POEZIJA

U martu 2018.godine prestao sam pisati pesme i romane na maternjem jeziku. Stihove i reči ne čujem više na slovenačkom, koji je izuzetno bogat i lep jezik, i nikad ga neću prestati voleti. Ja Teodor Lorenčić, Slovenac koji je izgubio svoj maternji jezik, sebe proglašavam poslednjim pesnikom Jugoslavije.

Istovremeno poetika tela i poetika pogleda, oči predstavljaju granicu koja deli dva volumena, vidljivo koje se nalazi pred našim očima i mentalno ili nevidljivo koje je iza naših očiju. S druge strane, mi verujemo da vidimo realnost, ali je zapravo samo čitamo. Šta vidimo kada gledamo, šta je jedan pogled, šta je vidljivo, pitanja su kojima se francuski pesnik Bernar Noel bavi u svom Dnevniku pogleda. Kroz niz zapisa, kratkih crtica i misli koje su poetsko-filoziofski intonirane, ova knjiga nam razotkiva sam čin gledanja i njegovog upijanja.

Ko me to gleda iz ogledala dok se gledam u ogledalu? Ko je taj gospodin što nedopustivo pretenduje da bude ja? Ovo su pitanja kojima će Pol Valeri posvetiti čitav svoj život, stihove, prozu, hiljade stranica čuvenih Svezaka. Postavljajući pitanje pogleda u središte svoje studije, italijanski pesnik Valerio Magreli ispituje krajnje konsekvence Valerijevih vizuelnih i identitarnih procedura.

"Građanin" Klodije Rankin izraz je moderne, angažovane i intermedijalne poetske proze, neka vrsta „lirskog eseja“ o rasnim odnosima, u kojem se prikazuje svakodnevna borba protiv dehumanizacije života svih onih koje drugi prosuđuju samo na osnovu boje njihove kože. To je istovremeno i dokumentarni tekst zasnovan na razornoj i razočaravajućoj stvarnosti savremene Amerike i sveta, kako u prošlosti, tako i u budućnosti.

Klodija Rankin se u ovoj knjizi bavi slučajevima svakodnevnog rasizma, ukazujući na (mikro i makro) agresije u životu i medijima iz posebne, oštre poetske vizure. Neke od njih su tek slučajne neugodnosti, lapsusi, a druge pak namerne uvrede u učionici, supermarketu, kod kuće, na teniskom ili fudbalskom terenu, u slučaju Serene Vilijams, odnosno Zinedina Zidana, na internetu, televiziji.

Ovaj tekstualni dekupaž, međužanrovska mešavina eseja, poezije i slika moćno je svedočanstvo o individualnim i kolektivnim posledicama rasizma u savremenom američkom društvu, koje se često naziva „postrasnim“, mada činjenice govore suprotno.

Hoćeš večne zadužbine?
U prsima crkvu zidaj,
I sa želja pohot skidaj,
I utvrdi srce čisto.

Jovan Sterija Popović

Uginuše – senke ove
što vedrije gone snove,
istu veste nemit-sudnju
mome snevelju, mome budnju.

Laza Kostić

Ni reč, ni stih, ni zvuk
Tugu moju ne kaza.
Momčilo Nastasijević
Svetlije su zvuka zublje:
Iznad svake zračne sile
Tajne su se zvukom slile,
Zvuk je ono što je dublje.

Stanislav Vinaver

Zašto sam došao ovdje, kad sve već ovdje piše?
Posljednju blijedu zelen s jesenjom travom dišem.
Čuj, zvoni zrelo stablo – to lijes mi teše žuna.


Stihove što još bruje dlijetom po stećku svom stišaj,
pa, uspokojen, pusti neka ih pokrije lišaj.

