DOMAĆI ROMAN

Traganje za ubicom koleginičine ćerke mladog somborskog tužioca Nemanju Savića suočava sa nekim od najmračnijih tajni društva zapalog u laž, korupciju i bezakonje. Na neizvesnom i opasnom putu otkrivanja istine, koji će ga voditi od Sombora, preko Beograda, pa do Mumbaja, biće prinuđen da preispita gotovo sve – prijateljstva, odnose s roditeljima, kao i sopstvena uverenja i granice. Pred čitaocem je još jedna priča koja će ga od prve stranice uvući u sopstvene „virove“, ne dozvoljavajući mu da ostane puki posmatrač. U Priznanju on postaje učesnik koji zajedno sa Nemanjom traga po bačkoj močvari, tajnim dosijeima i bespućima Indije, ali i po sopstvenoj duši, preispitujući dotadašnja uverenja i zablude.

„U svom najtišem sloju, roman se ne zaustavlja na pitanju istine, već se okreće težem pitanju: kako živeti dalje kada postane jasno da ni pravda, ni krivica, ni sopstvena prošlost ne izgledaju više isto. U prostoru između odgovornosti i potrebe za oprostom, vere i sumnje, kazne i mogućnosti razumevanja, otvara se mogućnost da ono dugo prećutano konačno pronađe glas.“ Tamara Krstić

„Svako od nas, dok čita knjigu, na neki način je na optuženičkoj klupi: izložen je tekstu, prima ga, sluša, ponekad se brani, a ponekad pristaje. A onda, kada knjigu zaklopi, obično pomisli da ima pravo da se popne na sudijsku stolicu i izrekne svoj sud o njoj. Međutim, ova knjiga proizvodi nešto drugo: ona čitaoca, umjesto da ga ostavi u ulozi sudije, vraća na mjesto ličnog preispitivanja, u smislu dubljeg susreta sa sopstvenom savješću.“ Vladika Grigorije

U knjizi „Tajna kajmakčalanske šume“, Živorad V. Plećić ispripovedao je snažnu priču o životu, borbi i veri, oblikujući tako delo koje nosi emocionalnu dubinu i univerzalnu snagu. Iako je reč o prvom romanu ovog autora, on je napisan tako da poziva čitaoce da se odupru površnim pričama savremenog doba i da se upuste u dublje razmišljanje o sebi i svetu. Živorad V. Plećić piše sa neverovatnom toplinom i iskrenošću. Njegov jezik je bogat, ali istovremeno jednostavan i razumljiv. On je na stranicama ove knjige prikazao lične tragedije ljudi i njihove borbe za ideal, ističući da snaga svakog čoveka uvek počiva na njegovim najdubljim uverenjima. Istražujući prošlost kroz priče jedinstvenih, ali ipak običnih ljudi – onih koji su deo svakodnevice svih nas – pisac na kraju ove sage ostavlja čitaoce sa uverenjem u to da je život u svim svojim oblicima velika tajna koja čeka da bude otkrivena.

Pisac piše da bi, pre svega sebi, pa onda i čitaocu, odgonetnuo svoj unutrašnji i spoljni svet, da bi došao do istine.

I uvek polazi od svog doživljaja, koji transformiše književnim sredstvima, ponekad skrivajući, ponekad razotkrivajući svoje najautentičnije utiske i gradeći mostove preko bola. Kad uspe da prenese u literaturu svoj najdublji i najiskreniji doživljaj, onda saopštava istinu koja je uvek ista i koja se više ne tiče samo njega, nego svih čitalaca.

