KLASICI

Napisan u jednom dahu između 1928. i 1929. godine, roman Zbogom oružje je priča o ljubavi i ratu koju je Hemingvej oduvek želeo da napiše. Inspiraciju je pronašao u sopstvenim iskustvima sa italijanskog fronta 1918, a posebno u ranjavanju u Fosalti i strasnoj ljubavi prema bolničarki Agnes fon Kurovski.
Teme rata, ljubavi i smrti, koje su na različite načine u osnovi celokupnog Hemingvejevog dela, u ovom romanu pronalaze poseban prostor i artikulaciju. Radnja nas direktno podstiče da osetimo i razmotrimo čari, ali i krajnju nesigurnost postojanja i glasno se pobunimo protiv večne nepravde masovnog prolivanja krvi.
Odluka koju mladi američki oficir donosi tokom povlačenja kod Kaporeta i njegovo ponovni susret sa voljenom ženom predstavljaju odlučnu osudu sve nečovečnosti koju rat nosi sa sobom. Pa ipak, čak i u ovoj priči o tragičnom porazu, ljubav ostaje ona težnja za kojom čovek očajnički traga, nemoćan pred tajanstvenim silama protiv kojih je svaka borba, čini se, uzaludna.

Pariz, dvadesete godine XX veka. Džejk Barns, američki novinar, ponovo sreće lepu i kapricioznu ledi Ešli, izgubljenu u mahnitoj potrazi za ljubavnicima. Pratimo ih kako se opijaju po pariskim barovima, španskim arenama i idiličnim pirinejskim šumama. Njihovi saputnici, Robert Kon i Majkl Kembel, takođe su ljudi prepušteni stihiji, zauvek obeleženi Prvim svetskim ratom.
Kristalno jasnim stilom, zastrašujuće efikasnim, Hemingvej slika Pariz umetnika u međuratnom periodu i čuvene svečanosti San Fermina. Njegovi junaci, koji se neprestano kolebaju da li da se prepuste buri egzistencijalnih nemira ili ushićenju uživanja u trenutku, postali su simboli generacije koju je Gertruda Stajn nazvala „izgubljenom”, ali nisu nimalo manje živi i dirljivi čak i čitav vek kasnije.

Preveo s engleskog: David S. Pijade
Ah, ostvarite svoju mladost dok je tu! Ne rasipajte zlato svojih dana, ne slušajte dosadne, nemojte pokušavati da popravljate sudbinu onih koji su svoj život promašili zanavek, ne poklanjajte svoj život neznalicama, prostacima i običnima! To su bolesni ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji je u vama! Ništa ne izgubite! Uvek tražite nove doživljaje za vaša čula! Ne bojte se ničega!
Dorijan Grej, mladić zanosne lepote, naručuje svoj portret u prirodnoj veličini od slikara Bazila Holvarda ne sluteći da će ta slika imati sudbonosni uticaj na njegov život. Zbog težnje za večnom mladošću, Dorijan priželjkuje da lik na platnu stari umesto njega i tada ova priča zadobija mračan preokret, u kome se hedonistički ideali pretvaraju u put ka bludu i propasti.

Ova dinamična priča, ispresecana smelim filozofskim refleksijama harizmatičnog lorda Henrija o moralu i uživanju, Vajldova je kritika licemernog viktorijanskog društva koje zanemaruje dualnu prirodu čoveka, trudeći se da zažmuri na njegove mračne porive i strasti. Mada je Slika Dorijana Greja, zbog tema koje pokreće, najpre naišla na negativnu recepciju, vremenom je pokazala da je zaslužila da stoji uz najveće svetske klasike.

Strah od rulje je praznoveran strah. Zasniva se na stavu da postoji neka tajanstvena, bitna razlika između bogatih i siromašnih, kao da su to dve različite rase, poput crnaca i belaca. Ali u stvarnosti nema takve razlike. Bogati i siromašni razlikuju se po svojim prihodima i ni po čemu više, a prosečni milioner prosto je prosečni perač sudova u novom odelu. Zamenite im mesta i, gle čuda, koji je sad sudija, a koji lopov?
Niko i ništa u Parizu i Londonu, memoari o siromaštvu u dva velika grada, nudi niz autorovih ličnih iskustava i anegdota iz perioda kada se suočavao s najdubljom nemaštinom. Najpre ga vidimo u Parizu, gde živi u oronulom hotelu i radi kao perač sudova u restoranima za minimalnu platu, čime nam ukazuje na teške uslove rada sa kojima su se suočavale mnoge porodice u francuskoj prestonici. Priča se potom prebacuje na ulice Londona, gde beskućništvo i prosjačenje pokazuju surovu stvarnost života bez doma i osnovnih sredstava za život.
Ova jasna i oštra proza snažno napada nepravedni društveni sistem u kome nema saosećanja prema najugroženijima i neizostavna je sa sve one koji žele da shvate suštinu društvene nejednakosti.

