DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Zarobljena svetlost je futuristički i istorijski pogled na savremene teme sa snažnim distopijskim i filozofskim nabojem. Iako su narativno odvojene, priče funkcionišu kao celina, jer ih povezuje ista tema: gubitak autentične ljudskosti pred naletom tehnologije, moći i sistema kontrole. Škodrić stvara mozaik mogućih (i prilično zastrašujućih) budućnosti, ali i reinterpretira prošlost, pokazujući da je ljudska priroda pohlepna, uplašena i sklona iluzijama, te stoga nepromenljiva. Ova knjiga govori o temama koje nas s vremena na vreme obuzimaju i o kojima razmišljamo. U svakoj od njih pojavljuje se proročica Sibila Kumska.

Novom zbirkom kratkih priča Vudu Popaj nas uvlači u maestralno konstruisan „Bazar Bizzare“ – svet bizarnih treš priča u kome se oštra satira sudara sa apsurdom svakodnevice. Kroz prizmu grotesknih situacija, autor secira društvene anomalije s hirurškom preciznošću, duboko zalazeći u sferu angažovane književnosti i hvatajući se u koštac sa domaćom socijalnom problematikom. Od komičnih peripetija s aparatima i preživljavanjem u priči „Trange-frange“, preko misterije Euzebijeve bolesti, pa sve do egzistencijalnih lutanja antijunaka, doslovno „zaglavljenih u sranjima“. Britki jezik Vudu Popaja ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Vladimir Krstović u novoj zbirci pesama Zašto da sanjam isti san ne štedi nikoga. Ovo je ogoljena priča o borbi sa mentalnim zdravljem, o preživljavanju beogradskog asfalta i učmalosti provincije oličene u Despotovcu, o psihijatrijskim bolnicama i o spasu koji donosi pisanje. Krstović je prošao put od vukovca, preko košarkaša i studenta farmacije, pa sve do čoveka koji se borio sa psihozama i alkoholom. Panker u njemu, nakon godina provedenih na marginama, upućuje ga na književni rad.

Pesme nude duboko intiman uvid u autorovu svakodnevicu, u kojoj istražuje motive usamljenosti, porodičnih odnosa, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, te tranzicije između Beograda i Despotovca. Kroz fragmente se prepliću nostalgija za mladošću i suočavanje sa zrelošću, uz česte reference na pop-kulturu i domaće društvene prilike. Njegov izraz je neposredan a pisanje, kao i kod mnogih pisaca, terapijsko sredstvo za prevazilaženje životnih kriza kroz umetničko izražavanje. Autor sebe definiše kao umetnika (i penzionera), koji pronalazi sebe u tišini svog stana i novim rukopisima.

U svetu u kojem se sve – od hrane do emocija – pretvara u broj lajkova na društvenim mrežama, roman Ljubavni slučaj bankarskog službenika priča je o hrabrosti da se izađe iz kaveza očekivanja i društvenih normi koje nam, gotovo neprimetno, nameće moderno doba.

