DOMAĆI AUTORI

Radnja romana smeštena je u okupirani Beograd za vreme Drugog svetskog rata, grad u kome se život povukao pod krovove, na tavne i u skrovišta, daleko od pogleda racija, crnih uniformi i zloslutnog metalnog slova na kapama. Ispod tih krovova kriju se oni kojima je goli opstanak postao najveća želja, a najobičnije stvari: čaša vode, kupanje, parče hleba prosleđeno kroz prorez u dasci kao čin hrabrosti i prkosa.

U središtu priče je Eli, devojka sa žutom zvezdom, koju u svom tavanu skriva školski drug Mikan, i niz sudbina koje se prepliću duž velikog rečnog keja, gde se nalaze ribarnice i rabadžije, kafane i splav-restorani, prodavačice cveća, „žene za zabavu“, domari i pozornici, okupatorski i italijanski oficiri, uz putujući cirkus čiji vlasnik, spretnošću i snalažljivošću, do poslednjeg časa pokušava da spase one koji su mu povereni. Grbić gradi široku, višeglasnu sliku grada u kojem se solidarnost i izdaja, nežnost i strah, ludost i dostojanstvo sudaraju na svakom koraku, a ljudi različitih vere, porekla i zanata bivaju naterani da dele isti kotao.

To je roman o skrovištima zidanim iza leđa starog ormana, ali i onim unutrašnjim, u koje se čovek povlači da bi sačuvao sebe i svoje ime. Kroz mrak tavanâ i galamu keja provlači se pitanje identiteta: šta ostaje od imena kada ga, da bi se preživelo, moramo zameniti tuđim. Uprkos težini teme, pripovedanje je prožeto toplinom, živim dijalogom i gorkim humorom.

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Nagon, podstrek, damari i zvuci eruditan je i polifon roman – splet samosvojnih priča koje putuju kroz epohe i meridijane: od peščanih dina i Mojsijevog speva pod egipatskim suncem, preko tvrđava nad Dunavom i Petrovaradinom i magle nad koritom Mersija, pa sve do gradnje i porinuća jedrenjaka „Mariah“ i Pigafetinih priprema za put oko sveta.

Kroz roman teku dve stalne niti. Prva je voda – Nil, Dunav, more – „starim utvrdama mera i ogledalo“, druga je zvuk i muzika (Albinonijev Adagio, „Crni Orfej“), koja pričama daje ritam i emotivni ton.

Reč je o romanu za čitaoce koji vole gustu, asocijativnu prozu i putovanje kroz vreme i prostor, u kojoj se učenost i pripovedačka strast susreću na svakoj stranici.

Zarobljena svetlost je futuristički i istorijski pogled na savremene teme sa snažnim distopijskim i filozofskim nabojem. Iako su narativno odvojene, priče funkcionišu kao celina, jer ih povezuje ista tema: gubitak autentične ljudskosti pred naletom tehnologije, moći i sistema kontrole. Škodrić stvara mozaik mogućih (i prilično zastrašujućih) budućnosti, ali i reinterpretira prošlost, pokazujući da je ljudska priroda pohlepna, uplašena i sklona iluzijama, te stoga nepromenljiva. Ova knjiga govori o temama koje nas s vremena na vreme obuzimaju i o kojima razmišljamo. U svakoj od njih pojavljuje se proročica Sibila Kumska.

U Svetitelju, nastavku romana Apokrif, Aleksandar Kosančić, novinar i potomak slavnog Ivana Kosančića, ponovo učestvuje u borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Nevoljan učesnik, ali nezaobilazan svedok, suočava se sa duhovima prošlosti i izazovima koji mogu oblikovati našu budućnost. Uz pomoć duhova iz prošlosti, Aleksandar otkriva da granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nikada nije bila tanja.

Ova uzbudljiva priča vodi nas kroz avanture u kojima se prepliću stvarni junaci naše prošlosti, manastiri i crkve, istorijski događaji i stari Beograd. Svaka stranica otvara vrata u svet gde se mit i istorija stapaju, a borba dobra i zla postaje lična i univerzalna.

