput Platona, Makijavelija, Hobsa, Vebera, Hane Arent, postavlja se pitanje zašto današnji politički akteri – sa akcentom na državne lidere – lažu i u kojoj meri imaju moralno prihvatljiv razlog za to – od Platonove teorije o „plemenitoj laži“ do Donalda Trampa.

Svensenov zaključak je taj da, ako tu i tamo slažemo, svi smo većinu vremena pouzdani. Verovanje drugima nas čini ranjivim, ipak „nasamariće vas s vremena na vreme, no bolje je povremeno biti nasamaren nego provesti život u hroničnom nepoverenju prema drugima“.

Kao popularni udžbenik majstorski napravljena; kao popularna nauka verovatno jedinstveno dostignuće od međunarodne važnosti. Kao književnost, misaono duboko provokativna knjiga koja tera čitaoca da se izokrene prema unutra, ka svom vremenu.“ Peter Englund svoje dramatis personae (vojnika Crvene armije, jevrejske izbeglice, profesorku univerziteta u opkoljenom Lenjingradu, italijanskog majora, japanskog mornaričkog kapetana, francuskog pisca, englesku domaćicu, nemackog oficira, rusku pesnikinju, i druge) prati, oslanjajući se na njihove dnevnike, prepisku, i arhivsku građu različite provenijencije. Na taj način gradi, preplićući njihova iskustva u ratu, jednu „paralelnu dimenziju“, na čijoj ravni se odvijala sva ratna brutalnost, herojstvo, požrtvovanost, ideološka zaslepljenost, izdaja, nada u pobedu. Englundov pristup otvara prostor koji je često izmicao istoričarima koji su se bavili ili se bave istraživanjem ovog najvećeg ratnog sukoba u istoriji, sa njegovim nepojmljivim potencijalom u uništavanju ljudskih života i materijalnih dobara. To je davanje ljudskog lica i imena onima koji su izmicali pažnji kao „nevažni akteri“, „bezimene žrtve“, ali i onima koji su „samo izvršavali naređenja“, čime Englund vraća nadu u ono što se često gubi iz vida bavljenjem „velikom istorijom“ – da se uvek radi o ljudima koji čine, opet treba reći, voljne i nevoljne učesnike istorije, postajući njene žrtve ali i dželati.

Knjiga Kraljice ratnice i tihe revolucionarke afirmacija je istorije žena za koje se nije čulo ili se za njih nije dovoljno čulo. U knjizi se našlo skoro hiljadu žena čija imena zaslužuju da ih bolje upoznamo: od majki izuma do prvih žena u barovima; kraljica ratnica i vođa gusara; onih koje su svoj život posvetile prirodnim naukama ili medicini; onih hrabrih žena koje su se opirale diskriminaciji i borile se za svoja uverenja; sve do neopevanih junakinja scena, platna i stadiona.

Ovo delo putujući svetom kroz sve vremenske periode obuhvata celu planetu. Ono je i detektivski napeta, dirljiva priča o autorkinoj sopstvenoj porodici u kojoj Kejt Mos sakuplja delove zaboravljenog života svoje prabake Lili Votson, u svoje vreme čuvene i veoma uspešne autorke romana, kojoj skoro da se zagubio trag.

Ovaj zapravo divno i rečju i slikom ilustrovani rečnik žena, ljubavno je pismo porodičnoj istoriji i lično sećanje na prirodu ženske borbe za koju bi trebalo da se čuje i da joj se priznaju njena dostignuća.

U prvim decenijama jugoslovenskog otvaranja prema svetu, Italija je uprkos složenim političkim odnosima glavni „posrednik“, ali i neposredni proizvođač i izvoznik zapadne popularne kulture i modela potrošačkog društva u zemlji samoupravnog socijalizma. U utakmici politike i propagandnih slogana („Trst je naš!“) i privlačnosti tršćanskih robnih kuća, Ponterosa, Sanrema, Felinijevih fi lmova, kao i sve širih privrednih veza, prevagu su odneli ekonomski pragmatizam, ali i želje i potrebe „običnih“ Jugoslovena da od sredine 1950-ih kroz „italijanski prozor“ počinju da upoznaju „zapadni svet“ tražeći tamo ono što nije moglo da im ponudi domaće oskudno tržište. Frančeska Rolandi ubedljivo piše o ovim velikim i malim koracima, kulturnim uticajima i preplitanjima, političkim i ideološkim otporima prihvatanju proizvoda italijanske popularne (i onih „visoke“) kulture; od modnih trendova, zabavne muzike, televizijskih programa, stripova, do filmova i savremene literature. Njeno istraživanje pokazuje u kojoj meri je ova nezvanična „kulturna diplomatija“ bila važna. Iako je u pitanju studija italijanske autorke o uticaju italijanske popularne kulture na Jugoslaviju u periodu od 1955. do 1965. godine, ova zanimljiva knjiga pisana je za najširu publiku i budiće nostalgiju kod starijih, a mlađi će saznati na koji način su modni trendovi, potrošački proizvodi, popularna kultura i mediji u Italiji uticali na sve ove pojave u tadašnjoj Jugoslaviji.

