DOMAĆI AUTORI

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

"Priča koja je pred vama je o likovima koji odrastaju, sazrevaju, razvijaju se i umiru, ali u pripovestima gde se samo retke povlastice preklapaju; naime, povlastice uglavnom ne postoje. To postojanje bez nas i pravi razliku u neočekivanom epilogu ovog romana zagonetnog, sabatovskog naslova.
"

Dječak iz vode Ksenije Popović je triler iz našeg života i iz naše svakodnevice.
U ovom uzbudljivom romanu događaju se i razrešavaju ubistva, vode privatne
istrage, pada iz sreće u nesreću i obrnuto, a ugledni ljudi iz javnog života pokazuju
se kao svirepi roditelji i surovi nasilnici.
Dječak iz vode, kao dobro vođen krimi triler sa elmentima psiho trilera, govori o
obijesti lokalnih moćnika, o licemerju institucija, o nevinim ljudima koji su bez
dijagnoze zatvoreni na psihijatrijskoj klinici, užasu svakodnevice.
Potresna knjiga o uništenim životima, knjiga u kojoj se prepoznajemo, knjiga
protiv ravnodušnosti.

„San Antonio“ je najuzbudljiviji roman Muharema Bazdulja.
Majstorski varirajući žanrovske obrasce ljubavnog romana
i trilera, Bazdulj ispisuje istinsko umetničko delo u kome
svaki čitalac može da uživa. Oni koji se zadrže samo na ni-
vou fabule, naći će se u situaciji da ne mogu da ostave i od-
lože knjigu, da ako je otvore pred spavanje budu u iskušenju
da je iščitaju do jutra. Oni pak koji zaoru dublje, imaće s
jedne strane slično iskustvo, a s druge će prepoznavati i
mnogobrojne suptilne i efektne aluzije i iz visoke i iz po-
pularne kulture. Naposletku, najbolji čitaoci doživeće onu
vrstu katarze zbog koje vrhunska književnost i postoji.
„Čitaoci koji traže zaigran i genijalan način pisanja či-
taće Bazdulja sa velikom pažnjom i još većim zadovolj-
stvom.“

Robert Mari Dejvis, Univerzitet u Oklahomi
(World Literature Today)

epska fantastika sa elementima mitologije

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Zaštićene tuge Miladinke Knežević Milve, ovo pomalo hermetično delo,svojom gustom lirskom prozom objedinjuje elemente intimnog, ljubavnog, psihološkog romana i poetske refleksije. Unutrašnji monolog naratora je ono što strukturiše tekst, ljubavnu priču isprepletenu sećanjima na porodicu, urbane i ruralne pejzaže, istorijskim prisećanjima i filozofskim refleksijama. Naracija nije hronološka, već bi se pre mogla porediti sa mozaikom – niz slika, asocijacija i fragmenata tvore kompleksnu sliku jedne ljubavi, jednog života.

U fokusu romana nalazi se odnos između žene i muškarca, veza protkana snažnim, toplim emocijama, ali takođe i razdvojenošću, čežnjom, čekanjem i izvesnošću o prolaznosti svega, pa i njihove ljubavi.

Ovo je delo za čitaoca od strpljenja, koji ume da ceni gusto pletenje jezika, spor
ritam, atmosferičnost dela, delo za čiju je recepciju potrebno prepuštanje čitaoca
tokovima teksta. Ono ne daje lake odgovore, već unutrašnji prostor za razmišljanje – u ljubavi koja traje prkoseći vremenu, u bolnim ali i toplim sećanjima, u svetu čija je glavna odlika promena, dok se trudimo da menjajući se sačuvamo ono što nas čini nama samima.“ – iz recenzije Vladimir Simić

Autor romana Sedef-magla

Da li u porodici totalnih gubitnika može da se pojavi pobednik?

Kosovo, 1998. Svetko Peš je na odsluženju vojnog roka. Ovaj talentovani pisac je toliko specifična i neobična jedinka da baš i nema prijatelje, ali je pred sam odlazak iz Beograda započeo vezu sa poštanskom službenicom, čiju privlačnu pozadinu sanja skoro svake noći. Na njegovu veliku žalost izbezumljujući vrtlog istorije nametnuo mu je da bude vojnik koji mora da se uklopi i da sluša objašnjenja oficira o tome kako su uslovi u kojima su se našli ratni, ali da zapravo rata nema.

