DOMAĆE KNJIGE
Filters
kreativna-radionica-balkan
155 proizvodi
Obriši sve
%
10%
DOMAĆI ROMAN
1.188,00 RSD
1.320,00 RSD
0,00 RSD
Mi svojim gresima, oni svojim zlodelima – pokidali smo ogrlicu od bisera vlastite sudbine. Rasuti biseri svuda oko nas a mi koračamo kroz život.
Padamo, ustajemo, posrćemo, skrećemo sa pravog puta a duša nam od bisera do bisera izgubljena luta tražeći oproštaj, tražeći luku mira dok neka tuđa muzika nad našim krovovima uporno svira.
A kad odu svi, kad odemo i mi, na kraju ostaje samo ljubav. Samo od nas zavisi da li smo je sačuvali ili prodali...
Kad god mi ukradu san, ja izmislim novi i lepši. Ne mogu oni toliko da kradu, koliko ja umem da sanjam...
Padamo, ustajemo, posrćemo, skrećemo sa pravog puta a duša nam od bisera do bisera izgubljena luta tražeći oproštaj, tražeći luku mira dok neka tuđa muzika nad našim krovovima uporno svira.
A kad odu svi, kad odemo i mi, na kraju ostaje samo ljubav. Samo od nas zavisi da li smo je sačuvali ili prodali...
Kad god mi ukradu san, ja izmislim novi i lepši. Ne mogu oni toliko da kradu, koliko ja umem da sanjam...
%
10%
POEZIJA
792,00 RSD
880,00 RSD
0,00 RSD
Mnogi značajni ljudi su pokušali da definišu i objasne šta je u stvari poezija?
Neki su je nazivali brodom ljubavi, a neki su smatrali da je njena britka reč najsavršenije oružje, ali ipak, mislim da je poezija ono što ostane u čoveku, kad se sve raspadne i razbije u najsitnije komade. Svi ti komadići su niz isprepletenih, uzvišenih emocija koje pesnik izglanca, pa tako istančano i čisto iznese ispred čitaoca.
Da bi došao do uzvišenosti emocija, moraš bos gaziti kroz užarenu lavu, moraš sići do samih vrata pakla, a ne preći granicu i kada svako slovo u pesmi suzom ispereš, e tad, kad dušu ogoliš, nastane pesma...
Poezija nije džabe ženskog roda, ona je kao žena. nežna, krhka, a u isto vreme britka, čak i ubitačna... Poezija ‒ večita težnja ka savršenom.
Neki su je nazivali brodom ljubavi, a neki su smatrali da je njena britka reč najsavršenije oružje, ali ipak, mislim da je poezija ono što ostane u čoveku, kad se sve raspadne i razbije u najsitnije komade. Svi ti komadići su niz isprepletenih, uzvišenih emocija koje pesnik izglanca, pa tako istančano i čisto iznese ispred čitaoca.
Da bi došao do uzvišenosti emocija, moraš bos gaziti kroz užarenu lavu, moraš sići do samih vrata pakla, a ne preći granicu i kada svako slovo u pesmi suzom ispereš, e tad, kad dušu ogoliš, nastane pesma...
Poezija nije džabe ženskog roda, ona je kao žena. nežna, krhka, a u isto vreme britka, čak i ubitačna... Poezija ‒ večita težnja ka savršenom.
%
10%
DOMAĆI ROMAN
792,00 RSD
880,00 RSD
0,00 RSD
Polje irisa je filozosko-ljubavni roman Ramone Žugić u kome glavna junakinja, Kasija, prelazi težek, ali nužan put do samospoznaje. Taj put podrazumeva harmonizovanje i suočavanje sa sopstvenom senkom, u okviru koje se kriju najmračniji i emotivno najdubljivi slojevi ličnosti, poput strahova. Kasija je svoju senku personalizovala, ona je Iris, neznatno je starija od nje, jer se senka prenosi kroz generacije, ali tokom puta samospoznaje komunicira sa njom:
Iskušenjima jačamo, rastemo ili padamo, ali jedno je važno, a to je da uvek sami biramo. Ako se nekada nađeš u dilemi da li da nešto učiniš, seti se da je najvažnije da osetiš ljubav da želiš i veruješ. Ako osetiš gnev i mržnju, tada gubiš priliku da biraš. Ne dozvoli da budeš rob crnila, tuđeg greha, voli i budi slobodna!
Taj lep osećaj ljubavi Kasija kao devojčica oseća u svojoj porodici, prema sestri, ali i prema biljkama i cveću. Simbolično, svi ženski likovi ovog romana su dobili imena po vrstama cveća: Jasmin, Iris, Ljiljana… U Kini se cvet Iris smatra simbolom jasne i sofisticirane komunikacije.
"Prirodu smo dobili na dar, a ne da bismo je krotili, sputavali. Ona je večna i nikada neće prestati da postoji, jer se menja po sopstvenim pravilima, iznova raste i razvija se. Svevišnji je verovao dok je stvarao misleće koji ne veruju jer misle ‒ prisetila se Naninih reči i odjednom snažno poželela da je tu pored nje. Čovek je onoliko mali koliko misli da može da menja velike stvari ‒ pomislila je. I nije ništa drugo do slike u sadašnjem trenutku. Čovek nije ništa dok ne pripada prirodi, dok je ne oseti u sebi."
To je bio prvi nivo na putu ka samospoznaji, bilo je potrebno da shvati i živi u saglasju sa prirodom, koji je Kasija prešla u okrilju svoje porodice. Ubrzo je počeo rat, međuljudski odnosi su se pokvarili, a Kasija sve događaje povezuje sa prirodom pa je metaforu „Oluje”, kako je nazvana operacija kojom je hiljade Srba iseljeno iz Hrvatske, proširila na celokupnu radnju. U toj konfuziji i metežu, nikom ko je rastao i sazrevao nije bilo lako.
Drugi nivo puta junakinja ovog romana prevazilazi sama, otiskuje se u nepoznato, u potrazi za planinom, koja je samo simbol, prepreka, koja se mora dostići i prevazići. Na tom nivou susreće Nevu, koja takođe voli cveće i živi asketskim životom zbog neuzvraćene ljubavi. I od nje će Kasija dosta naučiti:
Znaš, Kasija, filozofiju prvo moraš da osetiš u sebi kao zov, kao konflikt iz koga nastaje bezbroj pitanja, slutnji i nedoumica, a onda da izgradiš sopstvenu, u koju ćeš da veruješ. Tek kada stvoriš sopstvene obrasce, počinješ da živiš sama svoj život, na putu do osećanja istinske sreće. Ona neće zaobići nikoga ko veruje.
Svest da se dobro dobrim vraća i da svako treba da bira sopstvenu filosofiju je ohrabrila Kasiju, ali je nije oslobodila sopstvenih strahova. Neva je bila sposobna da deli dobro i ljubav i zbog toga je bila nagrađena, vratila joj se njena ljubav, a Kasiji je ostavila kuću, slike i knjige da prezimi. Teško je tada bilo Kasiji, ali je ipak smogla snage da s proleća nastavi put.
Na trećem nivou puta dolazi do simboličnog ljubavnog susreta sa Viktorom, sa kojim će se spojiti tek u povratku, nakon što se suoči sa svojom senkom (Iris) i obave bitan razgovor:
‒ Ako sam dobro shvatila, za život bez straha je potrebna ljubav. Sa druge strane, da li to znači da ću, kada se oslobodim straha, biti kao i oni drugi koji ne osećaju? Može li se ogrubeti?
‒ Tada ćeš prestati da meriš bilo šta. Ljubav je najviši oblik zrelosti duše, ona je savršenstvo kome težimo od rođenja. Vidiš u dnu planine prelepu obalu, ukrašenu palmama?
Shvativši da je ljubav esencija svega i jedino sredstvo pomoću koga se prevazilaze prepreke, rasteretila se i harmonizovala, postala jača i rešila da se vrati svom životu. Na povratku je srela Viktora i ostvarila ljubav. Mračni delovi senke su se preneli na njenu najstariju ćerku, ali je ona, ojačana ljubavlju vičnija i spremnija da joj pomogne.
Nemojte se plašiti suočavanja sa sopstvenom senkom. Teško je, ali je nužno da se odvažite na taj korak. Čitanje ovog romana će pomoći u tome, kao i da shvatite svrhu i poentu života, jer: Srdnja je vera u sopstvenu nemoć, a prava nemoć je vera u pravo na srdnju!
I nemojte se srditi zbog bilo čega što vam je dodeljeno, lepota je u različitosti, već širite i delite ljubav, pa neka cveta hiljadu cvetova, shvatićete zašto je to važno, kada pročitate ovo Polje irisa Ramone Žugić. - Marina Đenadić
Iskušenjima jačamo, rastemo ili padamo, ali jedno je važno, a to je da uvek sami biramo. Ako se nekada nađeš u dilemi da li da nešto učiniš, seti se da je najvažnije da osetiš ljubav da želiš i veruješ. Ako osetiš gnev i mržnju, tada gubiš priliku da biraš. Ne dozvoli da budeš rob crnila, tuđeg greha, voli i budi slobodna!
Taj lep osećaj ljubavi Kasija kao devojčica oseća u svojoj porodici, prema sestri, ali i prema biljkama i cveću. Simbolično, svi ženski likovi ovog romana su dobili imena po vrstama cveća: Jasmin, Iris, Ljiljana… U Kini se cvet Iris smatra simbolom jasne i sofisticirane komunikacije.
"Prirodu smo dobili na dar, a ne da bismo je krotili, sputavali. Ona je večna i nikada neće prestati da postoji, jer se menja po sopstvenim pravilima, iznova raste i razvija se. Svevišnji je verovao dok je stvarao misleće koji ne veruju jer misle ‒ prisetila se Naninih reči i odjednom snažno poželela da je tu pored nje. Čovek je onoliko mali koliko misli da može da menja velike stvari ‒ pomislila je. I nije ništa drugo do slike u sadašnjem trenutku. Čovek nije ništa dok ne pripada prirodi, dok je ne oseti u sebi."
To je bio prvi nivo na putu ka samospoznaji, bilo je potrebno da shvati i živi u saglasju sa prirodom, koji je Kasija prešla u okrilju svoje porodice. Ubrzo je počeo rat, međuljudski odnosi su se pokvarili, a Kasija sve događaje povezuje sa prirodom pa je metaforu „Oluje”, kako je nazvana operacija kojom je hiljade Srba iseljeno iz Hrvatske, proširila na celokupnu radnju. U toj konfuziji i metežu, nikom ko je rastao i sazrevao nije bilo lako.
Drugi nivo puta junakinja ovog romana prevazilazi sama, otiskuje se u nepoznato, u potrazi za planinom, koja je samo simbol, prepreka, koja se mora dostići i prevazići. Na tom nivou susreće Nevu, koja takođe voli cveće i živi asketskim životom zbog neuzvraćene ljubavi. I od nje će Kasija dosta naučiti:
Znaš, Kasija, filozofiju prvo moraš da osetiš u sebi kao zov, kao konflikt iz koga nastaje bezbroj pitanja, slutnji i nedoumica, a onda da izgradiš sopstvenu, u koju ćeš da veruješ. Tek kada stvoriš sopstvene obrasce, počinješ da živiš sama svoj život, na putu do osećanja istinske sreće. Ona neće zaobići nikoga ko veruje.
Svest da se dobro dobrim vraća i da svako treba da bira sopstvenu filosofiju je ohrabrila Kasiju, ali je nije oslobodila sopstvenih strahova. Neva je bila sposobna da deli dobro i ljubav i zbog toga je bila nagrađena, vratila joj se njena ljubav, a Kasiji je ostavila kuću, slike i knjige da prezimi. Teško je tada bilo Kasiji, ali je ipak smogla snage da s proleća nastavi put.
Na trećem nivou puta dolazi do simboličnog ljubavnog susreta sa Viktorom, sa kojim će se spojiti tek u povratku, nakon što se suoči sa svojom senkom (Iris) i obave bitan razgovor:
‒ Ako sam dobro shvatila, za život bez straha je potrebna ljubav. Sa druge strane, da li to znači da ću, kada se oslobodim straha, biti kao i oni drugi koji ne osećaju? Može li se ogrubeti?
‒ Tada ćeš prestati da meriš bilo šta. Ljubav je najviši oblik zrelosti duše, ona je savršenstvo kome težimo od rođenja. Vidiš u dnu planine prelepu obalu, ukrašenu palmama?
Shvativši da je ljubav esencija svega i jedino sredstvo pomoću koga se prevazilaze prepreke, rasteretila se i harmonizovala, postala jača i rešila da se vrati svom životu. Na povratku je srela Viktora i ostvarila ljubav. Mračni delovi senke su se preneli na njenu najstariju ćerku, ali je ona, ojačana ljubavlju vičnija i spremnija da joj pomogne.
Nemojte se plašiti suočavanja sa sopstvenom senkom. Teško je, ali je nužno da se odvažite na taj korak. Čitanje ovog romana će pomoći u tome, kao i da shvatite svrhu i poentu života, jer: Srdnja je vera u sopstvenu nemoć, a prava nemoć je vera u pravo na srdnju!
I nemojte se srditi zbog bilo čega što vam je dodeljeno, lepota je u različitosti, već širite i delite ljubav, pa neka cveta hiljadu cvetova, shvatićete zašto je to važno, kada pročitate ovo Polje irisa Ramone Žugić. - Marina Đenadić
%
10%
DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE
2.574,00 RSD
2.860,00 RSD
0,00 RSD
Zbornik u kom je uvršteno 168 autora iz regiona i regionalne dijaspore. Nada kao tema, dok je univerzalnost forme glavni adut i ovog zbornika, zato u njemu ima različitih radova, od poezije i haikua, do kratkih priča, aforizama, misli, dnevničkih zapisa, slika, fotografija, karikatura, klipova za QR kod…
%
10%
ASERTIVNOST I MOTIVACIJA domaći autori
990,00 RSD
1.100,00 RSD
0,00 RSD
Ova knjiga sadrži deset bezvremenskih elemenata čiji sklop i celina čine univerzalnu formulu za uspeh. Formula koja će vam pomoći da postavite i veoma brzo postignete svoje ciljeve. Doći ćete do odgovora na pitanje kako postati uspešan i živeti život kakav ste oduvek želeli?
To su pravila i strategije koje uspešni ljudi širom sveta već primenjuju, kako bi ostvarili svoje snove, živeli zdravije, uticali pozitivno na sebe i svoju sredinu. Primena tih pravila i strategija mi je omogućila da prevaziđem svaku prepreku koja se pojavila na putu, postignem svaki cilj koji sam postavio i da živim srećniji i ispunjeniji život.
Čitajući ovu knjigu, naučićete: kako da postavite i postignete ciljeve, da stvorite i održite neophodnu motivaciju i energiju, potom kako da živite zdravije, zatim kako da privučete i postignete sve ono što želite, ali i da upoznate ceo proces svih neophodnih koraka do uspeha.
Primenite znanje, strategije i savete iz ove knjige, i obećavam vam, vaš život će se značajno promeniti na bolje, napredovaćete i postaćete uspešni.
Preneo sam moje lično iskustvo, proverene strategije, sažeto znanje, savete uspešnih, kao i mnoge druge naučne činjenice, koje će vam pomoći da razumete kako da postignete sve ono što želite i kako da postanete uspešni.
Saša Janković
To su pravila i strategije koje uspešni ljudi širom sveta već primenjuju, kako bi ostvarili svoje snove, živeli zdravije, uticali pozitivno na sebe i svoju sredinu. Primena tih pravila i strategija mi je omogućila da prevaziđem svaku prepreku koja se pojavila na putu, postignem svaki cilj koji sam postavio i da živim srećniji i ispunjeniji život.
Čitajući ovu knjigu, naučićete: kako da postavite i postignete ciljeve, da stvorite i održite neophodnu motivaciju i energiju, potom kako da živite zdravije, zatim kako da privučete i postignete sve ono što želite, ali i da upoznate ceo proces svih neophodnih koraka do uspeha.
Primenite znanje, strategije i savete iz ove knjige, i obećavam vam, vaš život će se značajno promeniti na bolje, napredovaćete i postaćete uspešni.
Preneo sam moje lično iskustvo, proverene strategije, sažeto znanje, savete uspešnih, kao i mnoge druge naučne činjenice, koje će vam pomoći da razumete kako da postignete sve ono što želite i kako da postanete uspešni.
Saša Janković
%
10%
DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Ono što se posle pročitane zbirke može primetiti jeste da joj naziv „Kontrapunkt“ zaista pristaje, jer bi svaka priča iz ove zbirke u podnaslovu komotno mogla da ima reč kontra.
