ISTORIJA UMETNOSTI

Tragači za znanjem su neumorni i željni još većih otkrića kad god naidju na neku novu zanimljivost koja im privlači pažnju.U ovom tehnološki razvijenom svetu knjige su jedan od najboljih izvora informacija koje čovek ima pri ruci dok istražuje prostornost znanja.Ova knjiga iz edicije 101 uvešće vas u novi svet znamenitih skulptura i spomenika koje morate posetiti.

„Prelepo delo, antologija bogata slikama i tekstovima na temu koja se provlačila kroz čitavu zapadnu civilizaciju.“ – Đanfranko Marone

Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi.

Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala, o čemu svedoče kako antologijski književni tekstovi, tako i kanonska umetnička dela.

Uz pažljivo odabran ikonografski tok knjige, Umberto Eko čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog bogatije i markantnije nego što se obično misli.

U duhu njegovog priznatog dela Istorija lepote, Umberto Eko u knjizi Istorija ružnoće istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti.

Šta se krije iza našeg osećaja zaintrigiranosti koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim?

Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća takođe u očima posmatrača?

Autorovo enciklopedijsko znanje i zavodljive veštine pripovedanja kombinuju se u ovom ingenioznom istraživanju ružnog sa obiljem primera iz slikarstva i skulpture od antičkih grčkih amfora do dela umetnika poput Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo i odvraćamo u svakodnevnom životu upravo ono čemu smo nesvesno najviše privučeni.

Umberto Eko je rođen u Aleksandriji 1932. godine. Bio je italijanski pisac, filozof, esejista i lingvista. S vremenom je postao jedan od najznačajnijih mislilaca svog doba. Bio je redovni profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Veliku slavu je stekao romanom Ime ruže. Nastavio je da piše romane koji su naišli na sjajan prijem kako kod publike, tako i kod kritike, uključujući Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje i dr. Pored romana, Eko je ostavio značajan doprinos esejistici delima kao što su O književnosti, Kazati gotovo istu stvar, Uloga čitaoca (Lector in fabula). Godine 2004. priredio je delo Istorija lepote, a potom 2007. godine delo Istorija ružnoće, nakon čega su obe knjige postale neizostavni deo mnogih biblioteka. Preminuo je 2016. godine u Milanu.

Od istog autora:

Kako sam putovao s lososom, Praško gorblje, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Baudolino, O književnosti, Nulti broj, Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Ime ruže i Istorija mitskih zemalja.

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i društvenih praksi tokom dvadesetog veka.

Opšti pojam avangardnosti je otvoreni i relativno neodređeni naziv za vanstilske, radikalne, ekscesne, kritičke, eksperimentalne, projektivne, programske i interdisciplinarne prakse u umetnosti i kulturi. „Avangardnost“ se interpretira kao mnoštvo impakta, intervencija i produkcija unutar umetničkih i kulturalnih praksi uslovljenih složenim kontradikcijama uspostavljanja nacionalne buržoaske modernosti pre Drugog svetskog rata i izvođenja socijalističkih modernosti u epohi hladnog rata posle Drugog svestkog rata, odnosno, razgradnje ili, čak, ubrzavanja modernosti na kraju hladnog rata.
Prvim delom knjige „Mainstream konteksti: umetnost i politika“ indeksiraju se i predočavaju dominantne političke, kulturalne i umetničke paradigme vizuelnih/likovnih umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Ponuđene su skice državnih makrokoncepata kulture i umetnosti u Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji i Socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji.
Završno poglavlje prvog dela govori o krizi socijalističkog društvenog modela, sugerisanog filmskim i slikarskim crnim talasom.

Tekstovi drugog, trećeg i četvrtog dela fokusirani su na bitne, a otvorene i nestabilne, umetničke pojave karakteristične za antagonizme, obrte, prelome i emancipatorske učinke:

1) istorijske avangarde
2) neoavangarde
3) konceptualnu umetnost.

Knjiga Avangarda, neoavangarda, konceptualna umetnost – izabrana poglavlja o taktičkim, eksperimentalnim i kritičkim umetničkim praksama u Srbiji je proširena zbirka autorskih tekstova Miška Šuvakovića o ranim radikalnim umetničkim praksama. Urednik i autor Miško Šuvaković i izdavač Dragorad Kovačević su čitaocima omogućili pristup I i II tomu ISTORIJE UMETNOSTI U SRBIJI – XX VEKA u elektronskom obliku – na CD-ovima koji su priloženi uz ovu knjigu.

