DOMAĆI ROMAN

U Srbiji devedesetih, iz prizme mladog čoveka koji se tada formira kao ličnost, vlada zbrka i on, delom zbunjen, pokušava da objasni događaje iz svoje skorije prošlosti. U potrazi za odgovorima mladić je prožet flešbekovima koji obasjavaju njegovu stvarnost, ali je ne uspevaju sasvim objasniti i opravdati. Jer, svako pojmljivo sagledavanje iziskuje izlaženje iz sopstvenog razuma, a najveća opasnost je vratiti se „u sopstvenu kožu“, upravo posle takve avanture koja obesmišljava svaki smislen zaključak. Zato, junaci romana, narator Veljko Petrović i glavni protagonista Živojin Jokanović, tragaju za oduškom, filterom pomoću kojeg će istisnuti sve suvišno iz sebe da bi bili u stanju da normalno funkcionišu i osećaju se kao ljudi.
Bunt i nejasnoća koji rukovode postupcima glavnog junaka na kraju sazrevaju u jasnost i smislenost. Za mladost je svojstveno verovanje da se zlo može uništiti i da će tako likvidirano nestati. Ali svako ubistvo i svaki pucanj u nekoga, ma kakav bio, pogađa upravo njegovog izvršioca.

Mnogi bi se radovali da mogu da učestvuju ili barem posmatraju borbu svetla i tame. Borbu koja se svakodnevno odvija među nama a da mi toga nismo svesni.
Aleksandar Kosančić je bio dugogodišnji novinar kriminalne hronike. Sada piše za privrednu rubriku i trudi se da mirno dočeka penziju. Ali borba između dobra i zla ne bira ni vreme ni mesto a ni učesnike. Tako je Aleksandar, zajedno sa svojom ćerkom Isidorom, kriminalističkim forenzičarem, svojevoljno uvučen u tu borbu. Borbu u kojoj cilj nije pobeda nego ravnoteža, jer pobeda bilo koje strane dovodi do propasti sveta koji poznajemo.
U ovoj naučno fantastičnoj priči prepliću se sadašnjost i prošlost, arhanđeli, duhovi, istorijske ličnosti, stari Beograd...

Ovaj roman je potresno svedočenje o jednom vremenu i životu, sudbini svih zaboravljenih, unesrećenih, obogaljenih, izgubljenih, onih koji još žive životom od trauma, uspomena, boli, ali i onih čije živote je uzeo bratoubilački rat 90-ih godina prošlog veka.
Upravo, taj rat i neposredan posleratni period doneli su mnogo tužnih sudbina i emotivnih priča na koje niko ne može ostati imun.
U suštini, ova knjiga je svojevrsni lek, terapija protiv ljudskog zla, pohlepe, neuračunljivosti, neuravnoteženosti i kolektivnog ludila, putokaz kako da zaboravimo, da ponovo volimo, kako da naučimo da preživimo život.
Roman je molitva, ali i kletva!
Ne daj, Bože, nikada više i nikome!
Neka svakome zastane reč mržnje u grlu pre nego je izgovori i neka se ruka oduzme pre nego potegne za oružjem, jer kad jednom krene zlo, ne zaustavlja se lako.
U ovoj knjizi ispričan je život, stradanje i rađanje. A sve to prate emocije, ljudi i događaji.

Priče o neobičnom ludilu je autofikcijski roman koji prati unutrašnji svet jednog muškarca dok balansira na ivici između psihoze, lucidnosti i telesne opsesije. Junak prolazi kroz ekstremne faze manije, boravka u psihijatrijskoj ustanovi, orgastičnih utopija i realnih poniženja. Radnja se seli između Beograda, Ozora festivala, ludnice i snova o holivudskom filmu i mirovnoj misiji kroz bodybuildere i kurve. Roman ogoljava muškarca bez filtera, pokazuje ga u patnji, snovima, stidu i smehu — bez pokušaja opravdanja. Ovo je roman o padu i volji. O telu koje popušta i duši koja još uvek diše. O tome kako se sramota i nada ponekad drže za isti zid na zgibovima u ludnici.