Tako bi uvodna priča Striptiz u podnaslovu mogla da ima reč „kontrast“ – svetla i tame, dobra i zla, pravednog i nepravednog, logičnog i nelogičnog, moralnog i fizičkog. Drugoj priči Kviz pristajao bi podnaslov „kontradikcija“ – bila bi to kontradikcija u odnosu na polaznu pretpostavku da će mladi učiti na greškama starijih. Treća priča Dobrovoljac je priča o kontraherojima i o tome da je pravo herojstvo braniti sebe od drugih, a čojstvo druge od sebe. Osnova četvrte priče Povratak je kontrapozicija – posleratni rat pojedinca sa samim sobom. Kontroverzna peta priča Burma je priča o kontriranju na svim nivoima civilizacijskog razvoja. U osnovi šeste priče Pljačka je kontratežnja učmalom životu bez smisla. U poslednjoj, sedmoj priči Promocija, promoviše se glavni junak u kontrasvetu.
Uočljivo je da likovi nemaju imena, kao i to da nema vremenske ni prostorne odrednice – tako da ove priče mogu svugde i svakom da se dogode. Postoji, doduše, labava vremenska odrednica preko ratova – ali imajući u vidu ratove koji su bili, koji su trenutno aktuelni i one koji su upravo u pripremi, takva vremenska odrednica je totalno neupotrebljiva. A osim toga, ličnih ratova ima čak i više nego „pravih“; poruka o nepotrebnosti i jednih i drugih istinita je baš koliko je i izvikana.
Ono što se na kraju čitanja zbirke ne može primetiti je da su priče pisane kontraredosledom: prvo je pisana poslednja priča, a poslednjenapisana je prva priča; tako su karakterne osobine likova dobile primat nad hronološkim sledom događaja.
Prilikom pisanja bilo kakvog teksta, hteo on to ili ne, svaki autor ogoli deo sebe unoseći nešto autobiografsko. Umetnost je navesti čitaoca da za stvarne događaje pomisli da su izmišljeni i obrnuto; isto važi i za likove. U ovoj zbirci stvarni i izmišljeni događaji prepliću se sa stvarnim i izmišljenim likovima kao akterima. Na taj način se dobila mešavina autobiografskog i fiktivnog na nivou svake pojedinačne priče, jednog pasusa, a često i na nivou jedne rečenice.
Dragan Vasić
Tako bi uvodna priča Striptiz u podnaslovu mogla da ima reč „kontrast“ – svetla i tame, dobra i zla, pravednog i nepravednog, logičnog i nelogičnog, moralnog i fizičkog. Drugoj priči Kviz pristajao bi podnaslov „kontradikcija“ – bila bi to kontradikcija u odnosu na polaznu pretpostavku da će mladi učiti na greškama starijih. Treća priča Dobrovoljac je priča o kontraherojima i o tome da je pravo herojstvo braniti sebe od drugih, a čojstvo druge od sebe. Osnova četvrte priče Povratak je kontrapozicija – posleratni rat pojedinca sa samim sobom. Kontroverzna peta priča Burma je priča o kontriranju na svim nivoima civilizacijskog razvoja. U osnovi šeste priče Pljačka je kontratežnja učmalom životu bez smisla. U poslednjoj, sedmoj priči Promocija, promoviše se glavni junak u kontrasvetu.
Uočljivo je da likovi nemaju imena, kao i to da nema vremenske ni prostorne odrednice – tako da ove priče mogu svugde i svakom da se dogode. Postoji, doduše, labava vremenska odrednica preko ratova – ali imajući u vidu ratove koji su bili, koji su trenutno aktuelni i one koji su upravo u pripremi, takva vremenska odrednica je totalno neupotrebljiva. A osim toga, ličnih ratova ima čak i više nego „pravih“; poruka o nepotrebnosti i jednih i drugih istinita je baš koliko je i izvikana.
Ono što se na kraju čitanja zbirke ne može primetiti je da su priče pisane kontraredosledom: prvo je pisana poslednja priča, a poslednjenapisana je prva priča; tako su karakterne osobine likova dobile primat nad hronološkim sledom događaja.
Prilikom pisanja bilo kakvog teksta, hteo on to ili ne, svaki autor ogoli deo sebe unoseći nešto autobiografsko. Umetnost je navesti čitaoca da za stvarne događaje pomisli da su izmišljeni i obrnuto; isto važi i za likove. U ovoj zbirci stvarni i izmišljeni događaji prepliću se sa stvarnim i izmišljenim likovima kao akterima. Na taj način se dobila mešavina autobiografskog i fiktivnog na nivou svake pojedinačne priče, jednog pasusa, a često i na nivou jedne rečenice.
Dragan Vasić
%
10%
POEZIJA
891,00 RSD
990,00 RSD
0,00 RSD
Cvija Peranović Kojić nije novo ime na književnoj pozornici i već ste imali priliku da je upoznate kroz četiri objavljene knjige, od kojih su dve napisane za mališane, i da osetite deo njenog senzibiliteta.
Oni koji su upoznati bar sa delom njenog stvaralaštva osetiće povezanost autorke sa univerzumom i želju da traga za tim neistraženim, nerečenim, a univerzalnim u odnosima ljudi i prirode, čoveka i Svevišnjeg, na kraju autora i njegovog dela.
Novom knjigom koja je spoj poetskog i proznog izraza „Gradimo mostove sreće“ poetesa je nastavila tamo gde je prethodnim naslovima stala i nastavila sagu o drugoj strani života (Druga strana života) i potragu za univerzalnom
ljubavlju koja ne poznaje granice, ni prepreke (Gde ljubav spaja). Sama simbolika mostova u novoj knjizi nagovestiće centralni motiv njenog novog dela i dati neku vrstu odgo-vora na pitanje: kako sačuvati dušu u vremenu kada je to ljudsko, humano ustuknulo pred izazovima spoljnjeg, materijalnog sveta.
„Gradimo mostove sreće“ nije stereotipna zbirka poezije, već je nalik lirskom putokazu koji vas vodi kroz Scile i Haribde autorkinog hoda po dilemama – šta je uopšte sreća i kako premostiti dileme i izazove. Put će nam olakšati
tematskim ciklusima u kojima se smenjuju refleksije i emocije. Da bih čitaoce usmerila, ovde ću ih nabrojati: Gradimo mostove sreće; U željama je spas; Sjeme
bratstva, Hoće li čovjek progledati; Gdje ljubav živi, sreća snove sniva; I on je tu i Budi svoj.
Prvi ciklus nudi tu viziju, ključ, kako videti i napraviti most između dilema, problema i prevazići ih. Ima u stihovima ovog ciklusa mnogo poznavanja zena, samospoznaje, dosta Ničea i učenja Zaratustre.
Kad gajiš nadu,
nemoj da te sumnja boli!
Ponekad, sreća se rađa
gdje zaspali su snovi.
(Gradi mostove sreće)
Kada o mostovima priča kroz stih njen apel je , pre svega, da se oni ne smeju
rušiti:
Ne ruši mostove!
Mogu ti zatrebati.
Kad shvatiš zabludu svoju,
možda poželiš da se vratiš.
Ne ruši mostove!
Ne briši otiske stopala!
Vječnost je neizbrisiva,
a duša nikad ne spava.
Ne ruši mostove
Ključ zadovoljstva sobom i poimanja sreće je u samospoznaji, a to je jedini
most do ljudskog mira. Pesnikinja o tome govori kroz stih:
Život je lijep kad cijeniš sebe,
otpustiš sve što ti oduzima vrijeme,
što te sputava i nelagodu stvara
dok svrha tvog života u tebi spava.
(Život je vječan)
Sledeći ciklus U ŽELJAMA JE SPAS tematski ima nešto više lirske
naracije i tu je više intimnih pesama. Kada na tu temu piše, opet je vidljiv taj most
koji postavlja između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Imperativ autorke je da se
želja nikada ne sme zapretati, ni pokidati to emotivno tkivo koje te je za nekog
vezivalo.
Uvijek ću biti za tebe tu...
Samo poželi, ja pružiću ti ruku...
Skupljaću zvijezde na dlanu,
grliti mjesečinu mladu,
čuvati mjesto za nas
i našu mirnu luku.
Stajaću gdje niko nije...
Na hridima čarolije
skupljati morsku pjenu,
pretvarati u postelju bijelu,
i svaku kap rose
da prospem po usnulom tijelu.
(U željama je spas)
Autorka će svojim stihovima dotaći i motiv bivših emotivnih veza kada je
most srušen i samo njih dvoje znaju ima li nade da se ponovo izgradi. Čak i tu
želja, nada i volja mogu nešto da učine da sve ne bude samo prošlost.
Srešćemo se u ulici palih junaka,
bez broja i odredišta...
Imaćemo sebe i ovo vrijeme…
Imaćemo trenutak, čas i nas -
imaćemo sve i ništa,
blijedi pogled i nijema usta...
A misli k’o magla gusta,
lebdjeće svuda tražeći spas.
(Ulica slavnih)
Pesme ovog ciklusa stilski su jednostav-nije i sa refleksije i meditacija
poetesa prelazi na čist lirizam. U njima nema trećeg, univerzalnog, lica, već
dominiraju zamenice ja i ti koje ciklusu daju intimni pečat.
Možda te obeshrabri prisustvo moje...
Prikrij sve slabosti svoje,
nemoj se čuditi što me tu ima!
Možda samo čekam da prođe zima,
i neke zebnje što mi dušu more,
jer otpuštam propale snove.
(Vir)
Nećete sresti kod autorke mnogo stihova u kojima dominira pesimizam. Čak i
kada govori o takvim temama - ljubavi koja je prošla, osećamo prisustvo
dostojanstva i nema mestu sažaljenju. Možda i najlepši stihovi ovog cikusa su u
pesmi Zidovi duše:
Korakom novim cipele vučem...
Đonovi teški, al’ bolje je nego juče.
Danas sam živa, a juče umrla.
Da li sam ista ili osoba neka druga
što je isti bolovi muče?
I kada mislimo da mosta više nema, da je ona druga obala pomirenja daleko
, optimizam se opet vraća.
Dođi jednom, odvažno, hrabro…
Ne zaključavaj to blago
u srcu, u duši,
što ljubav ubija i guši.
Dođi jednoCvija Peranović Kojić nije novo ime na književnoj pozornici i već ste imali priliku da je upoznate kroz četiri objavljene knjige, od kojih su dve napisane za mališane, i da osetite deo njenog senzibiliteta. Oni koji su upoznati bar sa delom njenog stvaralaštva osetiće povezanost autorke sa univerzumom i želju da traga za tim neistraženim, nerečenim, a univerzalnim u odno-sima ljudi i prirode, čoveka i Svevišnjeg, na kraju autora i njegovog dela.
Novom knjigom koja je spoj poetskog i proznog izraza „Gradimo mostove sreće“ poetesa je nastavila tamo gde je prethodnim naslovima stala i nastavila
sagu o drugoj strani života (Druga strana života) i potragu za univerzalnom ljubavlju koja ne poznaje granice, ni prepreke (Gde ljubav spaja).
Sama simbolika mostova u novoj knjizi nagovestiće centralni motiv njenog novog dela i dati neku vrstu odgovora na pitanje: kako sačuvati dušu u vremenu kada je to ljudsko, humano ustuknulo pred izazovima spoljnjeg, materijalnog sveta.
Kad gajiš nadu,
nemoj da te sumnja boli!
Ponekad, sreća se rađa
gdje zaspali su snovi.
(Gradi mostove sreće)
Kada o mostovima priča kroz stih njen apel je , pre svega, da se oni ne smeju
rušiti:
Ne ruši mostove!
Mogu ti zatrebati.
Kad shvatiš zabludu svoju,
možda poželiš da se vratiš.
Ne ruši mostove!
Ne briši otiske stopala!
Vječnost je neizbrisiva,
a duša nikad ne spava.
Ne ruši mostove
Ključ zadovoljstva sobom i poimanja sreće je u samospoznaji, a to je jedini
most do ljudskog mira. Pesnikinja o tome govori kroz stih:
Život je lijep kad cijeniš sebe,
otpustiš sve što ti oduzima vrijeme,
što te sputava i nelagodu stvara
dok svrha tvog života u tebi spava.
(Život je vječan)
Oni koji su upoznati bar sa delom njenog stvaralaštva osetiće povezanost autorke sa univerzumom i želju da traga za tim neistraženim, nerečenim, a univerzalnim u odnosima ljudi i prirode, čoveka i Svevišnjeg, na kraju autora i njegovog dela.
Novom knjigom koja je spoj poetskog i proznog izraza „Gradimo mostove sreće“ poetesa je nastavila tamo gde je prethodnim naslovima stala i nastavila sagu o drugoj strani života (Druga strana života) i potragu za univerzalnom
ljubavlju koja ne poznaje granice, ni prepreke (Gde ljubav spaja). Sama simbolika mostova u novoj knjizi nagovestiće centralni motiv njenog novog dela i dati neku vrstu odgo-vora na pitanje: kako sačuvati dušu u vremenu kada je to ljudsko, humano ustuknulo pred izazovima spoljnjeg, materijalnog sveta.
„Gradimo mostove sreće“ nije stereotipna zbirka poezije, već je nalik lirskom putokazu koji vas vodi kroz Scile i Haribde autorkinog hoda po dilemama – šta je uopšte sreća i kako premostiti dileme i izazove. Put će nam olakšati
tematskim ciklusima u kojima se smenjuju refleksije i emocije. Da bih čitaoce usmerila, ovde ću ih nabrojati: Gradimo mostove sreće; U željama je spas; Sjeme
bratstva, Hoće li čovjek progledati; Gdje ljubav živi, sreća snove sniva; I on je tu i Budi svoj.
Prvi ciklus nudi tu viziju, ključ, kako videti i napraviti most između dilema, problema i prevazići ih. Ima u stihovima ovog ciklusa mnogo poznavanja zena, samospoznaje, dosta Ničea i učenja Zaratustre.
Kad gajiš nadu,
nemoj da te sumnja boli!
Ponekad, sreća se rađa
gdje zaspali su snovi.
(Gradi mostove sreće)
Kada o mostovima priča kroz stih njen apel je , pre svega, da se oni ne smeju
rušiti:
Ne ruši mostove!
Mogu ti zatrebati.
Kad shvatiš zabludu svoju,
možda poželiš da se vratiš.
Ne ruši mostove!
Ne briši otiske stopala!
Vječnost je neizbrisiva,
a duša nikad ne spava.
Ne ruši mostove
Ključ zadovoljstva sobom i poimanja sreće je u samospoznaji, a to je jedini
most do ljudskog mira. Pesnikinja o tome govori kroz stih:
Život je lijep kad cijeniš sebe,
otpustiš sve što ti oduzima vrijeme,
što te sputava i nelagodu stvara
dok svrha tvog života u tebi spava.
(Život je vječan)
Sledeći ciklus U ŽELJAMA JE SPAS tematski ima nešto više lirske
naracije i tu je više intimnih pesama. Kada na tu temu piše, opet je vidljiv taj most
koji postavlja između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Imperativ autorke je da se
želja nikada ne sme zapretati, ni pokidati to emotivno tkivo koje te je za nekog
vezivalo.
Uvijek ću biti za tebe tu...
Samo poželi, ja pružiću ti ruku...
Skupljaću zvijezde na dlanu,
grliti mjesečinu mladu,
čuvati mjesto za nas
i našu mirnu luku.
Stajaću gdje niko nije...
Na hridima čarolije
skupljati morsku pjenu,
pretvarati u postelju bijelu,
i svaku kap rose
da prospem po usnulom tijelu.
(U željama je spas)
Autorka će svojim stihovima dotaći i motiv bivših emotivnih veza kada je
most srušen i samo njih dvoje znaju ima li nade da se ponovo izgradi. Čak i tu
želja, nada i volja mogu nešto da učine da sve ne bude samo prošlost.
Srešćemo se u ulici palih junaka,
bez broja i odredišta...
Imaćemo sebe i ovo vrijeme…
Imaćemo trenutak, čas i nas -
imaćemo sve i ništa,
blijedi pogled i nijema usta...
A misli k’o magla gusta,
lebdjeće svuda tražeći spas.
(Ulica slavnih)
Pesme ovog ciklusa stilski su jednostav-nije i sa refleksije i meditacija
poetesa prelazi na čist lirizam. U njima nema trećeg, univerzalnog, lica, već
dominiraju zamenice ja i ti koje ciklusu daju intimni pečat.
Možda te obeshrabri prisustvo moje...
Prikrij sve slabosti svoje,
nemoj se čuditi što me tu ima!
Možda samo čekam da prođe zima,
i neke zebnje što mi dušu more,
jer otpuštam propale snove.
(Vir)
Nećete sresti kod autorke mnogo stihova u kojima dominira pesimizam. Čak i
kada govori o takvim temama - ljubavi koja je prošla, osećamo prisustvo
dostojanstva i nema mestu sažaljenju. Možda i najlepši stihovi ovog cikusa su u
pesmi Zidovi duše:
Korakom novim cipele vučem...
Đonovi teški, al’ bolje je nego juče.
Danas sam živa, a juče umrla.
Da li sam ista ili osoba neka druga
što je isti bolovi muče?
