ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Moć humanizma pripoveda bogatu i inspirativnu priču o ključnim junacima humanizma (i njihovim protivnicima) u Evropi u proteklih sedam stoleća. Prateći tu vitalnu filozofsku lozu kroz živote njenih glavnih protagonista, filozofa, naučnika, pisaca i slavnih učitelja koji su utirali put humanizmu, Sara Bejkvel istražuje šta je humanizam i zašto toliko dugo odoleva nasrtajima fanatika, mistika i tirana.

Iako se čak ni humanisti ne mogu složiti s tim šta to tačno znači biti humanista, autorka smatra da sve različite definicije „humanizma“ vredi posmatrati zajedno, jer se sve odnose na humanitas – na naše „učenje i kulturu, reči i umetnost, velikodušnost i lepe manire“. Svi humanisti stavljaju ljudski svet kulture i morala u središte svojih interesovanja i to ih ujedinjuje. Šta bi moglo biti ljudskije od toga?

Novi Barnum se nastavlja na dve prethodne knjige Alesandra Barika (Barnum 1 i Barnum 2) iz poslednje decenije dvadesetog veka. Širok je spektar interesovanja ovog pisca u ulozi publiciste, kolumniste i putopisca; od reforme spektakla, škole kao video-igrice, prednosti priča, gradilišta Morganove biblioteke, Renca Pjana, Sto pedeset milja Indijanapolisa, slike Vivijen Majer, Uelbekovih provokacija, zaostavštine Umberta Eka i nasledstva Gabrijela Garsije Markesa. Nema jasne granice između proze Alesandra Barika i novinskih članaka i eseja sakupljenih u ovoj knjizi.'

O svemu kritički, odabrani eseji o umetnosti i umetnicima Roberta Hjuza predstavljaju poučni i urnebesno zabavni pregled klasične i savremene umetnost. U esejima objavljivanim od 1978. do 1989, većinom u matičnom časopisu Tajm, autor obuhvata četiri veka zapadne umetnosti – od Karavađa do Pikasa i Šnabela – govoreći o istorijskim okolnostima i likovnim vrednostima umetničkih dela, ali i o uticaju koji su kustosi, trgovci i kolekcionari imali na prijem tih dela i tržište umetnina. Većina eseja je u formi kratkih prikaza, a obilje istorijskih činjenica i anegdota čini ih zabavnim za poznavaoce i informativnim za neupućene. Izuzetni stilista, Hjuz je istovremeno i prodorni kritičar koji govori ne samo o pojedinim umetnicima već i o društvenom kontekstu u kome se umetnost stvara i njome trguje.

Roman o istoriji, istorija u romanu predstavlјa srpski i slovenački roman u razvoju kroz 20. vek, naročito u 2. polovini i na prelazu milenijuma. U to vreme su obe nacionalne književnosti napravile veliki i za savremenu književnu situaciju presudan put od zajedničke posleratne kulturne politike do osnivanja dva potpuno samostalna književna sistema.'

U knjizi se nalaze karakteristične misli, ideje i fragmenti iz Pekićevih romana, priča i drama, iz književne i političke esejistike, iz objavljenih i neobjavljenih dnevnika, iz pisama iz tuđine i iz pisama književnim prijateljima, iz razgovora, iz objavljene i neobjavljene književne zaostavštine. Izbor predočenih misli, ideja i fragmenata vrlo je obiman, pri čemu su izabrani odlomci dati tako da je sačuvana celovitost i izvornost piščevih misli.

(Gojko Božović)

Ovaj tekst ima neobičnu genezu. Napisao sam ga između maja i oktobra 2006, u jednom za mene prilično mahnitom ritmu. Svakih pet-šest dana objavljivao sam po jedan nastavak u Republici. Verovatno bih, da sam odlučio da napišem normalnu esejističku knjigu, koristio drugačiji jezik, više obrazlagao, više promišljao, i, pošto bih mogao da se vraćam unazad i ispravljam, bolje struktuirao građu izlaganja. Ali, dopalo mi se da pišem kao u nekoj vrsti direktnog prenosa, pred očima ćitalaca, usredsre|en više na što brže definisanje misli, nego na promišljanje o konačnom izgledu objavljenog teksta.

