POEZIJA

„Slabo spava, povremeno šeta gola, nema mira... Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnjeg. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…
Najteže mi pada što slabo spava i nema mira.“ – Konstrakta

„U ovom poetskom dnevniku Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Kad se reflektori ugase, ritam ostaje; pesme pulsiraju poput noćnih žurki, nemirne i strastvene. Bit je sporiji, ali udarci su dublji.“ – Radmila Petrović

„Ove su pjesme na neki način spomenar ili je bolje reći – uspomenar; težnja da pronađemo sebe ne samo u prostoru nego još više u vremenu, kao da možemo jasno vidjeti sebe kako rastemo, kroz vrijeme, u javnom prijevozu, na rubu parka, na još jedini mogući način – u jeziku, stih po stih i eto života, tjelesnog, putenog, strastvenog, kojeg može zapisati samo jedini mu svjedok. A život u jeziku ponekad postane poezija koju je napisala neka žena, možda djevojčica, koja nam riječima drsko i nježno otkriva sebe – jer mi i jesmo jezik kojim se koristimo, poezija smo, pjesma. Možda baš to žulja zgrade, jer što bi ih drugo žuljalo osim onoga što žulja one koji ih nastanjuju.“ – Marko Tomaš

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Objavljena 1969, ova zbirka Petera Handkea, nobelovca i jednog od najprovokativnijih pisaca našeg vremena, donosi tekstove koji nisu ni nalik onome što se do tada podrazumevalo pod poezijom: sastav fudbalskog tima, informacije o redu vožnje, nabrajanja klišea i svakodnevnih fraza – sve ono što čini našu svakodnevicu, a što Handke preobražava u književnost. Time pokazuje da umetnost ne nastaje u „uzvišenom jeziku“, već u samoj svesti o jeziku, u pomaku kojim obično postaje neobično.

Handkeova knjiga je istovremeno provokacija i ozbiljna meditacija o samom jeziku – u kojem, poput Mebijusove trake, unutrašnje i spoljašnje prestaju da se razlikuju: spoljašnji svet opažamo i opisujemo jezikom, a taj isti jezik oblikuje našu svest. Iza ove Handkeove subverzivne jezičke igre izranja ozbiljno pitanje: Da li su naše misli zaista naše ili se izražavamo „tuđim“ rečenicama, gotovim obrascima koje nesvesno ponavljamo?

Zbirka je po objavljivanju izazvala skandal i oduševljenje u isto vreme – i upravo su ove podeljene reakcije imale očekivan rezultat: knjiga je postala bestseler, a danas se smatra kultnim delom koje je zauvek proširilo pojam onoga što književnost može biti.

Godine 1998, dok se nad Jugoslavijom nadvijala pretnja bombardovanja, Peter Handke je bio jedan od retkih stranih gostiju Smederevske pesničke jeseni i laureat Zlatnog ključa grada. Tom prilikom objavljeno je prvo srpsko izdanje njegove zbirke Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, u izboru i prevodu Zlatka Krasnog. Novo izdanje donosi celovit prevod sa nemačkog jezika, dopunjen pesmama koje su izostavljene u prvom izdanju, sada u prepevu Jana Krasnog.

U striktno poetičkom smislu Mirovićeva pesma se razlistava kao mera saodnosa između onog što je njegov lični karakter i njegovog dara. Ona nedri iz punoće energije doživljaja, sa svešću o njegovoj neponovljivosti – jer, nije naodmet podsetiti, novo proleće ne vraća na drveće staro lišće. Ona se, hoće i kao sadejstvo i saodnos uobrazilje i sećanja. Jer ne postoji snaga uobrazilje koja ne počiva na sećanju i ne postoji sećanje koje već ne sadrži u sebi neku stranu snage uobrazilje.