I kada mislimo da mosta više nema, da je ona druga obala pomirenja daleko
, optimizam se opet vraća.
Dođi jednom, odvažno, hrabro…
Ne zaključavaj to blago
u srcu, u duši,
što ljubav ubija i guši.
Dođi jednoCvija Peranović Kojić nije novo ime na književnoj pozornici i već ste imali priliku da je upoznate kroz četiri objavljene knjige, od kojih su dve napisane za mališane, i da osetite deo njenog senzibiliteta. Oni koji su upoznati bar sa delom njenog stvaralaštva osetiće povezanost autorke sa univerzumom i želju da traga za tim neistraženim, nerečenim, a univerzalnim u odno-sima ljudi i prirode, čoveka i Svevišnjeg, na kraju autora i njegovog dela.
Novom knjigom koja je spoj poetskog i proznog izraza „Gradimo mostove sreće“ poetesa je nastavila tamo gde je prethodnim naslovima stala i nastavila
sagu o drugoj strani života (Druga strana života) i potragu za univerzalnom ljubavlju koja ne poznaje granice, ni prepreke (Gde ljubav spaja).
Sama simbolika mostova u novoj knjizi nagovestiće centralni motiv njenog novog dela i dati neku vrstu odgovora na pitanje: kako sačuvati dušu u vremenu kada je to ljudsko, humano ustuknulo pred izazovima spoljnjeg, materijalnog sveta.
Kad gajiš nadu,
nemoj da te sumnja boli!
Ponekad, sreća se rađa
gdje zaspali su snovi.
(Gradi mostove sreće)
Kada o mostovima priča kroz stih njen apel je , pre svega, da se oni ne smeju
rušiti:
Ne ruši mostove!
Mogu ti zatrebati.
Kad shvatiš zabludu svoju,
možda poželiš da se vratiš.
Ne ruši mostove!
Ne briši otiske stopala!
Vječnost je neizbrisiva,
a duša nikad ne spava.
Ne ruši mostove
Ključ zadovoljstva sobom i poimanja sreće je u samospoznaji, a to je jedini
most do ljudskog mira. Pesnikinja o tome govori kroz stih:
Život je lijep kad cijeniš sebe,
otpustiš sve što ti oduzima vrijeme,
što te sputava i nelagodu stvara
dok svrha tvog života u tebi spava.
(Život je vječan)
%
10%
DOMAĆI ROMAN
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Jedna reč, ovde postavljena u naslov, u sebe obuhvata ne samo poruku ovog dela, ne samo njegovu simboliku, već i imenuje suštinsko u duhu jednog vremena. To vreme u filozofskom smislu živimo svi mi, savremenici ovog dela, ali njegove granice nisu tako oštre i snažno definisane.
Prevara i kao društvena pojava, ali i kao filozofski i egzistencijalni fenomen, jedan je od zajedničkih činilaca iskustava svih nas i momenat koji na neki način definiše svekoliko iskustvo sveta kroz istoriju.
Dragan Vasić u ovom romanu priču gradi na složenom sistemu unutrašnje motivacije, temeljeći semantičko bogatstvo na unutrašnjoj koherentnosti detalja. Književnost počiva upravo na detaljima, a Vasićev talenat ume da se nosi sa tim izazovom i iz reda u red, iz pasusa u pasus, plete priču koja bez detalja i njihovog prepoznavanja ne bi dostigla tu snažnu poentu koja tako gromko odjekuje u glavama čitalaca. Još jedan od izazova koji ovaj autor veoma uspešno prevladava je spuštanje snažne poruke u ravan u kojoj je čitaoci mogu doživeti, preživeti i protumačiti na takav način da ona u njihovom duhu ostavi snažan pečat. Složićemo se, to postižu samo ona književna dela koja su uspela i koja imaju u sebi moć da ostvare interakciju sa čitaocima na način da ona traje i nakon što se korice knjige zatvore.
Čari ove proze i njeni veliki dometi leže u činjenici da autor uvek sa životne pozornice u priču spušta fenomene koji su veoma aktuelni i koji snažno utiču na svakog čoveka, iako to nije uvek eksplicitno i primetno. Poruke koje nam kvalitetna književnost nudi uvek su univerzalne i mogu se uklopiti u iskustvo sveta uopšte, a ne samo u habitus čoveka određen geografskim, kulturnim ili drugim granicama. Veoma originalan potez autora u tom činu je izbegavanje imenovanja lokaliteta i junaka romana Prevareni, što je ujedno i njegova originalna poetička odlika. Tim postupkom likovi, događaji i simbolika dela postaju univerzalni i veoma lako prepoznatljivi u totalitetu sveta.
Tema koja izlazi u prvi plan u romanu Prevareni veoma je aktuelna. Sport, ne samo kao fenomen ravnopravnog takmičenja i prilike da najbolji zauzmu mesto na vrhu, već i kao fenomen koji nije imun na političke, socijalne i egzistencijalne odlike današnjeg života, postavlja se u prvi plan kao pozornica za priču koja u sebi nosi mnogo dublja interesovanja. Ta priča prodire u suštinu današnjeg sveta i njegovih humanističkih, etičkih i egzistencijalnih vrednosti koje su veoma upitne. Vidimo da granice dobra i zla, iskrene ljubavi i skrivene koristi nikada nisu ni čvrste ni jasne, da ne postoji nikakav kompas kao autoritet u odabiru ispravnog smera. Još više zabrinjava činjenica da se oko nas ne vrednuje čovekova priroda i
namera, njegova iskrenost ili neiskvarenost, već status, materijalna moć i određenje individue kao poznate ličnosti. Trgovina ljudskim talentom i njegovo porobljavanje, postavljanje nematerijalnih vrednosti u stroge okvire zakona i papirologije, koji preplavljuju egzistenciju čoveka 21. veka, udaljuju ga od njegove prirode, daju mu robnu vrednost i unižavaju njegovo dostojanstvo.
Polariteti dobra i zla, poštenog i pohlepe, iskrenosti i koristoljublja samo su deo složenog mozaika ove, na prvi pogled, jednostavne priče. U njoj nam je skrenuta pažnja i na to da se, uprkos svemu, velike i važne stvari mogu dogoditi i na društvenoj margini, koju čine anonimni ljudi čistog srca i plemenitih motiva. Dakle, u svom današnjem haosu i nepreglednim morima kalkulacija, preračunavanja koristi i materijalne dobiti, još uvek postoje pukotine koje dopuštaju da se prirodno stanje čovekovo ovaploti i zaseni svet čistom dobrotom i humanim vrednostima. Jedan od važnih motivskih slojeva ovog dela je i motiv žrtve, kojom se postaje, paradoksalno, baš onda kada za to nema nekih osnova. Odnosno, u onom trenutku kada čovek kao jedinka prestaje da bude poželjan za druge jer im ne donosi korist. To se može nazvati sudbinom, sticajem nesrećnih okolnosti ili bilo kojim drugim patetičnim imeniteljem, a zapravo, kako nam autor ukazuje u delu, reč je o mnogo strašnijem mehanizmu koji upravlja ljudskim sudbinama. Borba materijalističke civilizacije i onih koji još uvek nisu podlegli njenim pravilima velika je i beskrajna, možda čak nikada ni neće biti okončana.
Jedino što je u tome potrebno je divovska snaga, nada i želja, neodustajanje od sebe i svoje suštine. Čoveku zaista i ne preostaje ništa drugo.
Kao deo karaktera proze Dragana Vasića, koji se provlači kroz sva njegova dosadašnja ostvarenja, jeste duboka psihologizacija likova i opisa koji ih prate kroz priču. Ne samo da određenje prostora centra i periferije, statusnih simbola i odsustva istih utiče na doživljaj junaka, već ono prodire i dublje, u motiv sna i podsvesti koji nesumnjivo imaju velike uticaje na naše živote, a da toga nismo potpuno svesni. Taj postupak je još jedan korak ka humanizaciji ovog dela, a ne samo poetička igra veštog talenta koji priču ume da oblikuje originalno i na neočekivan način. Preokreti, mesta iznenađenja, po kojima su neke ranije generacije pisaca bile poznate, sa namerom da u čoveku proizvedu šok kako bi ga inicirale u stvaranje
značenjskih slojeva dela, našem autoru su prirodan postupak i lično obeležje. Takva poetička konzistentnost govori u prilog dubini stvaralačkog postupka, njegovom pažljivom oblikovanju i nedopuštanju da on izmakne pred izazovima koje pisanje u sebi nosi.
Prevara i kao društvena pojava, ali i kao filozofski i egzistencijalni fenomen, jedan je od zajedničkih činilaca iskustava svih nas i momenat koji na neki način definiše svekoliko iskustvo sveta kroz istoriju.
Dragan Vasić u ovom romanu priču gradi na složenom sistemu unutrašnje motivacije, temeljeći semantičko bogatstvo na unutrašnjoj koherentnosti detalja. Književnost počiva upravo na detaljima, a Vasićev talenat ume da se nosi sa tim izazovom i iz reda u red, iz pasusa u pasus, plete priču koja bez detalja i njihovog prepoznavanja ne bi dostigla tu snažnu poentu koja tako gromko odjekuje u glavama čitalaca. Još jedan od izazova koji ovaj autor veoma uspešno prevladava je spuštanje snažne poruke u ravan u kojoj je čitaoci mogu doživeti, preživeti i protumačiti na takav način da ona u njihovom duhu ostavi snažan pečat. Složićemo se, to postižu samo ona književna dela koja su uspela i koja imaju u sebi moć da ostvare interakciju sa čitaocima na način da ona traje i nakon što se korice knjige zatvore.
Čari ove proze i njeni veliki dometi leže u činjenici da autor uvek sa životne pozornice u priču spušta fenomene koji su veoma aktuelni i koji snažno utiču na svakog čoveka, iako to nije uvek eksplicitno i primetno. Poruke koje nam kvalitetna književnost nudi uvek su univerzalne i mogu se uklopiti u iskustvo sveta uopšte, a ne samo u habitus čoveka određen geografskim, kulturnim ili drugim granicama. Veoma originalan potez autora u tom činu je izbegavanje imenovanja lokaliteta i junaka romana Prevareni, što je ujedno i njegova originalna poetička odlika. Tim postupkom likovi, događaji i simbolika dela postaju univerzalni i veoma lako prepoznatljivi u totalitetu sveta.
Tema koja izlazi u prvi plan u romanu Prevareni veoma je aktuelna. Sport, ne samo kao fenomen ravnopravnog takmičenja i prilike da najbolji zauzmu mesto na vrhu, već i kao fenomen koji nije imun na političke, socijalne i egzistencijalne odlike današnjeg života, postavlja se u prvi plan kao pozornica za priču koja u sebi nosi mnogo dublja interesovanja. Ta priča prodire u suštinu današnjeg sveta i njegovih humanističkih, etičkih i egzistencijalnih vrednosti koje su veoma upitne. Vidimo da granice dobra i zla, iskrene ljubavi i skrivene koristi nikada nisu ni čvrste ni jasne, da ne postoji nikakav kompas kao autoritet u odabiru ispravnog smera. Još više zabrinjava činjenica da se oko nas ne vrednuje čovekova priroda i
namera, njegova iskrenost ili neiskvarenost, već status, materijalna moć i određenje individue kao poznate ličnosti. Trgovina ljudskim talentom i njegovo porobljavanje, postavljanje nematerijalnih vrednosti u stroge okvire zakona i papirologije, koji preplavljuju egzistenciju čoveka 21. veka, udaljuju ga od njegove prirode, daju mu robnu vrednost i unižavaju njegovo dostojanstvo.
Polariteti dobra i zla, poštenog i pohlepe, iskrenosti i koristoljublja samo su deo složenog mozaika ove, na prvi pogled, jednostavne priče. U njoj nam je skrenuta pažnja i na to da se, uprkos svemu, velike i važne stvari mogu dogoditi i na društvenoj margini, koju čine anonimni ljudi čistog srca i plemenitih motiva. Dakle, u svom današnjem haosu i nepreglednim morima kalkulacija, preračunavanja koristi i materijalne dobiti, još uvek postoje pukotine koje dopuštaju da se prirodno stanje čovekovo ovaploti i zaseni svet čistom dobrotom i humanim vrednostima. Jedan od važnih motivskih slojeva ovog dela je i motiv žrtve, kojom se postaje, paradoksalno, baš onda kada za to nema nekih osnova. Odnosno, u onom trenutku kada čovek kao jedinka prestaje da bude poželjan za druge jer im ne donosi korist. To se može nazvati sudbinom, sticajem nesrećnih okolnosti ili bilo kojim drugim patetičnim imeniteljem, a zapravo, kako nam autor ukazuje u delu, reč je o mnogo strašnijem mehanizmu koji upravlja ljudskim sudbinama. Borba materijalističke civilizacije i onih koji još uvek nisu podlegli njenim pravilima velika je i beskrajna, možda čak nikada ni neće biti okončana.
Jedino što je u tome potrebno je divovska snaga, nada i želja, neodustajanje od sebe i svoje suštine. Čoveku zaista i ne preostaje ništa drugo.
Kao deo karaktera proze Dragana Vasića, koji se provlači kroz sva njegova dosadašnja ostvarenja, jeste duboka psihologizacija likova i opisa koji ih prate kroz priču. Ne samo da određenje prostora centra i periferije, statusnih simbola i odsustva istih utiče na doživljaj junaka, već ono prodire i dublje, u motiv sna i podsvesti koji nesumnjivo imaju velike uticaje na naše živote, a da toga nismo potpuno svesni. Taj postupak je još jedan korak ka humanizaciji ovog dela, a ne samo poetička igra veštog talenta koji priču ume da oblikuje originalno i na neočekivan način. Preokreti, mesta iznenađenja, po kojima su neke ranije generacije pisaca bile poznate, sa namerom da u čoveku proizvedu šok kako bi ga inicirale u stvaranje
značenjskih slojeva dela, našem autoru su prirodan postupak i lično obeležje. Takva poetička konzistentnost govori u prilog dubini stvaralačkog postupka, njegovom pažljivom oblikovanju i nedopuštanju da on izmakne pred izazovima koje pisanje u sebi nosi.
%
10%
DOMAĆI ROMAN
841,50 RSD
935,00 RSD
0,00 RSD
Nakon dve stihozbirke Gladni čoveka i Miljama daleko Ivo Torbica je svoj stvaralački diskurs usmerio ka prozi. Žanrovski gledano, učinio je to na dobar način, jer je odabrao kratku priču kao osnov svog književnog iskaza. Izbegao je da upadne u zamku zavodljivosti romana ka kome hrle mnogi savremeni pisci, ali pri tom neveliki broj njih uspe da izađe na kraj sa ovom zahtevnom književnom formom. Sa druge strane, učinio je to skoro na sredokraći svog života, sa iskustvom i zrelinom decenija koje su prošle i distancom neophodnom da se minuli događaji razmotre i odvagnu i najzad obuhvate koricama knjige.
Mogao bih sa sigurnošću reći da je teme ovih pripovedaka iznedrio sam život. Pojedinac, ili je već, u izvesnom broju priča, na margini društvenog miljea, ili pred očima čitalaca, u toku priče, do nje dospeva.
Kao što u životu ne postoji čarobni štapić, tako ni u Ivinim pričama, nema baš puno srećnih krajeva. Naravno, otvarajući ovu temu možemo navesti čitav niz hipoteza, šta je to uopšte sreća i srećan kraj u priči.
Lav Tolstoj nam u svojoj čuvenoj izreci sugeriše da su: Sve srećne porodice srećne na isti način, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Izvesna manjkavost ove teze je ta, da je veliko pitanje koliko su te srećne porodice zapravo srećne, jer sigurno i u njima ima stvari koje nisu baš idealne. Jednostavno, živimo u vreme (a takva su vremena bila i ranije) u kome nema nečega što bismo mogli nazvati zaokruženom srećom.
Načelno bih rekao da možemo ove Ivine priče, koje u sebi sadrže nadu glavnih junaka u bolje dane i upornost istih da svoj život usmere ka nečem naprednom i pozitivnom izjednačiti sa pričama koje imaju srećan kraj. Naravno, nije to onaj hepiend koji viđamo po filmovima ali, oseća se da će se sreća, ili nešto slično njoj, pojaviti na horizontu.
Mogao bih sa sigurnošću reći da je teme ovih pripovedaka iznedrio sam život. Pojedinac, ili je već, u izvesnom broju priča, na margini društvenog miljea, ili pred očima čitalaca, u toku priče, do nje dospeva.
Kao što u životu ne postoji čarobni štapić, tako ni u Ivinim pričama, nema baš puno srećnih krajeva. Naravno, otvarajući ovu temu možemo navesti čitav niz hipoteza, šta je to uopšte sreća i srećan kraj u priči.
