DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.

Jedan naizgled bezazleni poziv u ordinaciju dr Majkovskog pokreće lavinu događaja koji su trebali ostati zaključani duboko u mislima jednog od rezidenata psihijatrijske ustanove „Healthy Soul“. Na slobodu izlazi čovek sa misijom. Probuđen iz dugog sna manipulisanog lekovima i okovanog debelim zidinama i kožnim fiksatorima on sada ima samo jedan cilj. Oni svi moraju umreti. Prošlost je jedini njegov saputnik dok pokušava da pronađe one koji su mu od života napravili ambis u koji svakim korakom tone sve dublje.
Sa pojavom prvog leša u akciju kreće misteriozni i ćudljivi detektiv Hanter. Izmučen dugogodišnjim policijskim poslom i proganjan demonima koji čuče u njegovim nerešenim slučajevima, Hanter biva uvučen u oluju koja preti da potpuno rastrgne i ono malo zdravog razuma koji je ostao u njemu. Nevoljno prinuđen da sarađuje sa mladim kolegom, Hanter pokušava da reši slučaj koristeći svoje metode koje se direktno suprotstavljaju svemu što vas na akademiji uče. Dodatnu, otežavajuću notu u ovu mračnu noć unosi njegov nekadašnji partner Sven Stendal koji ima svoje motive i želje da se ubica pronađe. Sa njegovom pojavom otvaraju se pukotine iz kojih ističe mulj prošlosti u kojem su zakopane mnoge njihove tajne. Jedan nerešen slučaj, jedan zataškan slučaj i sada ovaj, novi, imaju nešto zajedničko, tamu koja ih spaja i preti da proguta sve pred sobom.
Hanter će morati da se vrati daleko u nazad, da protrese krošnje pune trulog granja ne bi li spojio nespojivo i zaustavio pomahnitalog ubicu koji ruši jednu po jednu figuru na tabli. Međutim, mora biti vrlo oprezan, neke stvari je bolje ostaviti u prošlosti jer sa sobom nose oštricu ogorčenosti i osvete koja vrlo lako može da poseče i one koji su mislili da su sigurni.
Svi imaju mračnu prošlost, može li Hanter da pobedi tuđu ako nije pronašao mir ni sa svojom?

Mišićev horor nije vođen intencijom da bude kanonski pisan sa tropima koji će jasno odrediti žanr (premda postoje kanonske naznake ličnog univerzuma koji nije isključivo jednoobrazno žanrovski) već je pre tu kao nužnost opisanih dešavanja, kao osećaj u njegovim karakterima nastao usled krajnjeg užasa kojem su izloženi. Iskupljenje je lajt motiv i, ako se za nečim traga u ovim pričama, traga se upravo za tim momentom, stoga ne treba očekivati žanrovske egzibicije već pre studiju propasti uzvišenih osobina, primarni krik zbog takvog gubitka, kao i očajnički pokušaj da se stvari vrate u neku vrstu prvobitne harmonije.

»Laboratorijum« predstavlja jedan presek Đukanovićevog pripovedačkog stvaralaštva u prethodnoj deceniji. U desetogodišnjem razdoblju 2015–2025. autor je napisao nekoliko desetina priča, novela, noveleta, proza, crtica i drugih pripovednih zapisa i proznih oblika, a u ovom izdanju džepnog formata dat je izbor od 6 pripovedaka, novela i kraćih proza. Pojedine priče i proze publikovane su izvorno u književnoj periodici, u renomiranim književnim časopisima, zbornicima i na veb-portalima za kulturu, umetnost, književnost i društvena pitanja u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sjedinjenim Američkim Državama i u dr. Đukanović je izrazito plodan stvaralac ne samo u pripovedačkoj i novelističkoj prozi već i u poeziji, kritici (književnoj, filmskoj, pozorišnoj), esejistici, etc., pa tako ove proze u najširoj kritičkoj recepciji nisu samo priče već i eseji, osvrti i temeljne kritičke opservacije na mnoge društvene, istorijske i religijske anomalije, ali to su i zanosne parodične i kozerske prozne tvorevine u kojima dominira suptilni gogoljevsko-hašekovski humor. Đukanovićeve novele i pripovetke u ovom izboru donose, ne samo tematske i imaginativne novitete na aktuelnoj postjugoslovenskoj književnoj sceni, već i jezičke. Autor je neke proze iz ovog izbora ponovo napisao, izvršivši njihovu sveobuhvatnu lingvističku a time i stilističku transformaciju, mešajući u ovoj knjizi jezičke varijete kako iz srpskog i hrvatskog govornog područja tako i iz ostalih delova postjugoslovenskih područja na kojima se govori jedan te isti jezik, ma kako ga nazivali.