Svetitelj je roman koji se ne ispušta iz ruku, jer se u njemu otkriva da prošlost nikada nije završena, a budućnost zavisi od naših odluka danas.

Novom zbirkom kratkih priča Vudu Popaj nas uvlači u maestralno konstruisan „Bazar Bizzare“ – svet bizarnih treš priča u kome se oštra satira sudara sa apsurdom svakodnevice. Kroz prizmu grotesknih situacija, autor secira društvene anomalije s hirurškom preciznošću, duboko zalazeći u sferu angažovane književnosti i hvatajući se u koštac sa domaćom socijalnom problematikom. Od komičnih peripetija s aparatima i preživljavanjem u priči „Trange-frange“, preko misterije Euzebijeve bolesti, pa sve do egzistencijalnih lutanja antijunaka, doslovno „zaglavljenih u sranjima“. Britki jezik Vudu Popaja ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Vladimir Krstović u novoj zbirci pesama Zašto da sanjam isti san ne štedi nikoga. Ovo je ogoljena priča o borbi sa mentalnim zdravljem, o preživljavanju beogradskog asfalta i učmalosti provincije oličene u Despotovcu, o psihijatrijskim bolnicama i o spasu koji donosi pisanje. Krstović je prošao put od vukovca, preko košarkaša i studenta farmacije, pa sve do čoveka koji se borio sa psihozama i alkoholom. Panker u njemu, nakon godina provedenih na marginama, upućuje ga na književni rad.

Pesme nude duboko intiman uvid u autorovu svakodnevicu, u kojoj istražuje motive usamljenosti, porodičnih odnosa, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, te tranzicije između Beograda i Despotovca. Kroz fragmente se prepliću nostalgija za mladošću i suočavanje sa zrelošću, uz česte reference na pop-kulturu i domaće društvene prilike. Njegov izraz je neposredan a pisanje, kao i kod mnogih pisaca, terapijsko sredstvo za prevazilaženje životnih kriza kroz umetničko izražavanje. Autor sebe definiše kao umetnika (i penzionera), koji pronalazi sebe u tišini svog stana i novim rukopisima.

U izmišljenom gradu, negde na granici Crne Gore i Srbije, stešnjenog u kotlinu mesta koje „pobjeđuje naslijeđe a usađuje pakost“, počinje ispovest mladića od dvadeset jedne godine. Njegova priča je slična mnogim mladalačkim sudbinama iz malih sredina: društvo s ugla, prvi lako zarađeni novac, prečica do uspeha koja deluje bezazleno i jedna noć posle koje više ničega nije bilo. Stijepović ispovest gradi dvotračno. Jedan tok vraća se u mladost Kotline: odrastanje u sredini gde se muškost dokazuje pesnicom, prvo iskušenje pred tuđim novcem, klizav teren poslova s one strane zakona na koji mladi ulaze iz dosade, sujete i potrebe da nešto znače – i savest koja se javlja prekasno. Drugi tok je sadašnjost sloma: apatija koju porodica pokušava da razbije ćutanjem i negiranjem („ako ignorišeš da se nešto desilo, toga nije ni bilo“), stid, snovi u kojima mrtvi ćute a voljeni rade „obične stvari“, i pitanje koje seče dublje od svake dijagnoze: „Može li se udahnuti život onome ko taj život odbija?“ Otada povremeno čuje muziku koju niko drugi ne čuje – starog bluzera čija se pesma javlja u najcrnjim noćima, kao glas svega neizrečenog.

Raška zemlja posle Kosovskog boja. Knez je pao, vojska je desetkovana, Bajazitovi odredi i pljačkaši haraju pograničjem, a na saboru se odlučuje ono nezamislivo: mir s Turcima i vazalstvo. U takvoj zemlji, u šumi nad drumom, plen deli družina odmetnika koju vodi Toljen, razbojnik oštra oka i još oštrijeg jezika, čovek koji veruje da bogovi „motre i na takve poput njega“. Ali kada potera krene na njih, a zemlji zatreba svaka ruka koja ume da drži mač, dojučerašnjim odmetnicima otvara se put koji niko od njih nije sanjao: pomilovanje, vojnička služba i prilika da od otpadnika postanu ono što nikada nisu bili: časni vitezovi. Petar Živkov (2002), mladi pančevački autor posvećen srpskom srednjem veku, napisao je istorijsko-avanturistički roman starinskog kova: sa zasedama i jurišima, drumovima i bedemima, verom i pobratimstvom i sa najlepšom temom viteškog romana koja kaže da se čast ne nasleđuje, nego zaslužuje.