Lav Tolstoj nam u svojoj čuvenoj izreci sugeriše da su: Sve srećne porodice srećne na isti način, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Izvesna manjkavost ove teze je ta, da je veliko pitanje koliko su te srećne porodice zapravo srećne, jer sigurno i u njima ima stvari koje nisu baš idealne. Jednostavno, živimo u vreme (a takva su vremena bila i ranije) u kome nema nečega što bismo mogli nazvati zaokruženom srećom.
Načelno bih rekao da možemo ove Ivine priče, koje u sebi sadrže nadu glavnih junaka u bolje dane i upornost istih da svoj život usmere ka nečem naprednom i pozitivnom izjednačiti sa pričama koje imaju srećan kraj. Naravno, nije to onaj hepiend koji viđamo po filmovima ali, oseća se da će se sreća, ili nešto slično njoj, pojaviti na horizontu.
%
10%
DOMAĆI ROMAN
1.089,00 RSD
1.210,00 RSD
0,00 RSD
Neko se rodi kao pesnik, neko kao prozaista, a neko se, jednostavno, rodi kao pisac. „Zabavna slova”, peta knjiga Stefana Vučevskog, to i dokazuje. Ako je istina da ne biramo mi publiku, već ona nas, publika će sigurno izabrati Stefana jer joj je ponudio sve: od pripovedaka, novela, fleš-fikcija, preko humorističkih, ljubavnih, misaonih, rodoljubivih, socijalnih i epskih pesama, pa sve do haikua i mimova.
Navikli smo da ga pamtimo po izvanrednom humoru, koji zabavna slova iz naslova najavljuju i koji je i ovde na pravom mestu i u pravoj meri, ali Stefan nam ovom knjigom pokazuje da je humor samo deo njegovog umeća i da ga treba pamtiti pre svega po snazi njegove imaginacije. Ova knjiga naizmenično zasmejava i zastrašuje, ali nas i uči. Vučevski savršeno poznaje istoriju i taj istorijski momenat čini još jednu konstantu njegovog stvaralaštva. Svakako će nas nasmejati i pesme o jednom od ženskih atributa, o kome Vučevski, s iskrenim oduševljenjem, piše pesme koje bismo mogli čitati kao zabavne himne.
Vučevski je rekao kako posle ove knjige ne duguje više ništa srpskoj književnosti. Složila bih se s tim i dodala da srpska književnost duguje njemu, a vreme će to tek dokazati. - Jelena Jovanović
Navikli smo da ga pamtimo po izvanrednom humoru, koji zabavna slova iz naslova najavljuju i koji je i ovde na pravom mestu i u pravoj meri, ali Stefan nam ovom knjigom pokazuje da je humor samo deo njegovog umeća i da ga treba pamtiti pre svega po snazi njegove imaginacije. Ova knjiga naizmenično zasmejava i zastrašuje, ali nas i uči. Vučevski savršeno poznaje istoriju i taj istorijski momenat čini još jednu konstantu njegovog stvaralaštva. Svakako će nas nasmejati i pesme o jednom od ženskih atributa, o kome Vučevski, s iskrenim oduševljenjem, piše pesme koje bismo mogli čitati kao zabavne himne.
Vučevski je rekao kako posle ove knjige ne duguje više ništa srpskoj književnosti. Složila bih se s tim i dodala da srpska književnost duguje njemu, a vreme će to tek dokazati. - Jelena Jovanović
%
10%
POEZIJA
792,00 RSD
880,00 RSD
0,00 RSD
Prva knjiga hrvatske književnice Lele Vučković Radmanović uspešne pesnikinje i autorke sjajnih kratkih priča. Za prvu knjigu objavljenu u Srbiji odabrali smo izbor najzapaženijih priča i pesama iz opusa književnice.
%
10%
POEZIJA
2.376,00 RSD
2.640,00 RSD
0,00 RSD
Sto pedeset i sedam autora u multimedijalnoj knjizi. U njižnom bloku objavljeni su radovi: poezija, proza, slike, fotografije, karikature… a na QR kodu filmovi i filmovani radovi iz knjižnog bloka. U delu biografija autora u knjižnom bloku su kratke biografije svih autora iz knjige i sa QR koda. Likovn radovi su štampani u koloru.
%
10%
PESME ZA DECU 3-5
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Autorska poezija za decu sa crtežima autorkinih dečaka, štampano u vrlo kvalitetnoj tehnici u ful koloru
%
10%
POEZIJA
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus-papir ili Gajgerovi brojači. Jedino merilo pesnikove duše je njegova poezija.
Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“.
Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet...
U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama.
Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija.
Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira.
Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati:
„Nekada smo bili deca -
Voleli i praštali sve i svima,
Nekada su snovi bili važniji
Od onoga što imamo u snovima...“
Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“.
Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano?
Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe.
Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli:
„...ne mogu mi uzeti um
ni želju da menjam svet
Ni nadu da ću u tome uspeti...“
Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele.
Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju.
Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić
Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“.
Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet...
U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama.
Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija.
Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira.
Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati:
„Nekada smo bili deca -
Voleli i praštali sve i svima,
Nekada su snovi bili važniji
Od onoga što imamo u snovima...“
Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“.
Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano?
Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe.
Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli:
„...ne mogu mi uzeti um
ni želju da menjam svet
Ni nadu da ću u tome uspeti...“
Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele.
Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju.
Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić
%
10%
ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA
4.950,00 RSD
5.500,00 RSD
0,00 RSD
Bijelo na crno Miroslava Frane Jukića je zbirka beleški, razmišljanja, stavova i zaključaka ovog autora koje je prvobitno ispisivao na društvenim mrežama, a potom odlučio da ih objavi i u knjizi, ne zbog umetničkih pretenzija, već u ime istine i pravde.
Ovaj bivši oficir JNA (Jugoslovenske Narodne Armije), Hrvat, častan i pravdoljubiv čovek, vrlo je svestan da pored pravde postoji i pravo. U međuodnosu ova dva pojma krije se sva nepravda ovog sveta. Autor nikome ne osporava pravo, dok njega drugi osuđuju ‒ ateista je, koji smatra da je religija donela mnoga zla, kritikuje, ali ne osporava pravo drugih da veruju, dok drugi njega zbog toga nazivaju bolesnikom, a kada on oštrije osudi njihovo ponašanje, oni mu čak i prete ‒ što je samo jedan od izraza nepravde i neprosvećenosti. Sve negativne emocije prema svom i okolnim narodima su plod afekta i želje da budu bolji, a ne govor mržnje, kako bi površan čitalac mogao pomisliti.
U modernom svetu svi narodi i pojedinci bi trebalo da budu svesni da svako ima pravo na domovinu. Domovina ovog autora je bila Jugoslavija i on ima pravo da žali za njom. Nezavisno od toga, nemaju domovinu samo oni koji su je sticali u ratovima (čije se pravo takođe poštuje) nego i ostali, a izražavanjem rodoljubivih osećanja kroz mržnju prema drugim narodima krše se njihova prava ‒ što će jasno i eksplicitno istaći ovaj autor na različite načine, od kojih je jedan:
Razlika između 80 tisuća i 700 hiljada je OGROOMNAAA!!! Hoćemo li već jednom zamoliti tog našeg Boga* da nam oprosti. Hoćemo li se već jednom izviniti potomcima ovih koje umorismo i ponizno ih, zamoliti da nam oproste ovo naše nezamislivo zlo. Stomak me zaboli od nas kakvi smo.
/ Jasno kao Jasenovac*/
Kao vojno lice svestan je da u ratnim sukobima nema apsolutnih krivaca i apsolutnih žrtvi i da je nemoguće da jedni budu apsolutno krivi za sve. Sve strane snose delove krivice.
Veliki pesnik, Branko Miljković, kada je napisao, a i Brega kada je prepevao ovaj njegov stih, sigurno nisu ni pomišljali da će u tom smislu biti proročki (anticipatorski) i izvinjavam se obojici što smo prinuđeni da ga tumačimo u ovom kontekstu:
Ko ne sluša pesmu, sluša će oluju.
Ovi koji su slušali oluju su apsolutni krivci i agresori? Nepravedno, zar ne?
Ako se smatra da ne govorimo istim jezikom, ne možemo poreći da se razumemo?
A da li je Meša Selimović najviše u pravu:
Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.
Tako pročišćen poslušati pesmu Dražena Stupara Jugosloven je davno pomahnit’o i ne upadati u manipulacije i zamke:
…‘Ej, moj kralju Aco, i moj druže Tito,
Jugoslavija je pukla naprasito
sad Balkanom više ne vladaju Balkanci
jer za sve se uglavnom pitaju stranci…
Je li tako? Možemo li, kako ćemo? Pravda je valjda spora, ali dostižna.
Marina Đenadić
Ovaj bivši oficir JNA (Jugoslovenske Narodne Armije), Hrvat, častan i pravdoljubiv čovek, vrlo je svestan da pored pravde postoji i pravo. U međuodnosu ova dva pojma krije se sva nepravda ovog sveta. Autor nikome ne osporava pravo, dok njega drugi osuđuju ‒ ateista je, koji smatra da je religija donela mnoga zla, kritikuje, ali ne osporava pravo drugih da veruju, dok drugi njega zbog toga nazivaju bolesnikom, a kada on oštrije osudi njihovo ponašanje, oni mu čak i prete ‒ što je samo jedan od izraza nepravde i neprosvećenosti. Sve negativne emocije prema svom i okolnim narodima su plod afekta i želje da budu bolji, a ne govor mržnje, kako bi površan čitalac mogao pomisliti.
U modernom svetu svi narodi i pojedinci bi trebalo da budu svesni da svako ima pravo na domovinu. Domovina ovog autora je bila Jugoslavija i on ima pravo da žali za njom. Nezavisno od toga, nemaju domovinu samo oni koji su je sticali u ratovima (čije se pravo takođe poštuje) nego i ostali, a izražavanjem rodoljubivih osećanja kroz mržnju prema drugim narodima krše se njihova prava ‒ što će jasno i eksplicitno istaći ovaj autor na različite načine, od kojih je jedan:
Razlika između 80 tisuća i 700 hiljada je OGROOMNAAA!!! Hoćemo li već jednom zamoliti tog našeg Boga* da nam oprosti. Hoćemo li se već jednom izviniti potomcima ovih koje umorismo i ponizno ih, zamoliti da nam oproste ovo naše nezamislivo zlo. Stomak me zaboli od nas kakvi smo.
/ Jasno kao Jasenovac*/
Kao vojno lice svestan je da u ratnim sukobima nema apsolutnih krivaca i apsolutnih žrtvi i da je nemoguće da jedni budu apsolutno krivi za sve. Sve strane snose delove krivice.
Veliki pesnik, Branko Miljković, kada je napisao, a i Brega kada je prepevao ovaj njegov stih, sigurno nisu ni pomišljali da će u tom smislu biti proročki (anticipatorski) i izvinjavam se obojici što smo prinuđeni da ga tumačimo u ovom kontekstu:
Ko ne sluša pesmu, sluša će oluju.
Ovi koji su slušali oluju su apsolutni krivci i agresori? Nepravedno, zar ne?
Ako se smatra da ne govorimo istim jezikom, ne možemo poreći da se razumemo?
A da li je Meša Selimović najviše u pravu:
Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.
Tako pročišćen poslušati pesmu Dražena Stupara Jugosloven je davno pomahnit’o i ne upadati u manipulacije i zamke:
…‘Ej, moj kralju Aco, i moj druže Tito,
Jugoslavija je pukla naprasito
sad Balkanom više ne vladaju Balkanci
jer za sve se uglavnom pitaju stranci…
Je li tako? Možemo li, kako ćemo? Pravda je valjda spora, ali dostižna.
Marina Đenadić
%
10%
POEZIJA
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
„Iako živi i stvara skromno i nenametljivo van književnih centara, Redžep Nurović je uspeo da stvori osoben i jedinstven pesnički svet, nadasve originalan i umetnički snažan, koji prave ljubitelje poetske reči sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Pesme koje ispisuje na društvenim mrežama, takođe, zavređuju pažnju čitalaca i književne kritike, jer su po mnogo čemu nadahnute, misaono zaokružene i obojene svojevrsnom filozofijom života. To, na primer, najbolje ilustruju naslovi: „Rezime“, „Domet 21. veka“, „Analiza“, „Dilema“ i mnogi drugi.
Nurović je pesnik koji ne ćuti pred ovovremenim životnim i društvenim zbivanjima, te angažovano i etički profilisano iskazuje svoje nemirenje sa postojećim stanjem u svetu i okruženju, nastojeći pri tom da uspostavi humaniji odnos i relacije među ljudima na svim meridijanima.“
Dr Milutin Đuričković, član Evropske
akademije nauka i umetnosti.
Nurović je pesnik koji ne ćuti pred ovovremenim životnim i društvenim zbivanjima, te angažovano i etički profilisano iskazuje svoje nemirenje sa postojećim stanjem u svetu i okruženju, nastojeći pri tom da uspostavi humaniji odnos i relacije među ljudima na svim meridijanima.“
Dr Milutin Đuričković, član Evropske
akademije nauka i umetnosti.
%
10%
POEZIJA
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Druga zbirka poezije Vladana Savića nosi naslov Tragovi. Nipošto nije reč o nekakvim površinskim obrisima, već o onim dubokim, koji nam nedostaju, koje smo zaboravili i zanemarili, a tako nam fale. Nahranimo duh, čitajući Vladanovu poeziju, sa neverovatnom lakoćom postojanja, baš iz razloga što nam sve deluje poznato, a nepravedno zapostavljeno i zanemareno. Kao da sve to znamo, a ne upražnjavamo, kao da je to bilo, ili je deo svih nas „na nekoj drugoj planeti”. Iz tih razloga, prvi od pet ciklusa se zove Možda na nekoj drugoj planeti u okviru koga lirski subjekat:
I možda saznam bӥt postojanja,
prepoznam onaj premudri glas
što nudi oprost za pokajanja ‒
možda u njemu pronađem spas...
Hvata tu nit sa prošlošću (pesma posvećena stricu, kao i čitava zbirka), zahvaljujući kojoj se odvija i sadašnjost i zavređuje bolja budućnost.
Drugi ciklus ‒ Što ćutiš, pesniče? ‒ otvara pitanje glasa pesnika i sveopštu zanemelost pred ponorom i padom svih vrednosti:
…Njišu se zvonâ, bar da zaćute...
Život je draga igračka Vragova!
Novim su snegom
ulice zasute,
na njemu nema ljudskih tragova…
I dalje je prisutan motiv traga i čoveka koji je nosilac tog motiva kome pesnik zamera što, ili nedovoljno, ili na pogrešan način upotrebljava svoje moći.
Treći ciklus je vedriji, donosi večitu poetsku temu ‒ ljubav, a nosi naziv Ako se ponovo budemo sreli. U okviru ovog ciklusa se postavlja i kontrapitanje:
… Nisam ti više ni ljubav ni „brat”,
prođoše godine i život ceo,
umoran, zastaje moj stari sat...
Šta ako te nikada ne budem sreo?
Odgovor na ovo pitanje morate sklapati na osnovu mozaika koji će činiti utisak nakon čitanja ove poezije u okviru koje se opevavaju i anomalije savremenog duštva, te će se u pesmi Skupi snovi uskliknuti:
… O, kako su lepi snovi danas skupi
i pretežak teret zemlji kojom hodaš.
Pljuni u tu šaku što bi da te kupi!
Pljuni svoje lice, ako joj se prodaš.
Put ka odgonetanju potpunog odgovora se nastavlja i u četvrtom ciklusu koji se zove Impresije, u okviru koga je refleksivna poezija u kojoj se opevavaju različiti utisci: od onih iz ranog detinjstva do apstraktnih pojava kakav je Psaltir, koji je predstavljen metaforično, preko izraza čovekovog traga, po kome:
Nek’ uživa život u svome životu ‒
tren si beskonačnog
i taj tren postojiš.
Potpuna slika i svi odgovori će se složiti u petom ciklusu koji potvrđuje da je potreban pogled Iznad oblaka pomoću koga ćete saznati gde se čiji tragovi kriju:
Tvoji su tragovi niz ove ulice,
tvoje je vreme ovo gluvo doba.
Moje je tmurno, zgužvano lice
putokaz neznanih memljivih sobâ.
Bez obzira na melanholiju koja često provejava iz lirskog ja ove poezije, ono nije pasivno i uspavano, već vrlo svesno:
Izgubili smo se ‒
negde usput,
tragajući
za potrošenom mladošću.
Na zemlji nismo
pronašli právi put,
možda se na nebu sretnemo
c radošću.
Niti je izgubilo osećaj radosti i zadovoljstva, naprotiv. Ovo lirsko ja je prefinjeno i sofisticirano, ume da prekori lažne vrednosti i ljude, pa je zbog toga zaista prerano na ovaj poeta kaže „Doviđenja” ‒ kao što je naglašeno u poslednjoj pesmi ove zbirke, koja će vas podstaknuti da ponovo pročitate sve ispočetka, što će predstavljati posebnu vrstu uživanja, jer ovi Tragovi Vladana Savića su taman za jednu meru dublje i više od onog Traga iz Lirike Itake kojim je nedostižno uhvaćen trenutak.