Vetar je napisao prva slova na Zemlji. Prvi učitelj pismenosti. I pored tog doprinosa on nikada nije dobio ime. Ostao je bezimen. U reci vremena imena su ljudima postala neophodna. Oduvek je postojao strah od zaborava i ne pominjanja. Imena su tako postala nasledna i nepromenljiva. Razgovor sa knjigom počinje ćutanjem. Smeh eksplodira u raznim bojama dok je tuga uvek u istoj. Kartblanš Odavde do Povratka je tuš istine i rodoslov zaborava istovremeno. Zaplovite...

Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini je zbirka od devet priča uglavnom tematski inspirisanih životom grada Banjaluke. Žanrovski su različite, pisane su na jednostavan način i svaka ima poruku. Već kod naslovne priče prepoznajemo naš, balkanski usud, i prožetost svakodnevice krupnim, nacionalnim i religijskim temama. Autor koristi metaforu „svemirski bod Balkan“ da označi nemogućnost izlaska iz ovog vrzinog kola – ono traje od pamtiveka, od predaka, i odražava se na potomke. Junaci ove zbirke su ljudi iz komšiluka, svakodnevni ljudi koje neki određeni događaj, doživljaj, susret navede na otkrivanje njihove unutrašnje strane. Tim putem se predstavljaju snovi, sećanja, uspomene, a sve je odstupanje od rutine i administrativno-činovničkog načina života na koji su prinuđeni. Autor pokušava i da pronikne u mehanizam zločina koji se odvija i na ličnom planu, i na planu suočenja sa drugom verom/nacijom/običajima. Svaki pokušaj da se pojedinac izmesti iz svojih (ne)zadatih okvira, završava se pobedom sistema koji vraća jedinku na njeno mesto. Govoreći o različitim aspektima – od istorije, preko teritorije i nasleđa, sve do podsvesnih i nesvesnih slojeva unutar čoveka, pripovedač nam pruža višestrani ali nenametljiv presek glavnih tema u životu jednog grada, na Balkanu.

Mic po mic, i velika turbulencija – ovo su reči kojima autorka opisuje svoj put negovanja spisateljske veštine. Na tom putu, naravno, ne ide sve glatko, s obzirom da je on verni pratilac one druge, životne staze, na kojoj se takođe pojavljuju razne turbulencije. Ovo je stoga knjiga o životnom toku kao takvom, napisana da bude mešavina dnevničkih zapisa i esejistike, uz dozu poezije, uvešće čitaoca u svet žene koja iznad svega ceni iskrenost.

Reč je o knjizi koja u sebi sažima ljudsko iskustvo smešnog, društveno provokativnog, u rasponu od preko dve i po hiljade godina. Od legendarnog helenskog basnopisca Ezopa, preko priča nastalih u narodu, iz vremena osmanske dominacije na Balkanu, do neospornih književnih autoriteta kakvi su Oskar Vajld, Franc Kafka, ruski dvojac Iljf i Petrov, neizbežni oberiuta Danil Harms pa do filmskog maga Vudija Alena, ove priče su ono što će biti poslastica za književne gurmane i privući veliku pažnju nove publike, koja se po prvi put susreće sa humorom i satirom.

A sada da vidimo kakve je autore Darko Batan Žunjić odabrao. Ponajviše, to su oni stvaraoci koji su svoje satirične likove određivali estetski, etički, psihološki, antropološki i ontološki. To se najprije odnosi na negativce koji su bili odlučujući u destrukciji individualnog i društvenog realiteta. Zbog toga, majstorima ironijskog diskursa nametao se kao imperativ da izvrgnu ruglu i njihove sklonosti, i njihova shvatanja života, i njihovu viziju svijeta, i njihov vrijednosni sistem. Tako su se našli, na okupu, ljudske ludosti, poroci i teško popravljive ljudske mane. Pokazalo se: kad u ličnosti nema karaktera i moralne kulture, ona s lakoćom sklizne u karikaturu.

