FILOZOFIJA

„Samoafekcija i transcendencija – o osnovama Kantove teorijske filozofije“ je studija koja za svoju noseću temu ima temeljni problem Kantove transcendentalne filozofije, njegovo zasnivanje teorijske, a time i filozofije u celini. Nju sačinjava interpretativni pokušaj da pokaže kako je poslednje osnove u Kantovoj filozofiji moguće razumeti kao ono što Kant označava kao „čisto“ na senzaciji, sintezi i apercepciji, te da bi se to „čisto“ moglo u idealističnom maniru, i samo u heurističke svrhe, pretumačiti kao Mnogo, povezivanje i Jedno. To što se u teorijsko-saznajnom aspektu raskriva kao „čisto“, međutim, istovremeno kao ono u svakoj predstavi uvek već predstavljeno ili principijelno predstavljivo fungira kao ontološka osnova svega postojećeg, kao bitak bića kao takvog i u celini.

Jasnoća i preciznost upadljive su i u pedagoškoj dimenziji ove knjige. Ona ima odlike najkvalitetnijih inostranih udžbenika o epikurejstvu. Povrh toga što šira publika i studenti mogu mnogo da nauče iz nje, ona sadrži i originalnu interpretaciju veze između Epikurove teorijske i praktične filozofije koja zadovoljava najviše naučne standarde i biće od velike koristi stručnjacima i specijalistima u helenističkoj filozofiji.
Iz recenzije Mašana Bogdanovskog

Autor je na prijatan i zanimljiv način pokazao kako se materijalističko shvatanje univerzuma može postulirati kao bazično polazište iz kog, kasnije, proističe život vredan življenja, u racionalno odmerenom hedonizmu.
Iz recenzije Aleksandra Dobrijevića

Veliki deo rada posvećen je analogijama, paralelama, podzemnim ili nadzemnim strujanjima, opravdanim i neopravdanim „modernizovanjima“, ukratko, jednoj heuristici najčešće nepriznatih dugova koje moderna i savremenost duguju Epikuru.
Iz recenzije Predraga Krstića

O autoru:
Ivan Nišavić rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

„Logička dijagnoza argumenta“ Gorana Rujevića je štivo koje će biti korisno najširoj čitalačkoj publici. Onima koji se tek uvode u tematiku argumentovanja ili se bez prethodnog znanja interesuju za ovu oblast knjiga daje obilje objašnjenja i široko znanje, a može se koristiti i kao praktični priručnik. Onima koji su već upoznati sa teorijom argumentovanja ovo delo poslužiće kao sjajan podsetnik i, u mnogim slučajevima autentičnih doprinosa autora datim razmatranjima, kao prilika da svoja znanja uvećaju i prošire. - Prof. dr Una Popović

Autor upoređuje logičku dijagnozu argumenta sa medicinskom dijagnozom, gde logički principi služe kao alati za identifikaciju „zdravih“ i „patoloških“ aspekata argumenata. Knjiga ohrabruje čitaoce da prepoznaju logičke strukture u svakodnevnim raspravama i pruža temelje za kritičko razmišljanje i racionalno argumentovanje. Rujević ističe da je logika praktičan alat, ne samo u filozofiji i nauci, već i u svakodnevnoj komunikaciji. - Prof. dr Miloš Adžić

Ima li ičeg potrebnijeg u vremenu bujanja pseudonaučnih narativa, antinaučnih stavova i banalnog političkog populizma, od znanja i veštine racionalne argumentacije? Ima li ičeg važnijeg za obrazovni sistem i javni prostor jedne zemlje od toga da se svest mladih ljudi i građana oblikuje prema kriterijumima argumentovanog racionalnog mišljenja? U jednom vrlo prijemčivom i dopadljivom maniru u strukturiranju svoje knjige autor poseže za jednom ,,medicinskom metaforom“, ukazujući time posredno na ozbiljnost problema sa kojim se danas suočavamo. - Prof. dr Zoran Dimić

O autoru:

Goran Rujević (1988) je nastavnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Na istom mestu 2019. godine je odbranio doktorsku disertaciju o problemu prediktivnog jaza kod Njutna, Lajbnica i Kanta. U istraživačkom i nastavnom radu bavi se pitanjima teorije argumentacije i filozofije prirodnih nauka, kao i problemima popularizacije nauke i filozofije. Pored toga, bavi se prevođenjem filozofskih dela sa engleskog i nemačkog jezika.

"Ekskluzivna kolekcija najnovijih eseja Slavoja Žižeka o aktuelnim društvenim i političkim pitanjima „Zato što samo čitajući knjige možemo postati svesni situacije – literatura je i dalje privilegovan medijum u kome postaje opipljiva duboka dvosmislenost i složenost naših neprilika.”

„Kada osnovni društveni dogovor koji održava jedno društvo na okupu počne da puca po svim šavovima, krenu da kruže najluđe glasine. Čak i kada su očigledno besmislene, takve glasine oživljavaju naše najdublje strahove i predrasude.”