„Optički nišan ludo je zabavna antiherojska priča, o jednom siromahu zaglavljenom u žrvnju ratne okrutnosti i apsurda, usporediva s najboljima pričama ove vrste. Stojkovićev Svetko Peš u zatvorskoj je ćeliji s Hašekovim dobrim vojnikom Švejkom, Helerovim kapetanom Josarijanom i Vojnovičevim Ivanom Čonkinom. Četvorica kukavica i dezertera mirno kartaju šnaps, čekajući da ih izvedu pred vojni sud, po kratkom postupku osude na smrt i jednog hladnog sivog praskozorja objese u dvorištu.“
– Ante Tomić

„Rat je stanje imanentno ljudskom rodu. Ali je i mir imanentan ljudskom rodu. Jasno je da su ljudi različiti. Oni kojima godi rat na one kojima godi mir gledaju kao na kukavice, oni kojima godi mir na one kojima godi rat gledaju kao na budale, a svi znaju da će poslije svakog rata doći do mirovnog sporazuma, isto kao što će i poslije svakog mirovnog sporazuma doći novi rat. Ko je od njih u pravu, teško je reći, i svako ima svoje posebno viđenje. Na kojoj ste strani, otkrijte u ovoj beskrajno duhovitoj, ali i gorkoj knjizi koja čitaocu ne dozvoljava da je lako ostavi.“
– Dr Nele Karajlić

Autor Aleksandar Gajović je iskusni medijski i javni radnik, novinar, književnik. Za rad u oblasti kulute i medija dobio je veliki broj nagrada i priznanja.

U knjizi PRAVILA IGRE kaže:Žena koju sam tada, sasvim slučajno otkrio, zaneto pratio i znatiželjnim pogledom proučavao, bila je van svake sumnje slika i prilika čuvenog "Slavuja sa Anda", kako su inače vokalnu solistkinju Imu Sumak nazvali svetski mediji, ali i milioni muškaraca koje je svojim magičnim i nebeskem glasom decenijama opčinjavala u prvoj polovini dvadesetog veka.

Izvrsno pripovedanje o keltskom Beogradu, o skrivenim i nedovoljno poznatim slojevima beogradske i evropske istorije.

Na osnovu temeljnih i dugogodišnjih istraživanja, Bajac je u romanu Druid iz Sindiduna uspostavio upečatljivu, razuđenu i moćnu pripovednu rekonstrukciju jednog davnog istorijskog vremena, pokazujući nam tragove tog vremena u našoj savremenosti.

Priča o velikom druidu iz plemena Sinda.

Priča o čudesnom prijateljstvu Aleksandra Makedonskog i Kelta druida Joana Brekliena. Istorija i fflozofija susreli su se u ovom romanu u kome se otkrivaju velike istorijske figure, poraženi ratnici, prijatelji i neprijatelji, Makedonci i Skordisci, Azija i Evropa, Sindidun i Beograd.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

„Despot - priča o vladaru, prosvetitelju i dečaku”, je efektan miks istorijskog štiva, detektivskog romana i fantastike, koji nas vodi kroz poslednjih šest vekova srpske istorije. Autor, naime, oživljava duh glavnog junaka i smešta ga u tela značajnih ličnosti srpske istorije, nauke i umetnosti. Ko su te ličnosti, zašto su baš one izabrane za putovanje kroz vreme i događaje, a ponajviše koja je to nit koja ih sve povezuje, saznajemo na stranicama ove nadasve uzbudljive knjige. Autor smelo odlazi i u budućnost, ne tako daleku, pokušavajući da anticipira događaje koji su pred nama. Poučeni dosadašnjim istorijskim iskustvima, ali pre svega ličnim uvidima u nesrećni usud srpski, autor i njegov junak ne žele da nam daju lažnu nadu, ali nas pozivaju na strpljenje uz tračak dobre nade.

Ovo je neverovatna priča o Nepobedivom princu i njegovim podvizima. Istina o toj avanturi sačuvana je samo u delovima i samo je nekolicina verodostojnih svedoka uspela da ostavi zapise iz prve ruke. Ti zapisi su dragoceni. Zato se sačuvala misterija, stvarala se i nadograđivala legenda, a kada legenda prevazilazi stvarnost, nastaje mit.