Tako pisac Aleksandar Jugović, pretvarajući svoje najskrivenije boli u reči, dešifruje nama našu sopstvenu sudbinu, približavajući nam istine o našim iskušenjima. Najnoviji Jugovićev roman donosi nam živi život, patnju, utehu i saznanje koje nećemo ni moći ni hteti da prenebregnemo, ni da zaboravimo. (Ivana Dimić)

Neka vas piščeva duhovitost, živopisni karakteri, vrcavi dijalozi i višestruki obrti ne zavaraju. Postoji, čini se oduvek, mit o napretku čoveka i društva koje on stvara i menja. Mit o dobru i zlu koji se nadgornjavaju i bore za prevlast u tim promenama. Pa i uverenje u to da se, kad čovek svede račune za svog života ili za nekoliko generacija, nekakva mera i ravnoteža uvek postižu. No, nije čovek biće nikakve ravnoteže. Pre – posrtanja. Sklon padu, čim se, ma i na tren, uspravi. U romanima Milka Štimca jedan poredak počeo je da gubi ravnotežu prividno daleko. Još u Minhenu, 1938. godine. Sporazumom sila koje su se zavaravale kako svojim potpisima čuvaju krhku ravnotežu sveta koji se dve decenije ranije survao u ambis sopstvene pohlepe. Drugi, revolucionarni, oktobra 1944. godine i, konačno, kvazidemokratski, 2008. godine. I stari i novi junaci, kao i njihovi potomci, a svi defiluju u istom prostoru – luksuznom stanu na Terazijama – deo su iste intrige. O menici bez pokrića. Ali, pričuvajte se. Koliko god Štimčev roman bio vrsno kriminalističko štivo, u njemu se ne traga za ubicom. Traga se za saučesnicima. (Predrag Marković)

O autoru

Milko Štimac je pisac i konsultant za organizaciju tržišta kapitala. Objavio je roman „Poljubac miholjskog leta“, čija radnja prethodi romanu „Medveđi zagrljaj“. Napisao je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih su izvedeni „Menica bez pokrića“ i „Pet lakih berzanskih komada“. „Menica bez pokrića“, koja u tri čina govori o tome kako je naše društvo dospelo tu gde je sada, poslužila je kao predložak za nastanak romanâ. U oblasti ekonomije Milko Štimac objavio je nekoliko knjiga, brojne članke i rasprave. Osim tržištem kapitala, bavio se temama političke ekonomije i ekonomske istorije, u knjigama „Akcionarstvo i demokratija“, „Biti, imati, glasati“ i „Razvoj finansijske pismenosti“ u Srbiji. Univerzitetski udžbenik „Berzansko poslovanje“, u kojem je jedan od autora, doživeo je brojna izdanja. Živi i radi u Beogradu.

Od istog autora

„Medveđi zagrljaj“ (2023)

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.


POTPISAN PRIMERAK
Među potpisanim primercima romana autor Miodrag Majić sakrio je nešto više od potpisa – jedno "srce"
Onaj ko pronađe knjigu sa srcem dobija od nas poseban znak pažnje – 50% popusta na knjigu po izboru iz beletristike u izdanju Vulkan Izdavaštva. Molimo da nam se javi na email pr@vulkani.rs.
Srećno u potrazi!

Ovo je roman o ljubavi, ali i o svemu onome što ljubav nije. Ovo je roman o malim i velikim ožiljcima, onim koje nosimo duboko u sebi, praveći se da ne postoje, sve dok nas ne zabole toliko snažno da se moramo zagledati u njih. Ovo je roman o životu, koji uvek ima i Stranu A i Stranu B. Prikazujući psihološki portret glavnog junaka, autorka ocrtava mapu kretanja njegovih emocija, koja najčešće liči na lavirint. Istovremeno, ona nam tako omogućava da uočimo neraskidivu vezu između emotivnog i racionalnog dela čovekove ličnosti, kao i njihovu međusobnu uslovljenost. Roman je koncipiran tako da svako poglavlje nosi naslov određene muzičke numere. Zapravo, svaka ta pesma simbolički predstavlja narativ romana, u kojem pratimo životnu priču glavnog junaka, neprestano se pitajući može li čovek pronaći izlaz iz lavirinta u koji je ušao prateći eho sopstvenog glasa.