O eliti se danas u svetu i kod nas dosta govori a da se praktično ne zna šta je to elita, koje su njene osobine, ko pripada eliti, šta ona znači za kulturu i društvo, koliki je njen uticaj, čemu ona doprinosi, zašto prema njoj postoji odbojnost, zašto mnogi vole da pripadaju eliti ili zbog čega se samoproglašavaju za elitu. Umetnička elita Natali Enik nudi relevantne i na činjenicama zasnovane odgovore na sva ova i danas aktuelna pitanja. Predstavlјajući rezultate svog istraživanja, autorka napominje da danas „od sociologije umetnosti s pravom očekujemo ambiciozniji projekat: da bude analiza vrednosti i predstava“ kao promenjivih društvenih kategorija. Isklјučujući etičke ili estetičke sudove, ovde se o umetnosti govori kao o veoma osvetlјujućem pokazatelјu vrednosti svojstvenih jednom društvu.

Sa gotovo 1000 luksuzno opremljenih, izuzetno velikih stranica punih najznačajnijih umetničkih dela, uključujući i ona koja se mogu videti samo u privatnim kolekcijama i ona do kojih se mora putovati u zabačene delove sveta, Muzej umetnosti obuhvata period istorije čovečanstava od preko tri milenijuma i uključuje dela iz 650 muzeja i privatnih zbirki sa svih kontinenata. Počev od najstarijih poznatih pećinskih slika pa sve do današnjeg dana, ovaj umetnički poduhvat predstavlja pravo uživanje za oči i dušu i riznicu informacija za poznavaoce i ljubitelje umetnosti.

Knjiga Muzej umetnosti ima jedinstven format, nalik na stvarne muzeje. Možete istraživati njegovih 25 „galerija“, od kojih svaka ima svoj niz sala – pođite hronološkim redom ili ulazite i izlazite onako kako vama odgovara. U svakoj sali postoji uvodni tekst koji jasno objašnjava pokret, kulturu ili temu koja se u njoj nalazi, kao i detaljna legenda za svako delo. Unutar galerija postoje i posebne „izložbe“, koje pružaju detaljan pogled na konkretnu temu ili razdoblje, a među izloženim delima mogu se videti slike, skulpture, freske, fotografije, instalacije, lend art (monumentalna umetnost u slobodnom prostoru), video snimci, drvorezi, nakit, keramika, vitraži, tapiserije, mozaici i ilustrovani rukopisi.

Ogromne stranice su savršeno uređene kako bi pružile posmatraču što više detalja. Na dvostrukom listu u galeriji italijanske renesanse, na primer, Mona Liza je okružena nizom crteža i skica Leonarda da Vinčija, a svi oni jasno pokazuju kvalitet svetosti i prostora u njegovom delu. Čitava stranica u ovom odeljku je odvojena za manje poznatu Damu sa hermelinom i Đinevru di Benči, izvanredne portrete čije odlike su naglašene velikim formatom.

Postoje galerije posvećene umetnosti Japana, Kine, Koreje, Afrike, Australije i Azije. Kineske galerije uključuju slike iz vremena dinastije Ming, raskošne kimone, izvanredne keramičke vaze, a izložba je posvećena Armiji od terakote, dok sala Asteka predstavlja sasvim drugačiji tip vojnika – metar i po visokog Orla-ratnika. Možemo da vidimo slike na laku i na palmovom lišću u galeriji posvećenoj jugoistočnoj Aziji, kao i fantastične mozaike, keramiku i bronzane skulpture u salama islamske umetnosti.

Odabrana prema značaju za istoriju svetske umetnosti, prema kulturnoj baštini koju oličavaju i prema čistoj lepoti i poželjnosti koju oličavaju, dela u Muzeju umetnosti predstavljaju veličanstven uvod u širok spektar ljudske kreativnosti. U kom drugom muzeju možete pronaći kolekciju Rembrantovih najboljih autoportreta, Velaskezove Mlade plemkinje i fotografije Sindi Šerman, masku faraona Tutankamona, zlatne predmete iz Perua, prozore od vitraža iz crkve Notr-Dam, Mikelanđelovog Davida, slike iz pećina u Lasku i dela Džeksona Poloka?

Muzej umetnosti je po oceni kritičara najznačajniji do sada objavljeni pregled istorije umetnosti od nastanka čovečanstva do danas. Uključuje i rečnik i opširan indeks, što ga čini pristupačnim, informativnim i pravim nadahnućem za porodicu, ljubitelje umetnosti i stručnjake na tom polju.

Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini, kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju, prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene, odnosno, svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.

Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa, da ove prakse opiše, te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.