Kao što nas je, u prethodnim dvema knjigama, suočio s iskušenjima duhovno obolelog savremenog čoveka, bez unutrašnjeg saglasja, koji je prepušten divljem galopu čula, tako nas, novom knjigom, šeta civilizacijsko-istorijskim horizontima, skrećuć pažnju na one izrazite ličnosti koje su ih obasjavale. I u jednom i u drugom slučaju – jednako poneseno i jednako uspešno.
– Selimir Radulović

Usred buke i besa sve ubrzanije svakodnevice, pesnik Igor Mirović u svojoj novoj knjizi uvodi čitaoca u jednu uzbudljivu paralelnu igru iskustava, ličnih i opšteg. Tragom lične percepcije odabranih elemenata istorijskog na platformi dilema današnjeg čoveka, on učitava jedan deo istorije civilizacije kao ličnu pesničku ontogoniju. No, te istorijske reminiscencije samo su okvir za egzistencijalne reminiscencije, iz razgovora na klasične teme izrasta ubedljiva priča o surovim antinomijama našeg savremenog sveta, sveta u kome „pakao grize raj”.

Tražeći uporišne tačke između erosa i etosa, kao ključnih elemenata našeg postojanja, materijalnog i duhovnog, Mirović zaranja u drevne civilizacije koje čine smisaoni okvir projekciji sveta savremenog čoveka. Uz pomoć ogledala prošlosti, i ogledala ironije često maskirane u rimu, ovaj pesnik nam nepatvoreno i čisto iznosi svoju viziju savremenog sveta.

Etos imaginacije pesničkog glasa slaže slike i ožiljke isteklog vremena kao da postoji. Oživljava njegova čvorna mesta, muku i dilemu, sažetak smisla trajanja. Pesnik podnosi zakletvu etosu kao smislu. Haos i ravnoteža istorije i sadašnjice, vide se ovde, u tami zlosluta nadnetog nad erosom samoodržanja, dok se izlizane košulje znanja oblače na nova i nova odela tela.

Iza ove duboko pesimistične vizije sveta – u kojoj se ovde i sada, preliva u tamo i onda, ili obrnuto – prepoznajemo i smisao zrele mudrosti koja se ne libi da postavlja ono najteže pitanje ovog pesnika - da li je pesnikovo ja i dalje njegovo iskonsko ja?
– Nenad Šaponja

Bestseler autorka Sunday Timesa.

„Ovo je knjiga za svakoga ko ima srce što bije.“
– Dona Ešvort

„Koliko si hrabar, kad pustiš nekoga u srce, a znaš kakvu štetu može tamo da napravi.“

Ova knjiga je melem za slomljena srca, za one koji tuguju ili prolaze kroz teške životne trenutke. Stihovi u njoj obuhvataju sve odnose i pružaju isceljenje. To je poklon od žene ženi, prijatelja prijatelju, sestre sestri, majke kćeri. To je ljubav. To je prijateljstvo. To je početak povratka kući, ka vašem unutrašnjem detetu.

Prelepa zbirka poezije Done Ešvort nas ohrabruje da volimo, i podseća da se ljubav nalazi na najneočekivanijim mestima. Komponovane kao jedinstven vodič za plovidbu kroz mnoge komplikovane veze, ove pesme nude mudrost i savete za održavanje i razvijanje ljubavi koju negujemo prema prijateljima, porodici i partnerima.

„Nisam bila ni svesna koliko su mi bile potrebne reči napisane na ovim stranicama.“
– NetGalley

„Stihovi ove talentovane autorke obraćaju se pravo našem srcu i duši.“
– Amazon

„Dirljiva, lepa i umirujuća zbirka pesama o ljubavi prema sebi, prijateljstvu, partneru i deci. Dona Ešvort nas podseća da nam sve te veze obogaćuju život, oblikujući nam pogled na ljubav, saosećanje i oproštaj.“
– goodreads.com

„Niste sami, nikad niste sami.“
– Dona Ešvort

Od bestseler autorke Sunday Timesa

„Ah ali šta je život ako ne sve ponekad sve u jedan tren.“

Ova knjiga će vam pomoći da iz dana u dan promenite perspektivu, da sebe sagledate u boljem svetlu i pronađete snagu da prevaziđete brojne prepreke. Probudiće u vama radost, uliti hrabrost, pomoći vam da izgradite mir. Sa sobom i ljudima oko sebe. Sa svetom.