Čin prvi. Obično tako počinju pozorišne predstave koje nas uvode u neki novi, najčešće imaginarni svet. Zatim se priča razvija kroz činove i prepliće se sa našim životima i našim svetom. Umetnost u činovima i umetnost naših života uvek se preklapaju i pretapaju čak i kada autori imaju samo umetničke aspiracije. U tom kontekstu društveno angažovane prakse su posebno važan deo našeg života. One ne žele da komuniciraju sa životom preko četvrtog zida, već ruše ona poslovična tri zida. One drsko prelaze granice umetničkog delovanja i postaju deo društvenih gibanja, podela i tenzija na različite kontroverzne, ali uzbudljive načine. Ako vas zanimaju tajne moći društveno angažovane umetnosti, uđite na mala vrata i angažujte se na promenama koje vam znače. Ovo je knjiga za vas. Bolje da je pročitate vi, nego oni koji žele da promene svet na način koji vama ne odgovara. - Dr Aleksandar Baucal

Oni koji se po prvi put susreću sa ovom tematikom, imaće priliku da upoznaju njenu izuzetnu složenost, ali i veliko bogatstvo i raznovrsnost. Pored osnovnih pojmova i ideja čitaocu su predočeni i savremeni tokovi i problemi kao što su religijski nacionalizam odnosno politizacija hinduizma, socijalni i rodni problemi koji iz te politizacije proizlaze, kao i globalni domet hinduizma na primeru fenomena gurua, meditacije i joge, o kojima ima naročito mnogo polovičnih znanja i na njima zasnovanih uopštavanja.
Izvrstan, problemski, ali i istorijski uvod u hinduizam, u kojem se na obuhvatan i koherentan način razmatraju svi bitni konstitutivni elementi ove velike svetske religije. Takav pristup je doista retkost u indologiji, a u nas ga (sa izuzetkom, možda, Čedomila Veljačića) još nije primenio nijedan autor, uključujući ne samo Srbiju nego i bivšu Jugoslaviju.

Novo izdanje povodom 25 godina od prvog objavljivanja! Ovo izdanje dopunjeno je Predgovorom Danijela Golemana u kojem on daje savremeni osvrt na pojam i značaj emocionalne inteligencije četvrt veka od prvog izdanja knjige.


Iz Predgovora: „Šta će narednih dvadeset pet godina doneti za ‘emocionalnu inteligenciju’? Možda iznenađuje, ali deluje da pojava veštačke ili artificijelne inteligencije (AI) na radnom mestu sluti na dobro za emocionalnu inteligenciju. Kako AI hvata zalet i zamenjuje ljude na radnim mestima na svim nivoima, predviđa se da će ljudi koji imaju visoke sposobnosti u EI domenu biti posebno cenjeni.“ „Biti pametan“ do sada je uglavnom značilo imati visok koefi cijent inteligencije (IQ). A šta je sa koeficijentom emocija (EQ)? Današnja nauka zaključuje da društveno najuspešniji i lično najzadovoljniji pojedinci nisu oni što ih obeležava puki visoki broj racionalne inteligencije. Za potpuno ostvarenje sopstvene ličnosti potrebna je emocionalna inteligencija – sposobnosti da se saoseća sa drugima, procenjuje, stvaraju dobri odnosi, da se bude privlačan – kao i drugim emocionalnim veštinama koje su presudne da se neko zaista uklopi u društvo i bude uspešan, a time koristan kako sebi tako i okolini.

Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. (Možda zato što je njen autor takav: radije bi da ne najavljuje već da doprinosi.) Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.

Otud ovde veze Blejka i Morisona, ali i Džarmuša; Nobela, Remboa, Ničea, Džojsa sa Dilanom (zato tri teksta o Zimermanu); Lorke, Selindžera, (opet) Džojsa sa Koenom (otud i o ovom zen mudracu po imenu Tihi – tri eseja). Ove počasne građane Herojske Republike prati ešalon važnih: Lu Rid, Bitlsi, Stonsi, Hendriks, Pink Flojd, Bouvi, Baez… Tu su i domaći dobrovoljci: Štulić, Rundek, Kanjevac…Paunović čini čudesnu stvar: on stilom spaja javno sa intimnim, znalačkim bravurama popularno sa književnoteorijskim, duboku prošlost sa tvrdom sadašnjicom. Evo kako to izgleda: "Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost." Rečenica se tiče Lenarda Koena, a mogla bi se, zar ne, ticati bilo kog vrhunskog pesnika sa ložom u istoriji književnosti. Tako Paunović piše ove eseje: kao da ste ih već negde čitali i kada niste. Jer pristali ste na istovremeni unutrašnji i spoljašnji monolog, na šarm znanja, na zavođenje lepotom muzike i književnosti.