Knjiga obuhvata tekstove pisane između 1969. i 2004. godine, podstaknute radoznalošću, divljenjem, težnjom za učenjem, potrebom za iskazivanjem nekih sopstvenih uvida, saznanja, stavova, izbora i zaključaka izvedenih pod utiskom čudesnih i veličanstvenih pojava moderne/avangardne, postmoderne/savremene umetnosti.
Autor je ubeđen u to da svaka predstava o umetnosti XX veka, pa tako i ova, jeste, pre svega, pohvala najvećim ljudskim kreativnim poduhvatima, tim pre jer je umetnost ovog vremenskog razdoblja nastajala u izuzetno teškim društvenim i političkim prilikama.

U ovom kapitalnom delu novije medievalistike, Hans Belting razmatra prirodu, smisao i funkciju slike kao predmeta kulta, u vremenskom rasponu od kasne antike do razdoblja reformacije. Na osnovu impozantnog uzorka, koji obuhvata umetnička dela čitavog hrišćanskog sveta, Belting srednjovekovne „pobožne predstave“ sagledava dubinski, u kontekstu istorijskih i društvenih okolnosti, teoloških postulata i religioznog mentaliteta epohe. Ova knjiga – zasnovana na ogromnoj erudiciji, istraživački utemeljena i intelektualno podsticajna – bitno doprinosi razumevanju fenomena srednjovekovne slike, koja nije predstavljala samo umetničko delo, već prevashodno manifestaciju svetosti.

Danica Popović


Hans Belting (1935) je nemački istoričar umetnosti, teoretičar srednjeg veka i renesanse, vodeći nemački kulturolog i kritičar umetnosti. Beltingov teorijski rad obuhvata podjednako savremenu umetnost i teoriju slike. Njegovo delo Slika i kult je od 1990. do danas doživelo šest izdanja u Nemačkoj i prevedeno je na mnoge jezike uključujući engleski, italijanski, ruski, francuski i španski.

Knjiga Između dela i predmeta. Majkl Frid i Stenli Kavel između moderne i savremene umetnosti počiva na dve ravni analize. Prva pripada domenu istorije umetnosti, u čijem je fokusu analiza načina na koji moderna umetnost tretira problem teatra i teatralnosti, te analiza razloga i načina na koji je ova problematika sa pojavom savremene umetnosti napuštena. Drugi nivo analize pripada domenu filozofije, a u okviru te analize pokazuje se veza između filozofskog koncepta skepticizma i istorijsko-umetničkog koncepta teatralnosti, pri čemu se oba koncepta tiču moderne kao doba epohalne, strukturalne krize.

Ovu problematiku iz svojih domena analiziraju Majkl Frid kao istoričar umetnosti, sa jedne strane, i Stenli Kavel, kao filozof sa druge. Ova studija stoga jeste metateorijska diskusija o Fridovoj istoriji umetnosti kroz prizmu Kavelove filozofije jezika, i obrnuto: knjiga daje uvid u Kavelovu filozofiju jezika kroz postavke Fridovog istorijsko-umetničkog metoda.


Uvod u jedan dijalog istorije umetnosti i filozofije / 13

KAVEL, MODERNIZAM I SKEPTICIZAM
1. Skepticizam i legitimnost modernog doba
Kavel i filozofija običnog jezika / 29
Problem a priori kriterijuma jezika / 32
Problem skepticizma / 35
Vitgenštajn kao filozof istorijske ‘katastrofe’ / 39
2. Filozofski problemi moderne umetnosti
Kavelova filozofija umetnosti / 45
Univerzalnost estetskog suda / 48
Modernizam, intencija i kriza kriterijuma / 50
‘Ontologija’ umetničkog medija / 54

FRID, MODERNIZAM I TEATRALNOST
3. Umetnost modernog doba, teatralnost i skepticizam
Fridov ‘formalizam’ / 63
Klement Grinberg: revizije i kontinuiteti / 67
Teatralnost i skepticizam: Frid i Kavel / 71
Teatralnost i ne-celo umetničkog dela / 76
4. Art and Objecthood, prezentnost i apstraktna umetnost 60-ih
Fridova kritika minimalizma / 81
Presentness is grace / 85
Između moderne i savremene umetnosti / 89
Pitanje umetničke aksiologije: transgresija vs. vrednost / 93
5. Rađanje estetskog režima umetnosti: Didro, Kurbe, Mane
Od likovne kritike ka istoriji umetnosti / 97
‘Autentično’ u doba prosvećenosti: drama i pastorala / 101
Telesnost / 105
Slika kao slika / 109

NAKON MODERNIZMA
6. Fridov povratak savremenoj umetnosti
Umetnost nakon minimalizma / 117
Novi piktoralni režim fotografije / 121
‘Otkrivalački’ karakter umetničkog medija: fotografija i obični jezik / 126
O prezentnosti, još jednom / 130
7. Kavelova kritika dekonstrukcije i postmodernizma
Između poststrukturalizma i postmodernizma / 135
Dekonstrukcija i obični jezik: Kavel vs. Derida / 139
Kavelova kritika postmodernizma / 144
Obični jezik i transgresivnost: Kavel vs. Kraus / 149

Literatura / 153
Reprodukcije / 159
Indeks imena / 173
Biografija autora / 179


..............