Ratko Božović

Lajtmotiv „pripovesti raznih“ iz pera autora starije generacije (1948) Slobodana Aleksića su domine. Ovo nije slučajnost baš kao što nije ni hronologija priča, od mladosti do starosti. Domine su moćna metafora životne borbe – trudim ose sve vreme da uklopimo svoja očekivanja, planove u različite životne situacije koje nam diktira druga strana. No, dođe trenutak kad nemamo prave domine i kad se čini d se ništa ne može uklopiti i da ćemo izgubiti igru. Život je društvena igra, ali ona najozbiljnija, bili mangup iz gimnazije ili čovek u poznijem dobu koji rezimira svoje uspehe i poraze. Životno, direktno, duhovito, autor nas vodi kroz decenijama razdvojene epizode obeležene igrom koju, kao i šah, igramo (ili možemo igrati) celog života.

Đukanovićevih dvanaest odabranih pripovedaka napisanih u poetičko-stilskom maniru književnog impresionizma i ekspresionizma evropskog XIX i XX veka, koje čine ovu knjigu, izvorno su publikovane u domaćoj i inostranoj književnoj periodici između 2019. i 2023. godine. To su raznorodne priče koje tematizuju srednjoevropskog i balkanskog čoveka u njegovim kafkijanskim zapletima (poput priča: Štrausov solilokvij, Isak Vajs i 30.000 franaka i Smrt gospodina Tula), i koje, takođe, postmodernističkim pristupom alternativno slikaju intrigantne istorijske ličnosti i događaje (Poslednje jutro Franca Kafke, Izveštaj o nestanku Gogoljevog trupla, Istorija bolesti Adolfa A. Hitlera, Mazalo), ali to su i priče u kojima je snažno zastupljen model brehtovske istorifikacije (Gospođa Evropa 1943, Hiljadu devetsto šesnaesta, Rekvijem za Habzburge), i na kraju, to su kraće proze u kojima dominiraju natprirodni i mistični motivi (Mir večni, daruj im Gospodine i Nosferatu – Simfonija užasa: Nemrtvi Maks Šrek). Osnivač signalizma, klasik srpske i evropske neoavangarde – Miroljub Todorović, naglasio je da Đukanovićeva proza „već sada zauzima posebno mesto u srpskoj književnosti”, a književnik, prevodilac i konceptualni umetnik – Žarko Radaković, nazvao je Đukanovićev jezik „briljantnim, baroknim i rableovskim”, takođe, zagrebački kritičar, esejista, leksikograf, krležolog i urednik u Leksikografskom zavodu „Miroslav Krleža” – Velimir Visković, istakao je da je Đukanović „svojom prozom vjerno ušao u duh Miroslava Krleže i njegov književni stil”, dok je najznačajniji teoretičar fantastike u jugoistočnoj Evropi (i dobitnik „Svetske nagrade za fantastiku” 2003) – prof. dr Zoran Živković, prozu Alekse Đukanovića opisao „raskošnom i baroknom”.

Knjiga autora srednje generacije (1975) Vladimira Kolarića se čita sa lakoćom i ima filmičnu srž u sebi te britke dijaloge. Ove navedene vrline knjige nisu neobične s obzirom da je Kolarić diplomirani dramaturg s jedne i zapaženi istraživač i erudita s druge strane. No, u ovoj knjizi dolazi do zaprepašćujućeg, skoro klarkkentovskog obrta. Naime, Vladimir Kolarić kao i obično, kada napušta teorijske vode i ulazi u vilajet književnosti, svlači lepo odelo naučnika i oblači kostim glumca avanturističkog filma s erotskim scenama i bori se za čitaoca, njegov um i telo – atletski i beskompromisno kao neki savremeni Lorens Darel. Čitajte Kolarića i vrtite film u svojoj glavi.