„Čovek je biće koje se na sve navikava“, glasi rečenica Dostojevskog koju pripovedač ove knjige ne može da izbije iz glave. „Osmeh“ je pisan protiv te rečenice – protiv navikavanja na ružno, na siromaštvo, na poniženje, na zaborav. Njegovi junaci su ljudi pored kojih se svakodnevno prolazi: stari par pred zgradom podignutom na mestu njihove kuće; žena koja u apoteci plaća tuđi račun poslednjom hiljadarkom; devojka u tramvaju kojoj je šef upravo saopštio cenu unapređenja; kafedžija koji preko radija čuje da je počeo rat; sin koji jednom godišnje sedne kraj majčinog groba da joj sve ispriča. Svako od njih u nekom trenutku učini istu, sitnu, presudnu stvar – osmehne se drugome. I taj osmeh, jedino što se u ovoj knjizi ne kupuje, ne stari i ne oduzima, drži njihove svetove da se ne uruše. Nit koja povezuje četiri dela knjige nije zaplet nego pogled: pripovedač koji je čitalac Dostojevskog, šetač i posmatrač kreće se kroz grad i kroz sećanja i beleži trenutke u kojima se obični ljudi, bez velikih reči, odupiru vremenu „u kome je normalno postalo nešto što je do juče bilo potpuno nenormalno“. Nekad je to drama ispričana u pola stranice, nekad uspomena na prvu ljubav i stihove Mike Antića, nekad urnebesna seoska hronika u kojoj se o najozbiljnijim stvarima govori kroz smeh, a nekad propoved jednog fratra o „fast fud religiji“, posle koje se pripovedač pita nije li i sam postao instant konzument – ne vere, nego života. Odgovor koji knjiga nudi jednostavan je kao njen naslov: protiv navikavanja na ružno čovek se brani licem okrenutim drugom čoveku. Toplo i satirično u isti mah, „Osmeh“ je knjiga o dostojanstvu malih ljudi u vremenu koje je zaboravilo da se stidi.

Petnaest priča koje oživljavaju duh narodne tradicije, legendi i zaboravljenih predanja.

U zbirci Priče uz ognjište, Vlada Arsić vodi čitaoce u svet u kojem se svakodnevni život prepliće sa narodnim verovanjima, tajanstvenim događajima i folklornom fantastikom. Kroz petnaest pažljivo ispričanih priča oživljava atmosferu starih vremena, kada su se najvažnije životne istine prenosile uz ognjište, u vodenicama, na prelu ili u planinskim isposnicama.

Junaci ovih priča obični su ljudi, ali njihove sudbine daleko su od običnih. Suočeni sa grehom, iskušenjima, ljubavlju, smrću i natprirodnim silama, oni otkrivaju da između stvarnosti i legendi često postoji tek neprimetna granica.

Pišući autentičnim narodskim jezikom, Vlada Arsić gradi upečatljivu atmosferu i podseća na bogatstvo usmene književnosti, dok istovremeno postavlja univerzalna pitanja o pravdi, odgovornosti, ljudskoj prirodi i večitoj borbi dobra i zla.

Priče uz ognjište namenjene su ljubiteljima domaće književnosti, folklora i priča koje spajaju istoriju, tradiciju i elemente fantastike, pružajući nezaboravno čitalačko iskustvo ispunjeno mudrošću, emocijama i tajnom.

„Vlada Arsić vešto prepliće istorijske događaje i predanja stvarajući viziju stvarnosti gde se briše granica jave i košmara.“ – Aleksandar Tešić

Od autorke knjiga Osmeh za svaki dan, Zovem se Mama, Od reči do reči i Priči nikad kraja, stiže nova zbirka priča koja pomera granice humora!

Ova knjiga nije klasičan roman, već slasna zbirka kratkih, životnih i izuzetno duhovitih priča u kojima Jelica Greganović secira našu svakodnevicu. Kroz svoj prepoznatljiv, šarmantan stil, autorka nas vodi kroz:

- Komandovanje na „kućnom frontu“: Urnebesne situacije iz porodičnog života, muško-ženski odnosi i preživljavanje svakodnevnog haosa sa decom, rodbinom i bračnim saputnicima.

- Degustativnu nostalgiju: Priče koje kroz mirise i ukuse detinjstva, stare recepte i uspomene bude najtoplija sećanja na neka jednostavnija vremena.

- Ženske sitne radosti i „kerefeke“: Duhoviti osvrti na modu, uređenje doma, kupovinu i sve one sitnice koje nam ulepšavaju (ili komplikuju) dan.

Poseban šarm ove zbirke leži u tome što su priče objavljene bez strogog uredničkog redosleda. Svako okretanje stranice je potpuno novo iznenađenje za čitaoca! Verni pratioci Jeličinog rada prepoznaće poreklo nekih od ovih priča i uživati u njihovom novom ruhu, dok će novi čitaoci otkriti novi omiljeni kutak za smeh. Za razliku od prethodnih zbirki gde bi humor povremeno usporio, ovde zabava pršti od prve do poslednje stranice bez smanjenja intenziteta. Ovo su kratke, dinamične i pitke priče koje možete čitati u autobusu, uz kafu ili pre spavanja – idealan lek protiv stresa.