O autoru

Vanja Mandić Maravić rođena je 1981. godine u Puli. Po zanimanju je lekar, specijalista psihijatrije, sa skoro dvadeset godina iskustva. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na temu poremećaja iz spektra autizma. Učestvovala je u pisanju nekoliko monografija i većeg broja naučnih radova iz oblasti psihotičnih i neurorazvojnih poremećaja. Psihoanalitički je psihoterapeut pod supervizijom. Živi u Beogradu sa suprugom i sinom. Ovo je njen prvi roman.

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine. Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.

O autoru

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.
Dosad je objavio romane Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik i zbirku priča U ime naroda. Po romanu Deca zla snimljena je istoimena serija. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece

Od istog autora

Romani: Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik; zbirka priča: U ime naroda.

Naslovom Galerija ova knjiga izdvaja se od svih ostalih u bogatom književnom opusu Dušana Miklje. Taj naslov jeste metafora za prostor pripovedačevog sećanja i imaginacije, u kojem se neprestano smenjuju reči i slike, i tako se sustižu prošlost i sadašnjost, stvarno i izmišljeno. Ulaskom u Galeriju pred vama prvo ćete se susresti sa galeristom koji je priredio izložbenu postavku. On će vas sprovesti kroz galerijski prostor prateći izložbu i zadržavajući se ispred svake slike onoliko vremena koliko će mu biti potrebno da vas upozna sa njenim sadržajem, kontekstom nastanka i razlogom zbog kojeg je uvrštena u Galeriju. Portreti vladara, značajnih istorijskih ličnosti, umetnika, slike dalekih i egzotičnih predela, prizori u kojima se otkrivaju životi malih ljudi i njihova čudesna lepota, mirisi i ukusi, muzika, smeh… čine ovu izložbu nesvakidašnjom i toliko obuhvatnom da se na mahove čini nesagledivom – kao da je galerista naumio da obuhvati apsolutno sve što je video, čuo, doživeo i osetio. Naposletku, ova knjiga će vas navesti na to da se zapitate kako bi izgledao vaš život kada biste odlučili da ga predstavite kroz slikarska platna. Da li bi to bila još jedna izložba u nizu drugih ili svojevrsna izložba poput ove?

I novim romanom koji govori o prećutanoj, skrivenoj istoriji Beograda s početka Drugog svetskog rata, ali i današnjici u kojoj taj rat ni nakon osam decenija još uvek nije okončan (tačnije o periodu prve decenije XXI veka), Jugović nam iznova pokazuje zbog čega njegov spisateljski rad već godinama spada u sam vrh savremene srpske književnosti. Ovo, možda i najhrabrije delo savremene literature, oštro je i etički nepotkupljivo suočavanje sa prošlošću i sadašnjošću, delo koje nam predočava koliko je opasno i tragično gajiti zablude iz kojih, po pravilu, samo izniču nove i nove.

Aleksandar Jugović rođen je u Čačku 2. novembra 1975. godine. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavio je knjige pesama Krv i nije voda, Na kraju krajeva, Jesenim proleća. Autor je romana DISharmonija, Tri roga meseca, Srpski u sto lekcija, Montana, Laureat, Opsenari, Mora, Jeste i biće, Usamljenik sa Rodrigesa. Njegova proza prevođena je na ruski, grčki i makedonski jezik, a za roman Opsenari dobio je nagradu Kočićevo pero. Dobitnik je i nagrade Kočićeva knjiga. Autor je drama Luna-park, Rodeo, Rulet-ples, Srpska Lajka, Utopljena duša, Placebo. Drama Utopljena duša bila je u selekciji Sterijinog pozorja.

Od istog autora: Jeste i biće.

Milutin Novković, nekadašnji broker Beogradske berze dospeo je među partizane nakon što je odlučio da pobegne sa robije, na kojoj se našao zbog berzanskih manipulacija. Ratne nedaće podnosio je stoički jer se nadao da će ispraviti dve najveće greške u pređašnjem životu, odnosno da će dobiti priliku da spere ljagu sa svog imena i da ponovo osvoji ženu koju je voleo. Na tom putu naići će na prepreke – pored bremena ratnog iskustva, moraće da se suoči i sa jednim od svedoka njegovih poslovnih prevara, kao i sa oficirom koji mu je nadređen. Pored toga, suočiće se i sa saznanjem da je na mestu njegove nekadašnje ljubavi ostala samo praznina.