U ovoj knjizi nalaze se eseji koje sam povremeno pisao o srpskim pjesnicima. Njima sam pridružio i nekoliko tekstova o pjesnicima koji ne pripadaju srpskoj, ili ne samo srpskoj poeziji, ali su nam, poput duhovnik srodnika, posebno bliski. Razlozi za tu bliskost vezani su za njihove životne sudbine i srpsku književnu sredinu.
Ovi su eseji nastajali u periodu od preko četrdeset godina. Pisani su u mirnodopskim, ratnim i izbjegličkim okolnostima, čak i u različitim zemljama, čime se može objasniti njihova neujednačenost u pogledu cjelovitosti sagledavanja ovog ili onog poetskog opusa. Ali se nadam da je u svima prepoznatljivo moje čitanje i tumačenje pjesničkih svjetova.

Prepiska dva pisca, svakog sa svog kraja civilizacijske drame svoje dve zemlje i umorne Evrope u celini, susreće se na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci. Na mestu gde se smisao dopunjuje u misli sagovornika a države razdvajaju, ostaje samo razum hrabrog pojedinca, prepunjen intelektualnom sumnjom, preciznim iskazom i pravim imenovanjem ljudi i pojava.

Danilo Kiš je govorio da je „intervju esej u dva glasa“, a sličnu analogiju možemo primeniti i na ovu prepisku. Glasno postavljena pitanja i traženje odgovora prepuni su skepse prema iskustvu i neposrednoj stvarnosti. Esej u dva smera govori o granicama egzistencije i svim rukavcima balkanskih (evropskih i svetskih) apsurda: nema kraja, jer se sve već desilo, sve bitke su dobijene i izgubljene u prošlosti. Samo retki poput Jergovića i Basare to vide – klice novih istorijskih dubioza i proces sunovrata smisla.

Hladni rat je knjiga izabranih nefikcijskih tekstova pisanih između 2005. i 2019. i sastavljena je mahom od tekstova koji nisu pisani za njuz-magazine i slične medije, nego prvenstveno za književne časopise, antologije, zbornike i konferencije.

Knjiga se sastoji iz četiri dela. U prvom („Hladni rat“) nalaze se dva eseja koja na različite načine tematizuju hladnoratovsku tematiku. Drugi („Putna karta“) načinjen je od četiri putopisna teksta. Treći – „Ivo Andrić: Dug(ovi)“ – združuje pet tekstova koji se bave nekim aspektima života i dela Ive Andrića. U četvrtom i poslednjem „Kućna biblioteka“) nalazi se šest ogleda posvećenih autoru dragim i značajnim piscima, domaćim i stranim.

Profesionalni kolumnisti najčešće poseduju spisateljsku veštinu, ali zbog ritma pisanja koje im nameću ugovori s novinama, njihovi tekstovi često boluju od nedostatka novih ideja i vrve od autocitata. Kolumnisti amateri, opet, često plasiraju izanđale ideje koje se samo njima čine novim, ali i kada imaju šta da kažu, često nisu sposobni da to formulišu na adekvatan način. Idealan kolumnista je, dakle, čovek koji tom poslu pristupa kao amater, u smislu lišenosti obaveze da piše što više zbog zarade, a kao vrhunski profesionalac, u smislu samokritičnosti i veštine.

Ljudi koji su se približili pomenutom idealu uvek su bili malobrojni, a u današnje vreme se istinski retko sreću. Ta činjenica zbirku tekstova Predraga Brajovića, talentovanog pisca koji je davno odlučio da svoju egzistenciju obezbeđuje na način koji s pisanjem nema veze, ali nije odustao od pisanja za svoju dušu, čini posebno dragocenom.

EPILOG predstavlja moju poslednju knjigu eseja i književnoistorijskih ogleda: na izvestan način, ona je završni tom kolekcije DAMJANOV: SRPSKA KNjIŽEVNOST ISKOSA (1–5) koju je Službeni glasnik objavio 2011. i 2012. kao izbor iz studija, ogleda i prikaza nastalih tokom prethodne tri decenije. Ako bih se u takvom kontekstu osvrnuo unazad i pokušao da ispišem neki rezime, on bi se mogao iskazati kroz dve sintagme: 1. nova čitanja tradicije i 2. drugačija vizija savremenosti. Deluje li to pretenciozno ili preskromno za autora koji je najveći deo svog intelektualnog i kreativnog života posvetio Književnosti? Odgovor na ovo pitanje nemam, ali ako je bar nekoliko ključnih ideja za koje sam se zalagao od prvih objavljenih tekstova (1979–1980–1981) do danas ostalo vitalno i funkcioniše u svesti novih literarnih naraštaja – onda mogu reći da je čitav taj Put imao smisla. Naravno, najdragoceniji Smisao davala mi je radost istraživanja i otkrića, čar prepoznavanja još neotkrivenih vrednosti i čitalački hedonizam (naročito kada sam plovio nesagledivim okeanima prošlosti, samo delimično mapiranim u rukopisnim arhivama i fondovima starih knjiga raznih biblioteka i zbirki, kod nas i u inostranstvu).