Vladislav Bajac

Godfri Gudvin, jedan od važnih autoriteta na polju osmanističkih studija, osvetljava najmanje istraživanu oblast duge vladavine Osmanlija – život žena. Patrijahalni, muslimanski svet Osmanskog carstva po sebi je već složen kontekst za bavljenje rodnim ulogama, a autor sebi dodatno otežava zadatak pokrivanjem vremenskog opsega od šest vekova. Ipak, krećući se od naseljavanja u Anadoliji, sve do gradskog i dvorskog života u 19. veku, on vešto pokriva najrazličitije aspekte života: od raspodele poslova među članovima porodice, preko tajnih sastanaka ljubavnika do čuvenih harema.

Služeći se raznovrsnim materijalom poput pisama, slika, putopisa, naučnoistorijskih studija, Gudvin rekonstruiše uloge pripadnica svih slojeva i najrazličitijih sudbina – i onih koje su imale sluškinje i onih koje su zarobljavane. U tom duhu, i sam stil varira od anegdotskog, obogaćenog
intrigantnim svedočanstvima, do čisto faktografskog. No, kako to sa istorijom često biva, suvoparni podaci – poput onog koliko je žena potrebno da se muze određena vrsta koze – slikaju bogatiju i složeniju sliku nego što se naizgled čini: samo bi laik koren poligamije tražio u seksualnim apetitima umesto u surovim uslovima života na selu.

Gudvin je autor kapitalne knjige Istorija osmanske arhitekture i dela o „Mikelanđelu Istoka“ – najvećem islamskom graditelju Mimaru Sinanu, hrišćaninu rodom: Sinan: osmanska arhitektura i njene današnje vrednosti.
Objavio je i knjige Islamska Španija, Janičari, Palata Topkapi i druge.

Završnom knjigom svoje monumentalne trilogije Danijel Dž. Borstin nastavlja da gradi složenu sliku istorije američkog društva, otkrivajući pojave i procese koji su uticali na njegovu često nepredvidivu i za evropske pojmove neshvatljivu dinamiku i ritmove. Zahvaljujući Borstinovom ogromnom istraživačkom i analitičkom naporu, shvatanje kompleksa obuhvaćenih zajedničkim imeniteljem demokratsko iskustvo i u ovom tomu je, kao i u prethodna dva, veoma široko i sasvim opravdano. Autor prati transformacije američkog demokratskog modela kroz ceo vek – od kraja građanskog rata do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, uočavajući njegove uspone, nove osobenosti, protivrečnosti, krize, manjkavosti i prednosti.

Pred čitaocem raste, ponovo, jedna istoriografska freska, na kojoj su se, uporedo, odvijala dva procesa – nastavak osvajanja zapada i njegovo pretvaranje u ogromnog proizvođača mesa, žita i nafte. Ovo novo osvajanje postavljalo je, takođe, velike zahteve u stvaranju sistema novih društvenih, političkih, privrednih, pa i moralnih i etičkih pravila i odnosa. U isti mah premrežavanje kontinenta železnicom, kasnije, posle Fordove automobilske revolucije autoputevima, otvorilo je novu još dinamičniju epohu povesti američkog društva. Borstin skreće pažnju da je jedna od njegovih posebnosti činjenica da je ono u ovom periodu postalo prvo totalno potrošačko društvo, hranjeno nezaustavljivom plimom novih roba i podsticanjem i stvaranjem potrošačkih potreba.

Visokourbanizovano društvo, sa gradovima na obalama koji su brzo rasli u visinu i širinu, primajući svake godine nove stotine hiljada emigranata, nastavljalo je traganje za svojim kulturnim identitetom, gradeći jednu – za posmatrača sa strane – kontradiktornu konstrukciju samoviđenja. To je bio slučaj sa mitom o herojskom liku kauboja, centralnoj figuri popularne američke kulture, koji je nastao kao nostalgični refleks društva čiji su mnogo realniji simboli, u isti mah, bili proizvodi tehnološki visokorazvijene civilizacije, dokazi rastuće snage američkog modela: prvi neboderi, robne kuće, automobili, film, mediji. Ali, na drugoj strani, to je društvo u kome su ostali ukorenjeni i misionarski i istraživački duh, u kome je insistirano na slobodi pojedinca. To društvo je odbijalo da se otvoreno suoči – sve do kraja pedesetih i početka šezdesetih godina dvadesetog veka, sa nekim od svojih najtežih protivrečnosti, kao što je postojanje na istoku marginalizovane i diskriminisane zajednice Afroamerikanaca, dugo izolovanog „društva u društvu“.