U novom romanu Nataše Smirnov „Kroz prozor“ pratimo Katarinu, ženu koja se suočava sa zrelom ljubavlju, bolnom prošlošću i sputanim osećanjima koja nikada neće biti ovaploćena. Transponujući nas kroz različite vremenske linije jednog odnosa, kroz prozorsko okno, taman toliko da vidimo iste prepreke različitog scenarija, autorka vodi Katarinu ka konačnom oproštaju i praštanju.

Ognjenka gori dok hoda kroz uspavano selo u hladnoj, decembarskoj noći, žureći u susret snegu. Obučena samo u belu spavaćicu, crvene gumene čizme i debeli, vuneni kaput, poći će dobro utabanim stazama sećanja i kako to po noći biva, kada je granica između realnog i nadrealnog zamagljena, uspeće da, u tri dana, oživi i proživi svoja tri života – devojčice, žene i starice.

Ovde nije teško prepoznati rukopis: da, to jeste Dubravka Rebić iz prethodna dva romana. Ali su sklonost ka dekonstrukciji patologije porodičnih odnosa i patologije jedne odavno nestale države ovog puta ostale u blistavoj senci nezaboravne melahnolije jezika do kraja sraslog s autorkinim tematskim opsesijama. I zato će ova knjiga ostati. I to je jedino važno. – Srđan Srdić

Pored svih dosadašnjih romana Srđana Marjanovića, ovaj posebno treba pročitati. Mnogo je razloga za to i ostavljam čitaocu da ih sam otkrije. Neće se pokajati! ZAJEDNO je velika i snažna priča o nama koje su silom razdvojili i koji više nisu zajedno, jer su ih na to naterali loši ljudi. Srđan je to sjajno upakovao. Originalno. Priča je, poput njegovih pesama, sentimentalna i emotivna… Kroz ZAJEDNO se provlače i strah i predrasude, mržnja (ona međunacionalna, mnogo ružna) i ljubav koja nedostaje njegovim junacima. Ne erotska, već ona ljudska, bespolna. Zapravo za tu ljubav, među nama sa Balkana, Marjanović se uporno bori više od 50 godina svojom muzikom. Njegov „arsenal naoružanja” u tom ratu, koji vodi i u ovoj knjizi su dobrota, osmeh i emocije. U njegovo ime u ovoj priči „ratuje” Miki Popović, glavni junak i Marjanovićev alter ego.

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

OD DOBITNICE POSEBNOG PRIZNANJA ŽIRIJA ZA EUPL NAGRADU

Kada je zatekne majčina poruka o kupovini porodičnog grobnog mjesta, Marina – duhovita autsajderka koja već godinama živi u Parizu – mora da se suoči s prošlošću i djetinjstvom provedenim u ratnoj Bosni i Hercegovini.

U potkrovlju pariske oronule zgrade, licem u lice sa svojom najvećom fobijom, Marina počinje da preispituje sve odnose koji su je oblikovali: sa Denisom, majkom, prijateljicom, sa ocem – kojeg se sve rjeđe prisjeća – i sa gradom koji je nikad nije u potpunosti prihvatio. Urnebesan roman o strahovima koji ne mogu ostati skriveni.

Na početku beše krvavo pačje meso i gnjecav kolač: sve posle toga je vrtoglava vožnja kroz veseli pakao snova, želja i slabih šansi za sreću. Drugi roman Slađane Nine Perković čitaoca uvodi u dobro poznati košmar komunikacije sa bliskim osobama, nespremnim da pojme usamljenost i različitost. Potresan i britak, ovaj roman je vrtlog frenetične stvarnosti koju svi znamo i trpimo. — Vladislava Gordić Petković

Ovaj neveliki ali intrigantan roman možemo čitati kao roman o raspadu braka, ali i raspadu svega onog što ovaj par, zgradu pa i cijeli kolektivitet drži na okupu. Autorica vrlo promišljeno i uvrnuto od tipskih situacija pravi originalne humoristične sekvence koje funkcionišu dvoznačno – smiješne su, ali ilustruju tragizam ili melanholiju, pomenutu u naslovu. — Tanja Stupar Trifunović

Slađana Nina Perković uspela je da kroz naizgled jednostavnu priču o Marini i Denisu, njihovom odnosu, donese slojevitu priču o jednom životu, nama bliskijem nego što to možemo, ili želimo, zamisliti. — Bojan Krivokapić

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja. To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Naizgled obično letovanje prerasta u priču koja nosi daleko više od sunčanih dana i morskih pejzaža.