„Taman kad sam pomislila da će me Jelica teško nasmejati više nego u prethodnim knjigama – desilo se čudo! Dešavalo mi se da se kikoćem i ranije, ali ovde smeh samo pršti i intenzitet mu se ne smanjuje. Ovo je knjiga u ritmu kakvom se nisam nadala, velika izjava literarne ljubavi i zbirka koja će vas iznova i iznova iznenađivati.“ – Srećna urednica

Ne mislim da književnost može promijeniti svijet preko noći, ali može promijeniti pojedinca. A to nikad nije malo“, kaže Đurđica Čilić, i to je okosnica njene nove knjige Vidimo se na papiru.

U njoj ostaje verna onome čime je osvojila čitaoce u knjigama Fafarikul i Novi kraj: neuništivoj radoznalosti, poverenju u dobrotu i sposobnosti da u svakodnevnim prizorima pronađe razloge za nežnost, smeh i nadu.

Autorka nas vodi kroz intiman krajolik svoje porodice, piše o majci koja joj nedostaje, ocu koji zaboravlja reči, deci koja odlaze u svet, piše o ljudima koje voli i onima kojih više nema, ali i o svakodnevnim scenama koje drugima promaknu. Ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste uporan, gotovo tvrdoglav izbor da se na grubost i cinizam sveta odgovori toplinom i saosećajnošću. Čilić grli nasilnika kako bi sprečila napad na dostavljača, vozi u hitnu pomoć pijane momke koji ne vole druge i drugačije, nagovara mladog navijača da prvi put u životu pročita knjigu. Peva hitove Bijelog dugmeta s majkom i ćerkom iz Ukrajine, staje u odbranu dečaka kog drugari zadirkuju jer nema novca, sa simpatijama posmatra starije žene na bazenu.

U okruženju koje je često okrutno i uskogrudo, ona bira blagost i saosećajnost. I uspeva da nas ubedi da je to jedini razuman način kretanja kroz svet.

Vidimo se na papiru je nežni podsetnik da pažljivije posmatramo sve oko sebe, da u sitnicama pronalazimo razloge za radost i da budemo dobronamerni prema drugima – jer to nikad nije malo.

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.

Osma knjiga Mihajla Vasiljevića. Ovaj put, Mihajlo se oprobao u kratkim pričama i donosi nam nešto novo u svom stvaralaštvu. Zbirka za one koji previše osete. Zbirka za one koji se ne boje surovosti sadašnjeg vremena. Autor se nada da će ova zbirka mnoge zagrliti, ali i mnoge naterati da postavljaju neka pitanja i možda izađu iz zone komfora. - Ako ti je svakodnevnica postala preteška, svakog dana se boriš za vazduh i ne možeš da prihvatiš realnost koja ti se odigrava pred očima – ovo je zbirka za tebe.

Prethodnih nekoliko godina, stvarnost je postala nepodnošljiva. Sve je teže pobeći od nje. Dosad sam bežao u serije, filmove, knjige, u izmišljene svetove – a sada ni to više nije lako. Kao da mi uvek nešto čuči na plućima i neke nevidljive kandže me stiskaju. Osetim ih uvek i svuda.

Mir je postao misaona imenica, stres je uvek prisutan i beg je postao pretežak. Ne znam za tebe, ali ja se tako osećam. Nadam se da si u boljem stanju nego ja. Želim jedno da ti kažem – nisi jedini. Neko te ipak razume, čak i kada misliš suprotno. Možda ti upravo ova zbirka dokaže to.

iskreno. sirovo. surovo. ogoljeno. beznadežno. ohrabrujuće. usponi. padovi. nadanje. stradanje. nadanje nakon stradanja.

zbirka poezije i proze koja će te i zagrliti i ošamariti. zavisi kako koja strana.