Marina Đenadić
I možda saznam bӥt postojanja,
prepoznam onaj premudri glas
što nudi oprost za pokajanja ‒
možda u njemu pronađem spas...
Hvata tu nit sa prošlošću (pesma posvećena stricu, kao i čitava zbirka), zahvaljujući kojoj se odvija i sadašnjost i zavređuje bolja budućnost.
Drugi ciklus ‒ Što ćutiš, pesniče? ‒ otvara pitanje glasa pesnika i sveopštu zanemelost pred ponorom i padom svih vrednosti:
…Njišu se zvonâ, bar da zaćute...
Život je draga igračka Vragova!
Novim su snegom
ulice zasute,
na njemu nema ljudskih tragova…
I dalje je prisutan motiv traga i čoveka koji je nosilac tog motiva kome pesnik zamera što, ili nedovoljno, ili na pogrešan način upotrebljava svoje moći.
Treći ciklus je vedriji, donosi večitu poetsku temu ‒ ljubav, a nosi naziv Ako se ponovo budemo sreli. U okviru ovog ciklusa se postavlja i kontrapitanje:
… Nisam ti više ni ljubav ni „brat”,
prođoše godine i život ceo,
umoran, zastaje moj stari sat...
Šta ako te nikada ne budem sreo?
Odgovor na ovo pitanje morate sklapati na osnovu mozaika koji će činiti utisak nakon čitanja ove poezije u okviru koje se opevavaju i anomalije savremenog duštva, te će se u pesmi Skupi snovi uskliknuti:
… O, kako su lepi snovi danas skupi
i pretežak teret zemlji kojom hodaš.
Pljuni u tu šaku što bi da te kupi!
Pljuni svoje lice, ako joj se prodaš.
Put ka odgonetanju potpunog odgovora se nastavlja i u četvrtom ciklusu koji se zove Impresije, u okviru koga je refleksivna poezija u kojoj se opevavaju različiti utisci: od onih iz ranog detinjstva do apstraktnih pojava kakav je Psaltir, koji je predstavljen metaforično, preko izraza čovekovog traga, po kome:
Nek’ uživa život u svome životu ‒
tren si beskonačnog
i taj tren postojiš.
Potpuna slika i svi odgovori će se složiti u petom ciklusu koji potvrđuje da je potreban pogled Iznad oblaka pomoću koga ćete saznati gde se čiji tragovi kriju:
Tvoji su tragovi niz ove ulice,
tvoje je vreme ovo gluvo doba.
Moje je tmurno, zgužvano lice
putokaz neznanih memljivih sobâ.
Bez obzira na melanholiju koja često provejava iz lirskog ja ove poezije, ono nije pasivno i uspavano, već vrlo svesno:
Izgubili smo se ‒
negde usput,
tragajući
za potrošenom mladošću.
Na zemlji nismo
pronašli právi put,
možda se na nebu sretnemo
c radošću.
Niti je izgubilo osećaj radosti i zadovoljstva, naprotiv. Ovo lirsko ja je prefinjeno i sofisticirano, ume da prekori lažne vrednosti i ljude, pa je zbog toga zaista prerano na ovaj poeta kaže „Doviđenja” ‒ kao što je naglašeno u poslednjoj pesmi ove zbirke, koja će vas podstaknuti da ponovo pročitate sve ispočetka, što će predstavljati posebnu vrstu uživanja, jer ovi Tragovi Vladana Savića su taman za jednu meru dublje i više od onog Traga iz Lirike Itake kojim je nedostižno uhvaćen trenutak.
Marina Đenadić
%
10%
POEZIJA
594,00 RSD
660,00 RSD
0,00 RSD
Ova zbirka pesama je jedna imntimna ispovest koja pokušava da prevaziđe ono individualno i pronađe odgovore na neka suštinska životna pitanja. Svakom čitaocu koji je spreman da voli i zasluži mesto u nečijem srcu zauzvrat će ponuditi jednu kartu za večnost.
%
10%
POEZIJA
792,00 RSD
880,00 RSD
0,00 RSD
Lirski subjekat ove zbirke poezije Zorana Gajića se obraća voljenoj ženi, svojoj dugogodišnjoj ljubavi:
... Devojčice moja mala, srce mi od bola
zastane, kad’ pomislim na to koliko za
tobom ludim, koliko ja tebe volim.
Ako i tebi srce od bola plače, il’ od
sreće zastaje, znaj, verujem ti, vredno je ‒
to kažem kao čovek „ludak”,
koji umire i još više ludi. (Ti, mila…)
Fizičku razdvojenost od drage i usamljenost u tuđini leči i zavičajnom lirikom:
Volim tebe, volim i nju, nema ljutnje,
nema pakosti, zavisti, a ni svađe.
Ti, lepo moje, između brda dva, u
srcu ostaješ, ti, moje selo Zabrđe!
Tako su se na harmoničan način spojile dve vrste ljubavi u ovoj zbirci ‒ ljubav prema ženi i ljubav prema rodnom kraju. Obe ljubavi datiraju iz mladosti i traju veoma dugo, te su se izrazi tih emocija pretočili u stihove i tako će biti zauvek sačuvani.
Da bi ostvarilo svoje želje i osećanja, lirsko ja je spremno da:
Možda ti je tvoj život bolji i radostan,
raduješ se njemu, bolji ti je nego najbolji dan.
Ako kažeš da u meni odgovar postoji,
reci mi, zašto smo delako, i još odvojeni?
Zašto je ovaj život nestvaran i nerealan,
ja sam još uvek tebe nezasit, i gladan.
Ovaj život bez tebe, ne znam, ne poznajem,
sada kažem, al’ ne znam da l’ smem, sve što
imam, životu i tebi ‒ moju ljubav poklanjam!
Svako se misli i na apsolutno poklanjanje sebe, predaju voljenoj osobi sa kojom želi da bude u stalnom kontaktu, što kulmira u naslovnoj pesmi Ti, najdraže moje...!:
I kad’ ne čuješ da zovem iz sve snage,
kad’ se probudiš, poslušaj, od nekud
možda čuješ ti ime tvoje?
Znaj, ja sam tu negde pored tebe, il’
te posmatram kao sa neba zvezde,
oh.. Ti si moja ljubav, ti, najdraže moje!
Što potvrđuje ogromnu snagu ljubavi i veliki emotivni potencijal lirskog subjekta ‒ osobu koja nesebično voli i ženu i rodni kraj ‒ stoga ovaj pesnički izraz treba podržati i razvijati u budućnosti jer, ne samo zbog utehe, već i zbog sile ljubavi, upravo je onako kao što je stihotvorila velika Desanka Maksimović:
...Sreća je lepa samo dok se čeka / i dok od se sabe samo nagoveštaj dâ...
U iščekivanju ostvarenja sreće, u okviru koje će združeno biti ostvarene i ljubav prema ženi i ljubav prema zavičaju, neka žive ovi stihovi, koji su svedočanstvo koliko su te ljubavi velike i jake, ali i najava neke nove poezije u kojoj će tema biti ispunjena i uzvraćena ljubav.
Marina Đenadić
... Devojčice moja mala, srce mi od bola
zastane, kad’ pomislim na to koliko za
tobom ludim, koliko ja tebe volim.
Ako i tebi srce od bola plače, il’ od
sreće zastaje, znaj, verujem ti, vredno je ‒
to kažem kao čovek „ludak”,
koji umire i još više ludi. (Ti, mila…)
Fizičku razdvojenost od drage i usamljenost u tuđini leči i zavičajnom lirikom:
Volim tebe, volim i nju, nema ljutnje,
nema pakosti, zavisti, a ni svađe.
Ti, lepo moje, između brda dva, u
srcu ostaješ, ti, moje selo Zabrđe!
Tako su se na harmoničan način spojile dve vrste ljubavi u ovoj zbirci ‒ ljubav prema ženi i ljubav prema rodnom kraju. Obe ljubavi datiraju iz mladosti i traju veoma dugo, te su se izrazi tih emocija pretočili u stihove i tako će biti zauvek sačuvani.
Da bi ostvarilo svoje želje i osećanja, lirsko ja je spremno da:
Možda ti je tvoj život bolji i radostan,
raduješ se njemu, bolji ti je nego najbolji dan.
Ako kažeš da u meni odgovar postoji,
reci mi, zašto smo delako, i još odvojeni?
Zašto je ovaj život nestvaran i nerealan,
ja sam još uvek tebe nezasit, i gladan.
Ovaj život bez tebe, ne znam, ne poznajem,
sada kažem, al’ ne znam da l’ smem, sve što
imam, životu i tebi ‒ moju ljubav poklanjam!
Svako se misli i na apsolutno poklanjanje sebe, predaju voljenoj osobi sa kojom želi da bude u stalnom kontaktu, što kulmira u naslovnoj pesmi Ti, najdraže moje...!:
I kad’ ne čuješ da zovem iz sve snage,
kad’ se probudiš, poslušaj, od nekud
možda čuješ ti ime tvoje?
Znaj, ja sam tu negde pored tebe, il’
te posmatram kao sa neba zvezde,
oh.. Ti si moja ljubav, ti, najdraže moje!
Što potvrđuje ogromnu snagu ljubavi i veliki emotivni potencijal lirskog subjekta ‒ osobu koja nesebično voli i ženu i rodni kraj ‒ stoga ovaj pesnički izraz treba podržati i razvijati u budućnosti jer, ne samo zbog utehe, već i zbog sile ljubavi, upravo je onako kao što je stihotvorila velika Desanka Maksimović:
...Sreća je lepa samo dok se čeka / i dok od se sabe samo nagoveštaj dâ...
U iščekivanju ostvarenja sreće, u okviru koje će združeno biti ostvarene i ljubav prema ženi i ljubav prema zavičaju, neka žive ovi stihovi, koji su svedočanstvo koliko su te ljubavi velike i jake, ali i najava neke nove poezije u kojoj će tema biti ispunjena i uzvraćena ljubav.
Marina Đenadić
%
10%
DRAME
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Čestitajući Stefanu Vučevskom na još jednom uspešnom delu, treba istaći da je njegov kapacitet popriličan, jer se sada oprobao i u pisanju drame. Poput starijeg sugrađanina, velikana Jovana Sterije Popovića, Vučevski je napisao komediju o svom vremenu, ovom sada u kome svi živimo. Realistična porodična slika u Vršcu, upotpunjena je svokodnevnim humorom koji proizilazi iz drugačijih pogleda na svet različitih generacija, tako da je svima blizak, poznat i drag. Za razliku od Sterijinih dela u ovoj komediji nema visokoparnih ukrasa, pokondirenosti, kiča kojim se rešavaju problemi, u Stefanovoj drami gotovo sve je surovo realistično, čime se dodatno ističu karakteristike vremena: statičnost, apatičnost i nedostatak želje da se napusti određena zona komfora, što podseća na učmalost, a zapravo nije tako, već nam je Vučevski na suptilan način predočio ovom dramom ono što je Al Paćino, koji je sebe smatrao komičarom odavno saopštio: „Glumi se i u životu, a u umetnosti se traži istina“.
Istina o nama koja je iskazana u ovoj komediji možda nije jednostuka, sve zavisi iz kog ugla posmatrate, bez uvijanja i neke „laže i paralaže“, pa vi čitajući razlučujte gde prestaje komika i šala, a počinje zbilja i koliko preuveličavanja ima, a šta je zaista presudno?
Marina Đenadić
Istina o nama koja je iskazana u ovoj komediji možda nije jednostuka, sve zavisi iz kog ugla posmatrate, bez uvijanja i neke „laže i paralaže“, pa vi čitajući razlučujte gde prestaje komika i šala, a počinje zbilja i koliko preuveličavanja ima, a šta je zaista presudno?
Marina Đenadić
%
10%
DOMAĆI ROMAN
1.485,00 RSD
1.650,00 RSD
0,00 RSD
Ivo Andrić je govorio: „Književnost- to ti je kad zavrtiš globus, ubodeš iglom, a onda uz pomoć uveličavajućih stakala osvetliš i opevaš to mesto“.
Glavni junak ove knjige, pesničke tvorevine razorne snage, je vašar. Vašar na kojem se sve dešava. Gde se prelamaju sudbine ljudske, oko kojeg se sve vrti. Retka i neobična tema.
Pisana tradicionalnim stilom, bez posmodernističkog izmotavanja, otkriva najdublje istine o čoveku. Možda se nekom učini - mnogo sitnica. Ali literatura se i sastoji od sitnica. Svet se vrti oko kupovine i prodaje. Sve je na prodaju i sve ima svoju cenu.
Nekad neshvatljivu i nerealnu, nekad ponižavajuću i strašnu.
Najvažnija stvar u životu jednog domaćina je vašar. On je globalana metafaora. Pisac je uspio da, držeći čitaočevu pažnju, napravi knjigu u kojoj, ako joj se predaš i spreman si da se upustiš u avanturu čitanja, otkrivaš čitav svet.
Filigranski vez otkriva, ne pisca početnika, već onog koji je dobro savladao književni zanat. I nije slučajno što je vašar baš Gospojinski!
Sve čestitke piscu i izdavaču koji su se upustili u ovaj ozbiljan posao.
Zato je dobro da mu poželimo dobrodošlicu. - Piće za sve! Stigao je novi pisac! Živeli!
Nebojša Jevrić
Glavni junak ove knjige, pesničke tvorevine razorne snage, je vašar. Vašar na kojem se sve dešava. Gde se prelamaju sudbine ljudske, oko kojeg se sve vrti. Retka i neobična tema.
Pisana tradicionalnim stilom, bez posmodernističkog izmotavanja, otkriva najdublje istine o čoveku. Možda se nekom učini - mnogo sitnica. Ali literatura se i sastoji od sitnica. Svet se vrti oko kupovine i prodaje. Sve je na prodaju i sve ima svoju cenu.
Nekad neshvatljivu i nerealnu, nekad ponižavajuću i strašnu.
Najvažnija stvar u životu jednog domaćina je vašar. On je globalana metafaora. Pisac je uspio da, držeći čitaočevu pažnju, napravi knjigu u kojoj, ako joj se predaš i spreman si da se upustiš u avanturu čitanja, otkrivaš čitav svet.
Filigranski vez otkriva, ne pisca početnika, već onog koji je dobro savladao književni zanat. I nije slučajno što je vašar baš Gospojinski!
Sve čestitke piscu i izdavaču koji su se upustili u ovaj ozbiljan posao.
Zato je dobro da mu poželimo dobrodošlicu. - Piće za sve! Stigao je novi pisac! Živeli!
Nebojša Jevrić
%
10%
DOMAĆI ROMAN
792,00 RSD
880,00 RSD
0,00 RSD
Večita borba sa predrasudama
(o romanu „NE“ Dragana Vasića)
Danas je više nego ikada, čini nam se, potrebno da pisac bude angažovan i da svojim delom uđe u obračun sa svim onim što ovaj svet čini neprijatnim mestom za život (a on to, polako, ali sigurno, postaje). Mestom koje nam je dato, koje ne možemo menjati, već mu se moramo prilagođavati i truditi se da u njemu opstanemo. Autor mora dotaći one tačke ljudske egzistencije koje su zajedničke svima i u kojima se čitalac lako prepozna. I uz sve to, mora mu ponuditi i neku vrstu izlaza, utehe, ili ga bar nasmejati i zabaviti, što autor ovde i postiže na izuzetno kreativan i originalan način.
Svet romana „NE“ je iskustveno blizak svakome od nas, što po aluzijama na duh vremena u kom živimo i pojave u njemu, što po paralelama sa savremenim filmskim ostvarenjima, muzikom, poezijom, sportom, ali i institucijama koje obeležavaju našu epohu. A u svakom momentu ovde se tome pristupa sa jedne krajnje intelektualističke tačke gledišta, koja se krije iza parodijskog postupka i sarkastično-ironičnog pristupa događajima i fenomenima koji se opisuju. I sve je podređeno raskrinkavanju stereotipa i obračunavanju sa predrasudama svake vrste.
Istina o svetu o kojoj roman „NE“ pripoveda svodi se na činjenicu da život sasvim običnog čoveka nimalo ili vrlo malo biva u njegovim rukama, može da se preokrene za tren i povede ga nekim putevima o kojima nije ni sanjao. Sudbina glavnog junaka romana poručuje nam da smo svi mi krivci nekome za nešto (znači, kriv si iako nisi kriv), samo je pitanje da li će trenutak u kom ćemo biti optuženi doći pre ili kasnije, slučajno, ili će ga izazvati neki sasvim bezazlen (često i dobronameran) postupak. A dokazivanje ispravnosti ili nevinosti postaje još apsurdnije nego u Kafkinoj viziji sveta. Jer, tamo junak ne čini ništa i kriv je, a ovde je najveća ironija u tome što junak najpre čini herojsko delo, a zatim nastoji da bude human i (po prvi put) ljubazan, a biva zbog toga uhapšen. Sistem vrednosti sveta takve gestove više NE prepoznaje i NE vrednuje ih na pravi način, a zakoni i sistemi koji svetom upravljaju su takvi da nisu bitni sami po sebi, već je bitno ko ih kako tumači i primenjuje.