„Opšta pouka svega toga je da, ukoliko zaista želimo da se suočimo s destruktivnim fenomenima koji su nas zadesili poslednjih decenija, od uspona novog populizma do novih oblika društvene kontrole, treba svoj kritičarski pogled da usmerimo ka samim filozofskim osnovima današnje liberalne demokratije, ka prosvetiteljskoj misli.”

„Nije dovoljno samo reći istinu – istina treba da bude saopštena u pravom trenutku kada će proizvesti efekat istine.” - Slavoj Žižek

Monografija „Korenovanja” Predraga Krstića analizira stilske i misaone figure koje koriste „koren” kao svoj osnov – ukorenjivanje, iskorenjivanje i slično – pokazujući kako one funkcionišu i, ne manje važno, s kakvim posledicama, u pisanoj zaostavštini filozofije, književnosti, antropologije, istorije i politike. „Radikalizam”, kao diskurzivni izdanak korena, razmatra se kao zbir konkurentskih „korenitosti” koje, u zavisnosti od orijentacije koja ga zagovara, predlaže povratak korenima, njihovo čupanje ili njihovo zasađivanje iznova. Možda je, međutim, moguće misliti i bez, ovakve ili onakve, usredsređenosti na koren?

O autoru:

Predrag Krstić je viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Pored sedamnaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih
priloga u akademskim publikacijama, autor je i dve knjige poezije i jednog romana.

O biću i suštini Tomin je jedini strogo filozofski spis. Njegov veliki deo dobar je srednjovekovni aristotelizam; svetac tu obrađuje važne teme aristotelovske metafizike i zato je delce O biću i suštini primer školske filozofije u najboljem smislu. No, iako sjajan školski filozof, Zajednički učitelj bio je briljantan svetski filozof: „Toma Akvinski nije mogao postaviti esse kao akt same supstancije koja je aktualizovana svojom formom a da istovremeno ne donese odluku koja, s obzirom na Aristotelovu metafiziku, nije ništa manje do revolucionarna. On je upravo namerio da razdvoji dva pojma, formu i akt. To je baš ono što je i postigao i što možda ostaje do dana današnjeg najveći doprinos koji je neki pojedinac ikada dao nauci o biću“, pisao je Etjen Žilson. U ovom spisu, bivstvovanje kao „aktualnost svih akata i s tog razloga savršenost svih savršenstava“, dakle esse ut actus (a ne više samo aristotelovsko esse in actu) pojavljuje se u Akvinčevom argumentu za realnu kompoziciju između esse i essentia u stvorenim bićima, tom nimalo aristotelovskom „najdubljem i najkarakterističnijem aspektu Tomine metafizike“ (Kornelio Fabro).

Makijaveli, Paskal: neočekivano, na više načina iznenađujuće poređenje. Makijaveli, pretražujući očevu biblioteku, otkriva srednjovekovnu kazuistiku i stavlja odnos norme i izuzetka u središte izmaštanog sveta (Mandragora) kao i sveta u kojem živi i dela (Vladalac).

Paskal, ogorčeni protivnik kazuistike (prvenstveno jezuitske), Makijavelija čita kroz prizmu Galileja, a stvarnost moći posredstvom Makijavelija. Putovanje kroz zapletena čitanja, tragom dvojice izvanrednih čitalaca, i njihovih sagovornika, protivnika, sledbenika. Na tom putu se pojavljuju čuvene ličnosti (Kampanela, Galileo) viđene očima njihovih cenzora, dominikanca Nikola Rikardija, takozvani otac čudovište; i manje poznate ličnosti, kao Johan Ludvig Fabricijus, koji zahvaljujući jednom zaobilaznom čitanju Paskalovih Pisama provincijalcu nudi nepoznatu sliku „veoma religioznog” Makijavelija.

O autoru:
Karlo Ginzburg (Carlo Ginzburg, 1939), istaknuti italijanski istoričar i jedan od glavnih predstavnika mikroistorije. Dok torirao je na Univerzitetu u Pizi. Nakon toga je predavao na Univerzitetu u Bolonji i Kalifornija Univerzitetu u Los Anđelesu (1988–2006). Njegova oblast interesovanja obuhvata italijansku renesansu i ranu modernu evropsku istoriju, ali i istoriju umetnosti, studije književnosti i teoriju istoriografije.

Afinitet prema antičkoj filozofiji u rukopisu Željka Kaluđerovića Istorija helenske filozofije I–II dobio je svoj puni intelektualni i duhovni oblik, pokazujući, između ostalog, da je skrupulozno izučavanje klasičnog grčkog jezika bilo neophodno kako bi se filozofija Helena mogla studirati u njenom izvornom jezičkom obliku i misaonom iskazu. Akumulacija znanja, vrhunska upućenost u izvornu i sekundarnu literaturu, kao i snažni istraživački interes omogućili su autoru da napiše spis o ranim helenskim filozofima i utemeljitelju Likeja odnosno njegovom poimanju sopstvenih preteča. Knjiga predstavlja zrelo istraživačko delo koje treba učiniti dostupnim kako specijalistima u filozofiji, tako i široj čitalačkoj publici.