Knjiga ‘Praznina peščanog sata’ je moderan roman koji se bavi savremenim društvenim i civilizacijskim pitanjima i predstavlja pokušaj da se razume komplikovan svet u kome živimo preplitanjem mašte i stvarnosti.

Ovo je zanimljiva priča o dve marginalne ličnosti koje neverovatnim slučajnostima ulaze u krug zatvorene svetske elite koja je nevidljivi vlasnik naših života i koja reguliše našu stvarnost.

Glavni likovi su Nik i Hubert, marginalci u društvu koji stvaraju neobično prijateljstvo. Nik je mali službenik na berzi, sklon alkoholu, poluobrazovan ali radoznao da razume svet oko sebe i da nauči nešto novo a lično je opsednut da razume pojam vremena. Nik je slučajno spasao život Hubertu koji je za naše pojmove retard i otada nastaje čudno prijateljstvo. Hubert ima čulo za vreme koje mu se vizuelizuje kao peščani sat i u stanju je da vidi prazninu peščanog sata kod drugih ljudi.

Sudbina i splet slučajnosti Nika i Huberta vode u nevidljivi svet savremene svetske političke elite gde se susreću sa raznim događajima iz finansija, politike, istorije, trgovine organima, pedofilije, satanizma, woke pokreta, nacizma, religije i sa novim tehnologijama koje oblikuju današnji svet.

U knjizi se dotiču filozofska i religiozna pitanja modernog čoveka kao i novi bogovi i nov čovek koje pokušava da stvori nova tehnologija u savremenom svetu.

Roman je dubok i višeslojan ali je zabavan i zanimljiv i kada se čita površno.

Suočena sa mogućnošću gubitka krova nad glavom, grupa disfunkcionalnih stanara mora da pronađe rešenje za problem zvani restitucija. Predratna buržujska vila, a sadašnja nacionalizovana zgradica, centralno je mesto dešavanja radnje ovog društvenog romana. Rešenje se teško nazire, najviše zbog toga što je svaki stanar uronjen u sopstvene životne poteškoće: od porodičnog nasilja, nemogućnosti dobijanja potomstva, samoće, pa sve do ljubavnih izazova.

Kroz istorijsku epohu dugu skoro ceo vek, ali i ličnu prošlost, pokazuje se kako svaki jučerašnji potez ima svoju posledicu danas.

Naglasak je na životima stanara ovog čudnog zdanja, ali njihove sudbine su univerzalne, pokazujući načine na koji ljubav pronalazi put uprkos preprekama kao što su politika, izdaja, otuđenost i nasilje.

U nezdravoj sredini oni najzdraviji postaju najbolesniji i polako tonu ka dnu, gde ih čeka hladan i gust mulj, čije razjapljene čeljusti strpljivo čekaju svoj plen.
Petar, koji iskusno i dobro poznaje prirodu tih čeljusti, na samom je dnu. Ipak, nešto ga drži da ne potone sasvim, a šta je ono što ga drži, ne zna ni on sam. Tu tajnu otkriće kroz sostvenu priču o živima i mrtvima i podeliće je samo sa onima koji su dovoljno hrabri da se tim podzemnim silama suprotstave i dovoljno mudri da nakon njegove priče ostanu živi i nadmaše samog sebe.

Godine 1973. mlada novinarka iz Beograda putuje za Beč na ugovoreni susret sa Elizabet Turi, jednom od osnivača Austrijske pres-agencije (rođena kao Milica Vukobranković de Vuko et Branko, poslednja srpska princeza), koja je posle Prvog svetskog rata bila u zatvoru u dva navrata zbog optužbi za trovanje, a Drugi svetski rat provela zatočena u logoru Ravensbrik.