Nešto posle jedan posle ponoći, krivudavim putem ka Vlasinskom jezeru, vozi se pregrejani pežo 407: kratka svetla ne rade, kazaljka temperature ide ka crvenom, a vozač zna svaku krivinu jer put ka Ćustendilu prelazi ko zna koji put. Ali ove noći, negde između Vlasine i granice, put skreće u nestvarno. Ono što sledi je balkanski roman drumske fantastike: vampiri, devojka bez zenica koja ljudima iz tela čupa duše, psi koji govore, monasi koji zbore u zagonetkama, žena koja govori unazad i čuveni čovek iz Tauleda, zemlje koja ne postoji ni na jednoj mapi. Pripovedač će na tom putu, po sopstvenom računu, provesti dvadeset dana, steći državljanstvo nepostojeće države i – što je najčudnije od svega – naći devojku. Momčilović spaja urbane legende, folklornu jezu i vlasinske serpentine u priču koja se čita kao noćna vožnja: znaš odakle si krenuo, ne znaš gde ćeš stići, a ne pada ti na pamet da staneš.

Feliksu Hartu, četrdesetogodišnjem advokatu bez klijenata, leto u zamku Tananur trebalo je da bude lako zarađen novac: malo održavanja, mnogo slobodnog vremena, knjige i laptop. Ali Tananur nije običan zamak: u njemu „vreme nije teklo kao drugde“, u dvorištu stoji kula bez ijednog vidljivog ulaza, a slučajno pronađen starinski ključ otključava tamnicu u kojoj, u ćošku, sedi devojčica koja je tu „dugo“. Od tog trenutka Feliksov posao čuvara pretvara se u nešto sasvim drugo: kroz hodnike ga vodi batler Tomas, rimski legionar koji je poginuo braneći poslednjeg imperatora 476. godine i koji od tada služi u zamku, kroz komode i zidove; iz izobličenog ogledala izlazi devojčica-duh u haljinici iz pretprošlog veka; a ubrzo se otkriva i središnja tajna: ogledala u kojima se odraz vidi nejasno prolazi su u iskrivljeni svet iza stakla – mračan, jeziv i naseljen onima koji su kroz njega prošli i nisu umeli nazad. Momčilović vodi priču lako i sa humorom: Feliks na duhove reaguje kao čovek koji je „prosto odlepio iz čista mira“, naručuje batleru večeru i gajbu piva, ali ispod komike gradi zaplet o zarobljenima, o vlasniku zamka i njegovim tajnama, i o svetovima (u knjigu će ušetati i rođaka Lidija, računovođa, i tajanstvena Maerin iz sveta Gvartina) koji se na kraju otvaraju daleko šire od zidina Tananura. Roman za čitaoce kojima su drage priče o ukletim zamkovima koje su ispričane vedro, s obiljem obrta i bez straha od čuda.

U svetu u kojem se sve – od hrane do emocija – pretvara u broj lajkova na društvenim mrežama, roman Ljubavni slučaj bankarskog službenika priča je o hrabrosti da se izađe iz kaveza očekivanja i društvenih normi koje nam, gotovo neprimetno, nameće moderno doba.