Nikola Dedić je istoričar i teoretičar umetnosti koji postavlja osnovna pitanja – koja je etički prihvatljiva pozicija umetnika u bavljenju društveno „osetljivim“ pitanjima – reč je o razlici izmedju ‘socijalno odgovornog’ art aktivizma i distancirane pozicije dokumentovanja društvene stvarnosti. Takođe, istražuje i na koji način umetnost doprinosi dekonstruisanju ili reprodukovanju dominatnih, hegemonih ideoloških i kulturnih modela kao što je, na primer, rasizam.

Ovu knjigu odlikuju izuzetna komunikativnost i živost duha. Oštroumna i zabavna, ona prikazuje Perija ne samo kao likovnog umetnika već i kao vrsnog pisca... Ona je delo čoveka koji kaže: „Moj posao je da uočavam stvari koje drugi ne uočavaju.“ Puna je dubokih uvida i pronicljivih sudova. Mislim da je to razlog zbog kojeg ljudi vole Perija. Zaista je vispren. Govori stvari za koje bismo poželeli da smo ih se sami setili i postavlja pitanja koja bismo i sami postavili: Šta je umetnost? Kako možemo proceniti da li ono što posmatramo ičemu vredi? Da li je opravdano uvažavati neke umetnike?
(Daily Telegraph)

Izvanredno...

Reč je o odlično napisanoj i veoma dobro dokumentovanoj knjizi, čiji najbolji deo je posvećen estetici savremenog postdramskog pozorišta, praksama koje ne samo što ne koriste dramski tekst kao svoje polazište, već u njima dolazi do brisanja granica među umetnostima: od umetnosti performansa do pozorišta potlačenog i nevidljivog pozorišta Augusta Boala koji je svoje sledbenike našao u Dah teatru i u angažovanom pozorištu Zorice Jevremović.

Aleksandra Jovićević, La Sapienza, Rim



Ova studija uspeva da predmetu istraživanja pristupi iz više perspektiva, ukazujući na domete i značenja umetničkih praksi. Ona pokazuje da umetnost može da prethodi društvenoj pobuni, artikulišući umetničkim sredstvima suštinu problema; da umetničkom praksom bude paradigma društvenog procesa i time ga estetski legitimiše; da se inspiriše pobunom i održava njen duh živim, te da ostaje u posedu aktera i kada pobuna postane istorijskom činjenicom, svejedno da li je reč o pobedi ili porazu.

Branimir Stojković, Fakultet političkih nauka, Beograd

Tajna Van Ajkove slike

„Nјih dvoje se ne gledaju.“ Zagonetan, neobično lep i jedinstven portret Bračni par Arnolfini, bez pandana u istoriji slikarstva, Jan van Ajk je naslikao 1434. godine. Vekovima predmet divlјenja i proučavanja, protagonista nebrojenih studija, portret Arnolfinijevih ipak krije tajnu, sakriveni smisao, koji izmiče čak i najpažlјivijem pogledu. Vidimo da nešto treba videti, ali ne vidimo šta. Izmiče nam klјučna stvar.Snađite se, govore nam muškarac i žena koje već više od sto pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini. Ali ko su zaista muškarac i žena sa slike? Pre svega, šta to oni rade? Istraživanje Žan-Filipa Postela vodi nas u samo srce ove opčinjujuće slike. Kao u detektivskom romanu, autor neumolјivo raščlanjuje, jedan po jedan, varlјive simbole i zamke kojima slikar zavarava trag. Tada se slika otelovlјuje, njena se istorija plete, a likovi sa te bezvremene scene oživlјavaju pred našim očima.Žan-Filip Postel, rođen u Parizu 1951, po profesiji je lekar i pisac. Slučaj Arnolfini opisuje kao „primenu kliničkog metoda pažlјivog posmatranja na slikarsko delo“.

Muzeji u savremenom digitalnom svetu, haotičnom i prezasićenom svakojakim informacijama, predstavljaju bezvremene oaze u kojima ljudi pronalaze mir i autentičnost. Broj muzeja širom sveta iz godine u godinu ubrzano raste, a broj njihovih posetilaca nikada nije bio veći. Muzeji su postali masovni mediji koji ne samo da predstavljaju kulturni identitet nego ga postavljanjem okvira stvaraju.