Borstin se i u ovoj knjizi bavi fenomenima transformacije jezika, usponom američke književnosti, uticajem medija, obrazovanja i razvitkom moderne američke umetnosti. Njegov istraživački i analitički napor, sposobnost da materiju uobliči i izloži na zanimljiv i svež način, čini i ovu knjigu, kao i prethodne dve, dostojnom visoke reputacije koju je Borstin s pravom stekao.

Milan Ristović

Knjiga U modernističkoj čajdžinici: doživljaj kineskog pisma u evropskom modernizmu istražuje percepciju i tumačenje kineskog pisma u raznorodnim umetničkim oblastima i ostvarenjima nastalim tokom epohe modernizma u Evropi, pokušavajući da odgovori na pitanje zbog čega je upravo promišljanje kineskog pisma i njegovih zakonitosti tako snažno uticalo na mnoge zapadne moderniste. Pojedini autori predmodernističke epohe (Pol Klodel, Viktor Segalen) svojim stvaralaštvom nagoveštavaju modernističko nadahnuće kineskim pismom, ali uticaj i percepcija kineskog pisma i prevoda klasične kineske književnosti do punog izražaja dolaze tek u umetničkim konceptima nekih od rodonačelnika evropskog modernizma.

U delima književnika kao što su Gijom Apoliner i Ezra Paund mogućno je jasno identifikovati kineska ishodišta. Isto tako, percepcija kineskog pisma odigrala je važnu ulogu u filmskoj umetnosti (Sergej Mihailovič Ajzenštajn) i slikarstvu (Paul Kle). U skladu sa modernističkim insistiranjem na fragmentarnom predstavljanju stvarnosti, ovo istraživanje predstavlja kolaž onih stvaralačkih koncepcija u kojima je Kina kao ishodište najsveobuhvatnije došla do izražaja.

U dijaloškom odnosu sa kineskom kulturom i pismom, zapadni umetnici nisu samo dolazili do inovativnih ideja i načina izražavanja u svojim umetničkim praksama već su uspešno gradili i kritička stanovišta u pogledu sopstvenih kulturnih prostora. Analizom različitih umetničkih postupaka inspirisanih kineskim pisanim jezikom, ova knjiga preispituje ulogu modernističkog umetnika kao idiosinkratičnog tumača važnih segmenata kineske kulture.

Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“.

Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Velikirat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije.

Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama.

Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje.

Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice.

Od istopolnih zajednica do ličnih zaveta i vanbračnih zajednica, iznenađujuća raznolikost jedne tradicije

„Podtekst Istorije braka jeste veza između prošlosti i sadašnjosti, gde smo dosad bili i dokle nas je to dovelo. (...) Ljudi se raspravljaju o braku, plaču zbog njega i slave ga zato što je na mnogo međusobno isprepletanih nivoa, emotivno, logistički, socijalno i finansijski bitan. Istorija braka prati njegovu evoluciju kao institucije kroz prizmu zakona, običaja, i religije. Istražuje i činjenice o braku u kakvom su pojedinci živeli u kontekstu ljubavi i dužnosti, seksa i odanosti, podizanja dece i suživota, zajedničkih finansija i društvenog priznanja.“

Istorija braka je treći deo trilogije koju čine i Istorija celibata (Geopoetika, 2007) i Istorija ljubavnica (Geopoetika, 2006), te obimne priče o vezama između muškaraca i žena kroz vekove. Autorka stiče u Uvodu da je za razliku od prethodne dve knjige ova treća ograničena na istorijsko iskustvo Severne Amerike. Istina je da taj toponim predstavlja okosnicu ovog dela, ali samim tim što ono govori o prošlosti i tradiciji, evropske preteče su nezaobilazni deo priče o Severnoj Americi, te brojni primeri, ne samo iz Evrope već i sa Dalekog istoka, proširuju značaj i polje delovanja ove knjige na nivo univerzalnosti. Na drugoj strani, usmerenost na Severnu Ameriku dala je prostora da se posebno obrade indijanski brakovi, te brakovi crnoputih robova, i iznedre najpotresniji delovi ove knjige.