„Čovek je biće koje se na sve navikava“, glasi rečenica Dostojevskog koju pripovedač ove knjige ne može da izbije iz glave. „Osmeh“ je pisan protiv te rečenice – protiv navikavanja na ružno, na siromaštvo, na poniženje, na zaborav. Njegovi junaci su ljudi pored kojih se svakodnevno prolazi: stari par pred zgradom podignutom na mestu njihove kuće; žena koja u apoteci plaća tuđi račun poslednjom hiljadarkom; devojka u tramvaju kojoj je šef upravo saopštio cenu unapređenja; kafedžija koji preko radija čuje da je počeo rat; sin koji jednom godišnje sedne kraj majčinog groba da joj sve ispriča. Svako od njih u nekom trenutku učini istu, sitnu, presudnu stvar – osmehne se drugome. I taj osmeh, jedino što se u ovoj knjizi ne kupuje, ne stari i ne oduzima, drži njihove svetove da se ne uruše. Nit koja povezuje četiri dela knjige nije zaplet nego pogled: pripovedač koji je čitalac Dostojevskog, šetač i posmatrač kreće se kroz grad i kroz sećanja i beleži trenutke u kojima se obični ljudi, bez velikih reči, odupiru vremenu „u kome je normalno postalo nešto što je do juče bilo potpuno nenormalno“. Nekad je to drama ispričana u pola stranice, nekad uspomena na prvu ljubav i stihove Mike Antića, nekad urnebesna seoska hronika u kojoj se o najozbiljnijim stvarima govori kroz smeh, a nekad propoved jednog fratra o „fast fud religiji“, posle koje se pripovedač pita nije li i sam postao instant konzument – ne vere, nego života. Odgovor koji knjiga nudi jednostavan je kao njen naslov: protiv navikavanja na ružno čovek se brani licem okrenutim drugom čoveku. Toplo i satirično u isti mah, „Osmeh“ je knjiga o dostojanstvu malih ljudi u vremenu koje je zaboravilo da se stidi.

Mene je život mazio dok nisam odlučio da postanem ovo što sam danas: EOS-Sigma. Odrekao sam se porodice, obrazovanja, svega – takva mi je priroda. Posle dve propale veze odrekao sam se i žena i zakleo se da ću ostati sam, srećan, sa statusom neuhvatljivog. I bio sam zadovoljan životom – dok jedne snežne noći preko haube mog džipa nije preletela devojka koja je bežala glavom bez obzira. Odlučio sam samo da joj pomognem. Ali pomoć je probudila nagone, nagoni osećanja, osećanja potrebe – i ja sam se našao u beznađu. Jer njen život je sada zavisio od naših veština.

U timu Sigme ja sam oko i mozak svake operacije. Predviđam, pratim, obaveštavam – u mojim rukama su tuđi životi, jer moja pogrešna procena može skupo da košta. Kad su misije u pitanju, nema mi ravnog. Nije mi bilo ravnog ni kod devojaka: nikad dvaput sa istom. A onda me je jedna pogrešna procena – i jedan ružan postupak – dovela do kolapsa. Prvi put u životu postavio sam sebi vezu kao izazov. I bilo nam je dobro, sve dok zbog mene nije postala meta klana. Za nekog čiji je IQ 159, ispao sam neviđeno glup: ispostavilo se da je lakše predvideti ceo tok misije nego shvatiti šta imaš – dok ne izgubiš.

Završna knjiga autobiografske trilogije „Breme“. Miloš Mitić, penzionisani oficir, čitaocima znan iz „Građanskog rata“ i „Zločina bez kazne“ – sada je „Kolonelo“ u Severnoj Italiji: jedan od naših pečalbara koji između Vićence i San Marina prodaju „svoju krv, suze i znoj“. A onda, u jednom supermarketu, iza leđa čuje rečenicu na maternjem jeziku i prepozna Klaru, devojku iz zagrebačkih školskih dana, iz vremena kada „avnojevske granice“ nikome nisu bile važne. Iz tog susreta odmotava se roman u kome se prepliću pečalbarska svakodnevica i sećanja na ratove, hercegovačke jame i bombardovanje, ali i nešto sasvim novo: stari slovenski bogovi, Troglav, Mokoš i Simargl, i sudbina Lužičkih Srba, „naše severne braće“ koju je progutala duga germanizacija. Stanković, kako piše recenzent Stanko Bobić, nudi „novu, misterioznu priču“ – a njegova posveta kazuje s kojim je merilom pisana: „Nema dobrog i lošeg rata – sve su žrtve podjednako teške.“