Jeka, Slađane Stešević Knežević, zbirka je priča koja se bavi porodičnim odnosima, gubitkom, nasljeđem i iskustvima žena suočenih sa različitim oblicima lične i društvene težine. Kroz intimne i emotivno oblikovane narative, autorka otvara teme tuge, ćutanja, porodičnih lomova i unutrašnje izdržljivosti. Priče u ovoj zbirci usmjerene su na svakodnevne ljudske situacije i emocionalna stanja koja ostavljaju trajne posljedice, ali i na načine na koje pojedinac pokušava da očuva dostojanstvo i vlastiti glas. Jezik zbirke je neposredan, sugestivan i usredsređen na unutrašnji svijet likova, zbog čega Jeka predstavlja knjigu namijenjenu čitaocima savremene regionalne proze sa izraženom psihološkom i emotivnom dimenzijom.

Na preko 500 stranica, Korać vodi čitaoce kroz originalne priče, alternativne scenarije i provokativne misli koje otvaraju nova vrata mašti i logici, spajajući naučnu fantastiku, fanovsku kulturu i jezičke rasprave u jedinstvenu dramaturgiju.
Priče su inspirisane majstorima SF žanra: Robertom Šeklijem, Šinišom Hošijem, Frederikom Braunom... uz pomoć kojih Radomir donosi tri originalna zapleta:
• Ispitivanje — futuristički test granica ljudske svesti.
• Demonski ugovor — susret čoveka i nadnaravnog bića u igri moći.
• Bekstvo u drugu dimenziju — potraga za slobodom kroz paralelne svetove.
Fanovski scenariji su:
• Ubice Mog Oca — alternativni zaplet koji otkriva nove motive.
• Državni Posao — humoristična reinterpretacija birokratske svakodnevice.
• Almost Perfect — nastavak sitkoma u duhu zajedničke memorije fanova.
• Kulturni susreti: Šta bi se desilo kada bi se Skrič Pauels i Šeldon Kuper sreli? Neočekivani dijalog između satire i naučne pedantnosti.
Sve ovo i mnogo više čitaoci će otkriti u knjizi ,,Moje ideje'' — zbirci koja nudi i zabavu i razmišljanje, smeh i logiku, fantaziju i kritiku. To je knjiga za sve koji žele da otkriju nove svetove, da se nasmeju, da promišljaju i postanu deo jedinstvene dramaturgije jednog autora.
„Moje ideje“ nije samo knjiga — ona je poziv na zajedničku igru mašte.

Zbirka priča pod nazivom Đerdan sećanja sadrži 21 priču o ljudima i njihovim sudbinama, a koji su na neki način postali deo autorkinih sećanja. To je niz perli sa ogrlice njenih uspomena, zbirka medaljona iz riznice prošlosti i deo pano¬rame likova koji zaslužuju pažnju čitaoca. Svaka od 21 priče sabrane u ovoj knjizi uistinu tvore jedan Đerdan sećanja, koji autorka, nežnošću zvuka frule i odsjaja sunčevih zraka u rosi mačvanskih polja, nosi na sebi i u svojoj duši koja se otvara pred čitaocem i poziva ga na zajedničko traganje za smislom surovih i raskošnih ljudskih događaja i sudbina.

Priče otvaraju svet sećanja oživljen titrajem sveće prislužene na veliki praznik. Pomalo prustovskom putanjom trenuci sadašnjosti otkrivaju staze koje vode u prošlost i donose ceo univerzum uspomena, mirisa, likova i odnosa gledanih očima jednog deteta, kroz čije su sećanje i filtrirani. To je istovremeno i ključ pripovednog tona, koji će na detinji lak i bezbrižan način opisati i najteže, egzistencijalne situacije i dominantnom depatetizacijom, sa verom u snagu života i svih tajni koje on krije slaviti svako životno iskustvo kao dar.