U zbirci priča Prvo, drugo, treće lice, autorka ide korak dalje i postavlja pitanje procesa individuacije kada su spoljnje okolnosti nesavladive, odnosno, kako voditi ispunjen život uprkos tome što društvene i životne okolnosti nadmašuju naše snage da se izborimo s njima, kada nismo dorasli konfliktu, unutrašnjem ili spoljašnjem, koji je pred nama. Tada nam, kako autorka sugeriše pojedinim pričama, preostaje da se otvorimo prema drugima, upijemo njihovu mudrost, oslonimo se na njihovu snagu, a poneke stvari, kako spoznaje Mati Filomena u istoimenoj priči, prepustimo Bogu. Spoj emotivnog, filozofskog, te jedinstvenog i dinamičnog narativnog prosedea obojenog poetskim jezikom, čini ovu zbirku priča vrijednim djelom, koje će izvjesno naći put do širih čitalačkih krugova. Jedan široki spektar individualnih svjetova predstavljen iznijansiranim umjetničkim sredstvima pružiće čitaocima estetsko i katarzično zadovoljstvo, što je svakako odlika umjetničkih djela koja zaslužuju veliki čitalački auditorijum, kritičko promišljanje i vrednovanje.

Knjiga na temu razvoja, krize i raspada SFRJ, ratovima 90-tih, kao i odrastanja, vaspitanja i obrazovanja omladine. Reč je o potresnom delu koje se bavi razvojem krize i raspada SFRJ te regionalnim ratovima devedesetih godina prošlog veka. Delo koje se ne može zaobići.

Životne realistične priče iz pera Momčilo Mome Dimić ( 1944 —2008) književnika, pesnika, prevodioca, romansijera, putopisca, esejiste, dramskogi pisca i filmskog scenariste.Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu kao i scenariju za film „ Kako sam sistematski uništen od idiota“, baziranom na njegovom romanu „Šumski građanin“.

Pripovedajući o našoj stvarnosti i baveći se realističnim motivima autorka želi da dopre do zaumnog, do duhovnih prostranstava svojih junaka, koji bi mogli i u svakome od nas da potaknu neku skrivenu varnicu. Da se razume šta je mimo materijalnog zaista vredno i neophodno. Zvezda u oku. Tama u pozadini. I trun i trn. Život i smrt koja ga obavija i daje mu oblik i smisao. Starost, rat, ljudske strasti, borba od društva zaboravljenih i skrajnutih božjih duša… Još dugo ostaju da nas prate kratke rečenice i misli Milinih junaka… Ima takvih ili sličnih svuda oko nas. Ovako smo i sebe i njih bar malo bolje upoznali.

Autorka mlađe generacije (1987) Jasna Jeremić spada u red onih pisaca koji pokazuju svoju veštinu ne razmećući se svojom erudicijom, kitnjastim rečnikom i dramatičnim zaokretima. Njen pristup je, suprotno tome, u nekim pričama krajnje minimalistički, gde u nekoliko rečenica, kao haiku majstor, kaže sve što treba reći. U drugim pričama, koje često ne prelaze jednu stranu, Jasna Jeremić ulazi u takozvani svakodnevn i“običan“ svet. Ona ga vešto secira, analizira i, neretko, prikazuje i one istine koje se ne izgovore javno ali koje svi osećamo kao neporecive. Na tom putovanju, koje neretko završava u tamnim delovima čovekove svesti, čitaoce čekaju mnoga iznenađenja. Ova knjiga je za one hrabre, otvorene ljubitelje kratke priče i sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim.

Nove priče čitaloca će upoznati sa Sarajevom druge polovine XX veka, sa magičnim prizorima satkanim od interesantnih ljudi i dogodovštinama iz bezbrižnog detinjstva pisca, ispunjenog ljubotipljivošću o čarobnom svetu multikulturne sarajevske sredine. Idilični opisi grada protkani su pričama o gradskim legendama, kako o javnim ličnostima poznatim širom sveta, tako i o urbanim herojima iz našeg susedstva, pa je ova knjiga istovremeno i omaž sportu i ljudima koji ga na ovom podneblju stvarali. Setno i sa ljubavlju, pisac će nas sprovesti kroz predele čiji se tragovi i danas mogu nazreti kroz istorijska sećanja, i oživeti kroz zbirku kratkih priča koju imate u rukama.