Podsetiće vas na to šta je važno, a šta nije. ): Ako ste se izgubili, vratiće vas na pravi put, ako ste već na jednom takvom - daće vam vetar u leđa.

Pesme Done Ešvort daju uvid u misterije života, pružaju nadu i utehu kad se osećamo nesigurno u ovom svetu koji se prebrzo menja. Ona nas podseća na to koliko su važni samopouzdanje i solidarnost, ali i predah i sposobnost prepuštanja trenutku. Da najveća radost ne leži u našim dostignućima ili u spoljašnjem izgledu, već u stvaranju uspomena i uživanju u takvim trenucima sa onima koje volimo.

„Ova podsticajna i prelepa zbirka pesama nam poručuje da živimo punim plućima, graciozno starimo, prihvatimo promene i samo budemo.“
– goodreads.com

„Priručnik za uspone i padove koje doživljavamo dok se penjemo na planinu zvanu život.“
– booktopia.com

„Donine mudre i lepe reči pomažu nam da dosegnemo unutrašnji mir i prihvatimo sebe. Volela bih da sam ih pročitala mnogo ranije.“
– Liza Snoudon

„Kao pojas za spasavanje, ova knjiga će vas spasiti kad vas bura života ponese.“
– Dona Ešvort

Od bestseler autorke Sunday Timesa.

„Nada je unutrašnji glas koji se uzdiže kroz poraz i šapuće probaćemo sutra ponovo.“

Zbirka pesama čije nas mudre poruke podstiču da gajimo nadu i spokoj, prihvatimo sebe i pronađemo inspiraciju onda kada nam je teško, kada se osećamo bespomoćno ili nas obuzme tuga. Napisane s ljubavlju i razumevanjem, ohrabriće nas onda kad se osećamo kao da su nam sve lađe potonule, i podsetiti na to da smo svi mi deo velike slike koju i sami možemo učiniti boljom.

Dona Ešvort nam pomaže da uvidimo da je dobro svuda oko nas, da svaki naš postupak vođen dobrom namerom, koliko god bio mali ili veliki, doprinosi da ovaj svet bude lepše mesto, a budućnost svetlija. Uz njene pesme učimo da budemo nežniji prema sebi i prihvatimo sopstveno biće.

Nada klija i u najvećoj pustoši. U trenucima kada sve izgleda neprozirno i mračno, Divlja nada će uneti svetlost i obasjati vam put.

„Poezija koja govori o tome kako je biti ljudsko biće.“
– portobellobookblog.com

„Divlja nada je puna lepih i mudrih pesama koje će vas podsetiti da uvek treba ići napred.“
– goodreads.com

„Vrlo inspirativno i duševno… Dona prelepo piše.“
– Liza Snoudon

Ko je dostojan jednog crnog reda
taj je dostojan i reči,
ko je dostojan reči
taj je dostojan i prostora beline,
ko je dostojan beline
taj je dostojan iskustva
da godinama krotio je samo
između redova male praznine
i da nema knjige
kojom bi zimi obložio
unutrašnju stranu kaputa.

Što više čitam, o poeziji znam
sve manje...
Sve lošiji sam gonič malih zebri
niz blage padine kolena i stola.

„Pesnički neokonzervativizam Selimira Radulovića je prirodna, samorazumljiva datost: njegova pesnička reč odjekuje, danas, na početku XXI veka, s istom merom smirenosti i usmerenosti ka perspektivama večnosti, kao što je to bio slučaj s arhajskim oblicima pevanja i mišljenja. Ako neko misli da ovakav pesnički oblik nije usklađen s duhom vremena, onda moramo reći: ovom nesrećnom vremenu velikog tehnološkog napretka i strasnog usmerenja ka apokaliptičkim ishodima ovoga sveta, preko su potrebni upravo pesnici koji će, na različite načine, pevati iz smirenosti uma, iz večnosti bivanja i iz arhaičke nadahnutosti Svetim Trojstvom.