Svane ti jedno jutro i shvatiš: ništa nema smisla. Posao tone kao Titanik, dve prijateljice su daleko, svako ima svoj život a ja imam izbor. Ili odlazim u London ili Njujork da recenziram knjige, ili ostajem da nesrećno vegetiram. Biram odlazak. Ali pre toga – Crna Gora, more i moje dve drugarice: da još jednom budemo 3u1 pre nego što krenem ispočetka, daleko od svih. Precizan plan prvi mi remeti Emilijan, koji kreće sa mnom ubeđen da će sestru vratiti „gde joj je mesto“. E, to se neće desiti dok sam ja živa – niko mojim drugaricama sreću kvariti neće. Imala sam ja plan i za njega, i za ostale. Jedino nisam planirala da glumim Šukinu devojku, ne bih li ga spasla od baba Bule i baba Ljeposave, koje su rešile da ožene poslednjeg nezbrinutog Šukovića.

Negde između dva života postoji i ovaj moj jedan. Između crne i bele strane, gornje i donje granice, vidljivog i nevidljivog – krećem se na sve strane. Zašto? Zato što sam tako hteo. Zato što mogu. Nisam diler ni vođa klana. Pripadnik sam jedinice EOS-Sigma – i ostao bih to što jesam da se nije pojavila Ona i od mog života napravila pakao. Dok sam mislio da hoće da je ubiju zato što je otkrila tuđi identitet, nisam ni slutio da je na nišanu – zbog mene.

Beograd, vreme opšteg haosa. Inspektor Zdravko, posle niza neuspelih slučajeva, dobija ultimatum: tajnu operaciju kakva se u Srbiji nikada nije sprovodila, mrežu koja treba da pohvata sve velike narko-dilere. Uz njega su Aleksej, bivši diler koji odavno sarađuje s policijom, i Lena, pesnikinja koja objavljuje pod pseudonimom, Zdravkova nesuđena ljubav i Aleksejeva bivša. Troje ljudi ulazi u ring sa đavolom i na jednoj primopredaji bivaju primorani da pređu granicu sa koje se ne vraća isti. Nataša Bikić piše brzo, filmski i bez ulepšavanja: o tome šta droga radi čoveku, šta moć radi svima – i po koju se cenu iz pakla izlazi. Jer, kako stoji na poslednjoj stranici: „Nisu svi izašli živi, ali su živi drugačiji.“

Kraj marta 2003, Beograd u tranziciji. U „zgradi nalik na tetrapak“ žive starac i starica „pod staklenim zvonom“: Ž.Ž. Ivanović, penzionisani birokrata koji je „pedeset godina živeo poput crkvenog zvona“, njegova Kata, najbolja kuvarica u haustoru „a možda i šire“ – i Paaž, pas dobijen po odanosti (Paž) i lenjosti u izgovoru (otud drugo „a“). Jednog jutra Paaža nema, trpezarija je ispreturana, a na vratima stoji pozornik Žorž, figura toliko visoka da joj se lice ne vidi „više nosa“. Starca vode u stanicu, gde mu inspektor preko fascikle „VII“ saopštava nečuveno: Paaž je bandit, opljačkao je „još jednu u nizu žrtava“. Iz te detektivske postavke Ćuk gradi razigranu apsurdističku povest u kojoj se Beograd iz sata u sat sve više otkačinje od stvarnosti: iz kafanske mazarije silaze kosovski junak i devojka s krčagom, za sto seda drug Dida de Majo koji govori isključivo francuski, s neba padaju „geometrijske, neonske bombe“, grad se ruši i sastavlja, a Ž.Ž. Ivanović stiže da pobegne iz stanice uz pomoć miša, umre, vaskrsne pred zapanjenim lekarom i bude proglašen herojem koji je „spasao državu“. Pripovedač se pritom stalno obraća čitaocu: nestrpljivima velikodušno dozvoljava da preskoče pokoju stranicu, a rasplet, u poglavljima „Srećan kraj“ i „Zaista srećan kraj“, otkriva i ko je pravi krivac za celu pometnju: jedan sivkastoplavi, osvedočeni inspektorski miš. Ispod smeha, međutim, knjiga postavlja i svoje ozbiljno pitanje – o čoveku „čija je priroda spremna da uništi sve za svoj mali, jednostavan svet. Ako taj svet uopšte postoji.“ Miroslav Ćuk rođen je 1997. godine. „Povodac za Ž.Ž. Ivanovića“ objavljuje se u ediciji savremene srpske proze Presinga.