Autorka od već poznatog pravi parabole, uvlači čitaoca u paralele sa savremenim svetom. Recimo, njen Minotaur nije nikakvo čudovište, već biće sa kojim se saučestvuje i za koje se ima razumevanje. Prvi put ga doživljavam kao onoga što žali svoje žrtve.U tome je novina autorskog pristupa pripovedanju, u izvrtanju već poznatih i utvrđenih pojava u književnosti. Jednom se njenom junaku sudi, kao Jozefu kod Kafke. Telo se dovija na sve načine kako da nađe izlaz. Sjajna pronicljivost o svemu što ima opnu – trebalo bi da ima mogućnost otvaranja i zatvaranja, kao očni kapak. Ako uđeš, da možeš i da izađeš. Kao Orfej iz podzemlja, kao bolesnik iz sarkofaga/skenera.U najvećem broju pripovedaka autorka potvrđuje svoju darovitost da spaja savremeno, moderno, bizarno i mitsko. I to ne na jednom primeru. Na stranicama sve vrvi od mitskog i fantastičnog. Izvanrednost i nedokučivost starih legendi, sa kojima se živi i koje se žive, na jednoj strani, i na drugoj, moderne tehnologije. Softver iz celog junakovog života bira samo jedan dan. Da ga do sitnih detalja podseti na besmislenost dana, njihove jednoličnosti, njihove prosečnosti, i onda nastane panika i kajanje, zašto se nešto nije uradilo na drugi način . „Nisam znao da je sistem takav, da se bira dan koji me ne reprezentuje.“ „Vodite nezahvalnog“, govori softver. Humanoidi i mašine su iskvarili svet. Izgubila se veza sa zemljom, drvetom, kamenom. Zato Jadrankini junaci imaju samo jednu misiju, makar na putu do tog cilja propali, misiju popravljanja sveta.

Petnaest priča. Petnaest bisera, različitih, raznorodnih, naizgled nepovezanih. Ali, povezuje ih nevidljiva nit. Da li je ta nit ritam kretanja iz jedne tačke u suprotne delove ljudske duše, ritam neprestanog vraćanja na početak (ili kraj, sve je Jedno) u prostornom, vremenskom, etičkom ili bilo kom drugom smislu? Ili je to samo privid kretanja u čarobnim krivim ogledalima gde nas nelinearna višestruka simetrija (što bi rekli matematičari) prevodi u nove neistražene svetove i prostore nas samih? Ta putovanja na koje nas nagone autorove priče su uzbudljiva i okrepljujuća, ali za nekog zamorna ili veoma zastrašujuća. Posebno za one koji se rigidno drže jedne slike, jednog utabanog životnog puta, PUTA na kojem smo dresirani da osim njega ništa drugo ne vidimo.

Surovina predstavlja presek autorove karijere u periodu od 1998. do 2023. godine. Za tih četvrt veka Novaković je objavljivao svoje, neretko nagrađivane radove, u časopisima i književnim portalima: Koraci, Lipar, Ulaznica, Danga, Etna, Mons Aureus, Polja, Pikoloknjigomat, Književnost, Prozaonline, Artija, kao i u brojnim zbornicima sa satiričnom i naučnofantastičnom tematikom. Knjiga je podeljena u tri poglavlja: Surovina – stvarnosne priče sa socijalnom tematikom, Satatatatara – satirične, na univerzalne teme, koje deluju aktuelno ali su napisane tako da izdrže zub vremena i Začudno i zaludno – fantastika, uglavnom antiutopijske poetike. Duhovite, na momente sarkastične, žanrovski šarolike, ova dela čine jedinstvenu celinu pripovedajući o krajnostima modernog sveta između 1991. i moguće budućnosti smeštene u 2078. godini. Novaković je svestrana stvaralačka ličnost, u književnosti, društvenim naukama i muzici i svi ti uticaji se prelamaju u njegovom delu. S jedne strane eruditivne, s druge strane anderground po stilu i vizuri, njegove priče su po mnogo čemu osobene u odnosu na aktuelnu književnu produkciju i predstavljaju apartnu i značajnu pojavu u domaćoj prozi.

Gordan Maričić je kultni pisac i svaka njegova knjiga je garantovano prodata u 500 primeraka, a kupci su u 99% slučajeva – kupkinje, jer on je miljenik žena. Već i sami naslovi njegovih knjiga su zasebna umetnička dostignuća.