Roman Otisci je čudna ljubavna priča koja se događa u dalekoj budućnosti, u svetu gde je čovek okružen visokom tehnologijom skoro izgubio svoje emocije naročito ljubav, pod onim što mi danas podrazumevamo. U tom svetu dolazi i do gubitka empatije koja je nepoželjna i društveno neprihvatljiva. U knjizi se opisuje društvo u kome se emocije suzbijaju kao nepoželjne, nisu društvena vrednost i nisu društveno prihvatljive. Nove tehnologije stvaraju novog čoveka koji je poželjno bezdušan da bi mogao da bolje funkcioniše u tom društvu i da da veći doprinos. Porodični i društveni odnosi su potpuno drugačiji i prilagođeni svetu bez emocija. U takvom svetu jedan muškarac i jedna žena se zaljube jedno u drugo i žele da vode telesnu ljubav koja je u tom svetu marginalizovana uvođenjem novih tehnologija koje pružaju bolju zamenu za seks. Ovo je priča šta im se sve dešava na putu ostvarenja te ljubavi. Pošto i budućnost ima svoju budućnost, u drugom delu opisujem pokušaj da se ne samo uništi sve telesno nego i tendenciju da se ljudi oslobode svog tela u pokušaju stvaranja bestelesnog života.

Najizražajnija od svih umetničko-poetičkih perspektiva književnika i elektroinženjera Zorana Rosića – a to su, u skraćenoj varijanti: izgled našeg društva iz prekookeanske perspektive, zatim svedočanstva o životu kakav je bio u Beogradu sredinom XX veka ali i o tome kakav je život Srbina u SAD, nadalje svetska kulturna i gastronomska mapa, uz neizbežno uplitanje fudbala u svakodnevicu – jeste njegov rezime sopstvenog književnog dela. Kroz tu prizmu Rosić bez pardona razmatra i prilike koje vladaju u domaćem izdavaštvu, kulturi, kao i odnose među ljudima. Upoređujući svoje spisateljske početke sa današnjicom, on piše roman o pisanju romana, ne odvajajući ovaj proces od uobičajenog života koji ga okružuje, te se dva zapleta međuspbno prepliću. A kako teče privođenje umetničkog dela završetku, raspliće se i priča koja se oko pisca razgranala tkom vremena.

Roman „Krejino dvorište” predstavlja neobično preplitanje fantastike i snova, i prožimanje dva sveta, čiji stanovnici, u međusobnim relacijama, posredno doprinose razrešenju početne misterije, koje pokazuje da stvari često nisu onakve kako izgledaju i da se istina o davno minulim vremenima i njihovim akterima neminovno može pronaći samo posredstvom činilaca smeštenih izvan vidljive realnosti.

„Dnevnik ludila“ je britka satira sa elementima misterije, trilera i naučne fantastike, koja bez ustezanja govori o mentalnom zdravlju pojedinca i društva. Glavni junak, mladi ekonomista iz Beograda, u formi dnevničkih zapisa opisuje četiri sudbonosne sedmice svog života krajem proleća i početkom leta 2014. godine. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, on završava u klinici za psihijatrijske bolesti, gde upoznaje pregršt živopisnih likova – od Maradone, propalog fudbalskog talenta koji prima kladioničarske dojave direktno od Boga, do Lune, duhovite ali zagonetne apsolventkinje slikarstva. Kroz razgovore sa direktorom klinike postepeno postaje svestan svojih zabluda i potrebe da se promeni. Međutim, baš u trenutku kada pomisli kako se oseća bolje saznaje da je Luna pobegla iz klinike. Narednog dana mediji izveštavaju o otmici predsednika Vlade, a odgovornost za zločin preuzima potpuno nepoznata organizacija. Uveren da su dva događaja povezana, glavni junak odlučuje da krene u potragu za Lunom.

Roman o platonskoj ljubavi. Svi ti ugovori na nivou Duše su naše Sudbine... A moja je bila da volim njega... Voleli su se pre rođenja, voleli su se i nakon smrti... Karma, prepreke, ni brojni životi nisu uspeli da zauzdaju snagu ove ljubavi. Ma kako da su karmički lanci teški, a iskušenja varljiva... Njihove Duše su uvek uspele da se prepoznaju i nađu put ljubavi... Ono što im je išlo na ruku je što nikada nisu odustajali jedno od drugog ma kako se svet rušio, a okolnosti se komplikovale... „On je bio uvek moj početak i moj kraj... Sve se svodilo na nas dvoje i naše izbore... Nekada su ti izbori bili bolni i neshvatljivi... Sada shvatam da sve što se događalo, što se događa i što će se događati... zapisano je Božijom rukom i voljom... On pravi planove za nas... Ali jedno je sigurno, uvek nam da mogućnost za sreću i bezuslovnu ljubav... a takva je bila naša... Na kraju smo razumeli ono što smo na početku dobro znali...“