Pred čitaocem se otvara roman u kojem se iza spontanih odluka i slučajnih susreta kriju duboki lomovi, suočavanja i tiha pitanja koja ne dopuštaju lako bekstvo. Svaka emocija je snažna, svaka odluka nosi težinu, a u toj težini leži i istinska lepota romana.

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja.

To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Na ivici slučajnosti je napet psihološki triler snažnog introspektivnog glasa, sa elementima autofikcije koji spajaju izgradnju tenzije sa emocionalnom autentičnošću.

Tatjana, dizajnerka enterijera u Barseloni, budi se posle poslovnog ručka bez ikakvog sećanja — i sa tajnom koja može da joj promeni život, skrivenom u satima kojih nema. Svaki korak ka istini uvlači je dublje u mrežu laži, manipulacije i opasne želje. Ništa nije onakvo kakvim izgleda, a nikome ne može u potpunosti da veruje — čak ni muškarcu kojem ne može da odoli.

Roman (57.000 reči) donosi višeslojnu introspektivnu naraciju, napetu radnju i neočekivane obrte. Privući će čitaoce koji vole Gone Girl Gillian Flynn i The Girl on the Train Paule Hawkins, dok njegov intimni pripovedački ton i kompleksna ženska protagonistkinja podsećaju na prozu Elene Ferrante.

Ova ljubav je takvom silinom iskrsla iznenada, pred svođenje računa jedne žene, pretvarajući onu prirodnu strepnju i neizvesnost na kraju puta u veličanstvenu mogućnost.

Šta je drugo mogla da uradi ako joj je život, umesto poslednje volje, ponudio poslednju strast nego da pokuša da opiše to poletanje, makar i sam zapis ustuknuo pred jednom čudesnom devojčicom koja ovaj poduhvat pamti kao „Mi dve”? - Jelica Zupanc

Unuka iz Praga je najnoviji roman Jelice Zupanc. Centralna tačka iz koje se zrakasto širi pripovedanje i upliću priče i sudbine iz prošlosti i sadašnjosti je globalno selo vrlog novog sveta – aerodrom. Sve se odvija u relativno kratkom vremenu dok kasni let iz Praga za Beograd. Svo pripovedanje po vertikali sećanja ukršta se sa horizontalom sadašnjosti dok dve glavne junakinje, unuka i baka, čekaju da uđu u avion. Roman se okončava kad putnice stignu na svoju destinaciju. Tu je cela vavilonska pometnja različitih jezika na kojima se govori, neprekidno se prepliću srpski, češki i engleski, ali one se pre svega sporazumevaju i najbolje razumeju na metajeziku međusobne privrženosti i neupitne naklonosti.

Babi, kako je unuka zove, u sudaru sa potpunom kompetencijom svoje unuke, koja je nosilac sadašnjosti, savremenosti, autentičnosti i istinitosti, preispituje sve svoje razu- mevanje sveta i života. Iz živog dijaloga iskrsavaju preispitivanja stavova i verovanja, otvaraju se sećanja koja zahvataju nekoliko generacija po vertikali, mešaju se pripovedanja, sudaraju se prošlost i sadašnjost.

Jelica Zupanc sa lakoćom i suverenom veštinom ukršta svetove bake i unuke, uvodi metafizičke dileme i razrešenja, ali povremeno ostavlja otvorena pitanja bez odgovora, pre- puštajući čitaocu da sam traga za pravdom, istinom, dobro- tom. Pripovedanje se komplikuje, umnožava i razasipa, tkanje se zgušnjava, ali se nit glavnog toka ne ispušta dok se ova naizgled jednostavna a bremenita značenjima i putokazima, priča ne okonča.

Ta tanka nit kojom je izatkano celo pripovedanje je nit koja premošćuje sve svetove, svaki nesporazum, sve jezike, svaki bol i svemu daje potpun i celovit smisao. To je nit bezuslovne ljubavi od koje je sačinjen roman Unuka iz Praga. - Ivana Dimić

Kralj Ugarske, Rima i Češke, Žigmund pokrenuo je 1428. godine veliku krstašku vojsku da protera Osmanlije iz utvrđenog grada Golupca i Evrope. Sa njime u boj krenuo je i prvi virez Evrope, pobednik najvećih viteških turnira tog vremena, Zaviša Crni od Grbova.