Čak i delovi dnevnika, koji čine prvi ciklus ove zbirke, imaju poetski šmek i mogu se čitati kao presme u prozi. Maričićeve pesme karakterišu dve, na prvi pogled protivrečne stvari: paradoksalna i ludička rima, na prvi pogled samo jezički kalambur, i seta, opčinjena smrću. On, naime, voli Cesarića i Branimira Petrovića, i u njegovim pesmama često se peva o travi, onako kako ona izgleda – odozdo...

Maričić ima dva fakulteta, tako da znanje iz onog prvog (FDU) koristi da bi sa svojim studentima helenistike pravio predstave po grčkim tragedijama, koje je uglavnom sam kanonski i preveo.

Zbirka naizgled nepovezanih kratkih priča koje se, u osnovi, bave istim temama: suočavanjem sa smrću, svešću da su nam telo i vreme dva ograničena resursa, sudarom imaginacije i realnosti i nalaženjem smisla pod pritiskom prolaznosti kao vrhunske odgovornosti prema sebi – okosnica su svake priče, koliko god da su različiti uglovi i perspektive kroz koje se autorka ovim temama bavi.

Likovi su bolni, blago pomaknuti iz lagodnosti podrazumevanog, hiperrealistički naslikani sa dva-tri nadrealistička poteza tako da, bez obzira na kratku formu, bivaju živi, jasni i uverljivi.

Stil pisanja je koloritan i emocionalno nabijen, mešavina sočnog i mračnog a izlazi koji se nude nisu nikakva jednokratna rešenja, pre proces koji traje, jer put je taj koji čini putnika a ne puko stizanje na cilj.

Priče vode čitaoca kroz različite istorijske periode. Ukrštaju se svetovi realnosti i snova, mašte i istorijskih događaja. Između njih će se u životima aktera, koji su naizgled sasvim obični ljudi, materijalizovati jedan svet za koga bismo čiste savesti rekli da ne postoji. Pa ipak, on je tu kad god treba, između ostalog, mirne vojvođenske varošane ubediti da izmišljeni lik iz njihove mašte upravo sadi ruže, a da to uopšte ne izgleda neobično.

Osovina zbirke oko koje se vrti pripovedanje Jadranke Milenković jeste individua koja štrči u svojoj porodici, usamljena ćerka, nestala sestra bliznakinja Andreasa Sama koju su usvojili nepoznati staratelji. Nekada sa imenom a nekada bezimana junakinja, za koju bismo mogli reći da igra glavnu ulogu u većini priča, ostaje povučena u sebe i kada odraste. U vremenu u kome neko drugi treba da bude dete ona i dalje posmatra svet istim onim očima različitih distanci, nikako mu se ne priključujući; ova snažna žena ne uživa u svojoj samoći ali joj se prepušta kao savršenom utočištu. Deluje da svet oko sebe ona oseća poput Sartra, kao mučninu na vrhovima prstiju.
Stoga autorka, sopstvenom voljom bliža klasicima nego trendovskim piscima, kroz priče razmatra filozofska pitanja svesti, egzistencije ili religije, odvodeći nas svakom pričom barem jedan korak bliže odgovoru.

Poznat kao osnivač i teoretičar signalizma, neoavangardnog književno-stvaralačkog pokreta, Miroljub Todorović iznedrio je još jednu zbirku priča, ali ne samo to. Njegovo delo „Itaka“ pored kratkih priča sastoji se i od snova, nađenih priča i slikovnih priča. Stvarnost i fikcija, fragmentarne i kratke prozne celine, svojevrstan provokativni stil u osnovi čine ovo delo. Svakodnevnica, fantazmagorični prizori, zemaljska i vanzemaljska egzistencijalna pitanja (i odgovori) , Vilijem Blejk, Leonardo da Vinči, Šopenhauer, Barouz, Ginzberg, avarsko groblje, Balzak, Oskar Davičo i mnogi drugi likovi i teme na orginalan , uzbudljiv i dinamičan način opisani su perom Miroljuba Todorovića. Ova knjiga je jezička i prozna bravura, koliko provokativna toliko i zaumna. Posebno su u ovom delu interesantni prepoznatljivi Todorovićevi signalistički kolaži.