„Duša te zna“ je roman o ljubavi koja se morala dogoditi. Oduvek je bila ona...ne znam da li je postojalo vreme bez nje...čak i pre nje... Niti se sećam... „Čekao sam je bez obzira na sve..za mene su minuti bili večnost bez nje... Znao sam da je tako odlučila, ali duša je samo tražila nju... Nije meni trebalo ne znam šta.... Dovoljno je bilo saznanje da je rođena za mene...da ćemo ponovo biti skupa. Čekanje mi nije smetalo kao saznanje koliko joj duša pati... Mnogo puta sam želeo da prekinem igru...ali onda sam shvatio da ju je baš ona želela. Igrao sam po njenim pravilima, jer sam bio zavistan od njene blizine...“ Menjala je oblike, igrala razne uloge života, prolazila kroz životne nedaće verujući da joj nije suđeno da bude voljena sve dok se nije setila da je sve jedna velika igra karme... I kad je posustajala, on je bio tu... Onda je zaigrala drugačije... i srušila ono što ih je razdvajalo.

O moći, manipulisanju, ekonomiji, vladanju i obračunima.
O tržištu iza kulisa.
O ubistvu i ljubavi.)

Crnja je od noći i hladnija od smrti. Školovana je da upravlja drugima. Ona je neuništiva Emilija Daković! Nema srce ali ima apsolutnu moć u svetu marketinga i ekonomije.
Imala je cilj svojim znanjem da se osveti i naplati stari dug, da uništi kao što je nekad i ona bila uništena. Onda se pojavio On kao munja na crnom nebu.
Igra pod maskama je počela…
Emilijin život postaje kolo sreće i nesreće koje se okreće kao rulet. Igrala je na kartu moći i imala je. Apsolutna vlast je bila u njenim rukama dok na površinu nisu isplivala davno potisnuta sećanja. Rastrzana između prošlosti i sadašnjosti, između dva muškarca i između razuma i osećanja, srlja iz greške u grešku, misleći kako gubi sve i sam smisao života.
Ipak, ljubav dokazuje da gubitak zapravo može biti veliki dobitak.

Šta je „Is“, kakav je to roman ? U njemu se sustižu skoro sve vrste romana. Čini mi se da u njemu dominira filozofsko, ali u isto vreme to može biti i didaktički, poučni, roman-rasprava, diskusioni roman, ili roman digresija, ako i takvog ima u sistematizaciji romana. Isto tako mogao bi biti asocijativni, ili društveni roman, sa kritičkim osvrtom na savremeno doba i nove pojave koje su preplavile naš umni i fizički svet. Međutim, ono što je od prve rečenice jasno, i na šta se oslanja čitava fabula ovog ne tako kratkog romana, jeste činjenica da on apsolutno liči na roman-bajku! Istina, bajkovitost je samo varka, ili provereno sredstvo koje pomaže glavnom junaku da se prošeta zemnim šarom, da naiđe na čudnovate ljude, od kojih većina nema ime, već neko drugo, uglavnom starosno, polno, ili, na primer, isportretisano obeležje… Jadrankin junak priče traži na obodu grada, ili u predgrađu, na manje poznatim mestima, često i neočekivanim. Motivi putuju, kao što su nekada putovali među narodima. Ipak, zar sve priče nisu već jednom ispričane, pita se jedan od junaka. Moglo bi se to potvrditi kroz istoriju književnosti, kroz stalno obnavljanje grčkih mitova, indijskih legendi, a u novije vreme i u legendama egzotičnih zemalja i naroda, Drugi problem sa pričama je u njihovom stalnom variranju i neprekidnom menjanju. U tom smislu, nije jasno šta rukovodi glavnog junaka da putuje po svetu i sluša/beleži/priča/skuplja priče, prvi ili drugi razlog? Možda je odgovor u tome što su kazivači novih priča sasvim novi ljudi, koji ih oblikuju na drugačiji način. Ono što se ipak može izvući kao zajedničko svim pričaocima i svim pričama, jeste pravac ka kome se diskusija usmerava - stav da svet može biti dobar, da ljudi mogu biti dobri, samo se treba malo potruditi, biti nezahtevan, nezlobiv, neteretan. Zato i ovaj mladić neobičnog imena, za koga verujemo da takav može postojati u svetu, ne odustaje od potrage za novim ljudima i novim pričama, znajući da će ih pronaći na teži od dva moguća načina. Problem sa srcem koje je ostavio pre nego što je pošao u svet, da sluša i prikuplja, ne može se shvatiti bukvalno. Ni u jednoj postojećoj bajci ne postoji junak koji je u svet pošao bez srca. Nema takvog ni u jednom delu mašte, naučne fantastike, utopije. Dakle, parabola ili simbol? Možda je mesto gde je bilo srce oslobodilo prostor za nova saznanja? Ili je to način da ga svet ne ozledi? Ili novi svet traži ljude bez srca? Ipak, čini se da će mu ono biti potrebno kad naiđe na onu nesmirivu tinejdžerku, devojku sa rancem. Jadrankin rukopis pokreće sijaset tema, teško je neku izdvojiti a drugu zapostaviti. U osnovi, on je pohvala prijateljstvu, lepoti i ljubavi, bez obzira na sva uzgredna mesta ironije, naročito kad je reč o novom jeziku, o novogovoru, o novim jezikotvorcima i manipulaciji jezikom. Možda je iz tog razloga ovo delo preplavljeno novim rečima, od kojih su neke pravi biseri…