Čini mi se da sam tako rekao SVE i da mirne duše mogu staviti TAČKU...

Sava Damjanov

*

Nesporno, Sava Damjanov je jedan od retkih koji je u tradiciji pronalazio izuzetne, zaboravljene književne vrednosti još uvek žive, trajne modernosti. Istovremeno je jedan od onih koji ne piše klasične, dosadne profesorske tekstove o književnoj umetnosti. Dinamičan, provokativan, u zalaganjima za modernost književne stvarnosti, ali i u odbrani modernosti davne prošlosti – žestok, narativno silovit, beskrajno duhovit, stilski briljantan. Ovaj Epilog je, sasvim sigurno, najava nečeg novog u damjanovljevskom čitanju i tradicije i savremene književne prakse. Epilog je novi početak dekanonizacije srpske književnosti...

(Urednik)

Priča o šestomesečnom putovanju kroz Evropu na koje su Kaća Samardžić i Radomir Konstantinović krenuli u proleće 1962. godine.
Itinerer:
Beč–Hamburg–Amsterdam–Brisel–London–Pariz–Provansa–Italija–Švajcarska.
„I daleko je blisko, pa i dugačka putovanja prebrzo prolaze. Nadam se da vam je lepo i želim da znate da lepšega nema“, piše im u pismu Oto Bihalji Merin.
Bila je ovo i jedna vrsta putovanja kroz umetnost, pa su se u knjizi našli i eseji o Rembrantu, Mirou, Pikasu i Sezanu.

Vule Žurić, jedan od najplodnijih savremenih srpskih prozaista, kao i mnoge njegove kolege, ogleda se i u drugim žanrovima. Jedan od njih je esejistika, kojoj, opet, za razliku od brojnih kolega, pristupa dosledno svom osnovnom pozivu. On obrađuje različite fenomene, od kojih mnogi, barem na prvi pogled, sa književnošću nemaju neposredne veze. Ali sve te teme Žurić posmatra i tretira isključivo kao književnik. Članici i eseji sabrani u ovoj knjizi najbolje svedoče o takvoj posvećenosti i doslednosti.

Radoševa pisma Nekada su nam stizala pisma od roditelja i prijatelja s pričama kako se živi kod kuće ili u mestu koje smo napustili u potrazi za školovanjem i poslom u većem gradu. I svi gradovi su, izgleda, bili bolji za život od onog gde smo rođeni. To je sudbina čoveka otkako je sveta i veka; selimo se po rođenoj zemlji ili planeti u potrazi za boljim životom, koji ćemo upoznati tek kad sednemo da se odmorimo od silne borbe – za malo sreće. Pisma roditelja i prijatelja bila su u belim ili plavim kovertama, s našom adresom koja se menjala bar jednom godišnje. I mi smo njima pisali, ali ređe, jer smo imali preča posla, velike planove i malo vremena. Radoš Bajić, naš omiljeni porodični glumac, scenarista, režiser, producent i pisac priča o životu malih, običnih i često zaboravljenih ljudi, uvideo je da nam niko odavno nije pisao ni jednog jedinog retka, pa se uz sve svoje poslove prihvatio i pisanja pisama bez koverata. Jer ne zna
sve adrese na kojima stanujemo…
I piše nam petnaest godina obaveštavajući nas o prilikama i neprilikama, uspesima i padovima, napuštenoj i zapuštenoj zemlji koju je kao režiser čistio da bi bila lepša – onakva kakvom je Bog stvorio. I u tim pismima pita se i pita nas: Koja je to naša zemlja danas? Da li su to opustošena sela, varošice i mali gradovi? Da li je to zemlja koja je svake godine sve malobrojnija i sve starija? Da li su to umorni ljudi koji su se naslušali obećanja da će sutra biti bolje? A oni više nemaju sutra – njihov život je, možda, do podne. Sva ova pitanja, i još hiljadu drugih, Radoš Bajić je postavljao zabrinut za ovu zemlju, za naš umorni narod i našu decu koja bi jednom u „modernoj istoriji Srbije“ – bio bi red – valjalo da ostanu ovde i žive u miru i poštenom, čestitom radu. Bez kofera u hodniku i stajanja u redu za iseljeničke vize.
Najgledanije televizijske serije i filmovi koje je Radoš napravio svedoče o sudbini našeg naroda tokom prošlog i ovog veka s jednim jedinim zajedničkim imeniteljem kao zebnjom: Da li ćemo i kada ćemo živeti kao ljudi dostojni imena kojim se u svečanim prilikama hvalimo i ponosimo?
Kada će to biti? Ko će to doživeti?
Dušan Kovačević, akademik