Ilija Tucić, novinar i književnik, čitavu deceniju putuje kroz ravnicu i piše kratke priče po kojima je prepoznatljiv brojnoj čitalačkoj publici. Objavio je knjige: "Čelobašte", "Male vojvođanske priče", "Čudo u Čibu", "Priče ravnice", i “Priče iza firange”, od kojih su neke zbog velikog interesovanja čitalaca doživele ponovljena izdanja.

Knjiga "Na kraju početka" simbolično zaokružuje desetogodišnji stvaralački ciklus: sadrži 80 najlepših priča iz pet prethodnih knjiga.

Junaci priča Vladana Matijevića podsećaju na stanovnike duboko poremećenog društva. Njihove ispovesti pripadaju marginalcima – neprosvećenim, moralno posrnulim pojedincima sa ivice zakona i razuma, zatečenim u sirovim životnim okolnostima u kojima misli i postupci često izmiču uobičajenoj logici. Čak i kada pripovedaju u prvom licu, njihovi nepredvidivi tokovi misli, lucidna zapažanja i neobične asocijacije svakodnevne razgovore i beleške pretvaraju u upečatljive, gotovo halucinantne slike koje oblikuje mašta naratora.


Posebnu atmosferu ovoj prozi daju elementi fantastike i apsurda, kao i neobično poigravanje vremenom. Kako sam autor kaže, u mnogim pričama „novo počinje i traje paralelno sa starim“, pa čitalac otkriva zbog čega je Pelop, antički junak Peloponeza, unajmio advokatsku kancelariju, kada lepa Jelena odlazi u kozmetički salon ili kakvu vremensku prognozu Bog saopštava u televizijskom obraćanju.


Podeljena u pet ciklusa, ova originalna zbirka pripovedaka okuplja raznovrsne, naizgled nepovezane fragmente – groteskne, uvrnute ispovesti i skazove kroz koje se prelamaju izvrnuta logika, izopačen sistem vrednosti i sumorna svakodnevica savremenog potrošačkog društva.

U pričama Slavice Milosavljević svakodnevni život postaje poezija. Na ulicama Beograda, u stanovima, trolejbusima i parkovima odvijaju se tihi susreti i rastanci, male radosti i tuge koje čine ljudsku meru sveta. S puno topline, nežnog humora i razumevanja autorka osvetljava živote običnih ljudi – onih koji možda nikada neće dobiti spomen-ploču, ali hoće svoju priču. Zbirka Ulice plavih očiju podseća nas da se ljubav, dobrota i smisao pronalaze upravo tamo gde ih najmanje očekujemo – u svakodnevici koja diše srcem.

Zoran Škiljević, književnik
Tri knjige gradskih priča čine zbirku Ulice plavih očiju. Te priče su tople, oštroumne, ponekad smešne, a pre svega duhovite. Čitaćete ih ozarenog lica od početka do kraja. Situacije opisane u prve dve knjige su specifične; ali one iz treće knjige su svakodnevne, manje-više ćete ih prepoznati. Slavica, u maniru Dejvida Sedarisa, ulazi u misli učesnika, pokazuje koliko su njihove pozicije nekad apsurdne, nekada naivne, a nekada, jednostavno, divne.
Milica Cincar-Popović, urednica izdanja

U Peganovim pričama knjige nadilaze puku predmetnost i postaju oslonci, utočišta, tragovi vremena i mladosti. Nјihov miris meša se sa mirisom soli, sunca i starih snova, a čitanje postaje način da se uspori, da se ostane u trenutku koji klizi.

Izabrane humorističko-satirične priče koje je autor u proteklih 60 godina objavljivao u izdanjima Politike, Novosti i Ježa (preko 400 priloga) i za koje je dobio desetak najviših nagrada, uključujući i nagradu Udruženja književnika Radoje Domanović za ukupan doprinos srpskoj satiričnoj književnosti.