Saglasno tome, pesnički neokonzervativizam je nužan, meleman i blagotvoran kao alternativa lakomislenosti postmoderniteta, prevarnosti čulnoga sveta, zavodljivoj igrivosti kapitalističke liberalne ekonomije, ali i kao obnovljena potvrda nužnosti svedočenja o Živom Bogu, u živim dušama ljudi. U takvom poetičkom stavu, u takvoj argumentaciji, u takvom pesništvu, koje nastaje opredeljenjem za arhajsku duhovnu, religijsku stvarnost, koja mnogima izgleda potpuno nestvarna, u vremenu materijalističkog, tržišnog, marketinškog sjaja, u svemu tome, prepoznajemo stav da se pesmom mora odlučno nastupiti protiv nepesničke stvarnosti, odnosno, protiv prozaične i konzumerističke svakodnevice postmodernog doba. Tu negde nalazim jake razloge zbog kojih mi se misija Selimira Radulovića čini važnom i dragocenom u vremenu u kojem živimo. Njegovo pesništvo je najizrazitiji primer pastirski čistog, hrišćanskog pevanja, zasnovanog na utvrđivanju pojma svetosti u ljudskom životu, na obnovi, ponavljam, uvek žive ikone Živoga Boga u živoj čovekovoj duši.– Ivan Negrišorac

Poema o Svetom Vasiliju Ostroškom

Početkom XVII veka, stoleća koje će u srpskim zemljama ostati zabeleženo po neviđenim zulumima turskog okupatora i lokalnih poturica, u Mrkonjićima ponad hercegovačkog Popova polja rađa se dečak koji će, kao paroh, monah, vladika i podvižnik, na sebe preuzeti nevolju pravoslavnog i ne samo pravoslavnog srpskog naroda, kod Gospoda se moliti za spas njegovih zemnih tela i njegovih besmrtnih duša. U toj plemenitoj borbi, prestaviće se Gospodu i posvetiti. Oganj i kelija je knjiga o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božija produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine Svečeve netaknute mošti.

„Oganj i kelija Vladimira Kecmanovića navodi na pomisao da je srpska poezija bolja što su vremena gora. Ova poema, kao forma neograničenog značenja, možda je roman, možda spev, možda nešto treće, ali siguran sam da je jedno od čuda Ostroškog čudotvorca.“ – Matija Bećković

„Vladimir Kecmanović snažnim stihom u kome se dozivaju epski ton vijekova i poetska intuicija XXI v. provodi kroz put Stojana Jovanovića do Svetog Vasilija Ostroškog. Taj put može biti pojmljen i kao hod od kamenite divljine naše duše ka božanskoj uzvišenosti koja i dalje živi u ostroškom kamenu, u moštima, u tijelu, u čovjeku, u ovom narodu. Svaka od slika prošlosti, uzeta iz života Svetog Vasilija, ujedno je slika našeg postojanja danas, pa nas Kecmanović podsjeća na Svetog Vasilija Ostroškog kao čovjeka u kome se kao ponornica pojavila božanska pomoć u zla vremena.“ – protojerej-stavrofor dr Darko Ristov Đogo

„’Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo’, kaže Njegoš. Dragi Kecmanoviću, dobro došao u novo pokolenje.“ – Hadži Petar Božović