Nije problem što je Vuk iz Rečnika poizbacivao mnoštvo reči koje su mu se učinile previše učene, duhovne i mudre, a nedovoljno „narodne“ – sve su se (ili bar većina njih) posle Vukove smrti, a mnoge još i za njegovog života – vratile u rečnik srpskog jezika iz kojih ih je reformator prognao; mnogo veću štetu napravilo je uprošćavanje gramatike i posledično gubljenje složenih glagolskih oblika, koji se, za razliku od reči – kad jednom umru – ne mogu ponovo oživeti, a najveću, verovatno i nepopravljivu štetu, nanela je apsolutizacija jednog populističkog pogleda na svet.


Iz tog je populizma, s vremenom sraslog sa istorijom, obrazovanjem, književnošću i čitavom kulturom, docnije proizašao niz katastrofalnih srpskih politika, koje su se na vlasti održavale – a i dan-danas se održavaju – laskanjem, ugađanjem i povlađivanjem instinktima mase. Kanonizujući jezik „prostog naroda“, Vuk je – pretpostavljam, nehotice – kanonizovao prostaštvo, skučen i površan pogled na svet koji ne vidi dalje od atara Tršića, svet ograničen kućom, okućnicom, ognjištem i imanjem, svet panično zastrašen od „velikog sveta“, od svega onoga što nije u stanju – niti želi – da pojmi i razume. Na stranu nemogućnost razumevanja – a kamoli zasnivanja – filozofije i drugih nauka, bez kojih više nije bilo moguće orijentisati se u sve zahuktalijem onovremenom svetu, skučeni Vukov jezik je od početka postavljao i praktične probleme u stvaranju ceremonijalne, protokolarne i administrativne terminologije, bez koje nije moglo biti ni države.
Svetislav Basara

Kod nas danas ne postoji samosvojniji stil razmišljanja i izlaganja od stila Aleksandre Mančić. Deluje tako prisno i jednostavno, ali se iza njega skrivaju bogata i dalekosežna značenja. Ono što je u pogledu akademskog govora činio Mišel Ser, čini i ona na svoj način: njenu kritičku interpretaciju problema odlikuju autentični ton i autentični književni potpis.

Ona je jedinstveni istraživač u našoj modernoj kulturi, vrsni poznavalac mističke književnosti i teorije i poetike prevođenja. Nastavljajući produbljeno studiranje u oblasti koju je takoreći prva artikulisala u svetu – u oblasti prevođenja ideja, u ovoj knjizi polazi, kao od ključne, od zabeleške Džona Florija, Brunovog prijatelja i prevodioca Montenjevih Eseja na engleski: From translation all science had it’s of-spring. Ovaj višeznačan, višesmeran ili barem reverzibilan iskaz da je čitava nauka s prevođenjem doživela procvat pokreće razmišljanja o složenim odnosima između mišljenja i prevođenja. Pred nama je uvod u teorijsko i poetičko čitanje Đordana Bruna, filozofa sukoba i paradoksa, filozofa posvećenog stvaranju ekumenske filozofije u kojoj se međusobno suprotstavljene perspektive i prividno protivrečni stavovi mogu pomiriti u dalekosežnu viziju čovekovih težnji.

„Nebeski i božanski principi upravljanja energijom“ – vizija budućnosti naučnika koji je jasno video današnje vreme i sva skrivena lica života i smrti.