„Presuda odavno nema veze sa pravdom.“ Kada Stevo Maksić bude pronađen nadomak mesta brutalnog masakra, javnost, mediji i sistem već imaju ono što im je potrebno: savršenog krivca. Dok pokušava da sastavi izgubljena sećanja i shvati da li je zaista sposoban za zločin koji mu se pripisuje, Stevo postaje mnogo više od optuženika. Postaje simbol društva koje istinu menja spektaklom, a čoveka pretvara u potrošnu robu zarad tuđih interesa. „Srce od ruku“ je mračna priča o krivici, manipulaciji i svetu u kome presuda odavno nema veze sa pravdom.

„Znamo li šta je stvarnost? Utisci većine? Istina je tu negde. A najveća iluzija je naše uverenje da to znamo.“ Tako, umesto pogovora, autor sažima knjigu koja se događa „tokom blokada, na društvenim mrežama i Fejsbuku, u virtuelnim prostorima veštačke inteligencije i još ponegde između neba i zemlje“. Okosnica pripovesti je izum po kome će se ova knjiga pamtiti: iluzografija. Pripovedač, ostareli arhivar, od arhanđela dobija zadatak da „oblakografiju iluzija“ svede na nauku, i kroz knjigu se, kao svojevrsni meteorološki bilten epohe, nižu iluzografi: kumulusi smirene saglasnosti koja se „raspada bez upozorenja“, stratusi navike pod kojima se zaboravi „da postoji vedro nebo“, cirusi elita koje veruju da „vide dalje i bolje“ što su dalje od stvarnosti, nimbostratusi neizbežnosti pod kojima „otpor deluje naivno“. Oko te klasifikacije Anđelković plete fantazmagoriju u kojoj se smenjuju igralište u bloku i nebeska kancelarija arhanđela Mihaila, omladinski forumi i virtuelna pustinja sa kaktusom-kaplarom, blokaderi, svetski velikani i odsjaji sećanja i AMI, veštačka inteligencija „obučavana da bude lider, čuvar i obnovitelj sveta“, sa kojom pripovedač sarađuje i oko koje se otvara završno pitanje knjige: može li se AMI osamostaliti i sama određivati prioritete? Autor prvog srpskog internet-romana i „nekorektnih priča“ iz „Srpskog safarija“ ni ovde ne piše da bi udovoljio: „Loša karma“ je polemična knjiga o iluzijama svih strana, pisana sa ironijom i ilustrovana dokumentarnim objavama, fotografijama i signalističkim radovima „o drugoj strani stvarnosti“. Na koricama je autorova slika „Gogenova pitanja“.

Sve knjige počinju obraćanjem čitaocu; retko koja počinje obraćanjem komisiji. „Napomena“ je pisana kao prilog uz prijavu za posao: njen pripovedač, čovek koji je sam sebi dao nadimak Malo („nije isto uzeti nešto sam i dobiti nešto od drugih“), svestan je da će ga „ovako kako je propisano odbaciti“, pa rešava da formularu doda ono što se u formulare ne upisuje. Rezultat je monolog koji se otima kontroli: počinje rubrikama radne biografije („Pripadnost kolektivu i timski duh“, „Šta sve ne mogu“, OTHER SKILLS), a završava kao inventar jednog života koji u kolektiv ne može i neće da stane. Milan iz te forme izvlači satiru retke preciznosti. Njegov junak nudi „40 g volje“ na raspolaganje poslodavcu; predlaže naučnicima da ukinu hranu i uvedu „kul infuziju“ koja bi čovečanstvo konačno umirila; razvija aplikacije za kvalitetno odsustvovanje iz razgovora („Ne slušam te ništa ali pomno pratim tvoju intonaciju app“); raspoloženje meri kao temperaturu, pod pazuhom, tačno pet minuta – „blistavo ukradenih pet minuta od totalitarnog, racionalnog vremena. Vremena u kome svi rade a niko ne postoji.“ Ispod smeha, međutim, sve vreme radi ozbiljnija tema: usamljenost čoveka koji je „misao uglavnom i većinom“ u svetu koji priznaje samo učinak, i pitanje koje se u završnici više ne postavlja komisiji nego svima nama: „Zašto me niste čekali?“ Poslednja rečenica vraća udarac pošiljaocu automatizovanih odgovora: „Samo nastavite da ne postojite. Sada smo kvit.“