Iz recenzije Dragana Stanišića:

Radmilino oko nepogrešivo registruje i oslikava najvažnije segmente, znakove i simbole naših života. Bira ih kao zrele trešnje, a onda majstorski zavrti svoj pripovedački kaleidoskop da bi pred nas prosula raskošne slike minulog doba, prepunog gorke lepote odrastanja ali i rana i ožiljaka istorije.

Knjiga priča „Kapija na Bulbulderu “, koja se žanrovski približava romanu ogrlici, u dva glasa (muški i ženski) ubedljivo i poetski tanano oživljava slike detinjstva na Zvezdari i posledice regionalnih sukoba, ali nam ukazuje i na tegoban položaj žene u našem društvu opterećenom patrijarhalnošću. Sve je to u šareni i višeslojni poetski ćilim izatkala majstorstvom i senzibilitetom ranih pripovedaka Andrića ili Ćopića.

Zbirka priča mladog autora nudi uvid u njegov pogled na život i susret sa pitanjem čovekovog ostvarenja, kao i mogućnošću savladavanja najbitnijih prepreka na putu pronalaska svog mesta u svetu. Unutrašnja avantura započinje varljivom lepotom priobalnog francuskog sela, a završava se iluzijom svemogućnosti čoveka – koji tek na kraju prohodava, i to po vodi.

Iz recenzije Dušana Stojkovića:

Todorović je šatrovački jezik, koji je do tančina izučio, ali mu i inventivno pristupio stvarajući čitav niz neošatrovačkih reči i idioma, „doživeo kao svojevrstan vid metaforizacije standardnog jezika i u prvi plan (je) doveo njegovu poetsku dimenziju”. Sam Todorović je, pišući doduše o svojoj šatrovačkoj poeziji, naveo nekolike neologističke šatrovačke reči i objasnio kako ih je skovao (npr. telezur, trakalice, vonjiferisati, tasterstacin…). On jezik „širi” spuštanjem na jezičko dno: osvežava ga preuzimajući reči od onih koji su sasvim marginalizovani u društvu ili su sami sebe na određen način marginalizovali osvajajući samosvojne pozicije, prkoseći tako zgomilanoj, jezički uniformisanoj, većini. No, sasvim je moguće, i više nego verovatno, da se Todorović toliko uživeo u šatrovanje da je čitav niz šatrovačkih reči ili, nešto manje, izraza sam načinio, spravio. Osnovni efekti koji se njegovom podrugljivošću postižu mogli bi se s razlogom nazvati humornim, a šatrovački jezik se sasvim dobro uklapa u jedan od osnovnih ciljeva koji je sebi signalizam postavio: izvršiti „destruiranje tradicionalnog i standardnog pesničkog idioma”.

PRIČKO MARATONAC

Bunario sam važne valjuge. Radilo se o šemi koju sam startovao. Šljaka je bila kvarna pa sam morao da znam neke štosove kako se ne bi našao u buli.
Kurajber kod koga sam odgiljao da me posavetuje bio je omalen, paticvrk živih žmigavaca i živog jezika. Pričko maratonac.
Kupio sam od njega puno štosova ali ne i ono zbog čega sam došao. Tu je kulov bio mutan.
Ođanisao sam da nešto štekuje od mene.


METROPOL

Šnjuram se Bulevarom kod Pravnog. Žurna raja, furaju sokoćila, zvone trandže.
Onda ušibam u obnovljeni Metropol da zraknem kako su ga sredili.
Samo što sam ušao nagazim na mog starog pajtosa Acu Dasku. On me odvede za svoj sto gde su sedeli neki njegovi frendovi.
Klapa je bila gotivna i vesela. Trnguzili smo i cirkali, uz dobru žvaku, do kasno u noć.



PUHANA

Idem u puhanu. Treba malo da se nabildujem. Nisam dugo vežbao. Ubucio sam se.
U puhani puno raje. Goli do učkuruša dižu tegove, teško danfaju, stenju, nabijaju mišiće. Prozori su otvoreni. Oseća se bazd. Kulovi uzimaju proteine i steroide za veće čvorove pa onda farbaju vazduh, ispuštaju šitične gasove ilegalce.