Kroz odnos Senke i Ninoslava, glavnih nosilaca onoga što bi se uslovno nazvalo fabulom, osnovna ideja romana se postepeno razvija od ideje o odnosu sa Drugim kao pukom sagovorništvu, do ideje o istom tom odnosu kao ontološkoj kategoriji, neprikosnovenoj simbiozi, jedinom prihvatljivom obliku egzistencije, pri čemu je Drugi – u duhu Ničea – ujedno najbolji prijatelj i najgori neprijatelj. Ninoslav i Senka su junaci koji se najpre susreću kako bi vodili dijaloge o literaturi i umetnosti (kroz koje provejavaju i razmatranja o životu), koji u romanu obrazuju čitave male polemike, eseje. Mišljenja su im postavljena kao oprečna kako bi zajedno obrazovala paradoksalnu istinu, a njihova karakterizacija, postignuta posredstvom stavova koje zastupaju, ima, između ostalih, i funkciju karakterizacije samog romana. Senka je nosilac modernističkih, a Ninoslav postmodernističkih ideja (roman ima elemete i jednih i drugih). To se lepo očitava, recimo, kroz alegoriju platformi. U jednom od dijaloga, Senka govori o „utemeljenju“ (termin kojim, uz termine „odgovornost“ i „tradicija“ često barata) kao neophodnom uslovu za svaki život i za svaku priču; Ninoslav zagovara nemogućnost utemeljenja, relativnost i jednaku vrednost, odnosno, bezvrednost svega, neodređeno kretanje u raznim pravcima. Heteros zaslužuje čitaoca bespovratno zaljubljenog u ideju da je liteatura životu nasušna. Kao i život literaturi.

U novom romanu Ivana Zlatkovića prepliću se mitska, porodična i politička istorija Srbije, kroz simboliku kamena i lekovite vode, pripovedanjem koje više navodi na slutnju nego što otkriva tajnu. Od Kodže Miloša do epohe totalitarizma, ovaj roman pretvara Aranđelovac i njegovo Staro zdanje u mističko srce našeg tegobnog i nezavršenog povesnog hoda. I hronika, i saga, i lirsko delo, Svak se penje prema dole svojom složenom poetikom i neobičnim stilom opominje da istoriju treba doživeti onako kako se ona i stvarala – mukotrpno, često i nejasno, uspostavljajući orijentire tamo gde ih pre nije bilo. Ono što je za naše pretke bila neizvesnost koju nosi vreme, za čitaoca će biti jezik ovog dela, kao poziv da otkrijemo zapretane slojeve našeg kolektivnog sećanja koji postoje u nama i čekaju svoj ishod.