Nikola Milošević: Zoran Božović ume da bez ijednog suvišnog poteza – bez ijedne suvišne reči čak – saopšti čitaocu ono što je bitno ili, da se poslužimo jednom često korišćenom formulom, njegovim pričama ne može se ništa ni dodati ni oduzeti. U njima nam se on predstavio kao pravi majstor satirične minijature, koji već sad ima nezaobilazno mesto na lestvici vrednosti naše satirične proze.

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

U zbirci od šesnaest priča, Ivana Bodrožić donosi suptilnu, snažnu i nenametljivu prozu koja ispod površine svakodnevice otkriva složenost ženskog iskustva. Njene priče nastaju iz sitnih, često neprimetnih trenutaka — iz kuhinjskih mirisa, usputnih razgovora, večernjih šetnji, porodičnih situacija i društvenih očekivanja koja oblikuju svakodnevni život.

Autorka polazi od ideje da je pisanje fikcija, ali da istina koju ono nosi ne može biti izmišljena. Kada se udalji od autentičnosti, rečenice gube snagu, dok se povratkom stvarnom iskustvu tekst ponovo puni životom. Upravo ta napetost između fikcije i istine oblikuje priče koje se bave temama identiteta, ljubavi, majčinstva, društvenih pritisaka i tihe, često nevidljive borbe za sopstveni glas.

U ovim pričama nema velikih zapleta, već niz suptilnih trenutaka u kojima se otkrivaju poniženja, strahovi, frustracije, ali i prkos, solidarnost i snaga. Bodrožić piše o svakodnevici koju književnost često zaobilazi, dajući glas iskustvima koja su prepoznatljiva, intimna i univerzalna.

Fikcija je knjiga koja se ne čita u jednom dahu, već polako, u kratkim predasima, ostavljajući prostor za razmišljanje i prepoznavanje. To je proza koja pokazuje kako se upravo iz svakodnevnih, tihih trenutaka rađa književnost — i kako žensko iskustvo, u svoj svojoj složenosti, postaje njena snažna i autentična osnova.

Miša Ristić, sa nadimkom Menjuhin, akademski muzičar, jedan od trojice osnivača ansambla Renesans, član Akademskog kamernog orkestra i Simfonijskog orkestra RTS-a, zaljubljenik u srpsku vizantijsku muziku, ne piše samo o muzici već, pre svega, o ljudima sa kojima je odrastao i delio život na beogradskom Dorćolu – jer bez njih, takvih, kako kaže, ne bi bilo ni njega ovakvog, ni jasnih i upečatljivih sećanja.

Ova sećanja zapisuje kako bi ih sačuvao od zaborava i s namerom da nas ubedi da vreme mogu pobediti snaga volje i upornost. Čaršijska papazjanija oživljava duh bivše Juge, sa svim svetlim i tamnim tonovima, vodi nas kroz školovanje, služenje vojnog roka i putovanja u vreme kad se sporije putovalo, uzbudljivije živelo i lepše družilo.

U Dorćolskim skaskama upoznali ste članove Renesansa i mnoge od onih koji su ostavili traga u Mišinom životu, a u Papazjaniji ćete ih doživeti uz još mnogo vrcavog humora.

Anegdote iz klasične helenske starine – mudrost, humor i duh antičke Grčke

Zakoračite u fascinantan svet antičke Grčke kroz zbirku duhovitih, poučnih i inspirativnih anegdota koje otkrivaju duh vremena u kojem su nastajali temelji evropske kulture. Anegdote iz klasične helenske starine donose priče o slavnim filozofima, državnicima, umetnicima, mitološkim junacima i običnim ljudima, čije su dosetke i postupci ostali zapamćeni vekovima.

Kroz kratke i živopisne priče čitaoci upoznaju svakodnevni život stare Grčke, ali i mudrost, humor i karakter ličnosti koje su oblikovale antički svet. Ove anegdote nisu samo zanimljive i zabavne — one otkrivaju vrednosti, moralne dileme i životnu filozofiju jednog od najznačajnijih perioda ljudske istorije.