Tamo gde je Milutinova priča počela – u kabinetu na Terazijama – za vreme samo jednog poslepodneva, klupko njegovog života će se razmrsiti, te će čitalac svedočiti razrešenju sudbine u kojoj junak nije uspeo da sačuva sebe u iščašenom svetu.

Milko Štimac je pisac i konsultant za organizaciju tržišta kapitala. Objavio je roman „Poljubac miholjskog leta“, čija radnja prethodi romanu „Medveđi zagrljaj“. Napisao je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih su izvedeni „Menica bez pokrića“ i „Pet lakih berzanskih komada“. „Menica bez pokrića“, koja u tri čina govori o tome kako je naše društvo dospelo tu gde je sada, poslužila je kao predložak za nastanak romanâ. U oblasti ekonomije Milko Štimac objavio je nekoliko knjiga, brojne članke i rasprave. Osim tržištem kapitala, bavio se temama političke ekonomije i ekonomske istorije, u knjigama „Akcionarstvo i demokratija“, „Biti, imati, glasati“ i „Razvoj finansijske pismenosti“ u Srbiji. Univerzitetski udžbenik „Berzansko poslovanje“, u kojem je jedan od autora, doživeo je brojna izdanja. Živi i radi u Beogradu.

Da li čovekov odnos prema objektima koji ga okružuju određuje njegova svesnost ili intuicija? Šta sve čini usmereni akt svesti? Čime je uslovljena intuicija? To su samo neka pitanja do kojih će vas odvesti Noesis.

Pripovedački tok ovog romana predodredio je san koji je dobio obrise stvarnosti kada je naratorka uočila fotografiju mlade žene na jednoj od nadgrobnih ploča. Pokušavajući da uoči vezu između sanjanog i stvarnog, ona će ući u vrtlog promišljanja, slutnji i samopreispitivanja. U tom vrtlogu suočiće se sa potisnutim slikama iz svoga života, ali i sa fragmentima života žene od koje je deli ceo jedan vek. Međutim, naposletku će shvatiti da su njihovi životi prepleteni kao noema i noesis – dve strane istog fenomena.

„Lopte Solarnog sistema, kruženje Zemlje oko Sunca, kruženje materije u stalnom toku obnavljanja života, smena godišnjih doba, točak, prsten kao simbol venčanog saveza, ćelija, majčina utroba, kružna putanja čovekovih zanosa, ili puta izabranog da se zaokruži jer iluzija neosetno zatvara isto kao što dosledno vara, podudarnost rađanja i umiranja – prvi udah i poslednji izdisaj kao dve strane jedne kovanice koja asocira na krug postojanja. Konačno, moj konstantni hod unazad, pri čemu njegov smer, posmatran iz neke druge perspektive, može biti obrnut. Zapravo, uopšte nije bitno da li je unapred ili unazad, jer je pravac isti, a linija kružna. Svakako ću se vratiti na tačku iz koje sam krenula.“

Avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći.

Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama.

Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.

„Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice.

Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima...“

Pred vama se nalazi istraga koju je pisac odlučio da sprovede i da sve pojedinosti do kojih je došao zabeleži na stranicama ove knjige. Međutim, ta istraga se razlikuje od svih drugih po tome što je istražitelj potpuno sam u naumu da osvetli i približi predmet istražnog postupka. Čitalac je jedini očevidac – on će imati uvid u svaki njen segment.