Očeva smrt pokreće čitav niz pitanja, od onih praktičnih – kako ispuniti testamentarnu želju, preko intimnih – kako savladati sećanja iz porodične istorije, sve do geopolitičkih pitanja kojima se nehotično bavimo na našim prostorima, celog života. Zajedno sa glavnim junakom postupno otkrivamo detalje porodične drame koja je smeštena u tragične (ponekad i tragikomične) istorijske okolonosti. Kod aktera u ovoj knjizi sve je nestabilno – ime, poreklo, porodica, kuća, zanimanje, profesija, bračni status. Kroz centralnu sliku pokojnika koga treba prevesti u susednu državu, Čanković pruža uvid u našu grotesknu sadašnjost u kojoj je sve i ovde i onde, a istovremeno nije – ni tamo ni ovde.

Misliš da sam samo ime koje je istetovirano na njegovom levom ramenu? Greška iz prošlosti koja je nastala u trenutku zanesenosti i sada je samo gorko kajanje? Misliš da sam neko nebitno telo koje je iskoristio tvoj dečko u prošlosti? Ili samo luda bivša? Nisam ja ništa od toga. Dozvoli da ti objasnim ko sam ja. Nisam tvoja suparnica, jer mi nismo ni približno jednake. Naša „prava“ su različita. Ja sam lice njegove prošlosti. Ime zbog kojeg mu usne zadrhte, a koje nikad ne izgovara. Razlog sam njegovih neprospavanih noći i odlutalih pogleda. Nisam ni obična bivša, ja sam ona bivša. Ona koja je bila prava. Ona u koju je toliko bio siguran da je utisnuo njeno ime na svojoj koži. Ja sam ona koju je zbog ljubavi na kraju pustio. Zato mislim da je ljudski sa moje strane, i krajnje korektno, da ti kažem da ne zavaravaš sebe. Nemoj da živiš u laži da ćeš jednog dana imati ono što je moje, jer i uprkos svemu i nakon toliko godina, on je i dalje moj. Zavaravanje je ono što ti imaš a istina sam ja. Ti misliš da si njegova devojka, a zapravo si obična ljubavnica. Ja nisam samo ona bivša. Ja sam njegova supruga.

Kroz mrežu svojevrsne istorije književnosti, filma i socijalne filozofije autorka govori o sopstvenoj borbi sa društvenim normama sa kojima se suočila u najranijem detinjstvu, mladosti i zrelom dobu. Bilo da se govori o sukobu starog i novog, ili na primer konzervativnog i liberalnog, pojedinac, u ovom slučaju žena, na sopstvenoj koži oseća društveni pritisak sa kojim mora da se izbori. I, onako kako se Hana Arent susretala sa otkrićem Ajhmanove bahatosti, tako se devojčica u ženi koja pripoveda ovu knjigu sretala sa banalnostima u svom okruženju: jednoj njenoj baki neko je naredio da se uda, a drugoj da mora da se razvede; vaspitanje ju je naučilo da kako postoje silna ograničenja koja se moraju poštovati inače će biti isključena i sankcionisana – primera koji to pokazuju u ovoj knjizi ima još sijaset. Ovaj roman, iako nevelik obimom, odigrava se na granici putopisa, dokumentarističke proze i gotovo sociološke analize društva u kome živimo, tražeći i delimično nudeći odgovore na ključna pitanja književnosti i filozofije – ko sam, odakle dolazim i kuda idem – i predstavlja vredno štivo u procesu razumevanja savremene stvarnosti.

Jovana Rašić u romanu Heroina predstavlja roman toka svesti sa jasnom porukom slededeći misli autorke koje se nadovezuju jedna na drugu. Kontemplirajući o svom životu naratorka romana ne štedi ni druge ni sebe, prolazeći jedno po jedno dramatično poglavlje pripovesti. Njena radost, ali i blaga ironija odbrojavanja strana je ono što daje dodatnu dinamiku romanu kao i skladna, kolokvijalna rečenica koja nas uvodi u njen svet. Pred nama je delo koje ima višeznačne slojeve pripovedanja.