Tajne su mnogo više odredile Teslinu biografiju nego što je to učinilo grandiozno naučno delo. Da li je Teslino „Londonsko predavanje“ o svetlosti na misteriozan način povezalo slavnog naučnika i pronalazača s okultnim Trećim rajhom? Ko je zaista bila misteriozna začetnica magijskog društva Vril, medijum i jedan od važnijih ideologa Trećeg rajha – Hrvatica Marija Oršić? Da li je Tesla ipak uspeo da konstruiše antigravitacionu leteću mašinu koja je pre Drugog svetskog rata letela u pustinji Meksika, koja je Mariju Oršić odvela u kosmos ili u ruke američke tajne službe? Koji su izumi bili baza za prve rakete Vernera fon Brauna? Na čemu je počivalo ezoterično prijateljstvo Nikole Tesle i Džordža Silvestera Vireka, potomka porodice Hoencolern, koga je posle knjige o neuroendokrinologu Štajnahu Frojd zamoli da napiše knjigu o psihoanalizi? Kako je Tesla osporio radove Alberta Ajnštajna? Gde su se podudarile ideje Nikole Tesle i Vilhema Rajha? Šta su u Americi 1943. tražili Hitlerovi ljudi od posebnog poverenja Oto Skorceni i Rajnhard Galen – osnivač i idejni tvorac CIA...

Previše je otvorenih pitanja i čudesnih otkrića koji oko imena i života Nikole Tesle stvaraju mistični oreol. Ova knjiga je pouzdan vodič kroz zatamnjena mesta života i misije jednog od najvećih naučnika u istoriji ljudske civilizacije.

Nagrada „Desimir Tošić“ za 2013. godinu u kategoriji za najbolju kolumnu, feljton ili seriju tekstova objavljenih u 2013.

U svojim kolumnama Petrović se ruga nedoslednosti, prevrtljivosti, nadmenosti, gluposti, poltronstvu i svemu što pojedinci zaneseni slavom i veličinom čine kako bi prikrili svoje namere i slabosti. On to čini na način koji ne vređa glavne aktere niti ostavlja gorčinu u ustima čitaoca. Pre bi se moglo reći da njegovi tekstovi obogaćuju i bodre čitaoce svojom verdrinom, a one koji su na udaru kritike obavezuje da se bar zamisle nad svojim postupcima.

Mada su u fokusu njegovog satiričnog pogleda najčešće javne ličnosti – posebno one najmoćnije – Petrović se obračunava sa svim pojavama nad kojima bi čitavo društvo moralo da se zamisli. Pritom ne podilazi nijednoj društvenoj grupi, ma koliko to bilo nepopularno, pa čak i opasno. On se, na primer, ne libi da napiše: „Ko bi rekao da među srpskim maturantima ima toliko idiota.“ Majstorski se poigravajući, on nas pomoću dvosmislenosti upozorava na kulturno posrtanje usled kog mladi obožavaju Mocarta zato što su „u Mocartu najbolje kvote“. Podjednako snažno, on demistifikuje jalova obećanja političara. Tako, na primer, u jednoj od parodija premijeru pripisuje reči: „[…] svima će nam biti bolje. Istina neprimetno, ali mnogo, mnogo bolje.“

Dragoljub Petrović svojim satiričnim kolumnama glasno i nedvosmisleno prkosi pojavama koje doprinose moralnom kvarenju društva. (Prof. dr Vladimir Vuletić)

.

Radovi od 1. do 6. bave se odnosom umetnosti i stvarnosti, ali ne one uže, profesionalne stvarnosti koja se piscu predstavlja kao građa, kao rudnik fikcije, već one druge, građanske koja, po prirodi stvari, želi njega da razgradi, a potom i prema svojim kalupima izgradi. Samim tim, čak i kad nisu izrikom tema, moralna pitanja ostaju stvarnom unutrašnjom temom ovih razmišljanja.
U radovima od 7. do 10. skicirani su neki najopštiji, najčešće sporni problemi književnosti, kako ih ja vidim, a u kontekstu pretpostavke da je literatura, ne samo za čitaoce, već, i još dublje, za pisce, tek jedan od mogućih načina saznavanja sveta.
Tekstovi od 11. do 13. raspravljaju o izvesnim temama na kojima radim ili ću jednom raditi.
Onaj pod brojem 14 nastoji da objasni nastanak i smisao jednog od mojih rukopisa.
Radovi od 15. do 19. posvećeni su onome što se zove – tehnika spisateljskog zanata, ako tako nešto uopšte postoji. U svakom slučaju, stvarnost kojom se ovde bavim nije opasna. Ona je ovde tek građa. Ovde sam opasan – ja.