U ovom delu na udaru se našla dominantna erotizovana kultura mase kojoj se većina tako rado priklanja. Ta i takva kultura NE razlikuje moral od nemorala, emocije od strasti, ljubav od iluzije, ona sve svodi pod jedan cilj: dostići telesno zadovoljstvo, što je čin lišen dubljeg smisla. Potenciranje tog animalnog momenta u junaku, pogotovo prenaglašavanjem erotskog (ako ne i pornografskog) u liku drugog junaka, Doktora, svedoči o slomu humanih vrednosti sveta, što se u romanu na jednom mestu kaže citatom: „Najviše me plaši mogućnost da ljubav nije dovoljna“. Pre toga, u prvoj glavi romana je bilo: „Pre će ti ljubav pomoći da prebrodiš vreme bez seksa, nego što će ti seks pomoći da prebrodiš vreme bez ljubavi“. Erotska maštarenja glavnog junaka samo su dokaz devalviranosti ljubavi.
To možemo razumeti i kao poruku da ljubav, kao univerzalna pokretačka sila, kao plemenitost u čoveku i njegova povezanost sa drugima, slabi, osipa se i na njeno mesto dolazi odsustvo sluha za druge. Ako je ljubav nekada imala tu snagu da menja svet na bolje, ona sada postaje stvar za arhivu i stvar sećanja (i skoro niko u nju vere nema). Masa, a zajedno sa njom i naši junaci parodije, krajnje smešni, a domišljati i promućurni (kao glavni junaci engleske komedije „Mućke“), prepuštaju se karnevalskom duhu zadovoljstava i ekstazama gomile, poput navijača na fudbalskim utakmicama, uspevaju da se izmigolje iz kandži opasnosti i ostvare svoj krajnji cilj. Individua nema mnogo izbora: ili da se poistoveti sa masom i postane deo nje, ili da se potpuno izoluje, skloni negde daleko od svega i postane usamljenik.
Glavni junak romana oličenje je dobročinitelja koji svojim delima privlači pažnju sveta, ali se ta dela, paradoksalno, shvataju kao greške. Poruka događaja koji su opisani je ta da se u dobro malo ili gotovo nikako ne veruje, a da oni koji ga čine mogu štetiti sebi. Tako će glavni junak, umesto da bude obeležen kao heroj, biti posmatran kao kriminalac, iako nikakvo zlo nije učinio. Prateći dalje njegovu sudbinu, originalno, upečatljivo i dovitljivo parodijski su stavljeni pod lupu svi sistemi pravosuđa, zakoni koji nemaju smisla kao i oni koji ih sprovode. Na udaru je čitava svetska politika koja najviše šteti običnom i bezazlenom čoveku.
Kako bi pojačao osnovnu nameru romana, da se obračuna sa svim negativnostima današnjeg sveta, autor daje veliki prostor za drugog junaka „Doktora“ – crnca koji je osuđen za ubistvo. Razlika između njih je u tome što glavni junak nikakav zločin nije počinio, a drugi jeste. Međutim, njima se podjednako i ozbiljno sudi. Dakle, svet NE prepoznaje pravi zločin od izmišljenog, NE razlikuje krivca od nevinog. Važno je samo da što više ljudi bude krivo, da im se sudi i time stvori iluzija sprovođenja zakona i pravde. A sa druge strane su razni tipovi kojima bi trebalo suditi, a ne sudi im se.
Ovo delo je parodija o efikasnosti zakona i njegovih predstavnika, o načinu kako se sprovodi pravda u svetu i o (zlo)upotrebi prava raznih socijalnih grupa. Na udaru je i šovinizam, rasizam, nasilje, razne predrasude i sve ono što može da stvori bilo kakav jaz među ljudima.
Kao u akcionom filmu, naša dva junaka beže iz ruku čuvara zatvora, te bežeći putuju i doživljavaju nezaboravne avanture. Imaju odlike super-heroja modernog doba kojima ni ljudi, ni životinje, ni priroda NE mogu ništa. Oni su puni snage i sposobni da prevaziđu sve prepreke sve do Rta dobre nade, gde su se uputili da potraže spas. Ali pitanje je da li iko stiže do svog Rta dobre nade, ili ga mora prepoznati u onome što mu sudbina ponudi kao izlaz.
Oživevši deo sebe u karnevalskoj atmosferi Rio de Žaneira, naš junak spremno dočekuje ponudu koju mu život daje – da se priključi plemenu ljudoždera koji ga, za razliku od njegovog saputnika, nisu pojeli, već ga poštedeli zbog ožiljka na ruci i ponudili mu ruku žene. Tom smešnom, a simboličnom slikom on dobija „mogućnost“ da nastavi svoj život daleko od opasnosti gde će ga predstavnici vlasti uhvatiti, ali je opet prinuđen da živi po tuđim pravilima i poštuje nečije zakone.
Na kraju svakog poglavlja ovog romana postoji pitanje dato kurzivom, što je poziv čitaocu da se zapita i razmisli. Ali, autor romana nas NE ostavlja bez odgovora. Sam naslov ovog dela je i odgovor na sva postavljena pitanja, što je važno kada delo doživljavamo i tumačimo. Autor je u prvom poglavlju naveo nekoliko ozbiljnih životnih istina: da je lepota u jednostavnosti; da odelo ne čini čoveka; da energija prirode može biti lekovita i neophodna; da smeh drage osobe može „noću da obasja park“. Te istine su ono čemu svi možemo ili moramo reći veliko DA.
Jelena Milošev
(o romanu „NE“ Dragana Vasića)
Danas je više nego ikada, čini nam se, potrebno da pisac bude angažovan i da svojim delom uđe u obračun sa svim onim što ovaj svet čini neprijatnim mestom za život (a on to, polako, ali sigurno, postaje). Mestom koje nam je dato, koje ne možemo menjati, već mu se moramo prilagođavati i truditi se da u njemu opstanemo. Autor mora dotaći one tačke ljudske egzistencije koje su zajedničke svima i u kojima se čitalac lako prepozna. I uz sve to, mora mu ponuditi i neku vrstu izlaza, utehe, ili ga bar nasmejati i zabaviti, što autor ovde i postiže na izuzetno kreativan i originalan način.
Svet romana „NE“ je iskustveno blizak svakome od nas, što po aluzijama na duh vremena u kom živimo i pojave u njemu, što po paralelama sa savremenim filmskim ostvarenjima, muzikom, poezijom, sportom, ali i institucijama koje obeležavaju našu epohu. A u svakom momentu ovde se tome pristupa sa jedne krajnje intelektualističke tačke gledišta, koja se krije iza parodijskog postupka i sarkastično-ironičnog pristupa događajima i fenomenima koji se opisuju. I sve je podređeno raskrinkavanju stereotipa i obračunavanju sa predrasudama svake vrste.
Istina o svetu o kojoj roman „NE“ pripoveda svodi se na činjenicu da život sasvim običnog čoveka nimalo ili vrlo malo biva u njegovim rukama, može da se preokrene za tren i povede ga nekim putevima o kojima nije ni sanjao. Sudbina glavnog junaka romana poručuje nam da smo svi mi krivci nekome za nešto (znači, kriv si iako nisi kriv), samo je pitanje da li će trenutak u kom ćemo biti optuženi doći pre ili kasnije, slučajno, ili će ga izazvati neki sasvim bezazlen (često i dobronameran) postupak. A dokazivanje ispravnosti ili nevinosti postaje još apsurdnije nego u Kafkinoj viziji sveta. Jer, tamo junak ne čini ništa i kriv je, a ovde je najveća ironija u tome što junak najpre čini herojsko delo, a zatim nastoji da bude human i (po prvi put) ljubazan, a biva zbog toga uhapšen. Sistem vrednosti sveta takve gestove više NE prepoznaje i NE vrednuje ih na pravi način, a zakoni i sistemi koji svetom upravljaju su takvi da nisu bitni sami po sebi, već je bitno ko ih kako tumači i primenjuje.
U ovom delu na udaru se našla dominantna erotizovana kultura mase kojoj se većina tako rado priklanja. Ta i takva kultura NE razlikuje moral od nemorala, emocije od strasti, ljubav od iluzije, ona sve svodi pod jedan cilj: dostići telesno zadovoljstvo, što je čin lišen dubljeg smisla. Potenciranje tog animalnog momenta u junaku, pogotovo prenaglašavanjem erotskog (ako ne i pornografskog) u liku drugog junaka, Doktora, svedoči o slomu humanih vrednosti sveta, što se u romanu na jednom mestu kaže citatom: „Najviše me plaši mogućnost da ljubav nije dovoljna“. Pre toga, u prvoj glavi romana je bilo: „Pre će ti ljubav pomoći da prebrodiš vreme bez seksa, nego što će ti seks pomoći da prebrodiš vreme bez ljubavi“. Erotska maštarenja glavnog junaka samo su dokaz devalviranosti ljubavi.
To možemo razumeti i kao poruku da ljubav, kao univerzalna pokretačka sila, kao plemenitost u čoveku i njegova povezanost sa drugima, slabi, osipa se i na njeno mesto dolazi odsustvo sluha za druge. Ako je ljubav nekada imala tu snagu da menja svet na bolje, ona sada postaje stvar za arhivu i stvar sećanja (i skoro niko u nju vere nema). Masa, a zajedno sa njom i naši junaci parodije, krajnje smešni, a domišljati i promućurni (kao glavni junaci engleske komedije „Mućke“), prepuštaju se karnevalskom duhu zadovoljstava i ekstazama gomile, poput navijača na fudbalskim utakmicama, uspevaju da se izmigolje iz kandži opasnosti i ostvare svoj krajnji cilj. Individua nema mnogo izbora: ili da se poistoveti sa masom i postane deo nje, ili da se potpuno izoluje, skloni negde daleko od svega i postane usamljenik.
Glavni junak romana oličenje je dobročinitelja koji svojim delima privlači pažnju sveta, ali se ta dela, paradoksalno, shvataju kao greške. Poruka događaja koji su opisani je ta da se u dobro malo ili gotovo nikako ne veruje, a da oni koji ga čine mogu štetiti sebi. Tako će glavni junak, umesto da bude obeležen kao heroj, biti posmatran kao kriminalac, iako nikakvo zlo nije učinio. Prateći dalje njegovu sudbinu, originalno, upečatljivo i dovitljivo parodijski su stavljeni pod lupu svi sistemi pravosuđa, zakoni koji nemaju smisla kao i oni koji ih sprovode. Na udaru je čitava svetska politika koja najviše šteti običnom i bezazlenom čoveku.
Kako bi pojačao osnovnu nameru romana, da se obračuna sa svim negativnostima današnjeg sveta, autor daje veliki prostor za drugog junaka „Doktora“ – crnca koji je osuđen za ubistvo. Razlika između njih je u tome što glavni junak nikakav zločin nije počinio, a drugi jeste. Međutim, njima se podjednako i ozbiljno sudi. Dakle, svet NE prepoznaje pravi zločin od izmišljenog, NE razlikuje krivca od nevinog. Važno je samo da što više ljudi bude krivo, da im se sudi i time stvori iluzija sprovođenja zakona i pravde. A sa druge strane su razni tipovi kojima bi trebalo suditi, a ne sudi im se.
Ovo delo je parodija o efikasnosti zakona i njegovih predstavnika, o načinu kako se sprovodi pravda u svetu i o (zlo)upotrebi prava raznih socijalnih grupa. Na udaru je i šovinizam, rasizam, nasilje, razne predrasude i sve ono što može da stvori bilo kakav jaz među ljudima.
Kao u akcionom filmu, naša dva junaka beže iz ruku čuvara zatvora, te bežeći putuju i doživljavaju nezaboravne avanture. Imaju odlike super-heroja modernog doba kojima ni ljudi, ni životinje, ni priroda NE mogu ništa. Oni su puni snage i sposobni da prevaziđu sve prepreke sve do Rta dobre nade, gde su se uputili da potraže spas. Ali pitanje je da li iko stiže do svog Rta dobre nade, ili ga mora prepoznati u onome što mu sudbina ponudi kao izlaz.
Oživevši deo sebe u karnevalskoj atmosferi Rio de Žaneira, naš junak spremno dočekuje ponudu koju mu život daje – da se priključi plemenu ljudoždera koji ga, za razliku od njegovog saputnika, nisu pojeli, već ga poštedeli zbog ožiljka na ruci i ponudili mu ruku žene. Tom smešnom, a simboličnom slikom on dobija „mogućnost“ da nastavi svoj život daleko od opasnosti gde će ga predstavnici vlasti uhvatiti, ali je opet prinuđen da živi po tuđim pravilima i poštuje nečije zakone.
Na kraju svakog poglavlja ovog romana postoji pitanje dato kurzivom, što je poziv čitaocu da se zapita i razmisli. Ali, autor romana nas NE ostavlja bez odgovora. Sam naslov ovog dela je i odgovor na sva postavljena pitanja, što je važno kada delo doživljavamo i tumačimo. Autor je u prvom poglavlju naveo nekoliko ozbiljnih životnih istina: da je lepota u jednostavnosti; da odelo ne čini čoveka; da energija prirode može biti lekovita i neophodna; da smeh drage osobe može „noću da obasja park“. Te istine su ono čemu svi možemo ili moramo reći veliko DA.
Jelena Milošev
%
10%
POEZIJA
495,00 RSD
550,00 RSD
0,00 RSD
Uz Brankove pesme može se voleti, veseliti se, ali i tugovati i promišljati o životu. Pesme se mogu podeliti na one u kojima dominira uticaj narodne poezije, i druge stvorene pod uticajem evropskog romantizma.
U prvoj grupi su pesme koje govore o mladosti, čulnoj ljubavi, prirodi, na autentičan način, ali sa snažnim oslanjanjem na narodno pevanje. Najistaknutije pesme ove skupine su „Putnik na uranku“, „Devojka na studencu“, „Vragolije“, „Ukor“, „Kletva“, i kao kruna svega „Đački rastanak“. Ta poema obuhvata gotovo sve motive Brankove poezije: rastanak sa zavičajem, ljubav, prirodu, mladalačka uživanja, prijateljstvo, rodoljublje, i doživljava se kao Brankovo najbolje delo. Slagao bi svako ko bi rekao da posle ove pesme nije poželeo da ode u Karlovce, u plodne vinograde, da zaigra u „vilovitom“ kolu...
A čežnjive, melanholične duše pronalaze se u Brankovim pesmama stvaranim pod uticajem evropskih romantičara. One se najčešće bave temom nesrećne ljubavi, rastanka, smrti drage, kao što su „Dragi“, „Dva kamena“, „Jadi iznenada“, i među njima najpoznatija „Tuga i opomena“. U njima već dominira osećanje sete i velikog bola, uvodi se i motiv smrti koji će najrazvijenije biti obrađen u pesmi „Bolesnikov uzdisaj“ i „Kad mlidijah umreti“. Poslednja, izuzetno lična pesma obuhvatiće dva najznačajnija motiva Brankove poezije: ljubav i oduševljenje životom i tužni predosećaj smrti. Branko kao da je sve već unapred znao. I ne znajući, anticipirao je svoju sudbinu stihovima: „Mnogo hteo mnogo započeo...“, naslutio je svoju smrt, ali i u pesmi ostavio želju da počiva na njemu najdražem mestu – Stražilovu...
Priredio Stevan Krstec Starčinski
U prvoj grupi su pesme koje govore o mladosti, čulnoj ljubavi, prirodi, na autentičan način, ali sa snažnim oslanjanjem na narodno pevanje. Najistaknutije pesme ove skupine su „Putnik na uranku“, „Devojka na studencu“, „Vragolije“, „Ukor“, „Kletva“, i kao kruna svega „Đački rastanak“. Ta poema obuhvata gotovo sve motive Brankove poezije: rastanak sa zavičajem, ljubav, prirodu, mladalačka uživanja, prijateljstvo, rodoljublje, i doživljava se kao Brankovo najbolje delo. Slagao bi svako ko bi rekao da posle ove pesme nije poželeo da ode u Karlovce, u plodne vinograde, da zaigra u „vilovitom“ kolu...
A čežnjive, melanholične duše pronalaze se u Brankovim pesmama stvaranim pod uticajem evropskih romantičara. One se najčešće bave temom nesrećne ljubavi, rastanka, smrti drage, kao što su „Dragi“, „Dva kamena“, „Jadi iznenada“, i među njima najpoznatija „Tuga i opomena“. U njima već dominira osećanje sete i velikog bola, uvodi se i motiv smrti koji će najrazvijenije biti obrađen u pesmi „Bolesnikov uzdisaj“ i „Kad mlidijah umreti“. Poslednja, izuzetno lična pesma obuhvatiće dva najznačajnija motiva Brankove poezije: ljubav i oduševljenje životom i tužni predosećaj smrti. Branko kao da je sve već unapred znao. I ne znajući, anticipirao je svoju sudbinu stihovima: „Mnogo hteo mnogo započeo...“, naslutio je svoju smrt, ali i u pesmi ostavio želju da počiva na njemu najdražem mestu – Stražilovu...