Poeziju i pesnike treba uvek braniti, šta bismo bez njih. Zamislite svet bez poezije, kako je rekao Stevan Raičković: sve bi i dalje postojalo, ali ništa više ne bi bilo isto. Pesnika uvek treba braniti – čak i kada su pesnik i političar spojeni u istoj ličnosti. U IME POEZIJE valja reći da nas sedma pesničkih krugova nove zbirke Igora Mirovića suočava s tim da se mora o ovome svetu, i u ovom svetu, pevati – inače je sve sivo i svodi se na novi uzaludni dan. On je političar, koji ima razumevanja za kulturu i književnost. Nija angažovani pesnik onako kako su to bili Bajron i Viktor Igo. Nije ni pesnik koji se angažovao u upravi državom, kako su to bili Deržavin i Gete. Prevelika su to imena, ali nisu jedina u kojima se ova veza poznaje – politikom su se bavili i Zmaj i Laza, ali i Đilas i Zogović. Ono što naš pesnik jeste, i zašto njegovu knjigu poezije, kao i one prethodne, vredi čitati, bez ove intrige vezane za jedno delovanje, to je želja da se stihom istraži unutrašnji prostor sveta i sopstvene sumnje.

Zato je Igor Mirović pesnik, to je posebna vrlina. To jeste važno, važnije od pohvale s kojom se ova knjiga preporučuje.

– Prof. Dr Aleksandar Jerkov

Imam petnaest minuta da
napišem nešto ravnodušno

Imam ručak.
Imam večeru.
Zasluženo i zarađeno.
U pola jedan oblačim radnu uniformu,
sve radim prema satu,
košulja mi je prljava, crno na rukavima,
okovratniku, znam jedino tu priču.
I to je nedovoljno za bilo šta.
Reči teško kuljaju, ne klize,
liče na kolomast koju nanosim na zupčanike i
mašina onda radi bez buke i ne preskače,
i sve mi je to nezanimljivo za čitanje
ali rekoh
jebe mi se za poetičnost,
mučim se i uživam u pašteti
kao retko kad.

Unapred mrtvi,
za besmrtnost se borimo.
Živećemo u onome
što stvorimo.

„Ovo nije ljubazna knjiga, Čitaoče, iz nje nećeš moći spokojno sebi da recituješ poeziju. Svaka pesma je ovde, ne susret, već suočenje. Držaće te budnim, neće ti dati da predahneš, imaćeš neprekidno utisak da te posmatra ogledalo.

Ovde pesme viču i kad šapuću, misli su oštrih ivica i durske i molske. Rime su nekad prekori, nekad rugalice. Zato što se u ovim pesmama jedan čovek beskompromisno hvata ukoštac sa sudbinom i životom: svojim, ali i tvojim.
Što je duže čitaš, ova knjiga te više zabrinjava, rastužuje, i sve više te se tiče. Kad je savladaš do kraja, naći ćeš jednu tanku zlatnu nit: ovo je knjiga koja će ti dati hrabrosti i neće te ostaviti bez nade.“ – Ivana Dimić

Vojvodina • Roždestvo tvoje • Srem

Ravnica iz koje je potekao za Antića nije geografsko poreklo već ishodište jednog mentaliteta. Poeme su za njega i kovitlac istorijskih zbivanja i orkan snoviđenja, ono što steže grlo i ono što izlazi iz grla, one su i molitva i psovka, breme uspomena i uzlet do jezera rodnog neba.

Možda i više nego u pesmama, Miroslav Antić je u poemama svevremeni liričar panonskog pejzaža i dečak koji peva himne oranica.

„Antićeva Vojvodina otkriva strukturu jednog predela, insistirajući na vertikali bića, ozarena iznutra izuzetnom vatrom žestokih okršaja i bitaka, strasti, plamena koji se, u zenitu sunca, širi svuda unaokolo... Roždestvo tvoje – ta velika mladićka strast prepoznavanja u nepoznatom svetu, to dramatično isticanje porekla, mita, predaka – sve to uvodi ovu poemu na velika vrata osnovne Antićeve vokacije, nostalgije za detinjstvom... Srem je pisan u poslednjoj godini pesnikovog života. Žestoki kontrapunkt živih i mrtvih, koji je opsedao u tim poslednjim danima Antića, svakako je, i to na velika vrata, ušao u stihove ove poeme... Srem je, po svemu, nalik na oproštaj.“ – Draško Ređep

Izbor iz poezije

Postoje pesnici od kojih se nikada nećemo i ne možemo odvojiti. Takav je trag ostavio za sobom Ivan V. Lalić (1931–1996), jedan od najvećih srpskih pesnika.