Knjiga je podeljena u tri tematske celine:

Anegdote o istorijskim ličnostima – priče o filozofima, državnicima, umetnicima i običnim ljudima koje oslikavaju duh antičkog vremena
Mitološko-bajkovite anegdote – zanimljive priče u kojima se prepliću mit, legenda i narodna mudrost
Izreke i pouke – kratke misli koje otkrivaju suštinu helenske filozofije života

Zašto pročitati ovu knjigu:

Zanimljive i kratke priče iz antičke Grčke
Mudre i duhovite anegdote o poznatim istorijskim ličnostima
Uvid u kulturu, filozofiju i svakodnevni život stare Grčke
Idealno za ljubitelje istorije, filozofije i klasične književnosti
Knjiga koja se čita u dahu i kojoj se čitalac rado vraća

Anegdote iz klasične helenske starine predstavljaju idealno štivo za sve koji žele da kroz kratke i zanimljive priče upoznaju mudrost antičkog sveta i duh jedne od najuticajnijih civilizacija u istoriji.

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

Prvi izlaz za Rozarito Ivana Tokina donosi zbirku kratke proze nastajale između 2018. i 2025. godine – tekstove koji brišu granice između svakodnevice i unutrašnjih svetova.

Kroz fragmentarne, atmosferične zapise, Tokin vodi čitaoca od mirnih jutara uz jezero do urbanih pejzaža, od naizgled banalnih situacija do trenutaka koji otkrivaju pukotine u stvarnosti. Njegovi junaci lutaju kroz svet koji im je istovremeno poznat i tesan, tragajući za smislom u detaljima: galebovima kojih nema, razgovorima koji odzvanjaju i slikama koje ostaju da lebde između sna i jave.

U ovoj prozi nema klasičnih zapleta ni objašnjenih emocija – autor ne govori šta likovi osećaju, već stvara prostor u kojem se ta osećanja rađaju. Humor je suptilan, ponekad gorak, nasilje nenametljivo, a nežnost tiha, ali postojana sila.

Ovo je knjiga za čitaoce koji traže više od priče – atmosferu, ritam i pogled na svet koji pomera granice svakodnevnog.

Zbornik radova KAD SLOBODA PROGOVORI je osmišljen da na jednom mestu u jednoj knjizi, sabere radove: pesnika, prozaista, aforističara, karikaturista, slikara i fotografa iz Srbije, regiona, regionalne dijaspore i evropskih autora. Posredstvom QR coda plasirani su i video radovi kao i video sadržaji iz same knjige gde autori predstavljaju u tom formatu svoj rad objavljen u Zborniku i sebe. Pisma su ćirilica i latinica po izboru autora, zavisno od toga, kojim pismom se služe. Takođe, u Zborniku su ispoštovani i maternji jezici kojim su se autori opredelili da se predstave: srpski, bosanski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovački i ukrajinski. U predgovoru zbornika legendarni voditelj i novinar Studjia B Čika Peca (Peca Petrović Marš) obraća se autorima: SLOBODARKE I SLOBODARI časni branioci prava na vazduh, vodu, šume, zemlju..., ima li lepšeg poriva za pisanje od pojma koji je najbitniji deo za zajedništvo, koje je neophodno za opstanak živih bića na zajedničkoj im planeti: SLOBODA za reke, jezera i mora koji su „napadnuti“ od lažnog prijatelja ljudskog progresa – profita, SLOBODA za parkove i šume, koje su mete raznih DRVOSEKA, SLOBODA za vazduh čije zagađenje ugrožava sav živi svet, SLOBODA za zemlju koja se sve više pretvara u deponije raznih vrsta otpada... SLOBODA je najčešća reč u parolama, o njoj je ispevano bezbroj pesama, njoj se kliče na skupovima i onih koji je traže, i onih koji je uskraćuju, ona je u brojnim zakonima, sudskim i drugim odlukama, ona se koristi i kao argument, ali i kao pokriće za razne, ne samo časne, već i one druge postupke. SLOBODA, nažalost, može da bude i sputana i zarobljena, iskorišćena da prikrije prave namere vlastodržaca ili kapital-profitera. SLOBODA se, inače, mnogo češće TRAŽI, nego što se DAJE. Ona ne sme da bude MODA, ona je pravo svakog NARODA! Njena popularnost ogleda se u svakodnevnoj komunikaciji: „Slobodan sam da Vas zamolim...!“, „Uzimam slobodu da Vas pitam!“, „Kućica – moja slobodica!“... SLOBODO, da li si zadovoljna onim koliko Te poštuju i cene, koliko su Te ugradili u zakone, koliko Te brane od stalnih nasrtaja onih kojima smetaš u nečasnim namerama...? Neka svaka pesma, svaka napisana rečenica, koje su nam u ovoj knjizi ostavili Tvoji poklonici, bude kamenčić u mozaiku posvećenom značenju jedne od najlepših reči na bilo kom od svih jezika sveta – SLOBODI! Hvala SLOBODOUMNIM stvaraocima Kreativne radionice Balkan na SLOBODNOM stvaralaštvu! Srećno vam SLOBODNO pisanje! Srećno nam SLOBODNO čitanje! Za SLOBODU se živi, za slobodu se bori, za slobodu se MRE, sloboda se osvaja, BRE!