O ogledalima, ružama i ništavilu je prvo sveobuhvatno, interdisciplinarno razmatranje velike, a skoro zanemarene teme kulturne istorije, pitanja vremena i prolaznosti u baroku. Autorka jasno pokazuje da je barokni čovek egzistirao u rezmeđi dvaju velikih vremenskih polariteta, između večnosti i prolaznosti. Knjiga obuhvata izuzetan opseg: istorija umetnosti je konstantno obasjana poređenjima sa savremenom poezijom.O ogledalima, ružama i ništavilu unapređuje znanja čitalaca o svim baroknim umetnostima.

Poslednja knjiga edicije o 24 vrhunska svetska slikara koji su stvarali u periodu od 13. do 20. veka. Geniji umetnosti sadrže kvalitetne reprodukcije remek-dela slikarstva u punom koloru, detaljne opise života slikara, kao i antologiju kritike i popis galerija i muzeja gde su njihova remek-dela izložena. Džozef Malord Vilijam Tarner , koji se često smatra revolucionarnijim nego što je zaista bio i nego što je sam želeo da bude, nije običan umetnik. Istakao se u prikazima pejsaža i morskim prizorima, koje karakteriše slobodan odnos prema boji i potezima četkice. Klasičan po oblikovanju i ukusu, on je slikar i akvarelista, koji najbolje svedoči o klasicističkim zahtevima engleske umetnosti tog doba. Preko šezdeset godina bio je neosporan majstor, voljen i poštovan, toliko da su ga smatrali najvećim slikarem kojeg je Engleska do tada imala.

Tarnerovo slikarstvo je posebno – očaravajuća mešavina pare, vode, atmosfere, sećanja na klasičnu umetnost i njihovog ponovnog proživljavanja. Rođen za umetnost, Tarner je već sa petnaest godina bio primljen na Kraljevsku akademiju. Bio je odličan u svеmu: slikarstvu, akvarelu, crtanju, slikanju u ulju, topografiji, graviri. Tarner je zaista umetnik kojem se može zavideti – genije koji je rano sazreo i odmah postao poznat. Posle jedne poznate izložbe engleske umetnosti u Parizu 1824. godine, njegov rad, zajedno sa drugim engleskim slikarom Konstablom, je izvršio presudan uticaj na nastanak i razvoj francuskog romantizma.

Još jedan genije slikarstva koji je, osim po svojim delima, u istoriji umetnosti ostao upamćen i po tome što je svoja dela slikao brže nego što je nekima potrebno da pomešaju boje. Đanbatisti Tjepolu, najznačajnijem venecijanskom slikaru i grafičaru iz epohe rokokoa, je posvećena pretposlednja monografija edicije „Geniji umetnosti“. Ova edicija predstavlja umetnike koji su stvarali u periodu od 13. do 20. veka.

Kvalitetne monografije sadrže reprodukcije remek-dela slikarstva u punom koloru, detaljne opise života slikara, kao i antologiju kritike i popis galerija i muzeja gde su njihova remek-dela izložena.

Pun duha i neiscrpnog žara, s divnim bojama i iznenađujućom brzinom u radu, Tijepolo je pravi genije slikarstva. Ovaj veličanstveni slikar je sposoban da se prirodno i lako suoči sa najneobičnijim poteškoćama, najbizarnijim temama, najraznovrsnijim formatima, od platna veličine razglednice do ogromnih fresaka na tavanicama od nekoliko desetina kvadratnih metara. U 21. godini života je postao jedan od najuglednijih venecijanskih slikara. Freskama u rezidenciji u Vircburgu i u dvoru u Madridu snažno je uticao na nemačko i špansko slikastvo u finalnoj fazi baroka. Radio je i raskošne slike uljanim bojama („Strpljenje nevinosti i čednosti“), žanr-scene iz seoskog života, kvalitetne portrete, ali i brojne živahne karikature, crteže i bakropise.

Dvadesetdrugi naslov edicije o najznačajnijim genijima slikarstva posvećen je holandskom slikaru iz 15. veka Jan van Ajku, osnivaču nizozemske škole. Van Ajkovo najpoznatije delo je monumentalni Gentski oltar na kome je naslikan prvi prikaz nage ljudske figure u severnoj Evropi posle antičkog doba. Monografija o Van Ajku sadrži detaljan opis njegovog života i preko pedeset reprodukcija u punom koloru. Pored biografskih i faktografskih podataka značajnih za istoriju umetnosti ova pruža čitaocima na uvid i precizan popis galerija, muzeja i privatnih kolekcija gde su Van Ajkova slikarska dela izložena.