U Lalićevoj poeziji nailazimo na antičke mitove, stare italijanske pesničke forme, vizantijsko i nacionalno nasleđe, intimu i kanonske stihove. Lalić spada u najprevođenije srpske autore jer je razumljiv na brojnim jezicima ovog sveta.

Izbor dela Glas koji peva u vrtovima donosi svu njegovu veličinu, pokazuje raskoš formi i otkriva sve vrednosti koje isijavaju iz poetskog jezgra srpskog jezika i srži različitih kultura, od nacionalne do vizantijske i mediteranske.

Na pitanje: ko je monah? klasični odgovor najboljih među monasima glasi: monah je onaj ko je od svih odvojen, a sa svima sjedinjen. Ovo znači: odvojen je fizički, zbog čega se i zove monah, što će reći usamljenik, ali je sa svima sjedinjen duhovno, kroz ljubav i molitvu. On maksimalno, ponekad i natčovečanskim podvigom, smirava sebe, teži da proživi svoj vek na zemlji neprimećen i nepoznat, da bude nevidljiv za ljude. To i biva darovano najsmirenijima i najčistijima među njima, te neki od njih – njih sedmorica ili, po drugoj verziji, dvanestorica – i postaju nevidljivi za ljude, osim kada to Bog hoće, iako se na njihovoj molitvi drži čitavi svet.

Naravno, za ljude trodimenzionalne logike, usto lišene dara vere, to je jedan od mnogih naivnih pobožnih legendi i ništa više. Ali za našeg najboljeg znalca monaške i asketske literature među pesnicima (i piscima uopšte), Selimira Radulovića, to je osnovna životna istina i suština svih stvari. On je u pravu, a ne oni. On je, koliko je meni znano, dosad jedini srpski pesnik koji, uz duhovnike i bogoslove, mistagoški vidi, kroz koprenu vidljivog, ono što je nevidljivo, a stvarnije je od vidljivog. Za njega svetogorski starci i pustinjaci – među njima i pustinjaci koji žive u pustinji modernog velegrada – nisu ekscentrični zgubidani i brodolomci života nego svetionici i putovođe na putu života dostojnog čoveka kao bogolikog i bogočežnjivog bića. Do krajnje granice su smirili sebe, ali Gospod ih je uzvisio do Svoje visine. Nadahnutim stihovima, na način njih dostojan i sebi svojstven, uzvisio ih je i ovaj neobični srpski pesnik. Hvala mu! – Episkop bački dr Irinej

Pitanje čemu pesnici u oskudnom vremenu aktuelnije je nego ikad ranije, iako je poezija na njega odgovorila i pre nego što je postavljeno.

Sa svih ekrana trube da je život prevazišao poeziju, da su bivše muze ućutkane, da je poezija lišena moći, a pesnici značaja. Da su prošla vremena poezije koja je svet tumačila, a nije menjala, da je „više psihoanalitičara nego pesnika“...

A za sve to kao da pesnici ne haju i na putu u Logos ne dižu ruke od maternjeg jezika, gledajući svoja posla i brinući svoje brige. I poput Igora Mirovića o svom trošku pišu svoje pesme, dokazujući osveštanu istinu, da pored svih izuma i raskošnog izbora, živu reč ne može zameniti ništa drugo. O onome što traje uprkos svemu odlučuju pesnici. – Matija Bećković