Priredio Stevan Krstec Starčinski
%
10%
DOMAĆI ROMAN
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
Najčešće, kada autor objavi svoje prvo delo, u njemu možemo prepoznati početničke korake, pomalo nesigurne, ali karakteristične kada se polazi nepoznatim putem. No, u prvim pripovetkama Dragana Vasića ne naziru se početničke nesigurnosti, već nas prati utisak da delo potpisuje pisac sa velikim P, koji baca u senku ovakve predrasude i uvodi nas u prostore svog majstorskog pripovedanja na velika vrata. Nema sumnje da će sedam pripovedaka zbirke „Kratak spoj“ biti štivo koje će se iščitavati po nekoliko puta, jer predstavlja veliki izazov za istraživanje u radoznalog čitaoca, koji se začinje već nakon prve priče.
Zbirka ima prstenastu kompoziciju, što nije samo formalno rešenje za sadržajne domete, već je i važan činlac doživljaja i tumačenja smisaonog sloja tekstova. Poslednja priča, veoma slična prvoj, zapravo je i njeno objašnjenje, ali i majstorski ispripovedan epilog jednog života, čiji se smisao i težišta mogu najbolje sagledati tek kada se „podvuče crta“ i „svedu svi računi“. Ona, što je još važnije, zaokružuje pripovedanje svih sedam pripovedaka u jednu celinu i celokupnom delu daje naročit smisao i težište.
Već od samog početka čitanja susrećemo se sa izvanrednom tehnikom razvijanja priče, koja je moguća upravo odabirom stila pripovedanja. On je izuzetno zanimljiv, ali njegova esencijalna vrednost leži u fenomenu citatnosti, poigravanja sa intertekstualnim i metatekstualnim mogućnostima. Poznata je teorija da je književnost danas moguća samo kao citat, da je sve negde već zapisano ili rečeno i da literatura postoji kao mozaik citata, te da je na autoru da ga složi, a na čitaocu da odgonetne njegovo značenje i poruku. U pričama ove zbirke pronalazimo jednu riznicu citata književnih dela, savremene poezije, kantautorskih ostvarenja, narodnih izreka, poslovica, no to nije sve. On veoma često izreke i poslovice satirom preoblikuje, dajući im cinističke i ironične note. Takvi postupci su u funkciji isticanja atmosfere u priči, podvlačenja poruke koja se želi dati, ali i odraz nekog sveopšteg stava prema fenomenima o kojima se pripoveda. Autor istančanim osećajem sinkretiše različite umetnosti u delu, povezujući decenije filma, muzike i raznožanrovske literature u jedno. Iz toga proističe krajnje intelektualističko usmerenje ove proze, što se kasnije slojevito otkriva kroz tematiku pripovedanja.
Pažljivim čitanjem zbirke uočavamo da određeni motivi ili pojave variraju na više mesta u različitim pripovetkama. Oni su važni jer su u temelju životne filozofije koju autor zastupa u ovom delu i koja je oživljena kroz njegove likove, ponajviše glavnog lika. Iako nije eksplicitno iskazano, primetno je da centralno mesto u svakoj priči ima junak koga upoznajemo na početku zbirke i sa kojim se zbirka završava. On je predstavik duha vremena, epohe koja je minula, one koja traje i one koja se sluti. Postavljajući ga u različite situacije, zalazeći u njegovu psihu, autor daje portret savremenog čoveka koji u sebi nosi ono što je svima nama veoma blisko i dobro poznato. Bilo da je reč o ljubavi, idealima, životnim prekretnicama, odnosu sa drugim ljudima, o čovekovim snagama i slabostima, svako od nas pronaći će u zbirci i odraz sebe samog. Junak zbirke je usamljenik i po tome blizak čoveku današnjice. No, on je intelektualac koji „misli svojom glavom“ i stoga dolazi u sukob sa okruženjem u kom se intelektualci ne cene. Jer, kako i autor sam kaže, nije važno koliko pameti čovek ima, važno je da ima sreće. A naš junak sreće baš i nema. Progone ga aveti prošlosti, osećaj krivice zbog smrti majke, usamljenost koja će, ipak, za njega biti bolja no bliskost sa drugima. On je čak i sam svoja žrtva. Zarobivši sebe u iluziju ljubavi, život traći na čekanje, usput praveći pogrešne odabire na životnom putu. Vidljivo je da u sebi nosi veliku svest o svetu, ali i samosvest, i da ta dva faktora na njegova pleća spuštaju breme koje on nosi teže nego drugi. Jer, na više mesta ponovljeno je da je čovek najusamljeniji kada je sam sa svojim mislima. A naš junak je uglavnom u toj poziciji.
Junak je, pored svega ostalog, i umetnik, pisac koji piše, koji u stvaranju vidi jedini izlaz iz besmisla života koji živi, slamku spasa u moru strahova koji su ga paralisali, priliku za govor u dugom ćutanju sa drugima. On je neko ko ne trpi pad odistinskih vrednosti, već se za njih donkihotovski zalaže, praveći od sebe nepoželjnog, neshvatljivog i proganjanog čoveka. Na udaru satire u tom okršaju našle su se sve nelogičnosti života današnjice, sve neispravnosti koje iritiraju, ali se niko ne usuđuje na pravo suočavanje sa njima.
Glavni moto ove zbirke su reči date kurzivom u prvoj priči što je i odgovor na pitanje postavljeno na kraju prve priče. One ostaju zagonetka za otkrivanje za znatiželjno oko čitalaca do samog kraja.
Prva priča pod naslovom „Obračun“ predstavlja obračun glavnog junaka sa samim sobom, svođenje računa nad životom. Ona u svakom čitaocu potencijalno budi ranjivost prema sopstvenim obračunima, a ujedno nas upozorava da svako manje ili više ima ideju kojoj je podređen ili kojom je opsednut.
U drugoj priči „Zvuk“ provlači se ideja griže savesti likova zbog životnih činjenja ili nečinjenja, ali svi oni, kao i mi, imaju različit intenzitet kajanja. Poentirano je to kada kajanje dolazi. Razlika između glavnog i ostalih junaka je u tome da su oni u mogućnosti da grižu savesti u određenom trenutku iskažu kao istinu, pokajanje ili priznanje, i ono u tom momentu postaje spas za njih, dok glavni junak tu mogućnost nema. Svaki čitalac će se nad pričom prisetiti svog gorkog iskustva zbog kog je imao sličan osećaj i pitanja koje će možda i rešiti. A ima i onih koji se osećaja krivice neće osloboditi nikad.
U trećoj priči „Otac“ pisac nam stvara sliku distopije sveta, prikazuje svetski napredak koji je, u svojoj suštini, protiv društva i čoveka. Marginalizovan lik oca, koji je kao figura odsutan u životu junaka, modernom tehnologijom je pretvoren u robota koji će, ma koliko to apsurdno delovalo, junaku doneti emotivnu satisfakciju. Ironičan stav prema onome što robot može da pruži čoveku je ustvari ideja o društvu u kom je sve na raspolaganju, čak i kupovina emocionalnog zadovoljstva.
Posrnulim vrednostima u društvu autor pristupa i iz sarkastičnog ugla. Priča „Noćni fantom“ krajnje je duhovito ispripovedan događaj o liku koji pokušava da omladinu navede na ispravan način mišljenja. Propovedajući istine da se moderna tehnologija koristi u pogrešne svrhe, da deca koriste telefon kao oruđe prestiža, nekulture ili neznanja, sve većeg pada u zavisnost, junak postaje nepoželjan i tretiran kao potencijalna opasnost, proganjan i juren od strane organa vlasti. Kroz duhovito pripovedanje izneta je ideja da su ljudi koji opominju na prave vrednosti „nevidljivi“, sumnjivi, skrajnuti ili odbačeni. Oni se sumnjiče i terete, a ne kažnjavaju se oni koji pravila zaista krše. Superheroji, kao u pravoj satiri, postaju krivci koji završavaju iza rešetaka.
Peta priča „Roman“ pripoveda o stvaralaštvu kao zameni za život. U svom traktatu o stvaraocu i stvaralaštvu autor skreće pažnju na to da nije svako sposoban da nosi svoj stvaralački krst. Da li zbog prirode svoje ličnosti ili uticaja spolja, često je lakše odustati od čina stvaranja nego se suočiti sa strahovima. Junak je opisan kao čovek hipohondar, van ravnoteže, bez prave podrške, koji spas traži u pisanju. Pretresa u sebi razloge za i protiv objavljivanja svog dela, a koji su više spolja nego unutar njega i kao da odustaje. Poruka je da umetnost traži jaka pleća koja je mogu na sebi poneti.
Šesta priča „Greška“ je zanimljiva i dramatična priča o junaku kojeg iz letargije i mrtvila pokreću spoljašnje, a ne unutrašnje promene. To je najveća varka ljudske sreće, jer je ona kratkotrajna. Može da ga podigne visoko, ali posle nje on još niže pada. Nakon realnosti koja je glavnog junaka opaučila, desile su se promene koje su za njega postale beskorisne, a osećao se još gore nego pre njih.
Poslednja priča „Povratak“ zatvara pripovedni krug i vraća nas na početak i dopunjuje prvu priču. Ona je momenat kada se junak najzad suoči sa onim sa čim mora – sa životom koji karakteriše krivica zbog smrti majke, ogromna ljubav koju nosi u sebi, a nije je ispoljio, sa „danom D“ koji je prekretnica u njegovom životu, sa pitanjima o tome da li je mladost protraćio na intelektualnost, da li je pogrešno odabrao. Isti izazov zadaje se i čitaocu. Ko je žena u belom? Ona dolazi u momentu kada misli da je kraj, kada ga oživljavaju, ona je smrt koja ga poziva da pođe sa njom. Do kraja za čitaoce ostaje nejasno da li je pošao sa njom ili se ipak vratio.
Iako potpuno različite, sve ove priče povezuje junak koji nosi jedan isti identitet. Varirajući iste motive u različitim pričama, autor gradi snažno unutrašnje jedinstvo zbirke koja ima veliki potencijal da se čita i kao roman u poglavljima. Podseća, takođe, na inserte iz filma koji govori o životu usamljenog čoveka, osuđenog na marginu od ranog detinjstva, čoveka koji je često morao da poseže za iracionalnim životnim osloncima, koji su ga koštali previše životnih iskustava. Uz sve spoljašnje, nazovimo ih sudbinske nedaće, on vremenom stvara i čisto subjektivan, unutrašnji teret. On je hiperosetljiva individua koja u surovom svetu biva primorana neprekidno da bije „svoje bitke“.
Jelena Milošev
Zbirka ima prstenastu kompoziciju, što nije samo formalno rešenje za sadržajne domete, već je i važan činlac doživljaja i tumačenja smisaonog sloja tekstova. Poslednja priča, veoma slična prvoj, zapravo je i njeno objašnjenje, ali i majstorski ispripovedan epilog jednog života, čiji se smisao i težišta mogu najbolje sagledati tek kada se „podvuče crta“ i „svedu svi računi“. Ona, što je još važnije, zaokružuje pripovedanje svih sedam pripovedaka u jednu celinu i celokupnom delu daje naročit smisao i težište.
Već od samog početka čitanja susrećemo se sa izvanrednom tehnikom razvijanja priče, koja je moguća upravo odabirom stila pripovedanja. On je izuzetno zanimljiv, ali njegova esencijalna vrednost leži u fenomenu citatnosti, poigravanja sa intertekstualnim i metatekstualnim mogućnostima. Poznata je teorija da je književnost danas moguća samo kao citat, da je sve negde već zapisano ili rečeno i da literatura postoji kao mozaik citata, te da je na autoru da ga složi, a na čitaocu da odgonetne njegovo značenje i poruku. U pričama ove zbirke pronalazimo jednu riznicu citata književnih dela, savremene poezije, kantautorskih ostvarenja, narodnih izreka, poslovica, no to nije sve. On veoma često izreke i poslovice satirom preoblikuje, dajući im cinističke i ironične note. Takvi postupci su u funkciji isticanja atmosfere u priči, podvlačenja poruke koja se želi dati, ali i odraz nekog sveopšteg stava prema fenomenima o kojima se pripoveda. Autor istančanim osećajem sinkretiše različite umetnosti u delu, povezujući decenije filma, muzike i raznožanrovske literature u jedno. Iz toga proističe krajnje intelektualističko usmerenje ove proze, što se kasnije slojevito otkriva kroz tematiku pripovedanja.
Pažljivim čitanjem zbirke uočavamo da određeni motivi ili pojave variraju na više mesta u različitim pripovetkama. Oni su važni jer su u temelju životne filozofije koju autor zastupa u ovom delu i koja je oživljena kroz njegove likove, ponajviše glavnog lika. Iako nije eksplicitno iskazano, primetno je da centralno mesto u svakoj priči ima junak koga upoznajemo na početku zbirke i sa kojim se zbirka završava. On je predstavik duha vremena, epohe koja je minula, one koja traje i one koja se sluti. Postavljajući ga u različite situacije, zalazeći u njegovu psihu, autor daje portret savremenog čoveka koji u sebi nosi ono što je svima nama veoma blisko i dobro poznato. Bilo da je reč o ljubavi, idealima, životnim prekretnicama, odnosu sa drugim ljudima, o čovekovim snagama i slabostima, svako od nas pronaći će u zbirci i odraz sebe samog. Junak zbirke je usamljenik i po tome blizak čoveku današnjice. No, on je intelektualac koji „misli svojom glavom“ i stoga dolazi u sukob sa okruženjem u kom se intelektualci ne cene. Jer, kako i autor sam kaže, nije važno koliko pameti čovek ima, važno je da ima sreće. A naš junak sreće baš i nema. Progone ga aveti prošlosti, osećaj krivice zbog smrti majke, usamljenost koja će, ipak, za njega biti bolja no bliskost sa drugima. On je čak i sam svoja žrtva. Zarobivši sebe u iluziju ljubavi, život traći na čekanje, usput praveći pogrešne odabire na životnom putu. Vidljivo je da u sebi nosi veliku svest o svetu, ali i samosvest, i da ta dva faktora na njegova pleća spuštaju breme koje on nosi teže nego drugi. Jer, na više mesta ponovljeno je da je čovek najusamljeniji kada je sam sa svojim mislima. A naš junak je uglavnom u toj poziciji.
Junak je, pored svega ostalog, i umetnik, pisac koji piše, koji u stvaranju vidi jedini izlaz iz besmisla života koji živi, slamku spasa u moru strahova koji su ga paralisali, priliku za govor u dugom ćutanju sa drugima. On je neko ko ne trpi pad odistinskih vrednosti, već se za njih donkihotovski zalaže, praveći od sebe nepoželjnog, neshvatljivog i proganjanog čoveka. Na udaru satire u tom okršaju našle su se sve nelogičnosti života današnjice, sve neispravnosti koje iritiraju, ali se niko ne usuđuje na pravo suočavanje sa njima.
Glavni moto ove zbirke su reči date kurzivom u prvoj priči što je i odgovor na pitanje postavljeno na kraju prve priče. One ostaju zagonetka za otkrivanje za znatiželjno oko čitalaca do samog kraja.
Prva priča pod naslovom „Obračun“ predstavlja obračun glavnog junaka sa samim sobom, svođenje računa nad životom. Ona u svakom čitaocu potencijalno budi ranjivost prema sopstvenim obračunima, a ujedno nas upozorava da svako manje ili više ima ideju kojoj je podređen ili kojom je opsednut.
U drugoj priči „Zvuk“ provlači se ideja griže savesti likova zbog životnih činjenja ili nečinjenja, ali svi oni, kao i mi, imaju različit intenzitet kajanja. Poentirano je to kada kajanje dolazi. Razlika između glavnog i ostalih junaka je u tome da su oni u mogućnosti da grižu savesti u određenom trenutku iskažu kao istinu, pokajanje ili priznanje, i ono u tom momentu postaje spas za njih, dok glavni junak tu mogućnost nema. Svaki čitalac će se nad pričom prisetiti svog gorkog iskustva zbog kog je imao sličan osećaj i pitanja koje će možda i rešiti. A ima i onih koji se osećaja krivice neće osloboditi nikad.
U trećoj priči „Otac“ pisac nam stvara sliku distopije sveta, prikazuje svetski napredak koji je, u svojoj suštini, protiv društva i čoveka. Marginalizovan lik oca, koji je kao figura odsutan u životu junaka, modernom tehnologijom je pretvoren u robota koji će, ma koliko to apsurdno delovalo, junaku doneti emotivnu satisfakciju. Ironičan stav prema onome što robot može da pruži čoveku je ustvari ideja o društvu u kom je sve na raspolaganju, čak i kupovina emocionalnog zadovoljstva.