Istražujući slučaj neprilagođenih, Dušan Miklja će morati da preispita mnoge paradokse naše civilizacije, nad kojima je svako od nas bio bezbroj puta zamišljen. Tako istraga o neprilagođenima postaje potraga za istinom, ali i potraga za pojedincima koji su spremni na to da se odreknu svega osim slobode. Piščevo pozivanje na ličnosti koje su promenile istorijske tokove i njegov razgovor sa njima uveriće vas u to da samo slobodni ljudi imaju snagu da istinu pronose kroz život kao baklju, osvetljavajući tako put i sebi i drugima. Ko su neprilagođeni? Zbog čega je pisac odlučio da pokrene istragu o njima? Ko je nalogodavac? Kakav je epilog istrage? Čitalac koji postavi ta pitanja više nije očevidac, već piščev saučesnik u istrazi.


Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela.

Od istog autora : Pokrov tame, Životi za iznajmljivanje, Gradovi kao sudbina.

Već u prva dva romana Filip Grbić pokazao je dar da posredstvom intrigantne priče koja se čita u dahu uspešno sjedini široka klasična znanja, duboke uvide o savremenom svetu i opise urbanog života mladih ljudi, sputanih strastima i lažnim mnjenjima. Najpre, umesto jednog junaka koji pripoveda u prvom licu, u ovom romanu susrećemo se sa troje protagonista: njihove različite glasove objedinjuje pripovedanje u trećem licu – iako uz neskrivenu, prijateljsko-bratsku naklonost pripovedača prema njima; njihovim različitim temperamentima – duševnim tonalitetima – zajedničko je, kao osnovni ton, osećanje potištenosti; njihove različite sudbine, jednako obeležene neuspehom, čudesno se ukrštaju i spliću u jedan tok, koji vodi ka tragičnom raspletu. Povrh toga, budući da radnja romana obuhvata najskoriju prošlost, tokom koje su se dramatični događaji od globalnog značaja odigravali sa dosad nezabeleženom učestalošću, valjalo je i tu histeričnu kakofoniju istorije ukomponovati u harmoniju umetničkog dela.


U ovoj knjizi uživaće ljubitelji kvalitetne savremene proze.

O autoru

Filip Grbić rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Za prvi objavljeni roman „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“ dobio je Nagradu Miloš Crnjanski za 2016. i 2017. godinu. Njegov drugi roman, „Prelest“, stručni žiri Srpske akademije nauka i umetnosti ocenio je kao najbolje prozno delo u 2018. godini (Nagrada Branko Ćopić). Ovaj roman preveden je na francuski i makedonski jezik.

Od istog autora

„Prelest“ i „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“.

Dušan Miklja je u ovoj knjizi opisao godine koje je proveo kao novinar i diplomata u različitim gradovima širom sveta.
Tako je na njenim stranicama ocrtao mapu stvarnih geografskih odrednica, i pri tome je svaku od njih toliko približio čitaocima da će imati utisak kako su i sami koračali ispod svih tih gradskih svodova.
Važni istorijski događaji iz naše bliske prošlosti, portreti pojedinaca i naroda, i intimni život pisca jesu glavne uporišne tačke ove knjige.
Sa druge strane, svoja zapažanja i promišljanja pisac je uspeo da transponuje u autentičnu priču. Neposrednost u pripovedanju i provejavanje finog humora doprineće tome da je čitamo sa uživanjem.
Kao što sam naslov nagoveštava – svi gradovi u kojima smo živeli predodređuju naš životni put. Međutim, kada budete došli do poslednje stranice ovog putešestvija, shvatićete da je reč o uzročno-posledičnom odnosu, jer gradovi čine ljude onoliko koliko ljudi čine gradove.
Naposletku, ocrtavajući gradske obrise, pisac je ocrtao mapu svog unutrašnjeg života.