Krstaška vojska bila je rešena da osvoji tvrđavu. Osmanlije u tvrđavi bile su spremne da se bore do poslednjeg. Na desnoj obali Dunava ispred utvrđenog Golupca odigraće se dosta bojeva i dvoboja. Mnogo krvi će biti proliveno. Braniocima je pritekao u pomoć lično Sultan Murat II sa velikom vojskom. Da bi spasao krstašku vojsku i hrišćansku Evropu, Zaviša je morao dati i svoj život. Život i dušu predao je Hristu a telo monasima u manastiru Tumane.

Ovo je roman o veliko boju, hrišćanskoj veri, ženi, ljubavi, strasti, mladosti i starosti, životu i smrti.

Ovu knjigu napisala sam kao zahvalnost Gospodu, a posvećena je svima onima koji Ga traže.

U njoj ste čitali delove iz Svete Liturgije, citate iz Jevanjđelja i Psaltira, ono što je mene vodilo i podizalo na mom putu ka Hristu. Postoji razlog zašto se kroz moje priče prožimaju Svete knjige.

Mnogo je lepši osećaj kada stojite na Liturgiji, a prepoznajete reči Oče naš, Simbol vere, Prvu slavu, Sveti Bože. Kada čovek razume reči molitve – tada Bog više nije daleko.

Zajedno smo išli na ispovest, na Liturgije. Pripremali smo slave sa ocem, zajedno čistili, postavljali trpeze, pevali Gospodu… Smejali se, plakali, ćutali. Nosili jedni druge u molitvi. I nikada pre toga nisam osetila toliku ljubav, podršku i snagu u ljudima. To ostaje za večnost. Otac nas je učio da budemo blagi, bezazleni, ali jaki. Da ne bežimo od problema, već da ih rešavamo u molitvi i poverenju u Boga. Da volimo i poštujemo druge – ne zbog toga kakvi su, već jer su Božiji. Učio nas je da budemo Hristovi – uvek i svuda. Ne samo u Crkvi, već i na poslu, kod kuće, u trgovini, u najobičnijem danu. Da se radujemo i verujemo!

Zahvalna sam Gospodu na toj zajednici. Na tom trenutku u večnosti. Jer to i jeste bila večnost – ona večnost koja uđe u vreme i preobrazi ga. U Crkvi Preobraženja Gospodnjeg. Slava Tebi, Gospode!

„Gle kako je dobro i kako je krasno kad braća žive zajedno.” (Psalam 133, 1)

Zajedno u Hristu.
To je dom duše.
Pridvorica je bila takav dom.

U središtu knjige nalaze se dečak i njegov stari mačak Lav, čiji odnos polako otkriva kako izgleda odrastanje uz biće koje nas uči strpljenju, razumevanju i prihvatanju životnog ciklusa.

Lav je mačak koji je „video sve“, pun tihe mudrosti i blagosti, a dečak ga prati kroz njegove dnevne rituale, polako učeći da razume svet onako kako ga Lav oseća. Kroz njihove razgovore, igre i tihe trenutke, čitalac upoznaje toplinu jednog doma, sigurnost koju pruža prijateljstvo i nežnu simboliku prolaznosti koja je ispisana bez patetike, ali s puno duše

Čitava priča odiše smirenošću — od prizora u kojima Lav promatra svet sa prozora, do kratkih, ali snažnih meditativnih trenutaka u kojima dečak shvata da život nije samo brzina i buka, već i sposobnost da se zastane, primeti i oseti

Knjiga O Lavu je savršena za mlađe čitaoce, ali i za odrasle koji žele da se podsete jednostavnih istina koje često zaboravljamo: da ljubav živi u sitnicama, da mudrost dolazi tiho i da se najvažnije lekcije uče upravo od onih koji govore malo, ali osećaju mnogo.

Topla, emotivna i nežno filozofska, ova knjiga ostavlja trag — kao tiho predenje starog Lava koji zna sve, ali to pokazuje samo onima koji umeju da slušaju.