Pred čitaocima je često iznenađujuća slika ove najjavnije, a opet najintimnije institucije – njena složena istorijska tradicija koja uključuje istopolna partnerstva, ugovorene brakove, otkupljivanja, brakove sa samim sobom i sasvim male devojčice pretvorene u neveste, a značajan deo knjige posvećen je i razvodu, tom mračnom dvojniku braka. Sama ceremonija venčanja imala je, takođe, razna lica: od ranog perioda kada se podrazumevala samo privatna izjava pristanka, do venčanja kao samodovoljne industrije, pojave otuđene od samog smisla braka. Ova knjiga obiluje ispovestima, originalnim dokumentima, pismima, ali i zanimljivim podacima koji će za mnoge biti otkriće, kao na primer da se čuvena bela venčanica pojavila tek sredinom devetnaestog veka, kada je kraljica Viktorija 1840. godine nosila raskošnu belu haljinu, učinivši je novim krikom mode.

Brak – u svim svojim ljubavnim, neljubavnim, dekadentnim i osiromašenim manifestacijama – oživljen je zaraznim entuzijazmom i znatiželjom Elizabet Abot u ovom istovremeno i potresnom i urnebesno zabavnom delu.

Velika pažnja koja je u Istoriji braka posvećena činjenici da je rodna jednakost i dalje ključno pitanje u raspravi u braku, te da je ogroman procenat brakova u kojima je prisutno zlostavljanje dece ili žena, čini od ove knjige i glas protesta društveno angažovane autorke.

„Možda bi se jedino pogled na istoriju koji bi u središte postavio ženu mogao suočiti s centralnim paradoksom našega doba, da su žene u ranijim vremenima bile slobodnije nego danas. Preistorijske žene su lovile i trčale kako su htele, lutale kud su htele i slobodno legale s partnerom po izboru. Pravile su grnčariju i oruđe, stvarale pećinske crteže, sejale su i plele, igrale i pevale. Njihovo sakupljanje hrane bilo je ključno za život plemena i nijedan muškarac nije kontrolisao ni ograničavao šta one rade. U ’naprednim’ društvima, muška dominacija je utkana u svaki aspekt života i stalno se iznova osmišljava pomoću mnoštva religijskih, bioloških, ’naučnih’, psiholoških i ekonomskih razloga, kojima se opravdava inferiornost žena u odnosu na muškarce.“

Ženska istorija mora da objasni a ne samo da ispriča; mora da ponudi razloge kako i zašto je došlo do ženske podređenosti, jer slavljenje čuvenih srčanih žena nije dovoljno. Nepoznate priče iz različitih perioda i različitih delova sveta o vitalnosti, hrabrosti i čvrstoj snazi žena čije nam sudbine autorka otkriva u ovoj svojevrsnoj istoriji tlačenja i zlostavljanja treba da budu inspiracija svima da izgradimo novi, bolji svet.

Uloga prvih žena bila je veća, njihov doprinos ljudskoj evoluciji neizmerno značajniji nego što je ikad prihvaćeno, a ženska borba se uvek iznova ponavlja. Ova priča miliona ugušenih glasova, od vladarki evropskog „doba kraljica“ do postojanih ratarki, pivarki, trgovkinja i seoskih šamanki, koje su širom sveta držale svoje zajednice na okupu i tako održavale u životu ceo ljudski rod, nije istorija feminizma, već istorija žena koja svrgava „falusoidnost istorije“, ustupajući mesto istinskoj istoriji sveta.

Bez politike i polemike, ova briljantna i vrcava knjiga ruši vekove predubeđenja s ciljem da žene vrati na mesto koje im pripada – u centar kulture, revolucije, carstva, rata i mira. Obogaćena rezultatima opsežnog istraživanja, Ženska istorija sveta će preformulisati vaš koncept istorijske realnosti.

Ranija originalna izdanja donekle je uokviravala nametnuta akademska ozbiljnost, odsustvo humora i umiven jezik, jer se smatralo da je tema suviše ozbiljna da bi se s njom neko mogao šaliti. Autorka iskreno veruje da je tema i suviše ozbiljna a da se s njom ne bismo i šalili, kao i da istorija ne može verno opisati život ako nema ničeg smešnog. Ovo je prevod novog američkog izdanja celokupnog teksta – direktnog, drskog, tačnog i duhovitog.

