PSIHOLOGIJA

Utelovljenost, logika, autentičnost i društvena priroda emocija

U uvodnom poglavlju kaže se da je namera autora da svoje čitaoce okrene emotivnim aspektima života – njihovom boljem razumevanju i uvažavanju. Štaviše, studija bi da bude oda emocijama. Smatram da je Igor Cvejić u potpunosti uspeo u ovoj nameri. Studija jeste svojevrsna oda osvešćenom i osećanom životu sa drugima.

Izvod iz recenzije dr Adriane Zaharijević

Cvejić emocije predstavlja kao specifične pukotine koje otvaraju naše zatvoreno sopstvo ka onom drugom i drugačijem od nas. Otuda se potresenost emocijama, kako god se ona neposredno iskušavala, u ovoj studiji predstavlja kao pozitivno konstitutivno svojstvo emocija kao fenomena – kao način da se sprovede interakcija sa svetom i da se kroz tu interakciju dela u smislu promene kako sopstvenog odnosa prema svetu. Emocije se predstavljaju kao naročito svetlo u kom nam se pokazuje kako ono sa čime smo u odnosu (u svetu), tako, povratno, i mi sami kao deo tog odnosa.

Izvod iz recenzije dr Une Popović

Tokom pravljenja priloga na svom tiktok kanalu, Gorica Đokić dobija veliki broj pitanja od publike, a neke teme su se vremenom izdvojile kao goruće. Vođena upravo mukama mladih ljudi koji imaju potrebu da saznaju nešto više o svom problemu, doktorka Đokić je sastavljala svoje odgovore koji su koliko stručni toliko i pristupačni svakome. Iz tih odgovora je nastala ova knjiga. U tom smislu, knjiga Gorice Đokić bavi se zdravstvenim i psihološkim problemima i ispričana je jezikom koji svako razume.

Teme koje knjiga pokriva, u sažetim poglavljima, idu od problema adolescenata (suicidalnosti, nesuicidalnog samopovređivanja, depresije) do pitanja o prirodi i uzrocima glavobolja, rodne disforije, poremećaja ličnosti, poremećaja deficita pažnje i hiperaktivnosti, nesanice, demencije, multiple skleroze, pa sve do „straha od Sunđera Boba“ i noćnih mora..

Boris Sirilnik je istaknuti francuski neuropsihijatar i profesor na Univerzitetu u Tulonu. Napisao je više knjiga koje su naišle na izuzetan prijem i koje su prevedene na brojne jezike. Pominjemo samo neke: Sreća u nesreći, Ružni pačići, O telu i duši, Govoriti o ljubavi na rubu ponora. Poznat je kao tvorac koncepta rezilijencije. Rezilijencija nije nekakav put ka uspehu, već borba deteta kojeg su gurnuli u naručje smrti, a ono je ipak pronašlo način da se suprotstavi i nastavi život. Film, dakle, ne počinje nekim neuspehom, već je reč o nepredvidivim događajima, neobičnim i često romanesknim rešenjima problema sa kojima se suočava glavni junak. Stvaranje „priče o sebi” ispunjava prazninu koja ometa stvaranje identiteta. Stvarajući sliku daje se unutrašnja povezanost događajima, zaceljuje se rana koja se pretrpela bez sopstvene krivice, dakle neka strašna nepravda. Priča nije povratak u prošlost, ona je izmirenje sa samim sobom. Boris Sirilnik je predstavio životne puteve više dece iz različitih kultura, a koja su pretrpela neku veliku traumu, dece koju drugi obično nazivaju „strašilima”. On je postao u neku ruku njihov „biograf”. Prikazao je kako su ta deca uspela da prevaziđu teške muke i žive rane, čime su stekla snagu potrebnu za novi, ispunjen život.

Zbog raširenosti perverznih sklonosti Frojdu se nametnula ideja da je predodređenost ka izopačenostima zapravo izvorna i univerzalna osobina ljudskog seksualnog nagona. Verovao je da tu izvornu predodređenost može ustanoviti još u detinjstvu. Među silama koje određuju usmerenost seksualnog poriva, istakao je stid, odbojnost, saosećajnost i društvene konstrukcije morala i autoriteta. On tako u svakom zastranjenju od normalnog seksualnog života prepoznaje kočenje razvoja i zaostajanje na stadijumima detinjstva.