Junak ovog romana živi u potkrovlju porodične kuće; u prizemlju je brat, koji mu doručak ostavlja na stepeništu. Roditelji su pomrli, „žive reči“ gotovo da nema, ostali su još rituali: tunjevina s paradajzom, mrvice za debelu pticu koja živi u orahu, lutka koja ga posmatra i koju noću zamišlja sa nožem u ruci, i groblje, na koje se izlazi kroz prozor, jer se tamo, u ćutanju sa Rosom i Brankom, „razmenjuju stotine različitih priča“. Oko kuće je selo koje odumire: svadbe su se ugasile, sahrane učestale, ispred kuća stoje spomenici, a noću se po napuštenim dvorištima razigravaju šakali. Todorović tu građu ne slaže u klasičan zaplet nego u fragmente – smene sećanja na detinjstvo (turniri u fudbalu, lutke od komušine, babe koje vode decu u crkvu) i sadašnjosti koja se zgušnjava u pretnju. Rečenice su kratke i ogolele, „oslikana svakodnevica“ bez ukrasa, ali se iz njih stalno probija poetsko: „Sunce je krvarilo pri ulasku u usta zemlje.“ Iz te smene monotonije i jeze roman postepeno klizi ka hororu – opasnost koja postoji u nagoveštajima raste do završnice koja izneverava sva čitalačka očekivanja i koju će, kako u pogovoru piše Ognjen Petrović, čitaoci morati sami da „dopišu“. Petrović roman naziva „pričom o strahu i nepostojećoj nadi“ i svrstava Todorovića među majstore spajanja nespojivog: ispovedne proze i soft horora, dokumentarne preciznosti i sna.

„I bez mog znanja mozak i pluća su se sporazumeli. Mozak kaže: ne može se više ovako. Pluća izlaze u susret, i hoće da pomognu.“ Kafkina rečenica iz pisma Maksu Brodu otvara ovaj roman imenovanjem njegove polaznu tačke: telo je otkazalo poslušnost i njegova vlasnica odlazi u planinski institut za plućne bolesti, u sobu 427. Fabula kojom pratimo roman može biti slična svakom bolničkom boravku: prijem kasno uveče, dijagnoza koja pacijentu postaje novo ime, terapija sredom, beskrajna čekanja pred ordinacijama, soba bez ključa u kojoj se cimerke smenjuju, zbliže i raziđu, šetnje oko instituta, silasci u gradić, i na kraju odlazak, kad se u sobi već smestila nova, uplašena smena. Ustanova se pritom raspada uporedo sa telima koja leči: lekara je premalo, aparati su stari, a bolesnik svakog jutra iznova uči da za pažnju mora da se izbori ili da, ako je neborben, strpljivo sačeka poslednji u redu. Iz te jednostavne fabule roman izvlači svoje teme. Bolnica se prikazuje kao društvo u malom, ubrzano i ogoljeno: iste podele, ista očekivanja, isto građenje „odbrambenog bedema od tuđe muke“, i i ista, uporna potreba ljudi da se, uprkos gunđanju i ogovaranju, drže zajedno, „kao tek rođeni mačići“. Sa brega se dolina, tj. svakodnevni život sa svojim sjajem i komforom, prvi put vidi jasno: „nakićena, bez smisla i prave lepote“, što je istovremeno i jedino za čim se čezne. Jer bolest ovde nije samo tegoba nego i tačka gledišta: ono mesto sa kog se najzad razabira šta je važno, koliko je strah „urastao u ćelije“ i zašto „čovek nije stvoren da otvorenih očiju i potpuno svesno oseća ono što gubi“. Zato se knjiga, prošavši kroz sve popise ljudskih muka, ne završava dijagnozom nego zavetom: neka neko pomeri kamen na ulazu u grobnicu i kaže „da smrti nema i da je sva tajna u ljubavi“.