Srpska književnost ima lepu esejističku tradiciju u dijalogu s pesničkom umetnošću, filozofijom i umetnošću uopšte. Kolekcija bi trebalo da bude antologijski uvid u stvarnost srpskog eseja danas. Naravno, i u „razgovoru“ s tradicijom tragaće se za blistavim trenucima najslobodnije i najuzbudljivije forme mišljenja. Dakle, na dnevnom redu je esej kao zanosna, očaravajuća stvaralačka igra.

U knjizi intervjua Zorana Hr. Radisavljevića Pisano rukom autorovi sagovornici su stvaraoci raznih profila: najveći broj njih su pisci, zatim kritičari, istoričari i teoretičari književnosti, istoričari umetnosti, lingvisti, antropolozi, istoričari, estetičari, filozofi... Brojnost i različitost sagovornika uticali su na autorovu realizaciju razgovora isključivo kroz prizmu sopstvenih saznanja, ne samo o ostvarenjima tih autora već i o širem kontekstu njihovog nastanka.
Uz zaključak da ova knjiga trajnije doprinosi vrednosti jednog književno-novinarskog žanra, treba naglasiti i činjenicu o njenoj neposrednoj aktuelnosti. Naime, pored toga što će čitalac ovde naći odgovore na neka stalna, složena pitanja u vezi s našom naukom, s našom umetnošću i književnošću, istovremeno će mu neki od razgovora pomoći da se približi istini o kosovskom problemu, kao pitanju presudnom za budućnost ove zemlje.

Doleželov kratak istorijski pregled evropskih književnih teorija, koji čitalac ima u rukama, doživeo je premijeru pre više od dvadeset godina (1991), i to istovremeno na dva jezika, na engleskom i na srpskom. Poetike Zapada prevođene su neposredno iz piščevog rukopisa koji je on ustupio Gojku Tešiću. Pošto u to vreme nije bilo zainteresovanih među beogradskim izdavačima, knjiga je, pred sam početak jugoslovenskog rata, objavljena u Sarajevu

Šta je to za čim juri muškarac, baš kao i žena? Sreća. Bolje reći, sreća u raznim vidovima. To su ona sitna, slasna, prisna, neočekivana zadovoljstva u kojima se uživa natenane. Alen Šifr zna recept i put kako da ih podeli sa nama. Evo nekoliko primera iz knjige: „Pušenje lule daje težinu ispraznoj osobi, prisebnost sramežljivoj, hladnokrvnost žustroj. Kolerika primiruje, ubica prolazi kao dobroćudan stvor, a nestabilna osoba kao čovek koji ima svoj ustaljeni red. Neprilagođen čovek se pretvara u gunđalo, a policajac u Megrea. To je mana koja nas krasi vrlinama“. „Čovek se i konačno odvojio od majmuna onda kada je slani kikiriki postao svakodnevna pojava“. Autor nije žalio truda; a što se čitaoca tiče, ni njemu zadovoljstvo neće biti uskraćeno. Ovaj Rečnik je nagrada i za jednog i za drugog.

Evo šta o ovom delu kaže njegov prevodilac, Milan Miletić: "Česterton je, mora biti, bio čovek koji je suviše znao i umeo... Veoma plodan pisac, esejista i pripovedač, obeležio je duh razmišljanja i književnosti engleskog jezika prvih decenija XX stoleća, i onda bezmalo pao u zaborav... Po mnogo čemu, njegovi su spisi proročki, dijagnostifikovao je problem sa postmodernizmom pre no što je taj izraz uopšte bio skovan... Bio je neuporedivi bloger u današnjem značenju tog termina, na koji se pozivaju mnogi koji pišu na internetu... Ukratko, Česterton je znao da labavi moralni standardi mogu da pomognu dehumanizaciji čoveka..." Kada je londonski Tajms pozvao izvestan broj uglednih autora da napišu eseje na temu "Šta ne valja u svetu", najkraći odgovor poslao je Česterton. Glasio je: "Draga gospodo, to sam ja". Pored romana Čovek koji je bio Četvrtak, rasprava sa Šoom i polemika sa Raselom, Čestertona ćemo sada upoznati i kao inspirativnog anticipatora na temu feminizma, obrazovanja, čovekovog doma, imperijalizma... Anglosaksonci kažu da je Česterton i u ovoj knjizi duhovit i razborit onoliko koliko je bio visok i težak: još malo pa dva metra i 134 kilograma.