Polazeći od filmske produkcije Džordža Romera i drugih dela tog žanra o živim mrtvacima (filmovi, stripovi, video-igre, televizijske serije) Filozofija zombija nudi originalnu analizu društva kontrole i medijske moći. Kuga hodajućih leševa iz fikcije služi kao metafora koja nam pomaže da shvatimo svu složenost našeg postmodernog društva, društva spektakla i tehnifikacije, o čemu su već govorili autori poput Bodrijara, Debora, Deleza. Analiza koja obuhvata jezik, hiperkodifikaciju savremenog sveta, mane kapitalizma ili naše mode, kao i afektivne parčiće koje kroje moderna kompjuterizovana društva, omogućava da se artikuliše jedna manje ili više sistematična, celovita kritika uspostavljenog poretka, njegovih diskursa, prihvaćenih himera. Zombijevska ontologija iznova otkriva prostore intimnosti koji su zatrpani ispod savremenih tehnoafektivnih paradigmi, masovne propagande i hiperpotrošnje koja je izmakla svakoj kontroli.
"Čitalac će možda potragu za zombijima u ovoj knjizi okončati suočavanjem sa ogledalom, te će u slici tih večno gladnih hodajućih mrtvaca prepoznati svoj vlastiti deformisani lik, sve ono što je mislio da je njegovo sada, biće viđeno u stanju raspadanja zbog dejstva jedne druge kuge, mnogo bolje prikrivene od kuge svih leševa ovog sveta što ustaju iz zemlje, ali podjednako pogubne, koja pretpostavlja razvoj jednog novog afektivnog i medijskog kapitalizma kojem prisustvujemo širom otvorenih očiju."
Iz Uvoda

Knjiga Britanske studije kulture prati dinamiku savremene britanske kulture nastojeći da identifikuje njene nove konfiguracije i putanje kojima bi se mogla kretati u budućnosti, počev od onih koje oblikuje kolonijalno nasleđe nacije, pa do onih koje su rezultat novih formi kulturne politike - etničke, potrošačke, politike regije i zaštite životne sredine.

Knjiga sadrži preko trideset eseja u kojima stručnjaci za date oblasti raspravljaju o gotovo svim aspektima kulture i identiteta u savremenoj Britaniji, analizirajući promene te kulture i identiteta u kontekstu globalizacije. Uvodni deo knjige posvećen je različitim koncepcijama "britanstva" i identiteta, uključujući engleski, škotski, irski, velški, britansko-azijski i crnački identitet. U drugom delu se zatim analizira odnos između tradicije i nasleđa u savremenoj kulturi, dok je u završnom delu dat pregled različitih životnih stilova, potkultura i kulturnih politika koje na mnogo načina preoblikuju savremena značenja prideva "britanski".

Svi govore o etici. Poslovna, sportska, etika medija, medicinska etika... Ovaj pojam postoji i usvakodnevnom životu. Njegov smisao međutim često je nejasan. Da li je to, jednostavno, moral? Ili stvaranje novih pravila? I ko o tome razmišlja? Stručnjaci ili svi mi?
Rože-Pol Droa pristupačnim stilom i jezikom govori o istorijatu ove reči. Na pedagoški način ističe uticaj religijskih verovanja i filozofskih analiza. Još od antičkih mudraca pa do bioetike sutrašnjice perspektive su se menjale. Ali, zaključak ostaje isti: etika je briga o drugima.
Etika objašnjena svima nudi savremen pogled na veoma važnu društvenu temu koja se tiče čitavog čovečanstva i opstanka humanih vrednosti. Zbog toga je ova knjižica izuzetno korisna za sve nastavnike, profesore, roditelje i mlade ljude radoznalog duha čije kritičko mišljenje i sud treba razvijati od malih nogu. Idealan materijal za obradu gradiva iz građanskog vaspitanja, ili kao dopunska lektira za đake koji se interesuju za filozofiju i nauku (uzrasta od 14 godina). Ova knjiga može biti i sjajan vodič u savremenu evropsku misao o građanskoj odgovornosti.
Rože-Pol Droa, filozof, pisac, ekspert u Nacionalnom centru za naučno istraživanje, član je Nacionalnog etičkog saveta za nauku i zdravlje.

U raspodeli uloga učestvuju Adolf Hitler i Herman Gering, Gertruda Stajn i Mark Šagal, ali i umetnici, od Leonarda da Vinčija do Pabla Pikasa. A priča ispričana u ovoj impresivno dokumentovanoj knjizi, prožeta uzbudljivom neizvesnošću, tiče se rata Trećeg rajha protiv evropske kulture i herojskih napora Saveznika da je očuvaju.
Od nacističkog istrebljenja „degenerisane umetnosti“ i Geringovih ekstravagantnih kupovina u okupiranom Parizu do gotovo pogibeljne evakuacije Mona Lize iz Pariza (pri čemu su se za njom i doslovno rušili mostovi) i neumornog spasavanja neprocenjivog blaga u oslobođenoj Italiji, Otmica Evrope je podrobna povest pohlepe i licemerja na jednoj strani i heroizma na drugoj, spoj izvanredne učenosti i vratolomnog tempa trilera.