Mirko Škiljević je romansijer, pripovedač i esejista starije generacije (1959) koji, pored dela sa realističnom, aktuelnom, svakodnevnom tematikom, stvara i ona koja prelaze granice realnog. Takav je slučaj sa romanom Zona, petim iz pera ovog autora. Ovaj zaokret u pripovedanju donosi nov kvalitet Škiljevićevom delu. Kao što u svakoj metafizikom i mistikom prožetoj fikciji ima stvarnosnog tako su i u stvarnom egzistiranju i te kako razvijeni elementi metafizičkog, mističnog. Ova dva sveta se prožimaju, umaštana jedan u drugoga. Knjige poput Škiljevićeve ZONE treba čitati u jednom dahu.

Novo delo dramaturga, romanopisca, teoretičara umetnosti i kulture, prevodioca Vladimira Kolarića (1975) nas vodi u svet, stvaran koliko i imaginaran. Taj svet je sazdan od mašte i urbanih legendi, mušičavosti njegovih tvoraca. Reč je o svetu umetnika, scenarista, reditelja, fotografa, avangardnih filmova. Tekst treba pažljivo čitati, naročito ako ste poznavaoci filmske umetnosti, jer vam neke stvari mogu lako pobeći. No, i za one koji ne poznaju mnogo “pokretne slike” ovo delo, sa svojom pričom, čestim menjanjem lokacija, zanimljivim obrtima i duhovitim situacijama može, sažeto i napisano lakim stilom, učiniti jedno popodne, koliko je dovoljno da se pročita, zanimljivim i inspirativnim.

Odavno je kćer Crnobožja prešla na drugu stranu, u carstvo tame, tamo gde Boginja Smrti i Zime vlada. Ipak, igrama starih bogova još nije kraj jer Morana i Baba Jaga, ta Majka Svih Veštica, napokon pronađoše onoga koga su obe volele. Onoga čiji se čas povratka približava, da ponovo smrtnike kvari i da im srce zlobom ispunjava. I dok se Srpsko carstvo drobi, dok u sunovratu, poput zvezde repatice pada, Boginja Smrti i Zime i Majka Svih Veštica nove zavere pletu. Jedna da brata okrene protiv brata, da propast i vatra dočekaju Boga Mraka. A druga da pred voljenim, da pred Bogom mračnim sa sestrom rame uz rame stane i da u sticanju njegove naklonosti za Moranom ne zaostane.

Obrazujući ovu knjigu od tri odvojene narativne celine od kojih je središnja, koja joj je pozajmila naslov, najobimnija i sadržinski najrazvijenija, Mirko Mladenović je pokušao da istorijske i mitske tematske obrasce proveri u novom ključu. On je, pripovedajući o snazi vere i istinitosti i čistoti ljubavi, sa jakom moralnom poentom, u parafrazi povišenog arhaizovanog stila, poučno i patetično, pokušao da doznači kako je volja božja veće čudo od života i da je, kako piše u „Poslanici Korićanima“ apostola Pavla, ljubav emanacija božje tvoračke promisli i sile. Ljubav pred vratima Rima Mirka Mladenovića ide u red onih knjiga mlađih autora koje valja prihvatati sa simpatijom za njenu nesvakdašnju utilitarnu ambiciju, ali i sa uverenjem da se uzvišeni ideali verske tolerancije i ljubavi prema bližnjima, sasvim prirodno stane u slikovitim i poučnim pričama, kakve se u ovoj knjizi nude.

Samo nebeska pravila su neprekršiva, dok zemaljska ako nemaju uporište padaju kao kula od karata. Ljudmila od rođenja nosi breme mrtve žene. Njen otac ne odstupa od želje da preko nje po svaku cenu, sačuva sećanje na svoju jedinu ljubav. Hana je puna strahova, teskobe, u želji da ugodi suprugovim zahtevima dopušta siromašnom štalskom momku da Ljudmili prenese svoje umeće, ali ustravljena da detinje drugarstvo može preći u nešto drugo, proteruje ga sa imanja. Izgubljen, gladan, polumrtav Dimitrije u šumi sreće porodicu koja mu daje snage da život sagledava iz drugačije perspektive. Zavet koji je škrto, ne razmišljajući, izgovorio na rastanku obavezuje ga da svoj život stavi na kocku. Bežeći od plaćenika junaci ove priče ulaze u neviđenu avanturu koja ih vodi aljaskim nepreglednim prostranstvom. Njegova ljubav prema životinjama spasava ga od najgoreg mučenja koje mu je namenjeno. Jaipiti u pridošlicama vidi opasnost po opstanak starosedelačkih plemena i njihov tradicionalni način života. Tajnu koju krije godinama, poverava osamljenicima koji su mu prirasli srcu. Miris poljskog cveća, nežna melodija iz usne harmonike, vraća staricu iz crnila dementnog bespuća.