* * *

„Nekada davno, prognana braća su se udružila, ubila su svoga oca i pojela ga, čime je prestala da postoji očeva horda“. Upravo ovako Frojd sažima velik naučni mit koji je sam konstruisao da bi objasnio nastanak civilizovanog čovečanstva. Oslanjajući se na antropološku, lingvističku i kliničku građu, Frojd kolektivnu psihologiju nastoji da objasni uz pomoć psihoanalize. Primitivni čovek, dete i neurotičar postaju predmeti psihoanalize, koja Frojdovom virtuoznošću postaje opšta teorija o čoveku i čovečanstvu.

Zbog čega je život vredan življenja? Šta postupke čini ispravnim ili pogrešnim? Šta je stvarnost i kako je spoznajemo? Braneći nadmoćnost rasuđivanja zasnovanog na dokazima naspram religije i filozofskih misaonih eksperimenata, Tagard tvrdi da je um zapravo mozak i da je stvarnost ono što nauka može da otkrije. U knjizi Mozak i smisao života on otkriva kako nam kognitivne i emocionalne sposobnosti omogućavaju da razumemo stvarnost, efikasno odlučimo, postupamo moralno i težimo ka vitalnim potrebama ljubavi, rada i igre.

Pol Tagard (Paul Thagard, 1950) je profesor filozofije i upravnik „Kognitivno-naučnog programa“ na Univerzitetu u Voterluu u Kanadi. Njegova mnogobrojna dela (uključujući nekoliko monografija i preko 200 naučnih radova) znatno su uticala na proučavanje spoznaje u okviru i praktičnog i teorijskog konteksta. U knjizi Mozak i smisao života autor proučava implikacije neuronauke na filozofska pitanja o smislu života.

Podeljena u dva dela, ova knjiga na najjednostavniji mogući način govori o psihoanalitičkom razumevanju sila mržnje i ljubavi koje vladaju osećajnim životom savremenog čoveka.

Prvi deo razmatra sile mržnje (agresija, pohlepa, zavist, ljubomora…) i neke od osnovnih mehanizama kojima pokušavamo da ih prevladamo (projekcija, raspoređivanje, odbacivanje…), dok drugi deo analizira bliske veze između ljubavi i mržnje, i pre svega, dva osnovna elementa naše sposobnosti za ljubav, krivicu zbog štete koju smo u stvarnosti ili fantaziji, naneli onima koje volimo i želju da se ta šteta popravi.


Džoan Rivijer i Melani Klajn su odigrale značajne uloge u razvoju psihoanalitičkog pokreta u Engleskoj i anglofonom svetu. Džoan Rivijer je najpoznatija po svom nadahnutom prevodu Frojdovih spisa. Kao što je Džejms Straki rekao, njen prevod Uvodnih predavanja koji se pojavio 1920-tih godina “je anglofonim čitaocima po prvi put omogućio da shvate da Frojd nije bio samo vrhunski naučnik već i izvrstan prozni pisac”. Gđa Rivijer je tokom 1922. godine bila Frojdova učenica u Beču, a nekoliko godina docnije je započela praksu kao analitičar u Londonu. Kasnije se posvetila mukotrpnom uređivanju i prevođenju za International Journal of Psychoanalysis. Melani Klajn (Beč, 30. mart 1882 – London, 22. septembar 1960) je bila pionir u oblasti dečje psihoanalize i prva osoba koja se usredsredila na razvoj analitičkih tehnika specifično osmišljenih za decu. Njena knjiga Psihoanaliza dece predstavlja iscrpan izveštaj o njenom doprinosu u toj važnoj oblasti psihoanalize. Zajedno s Pôlom Hajman, Suzanom Ajzaks i Džoan Rivijer, napisala je knjigu Developments in Psychoanalysis.