Svetsko more čini 99 procenata životnog prostora na planeti. Ako saberete sve kopnene površine i uski pojas atmosfere što održava stvorenja koja udišu vazduh, ukupno ćete dobiti samo jedan procenat područja u kojima život na planeti može da opstane. Ostatak je u okeanu.
Ono što je značajno jeste dubina okeana. Tu ukupnu zapreminu, sa svojom ogromnom biološkom važnošću, Alana Mičel naziva dubinama, trećom dimenzijom, izvorom celokupnog života na planeti.
Putujući po svetu – od australijskog Velikog koralnog grebena do Meksičkog zaliva, Kine i Zanzibara – Alana Mičel otkriva krizu koja stalno raste ispod talasa svetskog mora i njene posledice za budućnost života na planeti.

Šta je to „Zapad“? Ovu reč srećemo svuda, od istorijskih knjiga do televizijskog dnevnika, ali ona ima toliko značenja da je često nejasna i može da nas zbuni. Je li to geografska oblast? Kad se kaže Zapad da li se misli na Evropu? Ili na Ameriku? Možda i na jedno i na drugo? Ili su to sve bogate zemlje sveta zajedno? Da li je to ekonomski sistem? Oblik društvenog uređenja? Moral? Neka religija, način života, stanje duha? Treba li se radovati tome što postoji Zapad, ili za to nema razloga? Gde je danas Zapad? Na nekim delovima planete? Ili je zauzeo celu planetu i postao „globalan“? Da bi se prevazišle ove zbunjujuće predstave i maglovite ideje koje su ponekad izvor sukoba i nasilja, treba rasvetiliti ova pitanja. To je cilj ovog dela.

Evo jedne knjižice koja će sigurno oduševiti mlade. Ne samo zato što im jasno govori o stanju planete – što je tema o kojoj se još ne govori u školi, a nema je ni u štampi ni na televiziji – već pre svega zato što se neophodna revolucija misli tiče upravo njih. Zagrevanje naše planete i nestanak naſte iz rezervi koje su pri kraju sve će promeniti: način stanovanja, transport, ishranu, zanimanja, način života i potrošnje. Ako se ništa ne učini, stručnjaci kažu da nas prvo očekuje ekološka, a zatim i društvena katastrofa. Sasvim je jasno, međutim, da to može biti i sjajna prilika da se oslobode mašta i kreativnost, da svako dobro razmisli o smislu svog budućeg zanimanja. Hoće li današnji roditelji, „zavisnici od naſte“, imati decu koja mogu bolje da sagledaju budućnost i budu mudrija? Ova knjiga može tome da doprinese.

Nova nauka o ljudskim odnosima

Knjiga Emocionalna inteligencija bila je fenomen – više od godinu dana nalazila se na spisku bestselera Njujork tajmsa – i prodata je u preko pet miliona primeraka širom sveta. Sad je pred čitaocima Socijalna inteligencija, jednako uzbudljiva studija istog autora, u kojoj je Danijel Goleman opet napisao samosvojnu sintezu najnovijih nalaza u biologiji i neuronauci, otkrivajući da smo „ožičeni za povezivanje“ i da to ima neslućeno dubok uticaj na naše odnose u svim oblastima života

Mnogo više nego što smo toga svesni, naši svakodnevni susreti – s roditeljima, bračnim drugom, šefom, pa i neznancima, oblikuju naš mozak i, na povoljan ili loš način, utiču na ćelije u čitavom našem telu – sve do nivoa gena. U Socijalnoj inteligenciji Danijel Goleman istražuje tu novu nauku i ukazuje na njene zapanjujuće implikacije po naš interpersonalni svet. Najbitnije otkriće: oblikovani smo za društvenost te se neprestano upuštamo u „neuronski balet“ koji nas povezuje s ljudima oko nas.

Sada je postalo sasvim jasno da su nam nadohvat ruke sve alatke neophodne da prevaziđemo klimatsku krizu. Jedini sastojak koji nam nedostaje jeste kolektivna volja.
Ako se shvati na pravi način, klimatska kriza predstavljaće jedinstvenu priliku za konačno otklanjanje mnogih dugotrajnih, a zanemarivanih uzroka patnje i bede, i stvaranje uslova da život budućih naraštaja bude zdraviji i napredniji, s većim izgledima na uspeh svakog novog pokolenja u potrazi za srećom.
Naš izbor na jednom mestu okuplja sva najefikasnija rešenja koja su nam u ovom trenutku na raspolaganju, i koja će, tako udružena, rešiti krizu. Cilj knjige jeste da depolitizuje ovo pitanje koliko god je to moguće i da inspiriše čitaoce da nešto preduzmu - ne samo na individualnom nivou već učešćem u političkim procesima u okviru kojih će se svaka zemlja, i svet kao celina, suočiti sa izborom koji je pred nama.