Slobodan Aleksić je autor starije generacije (1948) koji nam se, u Presingovom izdanju, predstavio kao autor kratkih priča. Ovaj put je pred nama roman od 300 strana koji autor opisuje kao priču o: „…dve ljubavi (jednoj očinskoj i jednoj mladalačkoj) umetnute, sticajem životnih okolnosti, u organizam supremacije tzv. „duboke države“, (političkog i bezbednosnog fenomena druge polovine dvadesetog veka) u odnosima velikih sila. Snaga i istrajnost navedenih osećanja mogu postati virus razaranja te „države“ i njenog uticaja na živote ljudi.“ Storija o ljubavnom potresu na koji je uticao pustošeći zemljotres u Skoplju 1963. godine i njegovim turbulencijama i sleganjima tla do današnjih dana ispripovedana je realističnom , izbrušenom rečenicom sa povremenim lirskim ekskursima i čita se u jednom dahu.

Tara je devojka koja je ranama iz detinjstva postala – sociopata.

Tara je devojka koja hrabro ulazi u teren đavoljeg igrališta. Zbog duševnih rana, loših porodičnih odnosa i fatalne veze sa Nikolom – Tara počinje da se drogira.

Beogradski klubovi, rejv žurke, bludničenje, promiskuitet – odvode je stazama pakla. Tara biva maltretirana od porodice, svog dečka Nikole od koga nije u stanju da ode, i na kraju i od života. Priča se odvija u urbanom Beogradu koji je zaveo gomilu klinaca svojim noćnim čarima – i odveo ih na put bez povratka. Neki su se ubijali, neki umirali od narkotika, mnogi stradali na stravičan način, a neki? Preživeli – ali prethodno pakao progutali.

Drugi deo romana, pratimo iz muškog lika Pavla. Urbani beogradski mangup, koji od detinjstva ima sve što poželi. Odveo je u krevet svaku devojku koju bi poželeo. Tretirao ih kao istrošene krpe. Bludničio i činio šta je želeo. Sve dok nije upoznao Janu. Mirnu, povučenu, religioznu i smirenu devojku koja je došla iz okoline Srbije. Tada Pavle – postaje sve ono što nikada nije. Oni doživljavaju snažnu ljubav, ali njihova priča – ima drugačiji završetak. Roman će naterati i one najtvrdokornije da zaplaču. Roman raskrinkava agendu koja caruje na svim nivoima i mlade ljude odvodi u propast putem narkotika, bludničenja, razvrata, novih normalnih vrednosti. Roman razotkriva manipulatore, Satanine prevare i trudi se da svakom čoveku pruži nadu. Ovaj roman je morao biti napisan – jer je dug prema Bogu. Roman je o svima nama. Roman je i o meni, tebi, svetu unutar nas i oko nas.

„Snovi boje Dunava“ je roman o prijateljstvu dvojice momaka koje vezuje dugogodišnje poznanstvo i ljubav prema devojci zbog koje će se njihovo drugarstvo naći pred velikim iskušenjem.

Radnja romana smeštena je u Zemunu tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i na autentičan način dočarava to vreme. Čitajući roman zavirićete u staro jezgro grada, popeti se na brdo Gardoš, prošetati se pored Dunava, otići na plažu Lido, drugim rečima doživeti način života tadašnjih Zemunaca.

Uz to, otići ćete i u Beograd, stići do ostrva Brača, posetiti Bokokotorski zaliv. „Snovi boje Dunava“ je roman o jednoj zemunskoj generaciji, o njihovoj mladosti, ljubavima, snovima. Ujedno to je i roman o dvema posve posebnim ljubavima, o ljubavi prema jednom gradu i jednoj devojci.