Iz sveta gde mit i stvarnost postaju jedno, iz tmine što skriva prošlost, iz snova što se kovitlaju kao magla dolazi nam nova priča o starim danima i davnoj slavi. Knez moravski, blagočestivi i hristoljubivi Lazar Hrebeljanović, zna da se plamen Srpskog carstva nije ugasio na bojnom polju pred neprijateljem, već zbog nesloge i omraze koja je obuzela plemstvo. Zato šalje Miloša Obilića na putovanje koje bi moglo da vrati staro jedinstvo i snagu. Želeći da izbegne poglede Agarjana, Miloš na putovanje kreće sam. Ali sudbina ima drugačiju nameru. Iako Obilić to ne želi, družina se okuplja oko njega, a put ih vodi gde nisu očekivali. Umesto ponude za mir, dočekuje ih bitka koju ne mogu dobiti. Umesto povratka kući, put ih vodi daleko, tamo gde se u senkama skriva staro zlo.

„Gospođica Una je mislila da će kao detektivka hvatati kriminalce — a ne muškarce."

Una, mladi detektiv željna dokazivanja, odluči da pomogne prijateljici i napravi mali, potpuno nevini (po njenom mišljenju) prekršaj: zavede pogrešnog tipa i ukrade mu sitnicu. Samo što joj sada na stolu završava — njen sopstveni slučaj.

Dok pokušava da reši slučaj i spasi obraz, mora da se nosi s Rajanom, zgodnim muškarcem koji ne odustaje od šarma ni kad preti da umeša policiju. A baš kad pomisli da su komplikacije dostigle vrhunac, pojavljuje se novi muškarac u njenom životu. Oliver je ozbiljan, naočit, nepristojno sklon da je spašava, pun strpljenja i zna sve njene tajne.

Najveća zagonetka za Unu biće kako da sačuva srce, preživi sopstveni haos i pritom izgleda kao da sve drži pod kontrolom.

U martu 1928. brzim vozom iz Trsta na zagrebački Glavni kolodvor stiže „trgovac vinima“ Fabio Santoro. U duplom dnu torbe ima notes, a u notesu, prvo ime: general Vitorio Adrijani, čovek koji ga je stvorio i kome jedino veruje. Santoro je najbolji agent italijanske vojnoobaveštajne službe, a njegov zadatak u desetogodišnjoj Kraljevini SHS jednostavan je samo na papiru: isplesti mrežu preko koje zavera stiže „u koferu opranog novca“. Ali u Zagrebu ga čeka prevoditeljka koja je detinjstvo izgubila u plamenu rata, a ime u tišini sobe bez prozora, gde su joj šaputali „pretnje i obećanja u istoj rečenici“. Dvoje agenata, dve službe, jedan grad „zategnut kao poderana koža na dobošu“ – i igra u kojoj „jedni prežive, a drugi zauvek nestanu“.

Život je satkan od problema, ali ja sam svaki umela da pogodim u centar i rešim u hodu. Bez greške. Sve dok jedan nije postao nerešiv. Otkako je Emilija ostala na primorju, naše 3u1 razvučeno je na stotine kilometara – ali kad je zatrebalo, sele smo u auto. Njen bivši, Sajko, zapalio je za njom u Bar da se osveti, a on se nama i ranije mnogo zamerio. Plan da ga naučimo pameti bio je odličan; jedino je vetar bio nepovoljan i uvalio nas u totalnu katastrofu. Moj savršen život postao je noćna mora one sekunde kad su mi na ruke stavili lisice. Naravno da sam sve priznala, da ostale poštedim. To je gadno razljutilo jednog Dejana, jer je znao da lažem. I tako od ugledne marketinške stručnjakinje iz Beograda postadoh čistačica na uslovnoj slobodi u Šušnju – pod Dejanovim budnim okom. Morali smo da trpimo jedno drugo. Sve do jednog čudnog događaja…

Dvoje običnih ljudi i haos u koji su upali. Ono što počne eksplozivno ¬ može li da izdrži lepo i dugovečno? Koliko prepreka treba da pređu Marija i Bojan? Koliko iskušenja, strpljenja da bi njihova ljubav opstala? Ponekad nam osećanja nisu dovoljna!