Čak i u vreme strahovitih savezničkih bombardovanja Nemačke, Hitler je ubeđeno tvrdio da su uništeni domovi i izgubljeni ljudski životi beznačajni spram gubitka kulturnog blaga. Bar je, na taj način, nacistička propaganda upućivala poruku da nikakvo varvarsko razaranje ne može uspeti da slomi „firerov" umetnički duh. Poimanje smisla takvog stava započinje s razumevanjem knjige Kultura i politika.
Ova opčinjavajuća knjiga, izuzetna ne najmanje i zbog neupitne objektivnosti svog autora, govori o spornoj, katastrofičnoj, tako nemačkoj, navici da vrednuje kulturna dostignuća iznad svega drugog i da kulturu posmatra kao plemenitu zamenu za politiku. Volf Lepenis ispituje kako je ta tendencija uticala na nemačku istoriju od kasnog osamnaestog veka do danas.
On navodi da je nemačko uzdizanje umetnosti iznad politike suštinsko za razumevanje posebne prirode nacizma: činjenica je da su i Hitler, kao i mnogi drugi iz njegove okoline, bili neostvareni umetnici i frustrirani intelektualci koji su, reklo bi se, upražnjavali politiku kao medijum kojim su zamenjivali umetnost.
U nizu istorijskih, intelektualnih, književnih i umetničkih esejističkih vinjeta punih iznuđenih aforizama, ova knjiga širokog zamaha poseban prostor daje Geteu i Tomasu Manu, ali nam autor skreće pažnju i na vrlo različite ličnosti - od Novalisa,
Volta Vitmena, Lea Štrausa do Alana Bluma.
Ona govori o nemačkoj opsednutosti kulturom i kako je osećaj kulturne superiornosti i omalovažavanja politike uticao na njene odnose sa drugim zemljama, posebno sa SAD, Britanijom i Francuskom.

Slatko-gorka istorija šećera pronicljivo je i provokativno istraživanje o proizvodu u kojem većina nas svakodnevno uživa, a o kojem, ipak, tako malo znamo. Ona otkriva kako je šećer izmenio prirodu obedovanja u devetnaestom veku, podstakao industrijsku revoluciju, proizveo nov i brutalan oblik ropstva, afrikanizovao polja šećerne trske u Novom svetu, a kasnije zamenio oslobođene crnce radnicima po ugovoru iz Indije i Kine. Slatko-gorka istorija šećera objašnjava kako su proizvodi od šećera poput sladoleda i šećerne vune pokrenuli revoluciju brze hrane početkom dvadesetog veka i učinili takvu ishranu društveno prihvatljivom.

Zadivljujući istraživački rad i suvereno pisanje čine Slatko-gorku istoriju šećera jednako dopadljivom i sveobuhvatnom. Prateći istoriju šećera do današnjih dana, ova knjiga pruža uvid u način na koji još uvek trošimo šećer i količine u kojima to činimo; ona govori o tome da je prisilni rad i dalje prisutan u mnogim zemljama gde se proizvodi šećer, kako se šećerna trska i šećerna repa bore s novim generacijama zaslađivača, o novim upotrebama šećera, kao i o činjenici da šećer može biti i koristan i štetan po životnu okolinu.

Iako je u njoj predstavljena čitava paleta jela sa južnoslovenskih prostora, knjiga Kuvanje pod drugim zvezdama je mnogo više od kuvara. Ona je omaž porodici, zavičaju, detinjstvu. Nostalgičan prema starim vremenima, autor vraća aromu iščezlog sveta oživljavanjem tih ukusa i mirisa. Ove priče o jelima su i pripovesti o autorovom odrastanju i putovanjima, mogu se čitati i kao kulturološka studija, a obogaćene su i neobičnim pojedinačnim ljudskim sudbinama.

Naslov ove knjige ukazuje na značajnu ulogu i visoko mesto koje autor pridaje kulturi ishrane. Knjiga je, naime, posvećena svim onim anonimnim gastronomskim stvaraocima, ne samo iz njegove rodne Koruške, već i iz cele bivše Jugoslavije, koji sami nisu nikada „posezali za zvezdama“, ali su ipak učinili da jednostavna hrana, naročito hrana našeg detinjstva i naše prošlosti, zasvetli poput zvezda na nebu naših uspomena.

Iz Predgovora Zlatka Krasnog