Posrnulim vrednostima u društvu autor pristupa i iz sarkastičnog ugla. Priča „Noćni fantom“ krajnje je duhovito ispripovedan događaj o liku koji pokušava da omladinu navede na ispravan način mišljenja. Propovedajući istine da se moderna tehnologija koristi u pogrešne svrhe, da deca koriste telefon kao oruđe prestiža, nekulture ili neznanja, sve većeg pada u zavisnost, junak postaje nepoželjan i tretiran kao potencijalna opasnost, proganjan i juren od strane organa vlasti. Kroz duhovito pripovedanje izneta je ideja da su ljudi koji opominju na prave vrednosti „nevidljivi“, sumnjivi, skrajnuti ili odbačeni. Oni se sumnjiče i terete, a ne kažnjavaju se oni koji pravila zaista krše. Superheroji, kao u pravoj satiri, postaju krivci koji završavaju iza rešetaka.
Peta priča „Roman“ pripoveda o stvaralaštvu kao zameni za život. U svom traktatu o stvaraocu i stvaralaštvu autor skreće pažnju na to da nije svako sposoban da nosi svoj stvaralački krst. Da li zbog prirode svoje ličnosti ili uticaja spolja, često je lakše odustati od čina stvaranja nego se suočiti sa strahovima. Junak je opisan kao čovek hipohondar, van ravnoteže, bez prave podrške, koji spas traži u pisanju. Pretresa u sebi razloge za i protiv objavljivanja svog dela, a koji su više spolja nego unutar njega i kao da odustaje. Poruka je da umetnost traži jaka pleća koja je mogu na sebi poneti.
Šesta priča „Greška“ je zanimljiva i dramatična priča o junaku kojeg iz letargije i mrtvila pokreću spoljašnje, a ne unutrašnje promene. To je najveća varka ljudske sreće, jer je ona kratkotrajna. Može da ga podigne visoko, ali posle nje on još niže pada. Nakon realnosti koja je glavnog junaka opaučila, desile su se promene koje su za njega postale beskorisne, a osećao se još gore nego pre njih.
Poslednja priča „Povratak“ zatvara pripovedni krug i vraća nas na početak i dopunjuje prvu priču. Ona je momenat kada se junak najzad suoči sa onim sa čim mora – sa životom koji karakteriše krivica zbog smrti majke, ogromna ljubav koju nosi u sebi, a nije je ispoljio, sa „danom D“ koji je prekretnica u njegovom životu, sa pitanjima o tome da li je mladost protraćio na intelektualnost, da li je pogrešno odabrao. Isti izazov zadaje se i čitaocu. Ko je žena u belom? Ona dolazi u momentu kada misli da je kraj, kada ga oživljavaju, ona je smrt koja ga poziva da pođe sa njom. Do kraja za čitaoce ostaje nejasno da li je pošao sa njom ili se ipak vratio.
Iako potpuno različite, sve ove priče povezuje junak koji nosi jedan isti identitet. Varirajući iste motive u različitim pričama, autor gradi snažno unutrašnje jedinstvo zbirke koja ima veliki potencijal da se čita i kao roman u poglavljima. Podseća, takođe, na inserte iz filma koji govori o životu usamljenog čoveka, osuđenog na marginu od ranog detinjstva, čoveka koji je često morao da poseže za iracionalnim životnim osloncima, koji su ga koštali previše životnih iskustava. Uz sve spoljašnje, nazovimo ih sudbinske nedaće, on vremenom stvara i čisto subjektivan, unutrašnji teret. On je hiperosetljiva individua koja u surovom svetu biva primorana neprekidno da bije „svoje bitke“.
Jelena Milošev
%
10%
POEZIJA
693,00 RSD
770,00 RSD
0,00 RSD
PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ
(Recenzija)
Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:
„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)
„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)
Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.
Dr Danica Stolić
(Recenzija)
Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:
„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)
„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)
Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.
Dr Danica Stolić
%
10%
DOMAĆI ROMAN
1.089,00 RSD
1.210,00 RSD
0,00 RSD
Nastavaka romana Plava se slaže sa crvenom. O raspadanju čega se radi? Raspada li se svetski poredak, sistem vrednosti, tim, nešto četvrto, ili sve zajedno, ili ništa od navedenog. Za koju god opciju da se opredelite upadate u zamku. Vakako, to nije ni prvi, ni jedini put da ste uhvaćeni. Još Orvel je razjasnio da nema jednakosi i jednakih, jer će se uvek pojaviti neki koji će smatrati da imaju prednost, pravo i vlasništvo nad tom takozvanom jednakošću. ami prosuđujte šta je sve teorija zavere i neka vrsta propagande, šta plod imaginacije i fikcije.
%
10%
POEZIJA
1.980,00 RSD
2.200,00 RSD
0,00 RSD
Zbornik za nezaborav (latinica, ćirilica) je zbornik 159 autora iz Srbije, regiona i Slovačke. Zastupljeni su književnici raznolikog interesovanja kao i umetnici koji se bave: fotografijom, slikarstvom, karikaturom a posredstvom QR koda i autori koji se bave muzikom i filmom.
%
10%
DOMAĆI ROMAN
495,00 RSD
550,00 RSD
0,00 RSD
V kao pobednik je traktat ‒ spis o (posle) ljubavi autorke Jelice Mirković. Pseudobajka, koja karikira formalne karakteristike ove vrste ‒ bio jednom... i nema baš srećan kraj, mada i to je relativno.
Opštepoznato je da je (V), najčešće latinično, oznaka za pobedu, ali u ovom delu je reč o vešeznačnoj pobedi koja pomalo ima karakteristike „Pirove pobede“, a posledice te pobede osećaju svi akteri.
Zapitaćete se ko je onda Pobednik? Najjednostavniji odgovor je da je onaj kome je ova knjiga posvećena, koji je u glavnoj junakinji probudio najlepša moguća osećanja, pomogao je da prebrodi sve svoje strahove, a kada su počele njegove nevolje, isključio ju je iz svog života.
Simbolika njegovog imena je povezana sa pobedom i možda zato svoje poraze i padove ne voli da deli sa drugima. Mislite li da takvi vitezovi više ne postoje? Varate se, junakinja ovog spisa je srela jednog takvog:
…A srce je čudan organ, koji ne sarađuje sa ostatkom tela, organ koji nam diktira život i na kraju u svakoj borbi srce pobedi. Često sukobljeno sa mozgom, a uvek izađe kao pobednik. Zapravo baš kao što je i On, moj Pobednik, čije ime vešto skrivam. Ne lažem vas po tom pitanju, on je stanovnik mog srca, živi u njemu. Ne, nisam ga izmislila, niti izmaštala. Postoji kao stvarna osoba od krvi i mesa, a opet tako deluje kao san, kao da se nalazim u nekom najlepšem gradu na ovom svetu, a taj grad nije Pariz, već Niš, uglavnom, koji u trenucima kada on na autobuskoj stanici spusti svoju nogu na tlo Niša, tada Niš odjednom postaje magičan grad….
Vitez koji je čuvao njeno srce i trudio se da ostane neoštećeno. Taj podvig ga je između ostalog i napravio Pobednikom. Glavna junakinja je uzrasla kao osoba i ima poruku za sve:
… Ja ću se za svoje želje boriti sama, neću uzeti udicu i čekati kraj nje čitavu večnost ne bi li se neka od tih ribica prikačila, neću lutati ulicama, tražeći čarobnu fontanu, kako bih u nju ubacila novčić, niti vreme provoditi kraj prozora, čekajući da neka od zvezda počne da pada. Umesto čekanja biram borbu, da postanem bolji čovek. Slagala bih kada bih rekla da sve to želim da radim zbog njega. Radim isključivo zbog sebe, ali je on taj koji me je na to podstakao. Zato ću mu na tome biti uvek zahvalna, ma šta god se među nama u budućnosti dogodilo…
Postoji stvar zbog koje vredi čekati ‒ ljubav. Jedna od najlepših ljubavnih pesama koju je napisao Konstantin Simonov zove se Čekaj me:
…Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživjeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svijetu.
Često se čekanjem može spasiti ljubav, a ona je najdivnija stvar na svetu, možda baš ne ona na koju trenutno mislite, možda neka druga, koja je još bolja za vas, a možda baš i stara za koju je kucnuo pravi čas.
Strpljenju, koje je majka mudrosti i najčistijim i najplemenitijim emocijama vas obasipa ovaj spis Jelice Mirković, koji svakako zaslužuje vašu čitalačku pažnju, što potvrđuje da je ovo samo prvenac i da će ova autorka tek u budućnosti pisati velika dela ‒ zato je i ona Pobednik.
Marina Đenadić
Opštepoznato je da je (V), najčešće latinično, oznaka za pobedu, ali u ovom delu je reč o vešeznačnoj pobedi koja pomalo ima karakteristike „Pirove pobede“, a posledice te pobede osećaju svi akteri.
Zapitaćete se ko je onda Pobednik? Najjednostavniji odgovor je da je onaj kome je ova knjiga posvećena, koji je u glavnoj junakinji probudio najlepša moguća osećanja, pomogao je da prebrodi sve svoje strahove, a kada su počele njegove nevolje, isključio ju je iz svog života.
Simbolika njegovog imena je povezana sa pobedom i možda zato svoje poraze i padove ne voli da deli sa drugima. Mislite li da takvi vitezovi više ne postoje? Varate se, junakinja ovog spisa je srela jednog takvog:
…A srce je čudan organ, koji ne sarađuje sa ostatkom tela, organ koji nam diktira život i na kraju u svakoj borbi srce pobedi. Često sukobljeno sa mozgom, a uvek izađe kao pobednik. Zapravo baš kao što je i On, moj Pobednik, čije ime vešto skrivam. Ne lažem vas po tom pitanju, on je stanovnik mog srca, živi u njemu. Ne, nisam ga izmislila, niti izmaštala. Postoji kao stvarna osoba od krvi i mesa, a opet tako deluje kao san, kao da se nalazim u nekom najlepšem gradu na ovom svetu, a taj grad nije Pariz, već Niš, uglavnom, koji u trenucima kada on na autobuskoj stanici spusti svoju nogu na tlo Niša, tada Niš odjednom postaje magičan grad….
Vitez koji je čuvao njeno srce i trudio se da ostane neoštećeno. Taj podvig ga je između ostalog i napravio Pobednikom. Glavna junakinja je uzrasla kao osoba i ima poruku za sve:
… Ja ću se za svoje želje boriti sama, neću uzeti udicu i čekati kraj nje čitavu večnost ne bi li se neka od tih ribica prikačila, neću lutati ulicama, tražeći čarobnu fontanu, kako bih u nju ubacila novčić, niti vreme provoditi kraj prozora, čekajući da neka od zvezda počne da pada. Umesto čekanja biram borbu, da postanem bolji čovek. Slagala bih kada bih rekla da sve to želim da radim zbog njega. Radim isključivo zbog sebe, ali je on taj koji me je na to podstakao. Zato ću mu na tome biti uvek zahvalna, ma šta god se među nama u budućnosti dogodilo…
Postoji stvar zbog koje vredi čekati ‒ ljubav. Jedna od najlepših ljubavnih pesama koju je napisao Konstantin Simonov zove se Čekaj me:
…Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživjeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svijetu.
Često se čekanjem može spasiti ljubav, a ona je najdivnija stvar na svetu, možda baš ne ona na koju trenutno mislite, možda neka druga, koja je još bolja za vas, a možda baš i stara za koju je kucnuo pravi čas.
Strpljenju, koje je majka mudrosti i najčistijim i najplemenitijim emocijama vas obasipa ovaj spis Jelice Mirković, koji svakako zaslužuje vašu čitalačku pažnju, što potvrđuje da je ovo samo prvenac i da će ova autorka tek u budućnosti pisati velika dela ‒ zato je i ona Pobednik.
Marina Đenadić
%
10%
DOMAĆI ROMAN
990,00 RSD
1.100,00 RSD
0,00 RSD
"Ovaj pesnik, preoblikovan u dobrog pripovedača, u svom egzistancijalno-ljubavnom, urbanom romanu Devojka koja je opsedala snove osvetljava nam drevni mit o idealnm polovinama. Granica između sna i jave je pomerena, kao i granica između života i smrti. To pomeranje je izvršeno na više načina posredstvom različitih obrada motiva sna u savremenom trenutku.
Sam naslov romana nije jednoznačan. Svi likovi iz ovog romana imaju svoje snove, koji su povezani i sa „drugim svetovima”, ali i različite probleme u vezi sa njima i njihovim ostvarivanjem. Nemojte misliti da je reč o nekakvim fantazmagoričnim predstavama, daleko od toga, reč je o mladima iz savremene ovovremene varošice u provinciji, koji većinom rade poslove koje ne vole, odlaze u različite poroke, traže se, a smisao im biva sve dalji i nepoznatiji. O onima koji su usled ratova stradali, ali ima i uspešnih, i festivalskih dana, dobrog provoda, iskrenih ljubavi i prijateljstava, koja traju čak i posle smrti. U tom miksu veoma je značajan lik Pisca, koji je ovde u ulozi pravednika, koji će, nažalost, zbog svojih ideala stradati i kao njegov svojevrsni antipod Steva Dević, mladić, lokalac, potpuno nehajan, koji svoju istinu traži u provodu u piću, dok Pisac to čini u snovima. Istini za volju, Neđa i Pisac su u svojim životima prethodno sreli idealne polovine, ali ih je smrt razdvojila od njih. Pisac svoju nalazi u snovima, zbog čega i strada, dok je Neđa neočekivano nalazi u realnosti, Eleonoru (Noru) koja boluje od retkog poremećaja koji je poznat kao fenomen „uspavane lepotice”, zbog čega ne biva budna danima, ponekad i mesecima.
Šta mislite, ko će sve u ovoj urbanoj sagi stići do cilja i pronaći svoje idealne polovine?
Marina Đenadić
"
Sam naslov romana nije jednoznačan. Svi likovi iz ovog romana imaju svoje snove, koji su povezani i sa „drugim svetovima”, ali i različite probleme u vezi sa njima i njihovim ostvarivanjem. Nemojte misliti da je reč o nekakvim fantazmagoričnim predstavama, daleko od toga, reč je o mladima iz savremene ovovremene varošice u provinciji, koji većinom rade poslove koje ne vole, odlaze u različite poroke, traže se, a smisao im biva sve dalji i nepoznatiji. O onima koji su usled ratova stradali, ali ima i uspešnih, i festivalskih dana, dobrog provoda, iskrenih ljubavi i prijateljstava, koja traju čak i posle smrti. U tom miksu veoma je značajan lik Pisca, koji je ovde u ulozi pravednika, koji će, nažalost, zbog svojih ideala stradati i kao njegov svojevrsni antipod Steva Dević, mladić, lokalac, potpuno nehajan, koji svoju istinu traži u provodu u piću, dok Pisac to čini u snovima. Istini za volju, Neđa i Pisac su u svojim životima prethodno sreli idealne polovine, ali ih je smrt razdvojila od njih. Pisac svoju nalazi u snovima, zbog čega i strada, dok je Neđa neočekivano nalazi u realnosti, Eleonoru (Noru) koja boluje od retkog poremećaja koji je poznat kao fenomen „uspavane lepotice”, zbog čega ne biva budna danima, ponekad i mesecima.
Šta mislite, ko će sve u ovoj urbanoj sagi stići do cilja i pronaći svoje idealne polovine?
Marina Đenadić
"
%
10%
POEZIJA
594,00 RSD
660,00 RSD
0,00 RSD
Zbirka poezije Možda bezgrešan Vesne Đukanović predstavlja potragu za iskonskom čistotom i dobrotom, kao i izraz onih „plavih nemira“, pretočenih u stihove. Ovaj ekspresionistički momenat, plava boja, dosta je zastupljena u njenom poetskom izrazu, kao simbol čistote i ideala, kako u religioznim, tako i u ostalim refleksivnim stihovima.
Sigurno će se ova zbirka rado čitati od Cetinja do Vršca i šire, jer tradicionalno i moderno spaja u sitnicama poput trave koja je i za Volta Vitmana bila univerzala ‒ „jednolični hijeroglif koji raste svuda“, a upravo tu univerzalnost želi da istakne ova pesnikinja, iz izraz nepatvorene dobrote: Dobro vam bilo, dobri moji! Stoga, uživajte u ovim stihovima. - Marina Đenadić
Sigurno će se ova zbirka rado čitati od Cetinja do Vršca i šire, jer tradicionalno i moderno spaja u sitnicama poput trave koja je i za Volta Vitmana bila univerzala ‒ „jednolični hijeroglif koji raste svuda“, a upravo tu univerzalnost želi da istakne ova pesnikinja, iz izraz nepatvorene dobrote: Dobro vam bilo, dobri moji! Stoga, uživajte u ovim stihovima. - Marina Đenadić
Pregledali ste 60 od 155 proizvodi
Učitaj više