Skender Kulenović

U Vilovome dolu prisluživo sam i ja
Na kruni od kitine srebri se krst od inja
Ne reci vjetar puše to huji liturgija
Borova kaluđera i jela monahinja
Kraj nametne gomile čitaj kad ozgo sine
Zd leži grešni dijak Rašović od starine

Rajko Petrov Nogo

Džon Kits (1795–1821) je jedan od malobrojnih romantičara čija poezija prevazilazi žanrovske odrednice svog vremena i sadrži suštinska pitanja estetike savremenog pesničkog iskustva. Gotovo da nema nijednog važnijeg autora koji se prema Kitsu nije odredio – divljenjem i poštovanjem ili kritičkim rasuđivanjem – od Tenisona i Jejtsa do Eliota, Borhesa i Harolda Bluma. Za svega nekoliko godina, koliko je trajao njegov književni život, stvorio je pesništvo koje, po svom zamahu, apsolutnoj veri u poeziju i njenu etičko-eshatološku vrednost, spada u najznačajnije i najuzbudljivije stranice svetske književnosti. Knjiga obuhvata esencijalnog Kitsa – većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko manjih spevova, „Hiperion“ i prvu knjigu „Endimiona“.

Ostvarivanje je udes pesme: nema pevanja u ostvarenosti. Ljubav, koja je ostvarena, to je uništena pesma. Nema pesme u ostvarenosti; to je idejni simbolizam Dučićevog smera… Neostvarena ljubav je ostvarena poezija.

Radomir Konstantinović (povodom poezije Danice Marković)

„Kao i ljudima, i knjigama se prilazi sa izvesnim predrasudama. Naročito kada su to stihovi koje su žene pisale“

Jovan Skerlić, Trenuci, 1905.

Zašto je to tako? I da li se nešto promenilo za ovih stotinu godina? Pitanja je mnogo, smisao je isti: Zašto u umetnosti pisane reči prošlih vremena ima tako malo žena?

Početak prošlog veka, pored ostalog, obeležio je i veći broj žena koje pišu, od kojih su neke pokazivale i stvarne književne sposobnosti. Talas tih talentovanih i emancipovanih žena koje su pisale poeziju, pripovetke, romane, putopise, koje su se bavile filozofijom, slikale i ratovale, zapljusnuo je obale naše kulture i razbio se o stene kritike i publike, raspršio se u niz kapljica i jednostavno – nestao. Samo nekoliko najsnažnijih i najveštijih uspelo je da odoli burama i brodolomima novoga vremena i da preda zublju onima koje su ih sledile, između dva rata i dalje.

Samo je to i takvo vreme moglo da rodi pesnikinju poput Danice Marković; samo je Danica Marković znala da ispiše najtužnije i najiskrenije elegije svog života i da se svojom sudbinom izjednači s grčkom heroinom.

Sabrane pesme: pesničke zbirke Varoš zlih volšebnika, Čuvari sveta, Ratni drugovi i Evropska noć, odnosno poezija objavljena između 1919. i 1955. godine.

Bogatstvo ove celine upotpunjuju brojne varijante pesama, mahom pisanih posle Drugog svetskog rata, koje su čuvaju u pesnikovoj rukopisnoj zaostavštini.

Pesništvo Georga Trakla, jednog od najznačajnijih i najizvornijih glasova evropske poezije XX veka, svojom dubinom, profetskom objavom i snagom vizionarskog dara može se porediti sa Blejkovim i Remboovim. Iako u sebi sadrži odlike barokne, romantičarske, ekspresionističke i simbolističke estetike, ne može se pokriti jednostavnim žanrovskim određenjem. Podjednako su mu se divili Rilke, Hajdeger, Vitgenštajn, Jung i generacije stvaralaca koje su došle posle njega.

Knjiga koja je pred čitaocem obuhvata Traklove poetske i prozne radove do sada neprevođene na srpski i esej koji se bavi biografskim, ontološkim, arhetipsko-mitskim i simboličko-jezičkim aspektima njegovog dela.

Pesnikinja Milica Kostić Selem (1901–1983), enfant terrible srpske lirike, iako značajna predstavnica srpske književne avangarde, danas je potpuno zaboravljena. Itekako prisutna u međuratnoj poeziji, društveno angažovana, socijalno pravdoljubiva, Milica Kostić reagovala je na poetiku lirike svog doba, baštinila folklorni poslovički iskaz, negovala sebi svojstven slobodni stih i pevala o egzistencijalnosti bića, katkad i na kjerkegorovski način. U ovoj knjizi izabrana dela Milice Kostić Selem, ispravljaju nekoliko decenija dugu nepravdu prema pesnikinji koja je nesumnjivo zadužila srpsku književnost.