Jan van Ajk je prvenstveno bio slikar religioznih kompozicija i portreta. On slavi čudesnu lepotu sveta koji nas okružuje i poziva da volimo i najmanja ispoljavanja prirode. Za razliku od svojih firentinskih savremenika, Van Ajk se ne usredsređuje na ljudski lik, njegovo oko se rasipa na jedan bogat i raznolik svet u kome je primetno potpuno odsustvo antičkih uzora. Značaj njegovog slikarstva leži u tome što postavlja umetnika kao vernog posmatrača, propagira realno slikanje prirode i čoveka i naglašavanje ljudske individualnosti.

Paklene scene, satanske alegorije i mučenja na prvi pogled čine jezgro umetnosti Hieronima Boša. Ipak, simbolika njegovog slikarstva nije u potpunosti bila razumljiva u srednjem veku. U novom dobu dobila je nova tumačenja.

U dvadesetprvoj monografiji edicije “Geniji umetnosti” predstavljen je holandski renesansni slikar koji je posebno privukao pažnju u savremenoj umetnosti. Na početku 20. veka važnu ulogu u interpretaciji njegovog dela odigrali su nadrealisti Huan Miro i Dali. Knjiga sa Bošovim reprodukcijama u punom koloru, obogaćena je antologijama kritike i opsima njegovih radova isključivo religiozne tematike prepunih alegorija i simbolizma.

U prethodnim vekovima često se verovalo da su Bošova dela inspirisana srednjovekovnom jeresi i tamnom okultnom praksom i zbog toga mu je prilepljivana etiketa „demonskog umetnika“. Reč je o potpunoj zabludi i grešci u tumačenju koju su naročito ispoljili stari istoričari umetnosti. Drugi su pak sudili da su njegova dela stvorena samo radi zabave i provokacije, slično kao groteske u renesansnoj umetnosti u Italiji. Boš je možda jedini umetnik koji prikazuje svet najranijeg buržoaskog stanovništva u svim njegovim pojavnim vidovima. Širina tema i raznovrsnost na njegovim platnima otkrivaju umetnikovo mnogostruko i veoma bogato obrazovanje, sasvim slično onom koje je istih godina nedaleko od Boša gajio jedan drugi velikan misli, Erazmo Roterdamski.

Dvadeseta knjiga edicije Geniji umetnosti predstavlja Vikonta od Lotreka, što je samo jedna od plemićkih titula kojom se potpisuje Anriji de Tuluz-Lotrek, francuski velikaš i potomak viteza iz srednjeg veka.

Opisan je njegov buran život i predstavljeno preko 50 reprodukcija u punom koloru.

Teško oboljenje kostiju je odredilo izgled i život ovog slikara. Kako bi pobedio dosadu tokom dugotrajnih perioda nepokretnosti i bolnih oporavaka, Tuluz-Lotrek vežba crtanje i vrlo rano ispoljava izuzetnu nadarenost. Kada se osamostalio, odabravši put alkohola i žena, hrabro je birao škakljive teme i nove tehnike: litografije u boji, reklamne plakate, grafike, ilustracije za časopise, Tifanijeve vitraže u stilu art nuvo, neobične kombinacije u slikarstvu, crteža, akvarela i ulja. Na svojim kratkim nogama, on obilazi noćni Pariz: njegov crtež je spontan i siguran, ponekad duhovit i zajedljiv, ponekad nepopravljivo tužan. Njegova stvaralaštvo je stavilo tačku na umetnost XIX veka i impresionizam, obračunavši se sa simbolizmom i potpuno promenivši odnos s fotografijom.

Gogen je bio bankarski činovnik koji je napustio otmeno bankarsko društvo u 35. godini kako bi se posvetio slikanju nedirnutih civilizacija primitivnih. U početnoj fazi je slikao je bretonske pejzaže i folklor, ali sredinom 19. veka je otputovao na Tahiti koji ga je očarao. Ostaje da živi u Francuskoj Polineziji, gde je i umro.

Odlazak Gogena na Tihiti u njegovom umetničkom radu uticao je na eksperimentisanje s bojom. Boja, kao i muzika, prenosi svojim vibracijama ono što je najopštije, najneodređenije u prirodi : to je njena skrivena energija, isticao je sam Gogen. Uprkos opravdanoj svetskoj slavi, potpomognutoj i apsolutnom prepoznatljivošću očaravajućih polinežanskih slika, on u suštini ostaje neuhvatljih i neshvatljiv majstor. Svesno je stvorio mit o sebi kao slobodnom i nekonvencionalnom umetniku, kako bi svoje slike prodavao često šokiranoj publici, na sličan način na koji danas funkcioniše marketing u mnogim svojim aspektima.