U svačijem životu postoji neki izdvojeni trenutak kada se čovek promeni. Ukoliko biste znali da je naslov ove knjige zapravo posveta koja je i danas utisnuta na poleđini fotografije starog porodičnog albuma, šta bi bila vaša prva pomisao?
U novoj knjizi Olivere Jovanović upoznaćemo se sa junakinjama čije životne priče na prvi pogled izgledaju tako da bi mogle biti priče svakoga od nas.
Međutim, ubrzo ćemo se uveriti u to da snaga priče uvek proizilazi iz pera pisca. Beležeći pojedinosti iz života pomenutih junakinja, Olivera Jovanović oslikava njihove portrete, neprestano sameravajući snagu ljubavi naspram onoga što nazivamo usudom ili sudbinom. Britkost u pripovedanju, razbokorena rečenica, preplitanje fiktivnog sa dokumentarnim, intimnog sa opštim, čine ovu priču autentičnom. Ona će podstaći čitaoca da još jednom preispita sopstveni odnos prema životu. Naposletku, ona će ga navesti na to da se zapita da li je glagol govoriti pandan glagolu voleti, što sugeriše sâm naslov romana, ali i sledeća rečenica: Govoriti, čak i onda kada se čini da je govor prazan, govoriti bez prestanka. Kako je pojam ljubavi neodvojiv od pitanja smisla života, roman Uvek i samo tvoja jeste, pre svega, priča o smislu.

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine.

Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg.

„Moj najveći strah uvek je bio isti: plašio sam se da ću u jednom trenutku shvatiti da je predstava koju imam o sebi i ljudima koji su mi značili oduvek bila lažna. Oduvek sam duboko u sebi osećao da sve ono čega se u ovim prolaznim životima držimo kao davljenik za slamku jeste samo opsena koju smo stvarali i održavali uz pomoć ljudi oko nas. Iluzija o nama, našem poreklu, vrlinama onih koje smo voleli i manama onih kojih smo se stideli. Naši uspesi i padovi, zvezdani trenuci i oni kojih smo se odricali, samo su legende dovoljno puta prepričane da postanu kameni međaši naših sećanja. Plašilo me je to što sam znao, kada jednom nestanu njihovi čuvari, kada jednom konačno progledamo, da ni od tih legendi neće ostati ništa.“

„Osetio sam kako me izlomljene stabljike ječma golicaju, kako se njišu na vetru postajući deo ovog čudesnog časa, kako se uvijaju prenoseći na nju i mene ono što sopstvenim koracima nisam mogao da učinim. Korak po korak, lahor po lahor, damar po damar… plesali smo. Više nisam bio početnik u ovoj igri.“

„Ali kada bi pomenuli Crni majdan, kako su najčešće nazivali rudnik, do tada samouvereni gorštaci i njihove brbljive žene postajali bi nesigurni i snuždeni. Kroz delove sopstvenih kazivanja u tim trenucima protrčavali su kao kroz mračni tunel, bezglavo hrleći ka izlazu iz lavirinta nepoznanica, legendi i simbola, koji su ih ispunjavali strepnjom. Govorili su o ’jami’, o ’oknu’, sebi u bradu, a ipak su sočno psovali ’rupu’ i ’jarugu’, ali gotovo nikad nisu upotrebljavali uobičajeni naziv za ovo mesto.“

Kad god čovek prestane da osluškuje unutrašnji glas koji mu šapuće na koju stranu bi trebalo da krene, život lako može da se preobrazi u nepoznate predele bez nade. Epilog je uvek isti: čovek prestane da prepoznaje i sopstveni lik u ogledalu. Glavna junakinja ovog romana obrela se upravo u takvim predelima. Uprkos svim nastojanjima da prihvati date okolnosti i pronađe u njima smisao, usledio je trenutak u kojem je shvatila da ništa u njenom životu nije njeno.

Reč „vakuum“ najbliže bismo mogli odrediti kao prazan prostor. U ovom romanu ta reč dobija i mnoga druga značenja, ali jedno ne gubi: vakuum je međuprostor između biti i ne biti. Hamletovsko pitanje biti il’ ne biti odzvanja više od četiri veka. Ipak, i danas je veličanstveno to što svako od nas ima priliku da na to pitanje da sopstveni odgovor.

Vakuum je priča o tome.

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih
očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo.

Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitati u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.

Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko
ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

Veronika Čudanov je samosvesna i ostvarena žena. Njen život je skladan i u njemu se sve odvija onako kako je zamislila. Međutim, kada odluči da iskorači iz ustaljenih i dobro poznatih okvira svakodnevice, naći će se u avionu za Majami, ne sluteći da tim putovanjem započinje novo poglavlje u njenom životu. To poglavlje neće pisati sama i ono će joj doneti ne samo nova iskustva već i susret sa sobom i prošlošću, a takvi susreti uvek podrazumevaju rekonstrukciju određenih životnih segmenata.

Ovo je pripovest o pobeđenima u građanskom ratu. O bivšima. Jeste pripovest, ali nije istorija. Nije ni fikcija. Nešto između. Pisana je na osnovu mnoštva usmenih i zabeleženih svedočanstava učesnika i očevidaca. Posmatrača i savremenika. Analitičara i hroničara. Razume se – i nemalog broja pisanih izvora. Onih arhivskih. I onih istoriografskih. I onih memoarskih. U njenom središtu nalazi se čovek, njegovo dobro i njegovo zlo. Drugačije kazano, traganje za ljudskim porivima što teraju na činjenje zla (ili činjenje dobra) drugom čoveku. Iz koje mračne dubine ljudske psihe dolazi čovekova mržnja, osveta, pohlepa, zavist, netrpeljivost, a iz njih – ubilački nagon? U isti mah, ovo je roman o Beogradu u jednom prohujalom trenutku, kratkom kao treptaj oka. Ali presudnom i sudbonosnom. I kobnom.

Pred vama se nalazi treća zbirka priča Muharema Bazdulja. Posle sedam godina on se vratio kratkoj proznoj formi – ako se uopšte može reći da ju je ikada napustio s obzirom na to da je od najranijih početaka do danas ostao veran kratkoj priči. Iako su nastajale u vremenskom rasponu od sedam godina, priče u ovoj zbirci čine celinu na tematsko-motivskom i kompozicionom planu: one govore o ljudskim naravima i životnim usudima; zapleti i preokreti su maestralno osmišljeni, humor je nepretenciozan, sve priče su zaokružene i u celosti lepe.

U ovoj knjizi se kroz prepisku razdvojenih ljubavnika talijanska i dubrovačka renesansa susreću sa romantičarskim duhom XIX veka, a ukusi petrarkističke lirike sa lascivnošću folklornog stvaraoca. Portreti velikih pesnika i slikara, istorijskih ličnosti i slavnih lepotica utkani su u narativ pun himeričnih preokreta, strasti i oduševljenja, gde postaju deo jezika žudnje i udvaranja. Ovaj izbor iz književnih formi prošlosti i njihov slobodan preplet, kao i povratak na razne načine rimovanim šestercima – u romanu ih ima na hiljade – podrazumevaju subjektivnu interpretaciju sadržaja kulture, tako da se oni preobražavaju u momente intimnog života junaka, i melodramsko koncipiranje lepote, opredeljenje za pesništvo kao za čisto
sanjarenje.

Likovi romana Dugodnevica traće sopstvene živote skriveni iza ličnih paravana, daleko od bučne i razmetljive gomile. Oni su usamljenici u megalopolisu. Njihovi dani su tiha trajanja, a godine su utabani putevi kraj kojih stoje vreće bezvrednog sećanja. Zbog toga im autor poklanja najduži dan u godini. Ipak, ta velikodušnost neće ništa promeniti, jer najteže je promeniti ljude – oni ne pristaju na promenu iako bi im ona donela osmeh, sreću, zadovoljstvo, Naposletku i katarzu.

Roman Dugodnevica je piščeva igra zasnovana na pravilu
zastupljenom u svim njegovim knjigama – pravilo nužnosti angažovane potrage posvećenika koji je spreman da zapodene duel između napisanog i pročitanog. U toj potrazi čitalac – iskreni, prilježni, naizgled pasivni recipijent – uvek odnosi pobedu odbacujući ili pak nadgrađujući literarnu građevinu kroz koju prolazi.

Naslov Životi za iznajmljivanje jeste metafora neslobode. Ona oslikava sudbine potlačenih i nedužnih, žednih života i gladnih slobode. Pišući o ocu koji je 1941.godine bio u zarobljeništvu, a potom u nemačkom logoru i na Golom otoku, Dušan Miklja ispripovedao je priču o snazi ljudskog duha.