„Kakva se poezija danas piše? Ko su pesnici i pesnikinje koji još uvek i uprkos svemu istrajavaju u ovom neobičnom poslu, koji je možda najkompleksniji način da se suočimo sa svetom oko sebe i sa nama samima? U vremenima kakva su naša, u kojima dominira govor medija i interneta, kao da više nema prostora da se začuje pesnička reč. Neki čak smatraju da je prošlo vreme poezije, a možda i same umetnosti. Da li to znači da su nam jedino ostali tržni centri, kupovina i prodaja, a da vredi samo ono što na sebi nosi cenu? U ovakvom svetu više ne može biti reči o našoj ljubavi, strasti, ogorčenju, očaju, bedi, borbi, radosti i nadi da je drugi svet moguć. Poezija zastupljena ovim izborom, međutim, svedoči o pomenutim stvarima. Ako je već tako, onda ona predstavlja logičnu pobunu protiv sveta koji ju je poništio, poništavajući i nas same. Ova poezija to čini na različite načine, ponekad ozbiljno, a ponekad sa humorom, ali uvek sa nepokolebljivim uverenjem i jezičkom veštinom koja predstavlja autentični razvoj sposobnosti našeg jezika da progovori o stvarnosti u kojoj smo se zatekli. Upravo zato je moramo čitati.“ – Stevan Bradić

Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni;
i, ma koliko bilo protivurečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi...

Od svoje prve zbirke iz 1924. godine pa do danas Desanka Maksimović (1898–1993) opčinjava čitaoce svojim umećem da od neizgovorenih strepnji i nejasnih čežnji i slika stvara poeziju koja je jednostavna, neposredna i razumljiva. Njene reči su iskrene, otvorene prema čoveku i životu, njeni su stihovi puni lirske misaonosti, a u njima je pesnik Ivan V. Lalić uočio jedinstvo životnog iskustva, talenta i mudrosti.

Između slutnji i sete, pesme poput Strepnje, Opomene, Verujem, Proletnje pesme, Krvave bajke, Pokošene livade, Tražim pomilovanje i danas predstavljaju pravo duhovno utočište.

„Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje.“
– Stevan Raičković

Ova svojevrsna pesnička autobiografija Dušana Kovačevića ne sadrži samo pesme, koje će mnogi prepoznati iz njegovih drama, predstava i filmova, nego i komentare, zapise, pa i čitave priče koje se oko tih pesama pletu. Autor sa čitaocima deli svoje uspomene na okolnosti pod kojim su te pesme nastale i istovremeno ih upoznaje sa njihovim interpretatorima – glumcima, pevačima, kantautorima – u vreme kada su se pripremale za izvođenje. Podeljena u četiri „ciklusa“ (Ko to tamo peva, Dvanaest pesama za dvanaest meseci, Nije loše biti čovek, Iz porodičnog albuma), ova zbirka pesničkih slika (koju je izuzetno duhovito ilustrovao Goran Ratković) podsetiće ljubitelje Kovačevićevih oporo-humornih i ponekad fantastičnih komada na opsesije i naravi njegovih junaka, kao i na vreme i prilike kada su Kovačevićevi komadi i pesme u njima nastajali.

Andrić, Dučić, Rakić, Kostić, Dis, Miljković, Kapor, Ršumović, Antić, Radović...

Ti jedina moja jesi,
Ti mi tuge vedriš noć,
Mutnog oka pogled bistriš,
Bolnoj duši daješ moć.

Kao što se ne može o ljubavi sve reći, tako se u jednoj knjizi ne može sakupiti sve što je napisano o njoj. Otuda je ovo tek jedna niska bisera pozajmljenih od neimenovanih narodnih pevača do velikih imena, od Branka Radičevića do Ljubivoja Ršumovića, od Laze Lazarevića do Gorana Petrovića, od Drage Dejanović do Ivane Dimić. Od romantičnih izliva ljubavi do misaonih uzleta, od ljubavnih tajni do preljube, od tragične ljubavi do dela začinjenih humorom, pesme i priče domaćih autora svedoče o tematskom i stilskom bogatstvu, koje donosi i slike svog vremena i osećanja koja su u srcu našeg života.

U ovaj izbor utkana je i nada da će čitaoca voditi do novog promišljanja o ljubavi i o srpskoj književnosti, kao i da će još više razviti ljubav prema čitanju.