Međutim, ukupno stvaralaštvo Gogena pokazuje da na njegovim platnima postoji i nešto više od erotskih snova romantičnog boema koji putuje na egzotične destinacije. Kada se pažljivo pročitaju naslovi njegovih dela i pažljivije osmotri netaknut i jednostavan svet koji slikar prikazuje, otkrivaju se večna čovekova pitanja, najistinitija osećanja i najiskrenija iskustva. Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.

Eduar Mane je bio veliki poznavalac istorije umetnosti koji je proučavao slike starih majstora na svojim putovanjima po Evropi.

Holandski slikar Frans Hals i španski slikari Velaskez i Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil.

On otresa s francuske umetničke scene oholu učmalost akademizma i unosi neposrednost u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti, širi polje tema, ne kloni se sadašnjeg vremena i zbivanja, ali pokazuje se i na polju opšte istorije. Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista - Dega, Mone, Renoar i Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću.

Brojgelov kratak život, proživljen u Antverpenu i Briselu na polovini XVI veka, obogaćen je značajnim i pomalo paradoksalnim iskustvom putovanja po Italiji, koje ga navodi na radikalnu odluku: dok se cela evropska umetnost, po ugledu na italijanske uzore, okretala ka istančanom manirizmu, Brojgel je odabrao suprotnu stranu. Ostao je ravnodušan pred Rafaelom i Mikelanđelom, nimalo ga nisu privukle teme iz klasične starine, ali su ga, nasuprot tome, očarali prizori iz prirode. Ponikao u flamanskim nizijama i na maglovitim obalama Severnog mora, Brojgel kao omađijan gazi preko snežnih vrleti, ledničkih pukotina i vrhova Alpa, uživa u svetlosti Napuljskog zaliva, opčinjen čarolijom sunca ...

Direr je najveći nemački slikar i jedan od vodećih intelektualaca evropske renesanse. Uvek u srži istorijske rasprave, u neposrednom odnosu s prinčevima i carevima, sagovornik umetnika i mislilaca i angažovani učesnik velikih istorijskih događaja svog doba, Direr je ličnost neisrpne privlačnosti. Njegova umetnost i njegova misao ističu se na srednjevekovnoj kulturnoj panorami u prvim decenijama XVI veka, u neobičnoj i možda nenarušivoj mešavini stalne sposobnosti introspekcije i savršene uklopljenosti u društveni život Nirnberga. Na pragu istorije, Direr se nalazi uz bok svog gotovo savremenika Mikelanđela, dve najodsečnije i najskeptičnije umetničke svesti Evrope u doba reformacije.

Istorija zapadnog slikarstva deli se na dva velika perioda, pre i posle Ticijana. Nijedan drugi majstor, stari ili moderni, nije toliko duboko uticao na razvoj, tehniku i sam pojam slikanja. Rembrant i Rubens, Karavađo i Velaskez, Goja i Mane, pa čak i Van Gog i Matis, Pikaso i Polok njegovi su suštinski dužnici. Kršeći tradicionalna pravila i tehnike, sve do direktne intervencije na platnu koja izgleda veoma slično performansu nekog savremenog umetnika, Ticijan, svojim četkicama i trljanjem prstima daje novu dimenziju slikarstvu.

Prva knjiga drugog kola
Kvalitetne monografije obavljaju važan zadatak analiziranja umetnosti slikarskih genija predstavljajući reprodukcije u punom koloru, kao i desetine spektakularnih detalja slikarskih remek-dela. Pored uživanja u fotografijama originalnih radova, ljubiteljima umetnosti se pruža mogućnost da dopune svoje znanje detaljnim opisima najznačajnijih slika, životom umetnika, antologijom kritike, kao i popisom muzeja, galerija i privatnih kolekcija u kojima se originalna platna mogu videti. Prva knjiga drugog kola je posvećena Botičeliju, a potom slede knjige o Ticijanu, Direru, Brojgelu, Maneu, Degi, Gogenu, Tuluz-Lotreku, Bošu, Van Ajku, Tjepolu i Tarneru.

Platna Sandra Botičelija su neka od najsofisticiranijih dela ikada naslikanih. Direktna i neposredna lepota takvih slika kao što su „Primavera“, „Rađenje Venere“ i „Palada i Kentaur“ svojom lirskom formom, neverovatnom tehnikom i blještavim bojama svedoče o visoko rafiniranimom senzibilitetu. Svi najveći istoričari umetnosti se slažu - mitološki prizori s Botičelijevih slika obeležavaju na jedinstven način epohu duha u kojoj su osvojene nedosežne visine uma i sloboda misli - epohu humanizma.