Jedna od najstrašnijih stvari u vezi sa ratom je to što sva ratna propaganda, sva halabuka i sve laži i mržnja neizostavno potiču od ljudi koji se u njemu ne bore.
Kataloniji u čast lična je ispovest Džordža Orvela o iskustvu iz Španskog građanskog rata, iz koga je pobegao jedva izbegavši smrt sa paralizovanom desnom rukom i izgubljenog glasa. Republikancima se dobrovoljno priključio kako bi se borio protiv Frankovog fašizma, „za opšte dostojanstvo”, međutim, tamo ga je osim rovovskog ratovanja dočekao i antifašistički pokret pun unutrašnjih tenzija.
Orvel ne dočarava samo strahote sa bojišta, hladnoću, glad i prljavštinu, već osvetljava i političke intrige koje su tesno vezane sa ishodom rata. Ovo delo je svedočanstvo o ljudskoj hrabrosti i ideološkim zabludama u jednom istorijskom trenutku, duboka refleksija o prirodi revolucije i političkoj stvarnosti te bezvremenski apel za slobodu, pravdu i otpor protiv tiranije.

Jedina Kamijeva knjiga kratke proze, objavljena 1957, na vrhuncu njegovog stvaralaštva, sastoji se od šest priča o ljudima u raznim vidovima izgnanstava. Izvedene iz različitih maestralno procenjenih perspektiva, priče u Izgnanstvu i kraljevstvu prikazuju pojedince u bolnim nesuglasicama sa svetom oko sebe, počevši od žene koja mora da izneveri muža kako bi osetila slobodu, preko umetnika koji se bori da prati sopstvene težnje i u isti mah uvaži očekivanja koje društvo postavlja pred njega, pa do misionara koji je brutalno prisiljen na obožavanje plemenskog fetiša. Sve junake zbirke zatičemo u prelomnim trenucima života, baš onda kada donose neobične odluke, naizgled čak i štetne, ali koje će omogućiti da delić života, pa makar to bilo i nekoliko trenutaka, provedu onako kako žele. Bilo da su smeštene u Severnoj Africi, Parizu ili Brazilu, priče Izgnanstva i kraljevstva istražuju vidove duhovnog stranstvovanja i čovekovu neprestanu potragu za unutrašnjim carstvom u kojem će se ponovo roditi.

Pobuna je deo čoveka: čovek se buni protiv mesta koje mu je dodeljeno u društvu, protiv pripisanog statusa, protiv načina na koji ga percipiraju. Čovek se buni i protiv svoje konačnosti, i protiv ideje postojanja boga; buni se protiv sebe, protiv drugih, protiv nevidljivog, nestvarnog, protiv sistema u kojem teško živi. Kami u svom eseju iz 1951. godine, svojevrsnom „nastavku” Mita o Sizifu, ilustruje različite vidove pobune brojnim primerima iz istorije i književnosti, uključujući Marksa, Ničea, De Sada, Lenjina, Hitlera, Dostojevskog itd. Analizirajući različite reflekse pobune – od kraljeubistava, preko levih revolucija do samoubistva – u odnosu na istoričnost, geopolitička i filozofska pitanja, Pobunjeni čovek i u savremenim prilikama predstavlja relevantnu i podsticajnu literaturu o putu koji pojedinac preduzima ka svojoj i tuđoj slobodi jer „čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste”.

Pad je filozofski roman koji Sartr opisao kao „možda najlepši i najmanje razumljiv“ u Kamijevom opusu. Žan-Batist je duša u nemiru. Iz ovog nekada uspešnog advokata i naizgled uzornog građanina tokom nekoliko pijanih noći u amsterdamskom baru provaljuje ubedljiv, poražavajuć katalog krivice, licemerja i otuđenja.Pad je sjajan prikaz čoveka koji je pogledao u šupljinu svog postojanja. Ali mimo toga što prikazuje razočaranje jednog čoveka, Kamijev roman otkriva univerzalno ljudsko stanje i njegove apsurde – u prvom redu apsurd nevinosti koja, jednom izgubljena, nikada ne može biti vraćena.



Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947), "Pobunjeni čovek" (1951) i "Pad" (1956), kao i esejom "Mit o Sizifu". Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

U svom prvom romanu, koji je napisao u ranim dvadesetim godinama i koji je otkriven tek posthumno, 1960. godine, Kami je postavio tematski okvir za sve ono što će godinama kasnije ugraditi u Stranca.

Srećna smrt prati glavnog junaka do kuće njegove žrtve i natrag, ispitujući njegov put od zločina do egzila, privođenja i smrti „bez ljutnje, bez mržnje, bez žaljenja“, dajući čist i pregledan uvid u Kamijevu maštu i njena opsesivna mesta.

Pred sobom imamo mladog Kamija, zaljubljenog u more i sunce, očaranog ženama i već spremnog da postavi osnove svoje egzistencijalističke filozofije, filozofije koja poziva na akciju i moralnu odgovornost, i koja ga je učinila jednom od centralnih figura svog vremena.