Zbirka kratke proze Filipa Pandžića predstavlja autentičan i savremen prilog savremenoj srpskoj prozi. Ovaj rukopis jedno je od retkih beletrističkih dela u srpskoj književnosti koje je u celosti i otvoreno (autopoetski obrazloženo u predgovoru knjige) nastalo kao plod posvećenog i sistematskog rada autora na univerzitetskom programu Kreativnog pisanja proze (Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost). Univerzitetski programi kreativnog pisanja u Evropi i svetu već decenijama oblikuju značajne, kritički prihvaćene i među čitaocima popularne autore, i Filip Pandžić jedan je od novih glasova na srpskoj literarnoj sceni koji je potekao iz takvog književno-kreativnog obrazovanja. Njegovo delo dokaz je da su akademski podsticaji u stanju da rezultiraju književnim delom visoke književne vrednosti.

U zbirci „Vučja kuća i druge proze“ Magdalena Blažević donosi snažne i potresne priče o odrastanju, strahu i opstanku u sredinama duboko obeleženim ratom i patrijarhalnim pravilima. Njene junakinje – devojčice, devojke i žene – žive u svetu u kojem dom ne mora nužno biti mesto sigurnosti, a tišina često skriva neizgovoreno nasilje.

Radnja ovih priča smeštena je u prostore u kojima se svakodnevica odvija u senci prošlih i sadašnjih trauma. Kada padne mrak ili se u tišini začuje zvuk motora, strah polako ulazi u kuće i sela, podsećajući da posledice rata ne nestaju njegovim završetkom. U takvom okruženju likovi pokušavaju da pronađu način da prežive, sačuvaju dostojanstvo i izbore se za sopstveni glas.

Blažević piše svedeno, sugestivno i izuzetno poetski, stvarajući atmosferu koja istovremeno očarava lepotom jezika i potresa snagom tema koje otvara. Njene priče istražuju složene odnose moći unutar porodice i zajednice, razotkrivajući kako se nasleđe nasilja prenosi kroz generacije.

Ova zbirka kratkih priča i mikroproza predstavlja snažno književno svedočenje o ženskom iskustvu, traumi i unutrašnjoj snazi. Kroz precizan i emotivno snažan stil, Magdalena Blažević potvrđuje svoj status jedne od najautentičnijih autorki savremene regionalne književnosti.

„Vučja kuća i druge proze“ je knjiga koja ostavlja dubok utisak – priča o tišini, otporu i hrabrosti da se progovori o onome o čemu se najčešće ćuti.