Veselo cigansko vašarište sa nekoliko suza i kapi kiše

Miroslav Antić posvećuje ovu knjigu mladom Ciganinu Miletu Dileji, koga su fašisti jedne noći odveli i streljali. Sahranjen je 1942. blizu Pančeva u zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Otuda ova romantična himna o čoveku među zvezdama neprekidno odzvanja i zvukom speva protiv genocidnosti.

Garavi sokak je tinjajući venac slika o odrastanju i prebogatoj nemaštini, o bolnoj sreći i gutanju sudbine, o alhemiji tuge i kosmičkoj radosti. Bogata potresnim lirskim obrtima, ovo je jedinstvena zbirka u opusu originalnog pesnika.

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u životu samog sebe.
Eto šta smo mi.

i druge pesme

„Poezija je upravo dokaz života. Ako vaš život dobro gori, onda je poezija – pepeo.“ Leonard Koen

„Poezija je siroče tišine. Reči nikada ne mogu biti jednake iskustvu koje stoji iza njih.“ Čarls Simić

„Čitam poeziju da bih sačuvala vreme.“ Merilin Monro

„Naježila sam se. Ne znam kako i zašto. Nije mi bilo hladno. Je l' prošao neki duh? Ne, to je bila poezija.“ Silvija Plat

„Poezija je destilovani život.“ Gvendolin Bruks

Proživite poeziju Mirjane Bobić Mojsilović.

Baš sam bio u plavom žaketu
kada sretoh Vasiljević Cvetu.
Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se, okrete se Cveta.

Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima.

„Reč je o retkoj zbirci – o duhovnom i pesničkom traganju i nalaženju.“ Vladika Irinej

„U najoskudnije vreme koje se više ne pita čemu pesnici, nego proglašava i kraj poezije, svedoci smo snažne obnove duhovnog pesništva na srpskom jeziku. U toj obnovi sve je uočljivije i značajnije pesmotvorje Selimira Radulovića.“ Akademik Matija Bećković

„U srpskoj književnosti duhovna poezija uvek je postojala iako nije bila uvek jednako zastupljena. Zato se u naše vreme može govoriti ne toliko o obnavljanju napuštenog, koliko o jačanju jedne linije kontinuiteta koja nikada nije prekidana, a koja je u knjizi Selimira Radulovića Senka osmog eona dobila svoje novo i upečatljivo pesničko ovaploćenje.“ Akademik Predrag Piper

„Da je za ovo naše protivurečno i haotično doba upravo spasonosno da se vrati nekom vremenu obeleženom čvrstinom i stabilnošću čovekovog doživljaja sveta, da je za ovo rastrojeno doba dragocen povratak Bibliji, hrišćanskom predanju i srednjovekovlju, to dobro zna pesnik Selimir Radulović. Stoga on o tome posvećeno i strasno peva.“ Ivan Negrišorac

Sad me, valjda, razumeš:
ljubav je – kad sebe umeš.

Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana.

Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo...

Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
M. Antić

Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja,
već bi se pretvorilo
u večnost.


Ljudi u horoskopu traže odgovor na ono što ih čeka i veruju da im sudbina zavisi od rasporeda zvezda i planeta u trenutku njihovog rođenja. Ali za pesnika čovek se stvara u svakom trenutku njegovog postojanja, pa svet običnog čoveka nije dovoljan za njegovo tumačenje.

Zbirka pesama Horoskop je vodič za spoznaju sveta, priča o tome kako svet odlazi od nas i kako se nam se vraća i o tome šta se sve može. A može se naučiti sve osim četiri stvari: vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja.

Horoskop je sublimacija misaone poezije jednog od najvećih srpskih pesnika i jedinstvena knjiga saveta koje otac daje svom sinu i sinovljevih poetskih odgovora.

Ti vidiš šta se događa: želatin ikre je, oče, i bez
učenja vičan plivanju, čim se izmresti. Neki
to zovu horoskop, a neki umnožavanjem
prastarih, iskonskih nagona.
Ti i ja znamo šta je, jer znamo: sve je jedno.