Kuga je, pored Stranca, još jedno Kamijevo remek-delo, koje je svom autoru obezbedilo neprolaznu slavu. Ovo je priča o surovosti preživljavanja i grčevitim naporima ljudske vrste da se odupre ne samo smrti, već i ideji o njoj. Kuga je roman koji na svakoj stranici predočava veliku umetničku veštinu, veličanstven je u obimu tema koje obrađuje i bezvremen zahvaljujući načinu na koji se bavi pitanjima morala, egzistencije i generalnog stanja ljudske duše u današnjem vremenu.
U Oranu, gradu na obali Severne Afrike, predznaci epidemije kuge zatiču stanovnike nespremnim, ali i nevoljnim da prihvate razmere katastrofe koja im se sprema. Ova bolest postepeno postaje sveprisutna stvarnost, u kojoj se rastače prošlost, sadašnjost, a pogotovo budućnost, i koja dovodi svoje žrtve do ultimativnih spoznaja o prirodi bola i gubitka.

„Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka.
Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“


Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima Stranac (1942), Kuga (1947), Pobunjeni čovek (1951) i Pad (1956), kao i esejom Mit o Sizifu. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

Tokom 1866. godine, časopis „Ruski glasnik“ objavio je u dvanaest mesečnih nastavaka tekstove koji će skupa biti objavljeni kao roman pod imenom „Zločin i kazna“. Sinopsis jednog od najvećih psiholoških romana u istoriji književnosti zaprepaščujuće je jednostavan: u agoniji zbog materijalne oskudice ruski student Rodion Raskoljnikov odlučuje da ubije zelenašicu Aljonu Ivanovnu. Moralne teskobe i duševne krize koje Raskoljnikova dovode na ivicu nervnog rastrojstva, a kroz te unutrašnje sukobe ekstremnog intenziteta Dostojevski je u širem smislu zapravo ispisivao svoju kritiku nihilizma ruskog društva. Strastven u svojoj veri, ali i svojim porocima, pisac „Zločina i kazne“ pružio je svevremenu i dubinsku analizu duhovnog stanja Evrope sredinom XIX veka, ispisavši za neverovatno kratko vreme (istovremeno je radio i na „Kockaru) jedne od najblistavijih stranica svetske književnosti.

Pripovedač u romanu Marlou svojim prijateljima u Engleskoj kroz priču dočarava različite sredine i vremena. On najpre nastoji da dočara davnu prošlost, kada su Rimljani uz Temzu prodirali u srce tame, tada još varvarskog britanskog ostrva. Niz tu istu Temzu Marlou se otiskuje i u srce tame novijih vremena, kada se odvija njegovo putovanje uz Kongo, do srca Afrike.

Prikazujući različite svetove, kulture i načine života, Džozef Konrad nastoji da pokaže kako je život, u osnovi, isti. Posebno je upečatljiv lik Kurta, koji simbolizuje protivrečnosti ljudske prirode – na jednoj strani je surov, a na drugoj on je i u samrtnom času neko ko kao svetinju čuva sliku svoje drage. Zato Marlou i kaže na kraju da će iza mrtvoga Kurta ostati ono što je govorio u samrtnom času, i njegov život, kao veliki primer za druge ljude.

U „Srcu tame“ Džozef Konrad je težio da prikaže onu ljudsku dramu koja se zasniva na sukobu idealizma i surovosti i koja od čoveka traži da se čas vraća na ono divlje i prvobitno, a da potom, sa istom strašću, uništava i ono iskonsko, oduzimajući tako smisao i svom životu. I da tako trasira svoj put ka usamljenosti i porazu”.

U pogovoru knjige nalazi se poema T.S. Eliota Hollow man za koju je autor našao inspiraciju u ovom klasičnom delu dvadesetog veka.

Životinjska farma na satiričan način govori o događajima koji su doveli do dolaska na vlast Josifa Staljina, kao i o periodu njegove vladavine pre Drugog svetskog rata.

1984 - Roman opisuje ekstremno totalitarno društvo i pojedinca u životu nadziranom 24 časa svakodnevno. Tematika je neposredno povezana sa staljinističkim režimom i kultom ličnosti, zbog čega je roman smatran potencijalno politički opasnim, pa je u pojedinim zemljama bio zabranjen.

Ovo je koncept knjiga sa dva najpoznatija dela jednog od najčitanijih i najprevođenijih autora druge polovine XX veka. Ova dva naslova se upotpunjuju svojom tematikom i čine da se uporednim čitanjem dožive na nov način, jer tamo gde se završava Životinjska farma, sa određenom vremenskom distancom, počinje 1984 i totalitarizam, koji Orvel u Životinjskoj farmi samo naslućuje. Orvel kao autor, postao je deo popularne kulture i alegorije koje se pojavljuju u njegovim delima, deo su naše svakodnevnice, čime ga svrstavamo u jednog od najrelevantnijih autora, pre svega zahvaljujući njegovom vizionarstvu.