Poslednja knjiga edicije Geniji umetnosti pruža citaocima mogućnost da uživaju u preko 50 kvalitetnih reprodukcija Van Gogovih remek-dela u punom koloru. Takođe, i ova monografija, kao i sve prethodne sadrži opise slika, gde su izložena ta originalna slikarska platna, antologuju kritike celokupnog stvaralaštva i detaljnu biografiju umetnika.

Vinsent Van Gog (1853-1890) je kratko pripadao impresionističkom pokretu, ali se ubrzo pobunio protiv pravila tradicionalnog slikarstva jer je želeo da se udubi u istinitost stvarnosti. Njegovo delo je inkarnacija realnog, a sam je govorio - interesuje me samo da predstavim život!

Bogato ilustrovana monografija sadrži hronologiju Gojinog života, reprodukcije njegovih slika sa opisima, kao i antologiju kritike i popis galerija i muzeja.

Sudbina ovog španskog umetnika je ispisana u adresi kuće u Madridu u kojoj je slikar stanovao 25 godina - Ulica razočarenja 1. Nijedan biograf, ma kako maštovit bio, ne bi mogao bolje da opiše samu suštinu za razumevanje duha i umetnosti ovog usamljenog slikarskog genija. Fransisko de Goja i Lusijentes (1746-1828) bavio se osim slikarstvom, crtažima i grafikama. Negde između prosvetiteljstva i romantizma, njegovo umetničko delo započinje moderno doba u kojem slikarstvo osvaja svoju autonomiju. Među najpoznatijim Gojinim slikama su Gola Maja i Obučena Maja.

Šesta knjige iz edicije Geniji umetnosti bavi se životom i delom najpozntijeg baroknog slikara, Španca Dijega Velaskeza. U monografiji o Velaskezu na preko 160 strana predstavljen je njegov život i stvaranje, ali i kvalitetne reprodukcije njegovih slikarskih remek-dela sa opisima, kao i antologija kritike i popis galerija i muzeja gde su ta dela izložena.

Dijego Velaskez (1559 – 1660), zajedno sa El Grekom i Fransiskom Gojom čini sam vrh španskog slikarstva. Bio je glavni slikar na dvoru kralja Filipa IV. Posle njegove smtri kralj je svojeručno napisao: -Očajan sam. Ovo nije samo smrt jednog slikara. Ovo je kraj jedne cele epohe.- Siglo de oro - Zlatni vek, koji odgovara periodu baroka u umetnosti, upamćen je u Španiji kao vek sjaja, slavljenja i obožavanja kulture, kojom su istovremeno prikrivani znaci sve dublje političke, ekonomske i vojne krize u kojoj su se našli zemlja i narod.

Velaskez je izuzetno vešto slikao dve krajnosti svog doba: na jednoj strani raskošno odevene ličnosti sa dvora, a na drugoj - kovače, prosjake i siromahe u ritama. Njegova slikarska karijera dostiže vrhunac na platnu „Mlade plemkinje“ (Menine), jednoj od najboljih i najveličanstvenijih slika u celoj istoriji umetnosti.

Mikelanđelo Merizi Da Karavađo (1571-1610) se smatra prvim velikanom baroknog slikarstva koji je izvršio veliki uticaj na Rubensa, Velaskeza, Rembranta. Karavađovi radovi se odlikuju realizmom prikaza i korišćenjem izrazitog kontrasta svetlo-tamno. On odbacuje svako idealizovanje i težnju za ulepšavanjem, pa i na slikama sa religioznom tematikom, zbog čega su često njegova dela nailazila na osudu tadašnje kritike.

Upravo je njegovo neuklapanje u tadašnje norme slikarstva i umetnosti, bilo odraz njegovog društvenog života. Karavađo je bio kontroverzna ličnost, uvek između dve krajnosti: od protagoniste crnih hronika do velikana umetnosti. Njegova biografija je isprepletana mnogim pričama o ubistvima, tučama, tamnicama i bežanjima iz istih. Bio je brutalan i neobuzdan, spreman da potegne nož na svakog ko ne deli njegovo mišljenje. Ipak, upravo taj život koji je provodio po krčmama, u društvu sa skitnicama, kafanskim ološem i kockarima, bežeći pred policijom iz mesta u mesto, je ključ za savršeno poklapanje umetnosti i života koje je vidljivo na njegovim remek-delima.

U monografiji o Karavađu možete da čitate o njegovom burnom životu i stvaranju i da uživate u kvalitetnim reprodukcijama njegovih najpoznatijih slika poput -Polaganja u grob-, -Glave Meduze-, -Raspeća Svetog Petra- i drugih. Pored ovih informacija knjiga sadrži i antologiju kritike Karavađovih remek-dela, kao i popis galerija i muzeja gde su ona izložena.