Celokupnim svojim obrazovanjem Oto Rank kao da je bio predodređen da obradi ono područje psihoanalize do kojeg je Frojdu bilo veoma stalo – područje mita. Zahvaljujući svom izvanrednom poznavanju književnosti i duhovne povesnice čovečanstva, Oto Rank je bio u stanju da tragom podsticaja Frojda posebnu pažnju posveti mitu, pa je u svojoj studiji Mit o rođenju junaka na upečatljiv način pokazao da je mit jedan proizvod fantazije, u čijem nastanku bitnog udela imaju nesvesne duševne snage. Celim svojim sklopom, posebno obiljem primera na kojima se zasniva Rankovo psihoanalitičko osvetljenje procesa rađanja junaka, ova studija i danas deluje zanimljivo i podsticajno, pogotovo kao prethodnica njegovog kapitalnog dela Motiv incesta u pesništvu i sagama.


Oto Rank (Otto Rank, 1884–1939), rođen u siromašnoj jevrejskoj porodici u Beču, bio je jedan od najrevnosnijih sledbenika i pristalica Sigmunda Frojda i jedan od najznačajnijih predstavnika druge generacije psihoanalitičara (Karl Abraham, Šandor Ferenci, Vilhelm Rajh, Teodor Rajk i dr.). Izvesno vreme je, posle Junga i Adlera, smatran naslednikom Frojda, ali se i on razišao sa svojim učiteljem i 1926. preselio u Pariz, odakle je 1936. prešao u Ameriku, gde je umro 1939. godine. Pažnju Frojda i njegovih sledbenika privukao je već svojom prvom značajnijom studijom Mit o rođenju junaka (1909), posle koje je ubrzo objavio svoje obimno delo Motiv incesta u pesništvu i sagama (1912), u kojem se suvereno kreće po svetskoj književnosti od antike sve do novog doba. Među njegova značajnija dela spadaju: Značaj psihoanalize za duhovne nauke (1913), Trauma rođenja (1924), Tehnika psihoanalize (1926), Umetnost i umetnici (1930) i dr. Najnovija izdanja: Pravda. Filozofski uvod, 2001. Kantova “Kritika čistoga uma“, 2003. Privredni građanin, državljanin, građanin sveta. Politička etika u doba globalizovanja, 2004. Aristotelov leksikon, 2005.

Prevela s engleskog Milana Vujkov

Edvard F. Edindžer (Edward F. Edinger, 1922-1998) bio je vodeći jungovski analitičar čija se mnogobrojna dela u velikoj meri bave uzajamnim odnosom simbola i psihologije, tumačeći Jungove koncepte novoj generaciji analitičara. Kolege su ga smatrale najuticajnijim jungovskim analitičarem u SAD u drugoj polovini XX veka i uz Mari Luiz Franc, Jungovim duhovnim naslednikom. Isticao je važnost razumevanja osnova religije, filozofije, književnosti pa čak i alhemije kod svojih pacijenata i smatrao da spoznaja sopstvenih duhovnih i kreativnih dimenzija, kao i primena arhetipskog načina razmišljanja, može u velikoj meri doprineti njihovom isceljenju i psihološkom napretku. Njegov prijatelj i kolega dr Džordž R. Elder sažeo je Edindžerov doprinos psihoterapiji sledećim rečima: „Smatrao je da je sâm cilj analize uspostavljanje veze ega i šire psihe, učvršćivanje ose ego-Sopstvo.” U svom poslednjem intervjuu pred smrt, u razgovoru sa Lorensom Džafom, Edindžer je potvrdio da Anatomiju psihe, u kojoj proučava niz od sedam osnovnih alhemijskih operacija i tumači njihove paralele u psihoterapijskom iskustvu i procesu individuacije, smatra svojim najoriginalnijim doprinosom analitičkoj psihologiji.


Edvard F. Edindžer (Edward F. Edinger, 13. decembar 1922, Cedar Rapids, Ajova, Sjedinjene Američke Države - 17. juli 1998, Los Anđeles, Кalifornija, Sjedinjene Države) bio je psihijatar, jungovski analitičar i američki pisac. Smatra se najuticajnijim Jungovim analitičarem u Sjedinjenim Državama od 1950-ih do njegove smrti. Doktor Edindžer se radovao vremenu kada će Jungove ideje izlečiti slomljeni svet, i jednom je rekao: "Jungova psihologija ne nudi samo metod za psihološko isceljenje pojedinaca, već i novi pogled na svet za zapadnog čoveka “. Ukratko, dr. Edindžer je predvideo da će se svet jednog dana okrenuti Jungu, nakon neminovne erupcije "haosa u velikim razmerama". Dr. Edindžer je Jungovim spisima - oblikovanim sa "nemačko-švajcarskim ukusom" - dao američki naglasak, koristeći "Moby-Dick", na primer, da pokaže potrebu da se izleči raskol između sopstva. Njegove poznate knjige su Ego and Archetype: Individuation and the Religious Function of the Psyche (1972), Anatomy of the Psyche: Alchemical Symbolism in Psychotherapy (1968) i The Creation of Consciousness: Jung's Myth for Modern Man (1995).