Ovo je istinita priča o dečaku koji nikada nije prestao da
čeka svog oca. I kada je proputovao svet stigavši do najudaljenijih tačaka na zemaljskoj kugli, nastavio je da
traži deliće slagalice koji su nedostajali kako bi očeva
slika bila celovita. Međutim, nakon što je sve delove stavio na njihovo mesto, na toj slici nije video samo oca, već i jednu porodicu, jedno detinjstvo, prizemnu kuću na Dorćolu, neumorne majčine ruke i žišku cigarete među očevim prstima. Godine su prolazile i odnele su u zaborav sve osim svetlosti cigarete koja je ispunila čak i najgušći mrak, i tako se zauvek preselila u dečakove oči.

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike.

Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.

Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

Ovo je priča o životu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, Autentični istorijski događaji oblikovani su snažnom imaginacijom autora, a sve to sa nastojanjem da se prikaže sudbina čoveka koji je od detinjstva bio razapet između Istoka i Zapada, i čiji je život ostao trajno obeležen znakom ambivalencije.

O sudbini Mehmed-paše Sokolovića zapisano je bezbroj priča, i sve one osvetljavaju njegov lik iz različitih uglova

posmatranja i tumačenja. Ipak, na stranicama ove knjige čitalac će pronaći dosad nenaslikani portret velikog vezira, jer se ovoga puta klupko života odmotava od poslednje vezirove noći. Kako izgleda kraj kad ga onaj kome je dodeljen ni ne sluti?

Čemu je stremio, čemu se nadao i o čemu je snevao neustrašivi Mehmed-paša Sokolović u poslednjim trenucima života? Autentični istorijski događaji oblikovani su snažnom imaginacijom autora, a sve to sa nastojanjem da se prikaže sudbina čoveka koji je od detinjstva bio razapet između Istoka i Zapada, i čiji je život ostao trajno obeležen znakom ambivalencije.

Posle romana Sinajsko jevanđelje, Milan St. Protić se još jednom obreo u romanesknom svetu, potvrđujući da snaga narativa uvek proizilazi iz pripovedačkog umeća samoga pisca. Iako u ovom romanu uočavamo nekoliko narativnih tokova, stiče se utisak da svi oni vode ka samom središtu priče, u kojem se nalazi portret Lava Davidoviča Trockog, te da poput svetionika na tamnoj pučnini osvetljavaju put ka kranjem odredištu.

Istorijski i fiktivni elementi isprepleteni su tako da čitalac neće moći da razdvoji zbilju od izmaštanog, ali sa svakom novom stranicom knjige otkrivaće se pred njegovim očima horizonti meksičkih ulica… i susrešće čitalac u njima različite junake, uživaće i žestiće se prisustvujući njihovim razgovorima, ustuknuće pred njihovim ispovestima, zanemeće pred njihovim sudbinama, nasmejaće se od srca bezbroj puta, upoznaće čak i Fridu Kalo… ali jedno je sigurno – neće ostati ravnodušan. Naposletku, zar to nije najvažnije, dragi čitaoče?

Ovo je priča o umetnosti i čovekovoj potrebi da ispriča i dopriča neispričano. Neretko će se na stranicama ove knjige preplitati java i snovi, onostrano i ovostrano, ali kako je Olivera Jovanović uspela da iz prošlosti u sadašnjost prenese jedinstvene kadrove života i tako ih utisne
u svevremenost, stvorila je svet koji čitaoci neće želeti da napuste.

Iako se u središtu romana nalazi priča o tri žene, tri cveta crnjanska – Juditi, Jekaterini i Rahili. Ovo je priča o ljudima i njihovim sudbinama. Ovo je priča o ljubavi i slobodi. Ovo je priča o vremenu i njegovoj (ne)promenljivosti. Odgovori koje tražite zavise od toga u koji deo priče ćete ostati najduže zagledani.