Psihologija, kao i svaka druga naučna oblast, iznedrila je priličan broj neobičnih priča koje su rasplamsavale maštu običnih ljudi. Otkriveno je da mnoge od njih nisu naučno utemeljene, ali ih šira publika i dalje smatra istinitim. U ovoj knjizi pobrojano je devet takvih mitova, tj. mistifikacija, koje su obeležile anale psihologije. Između ostalih, pronaći ćete čuvenu priču o deci-vukovima iz Indije, „otkrića“ Džejmsa Vikarija povezana sa subliminalnim porukama, Sapir-Vorfovu hipotezu prema kojoj je jezik taj koji određuje naša opažanja, priču o navodnim jezičkim sposobnostima majmuna i onu o prenošenju sećanja putem hrane kod pljosnatih crva, kao i lažne statističke podatke o naslednosti inteligencije kod blizanaca. Bilo da su ove priče zasnovane na iskrenim, premda loše vođenim istraživanjima ili je reč o pravim naučnim prevarama, mediji željni senzacija širili su ih i uveličavali. Kako bi javnost bolje razumela naučna saznanja do kojih je psihologija došla, neophodno ih je demistifikovati, što su autori ove knjige, uloživši veliki trud, uspeli da postignu.

Može li se orgazam sjediniti s istorijom? Kao individualna, gotovo neizreciva emocija, a istovremeno i kulturna realnost, orgazam pripada i izmiče kolektivnom iskustvu. Istorija orgazma je istorija pritajenog tela, zabranjene žudnje, putenosti prikleštene između tabua i moralnih načela.
Dokumenti koji svedoče o ovom fizičkom, povremeno libertinskom iskustvu, leže duboko zakopani u arhivama i biblotekama, što ne umanjuje njihovu neverovatnu brojnost i zadivljujuću snagu. Knjiga Robera Mišambleda na videlo dana iznosi sjajne izvore koji nas pozivaju da na nov način sagledamo prošlost, dugo vremena ‘uštogljenu’ usled dušebrižničkih odabira, ne bismo li otkrili „pozadinu scenografije” i shvatili da sublimacija erotskih nagona nije bila samo predmet religijskog asketizma nego istinski skriveni pokretač zapadnog dinamizma sve do 1960-ih.

Ovom knjigom podstaknuta je nova raspra­va u cilju ponovnog promišljanja očeve figure s one strane njegove hiperhedonističke degradacije na nivo incestuozne predstave „tatice“, ali isto tako i s one strane bespovratno okončane autoritarnosti oca-gospodara. U njoj se ne zadržavam samo na tome da po ko zna koji put registrujem dugi talas koji je razvla­stio figuru oca-gospodara, oca koji nameće svoj Zakon i koji ima poslednju reč o smislu dobra i zla, života i smrti, o pravednom i nepravednom. (...)

Moja pola­zna tačka je konstatacija da je figura oca, čije nam je za­strašujuće portrete ponudio 20. vek u dobu totalitarizama, definitivno zašla, izgubila se, nestala. Balkon sa trga Sv. Petra – kako je to dobro pokazao poslednji film Nanija Moretija Habemus Papam – prazan je. I ne treba gajiti nikakvu nostalgiju za takvim ocem, jer nije reč o vaspo­stavljanju njegove autoritarne snage – čemu, pak, teže svi fundamentalizmi našeg vremena. Nalazimo se u novom dobu. Nalazimo se – da iskoristimo formulaciju Žaka La­kana – u dobu „isparavanja oca“. I tu treba videti pravi ulog koji ova knjiga stavlja u igru: šta ostaje od oca u dobu njegovog isparavanja?

Masimo Rekalkati