Evangelos D. Protopapadakis

Kada je bio počeo da čeka? Otkako se oslobodio za čekanje, gubeći želju za posebnim stvarima, pa i za svrhom stvari. Čekanje počinje kada nema više ničega što bi se čekalo, čak ni kraj čekanja. Čekanje ne zna za ono što čeka i uništava ga. Čekanje ništa ne čeka. - Moris Blanšo

Sadhana je zbirka od osam Thākurovih filosofskih ogleda o odnosu čoveka prema čoveku i njegovoj duhovnoj strani, prema ćudoređu (dharma), o odnosu prema tvarnom svetu i osvajanju tog sveta radi svog blagostanja (artha), i najzad o njegovom čulnom odnosu prema svetu i zadovoljstvima koja on pruža

U hinduizmu to predstavlja tri osnovna cilja koja čovek treba da dosegne u toku svog ovozemaljskog života, a upravo to dosezanje, ostvarenje, osmišljavanje života označava se izrazom sadhana.

Samo to osmišljavanje ovih ciljeva i ispunjavanje sebe u njima jeste zrenje, sazrevanje života, koje vodi ka oslobođenju (mukti ili mokša) duše čoveka (ātman), ka njenom krajnjem odredištu i sjedinjenju sa večnim i sveprožimajućim duhom (brahmanom) i rasplinuću u njemu, ka brahmanirvāni. Oslobođenje ili mokša se poima kao četvrti cilj. Istovetnost brahmana i ātmana je glavni predmet vedskih upanišada, koje su se u porodici Thākura negovale.

Rusija. Početak januara 2014. Visoki funkcioneri, oblasni guverneri, rukovodioci stranke Jedinstvena Rusija primaju poseban novogodišnji poklon od predsedničke administracije: filozofska dela! Naši zadaci Ivana Iljina, Filozofija nejednakosti Nikolaja Berđajeva, Opravdanje dobra Vladimira Solovjova, dela ruskih mislilaca XIX i XX veka. Da je Gogolj među živima, opisivao bi ove zvaničnike, redovne goste pomodnih restorana i limuzina, kako sriču stranice pune enigmatičnih spekulacija, te udubljeni iz večeri u veče čupaju sebi kosu s glave. Sam predsednik je nedavno citirao iste autore u svojim najvažnijim govorima, pa je trebalo proniknuti u to šta je želeo da kaže. Najuporniji među njima u tim knjigama pronašli su formule koje čudno zvuče, i osetili neko saglasje epoha

O autoru:
Mišel Elčaninov (Michel Eltchaninoff, 1969), filozof, glavni i odgovorni urednik prestižnog časopisa Philosophie Magazine. Predavao je na Uni¬ver¬zi¬tetu u Dižonu i na Univerzitetu Pariz 1 Panteon-Sorbona. Dva puta je profesionalno boravio u Moskvi u Ambasadi Francuske. Dobitnik je nagrade časopisa Revue de deux Mondes za knjigu U glavi Vladimira Putina.

Etika: teorijski minimum Nenada Cekića je monografska studija koja pruža obuhvatan pregled osnovnih pitanja etike. Ova monografija ima sedam poglavlja od kojih se pet bavi onim što autor naziva „teorijskim minimumom“. To su pojmovi, teme i teorije za koje autor smatra da su temelj svakog ozbiljnog bavljenja etikom kao filozofskom disciplinom. (…) Tema kojom se autor bavi izložena je u uzornoj tradiciji naučne proze. Knjiga je pisana vrlo jasno, a način na koji su složena etička pitanja u njoj prikazana čini je pristupačnom kako onima koji imaju filozofsko obrazovanje tako i čitaocima koji ga nemaju. U našoj sredini nema knjiga u kojima su na ovako jasan, a u isto vreme vrlo stručan, način predstavljeni osnovni problemi i tradicionalne i savremene etike.

Nenad Cekić (Beograd, 1963), redovni je profesor Etike i drugih oblasti filozofija morala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do sada je objavio četiri monografije: Država između anarhije i utopije (2007), Metaetika: problemi i pravci (2013), Utilitarizam i Bentamova filozofija morala (2018/19) i Filozofija morala Džona Stjuarta Mila (2018/19). Kao urednik je objavio još tri tematska zbornika, a autor je i više desetina naučnih radova u domaćim i međunarodnim publikacijama. Sem filozofijom, profesionalno se bavio i medijima. Bio je glavni urednik Indeksa 202, pokretač i prvi glavni urednik Radija B 92 i direktor i glavni urednik Radio Indeksa. Bio je član i predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA).

Nema samoće koja bi sprečila da tehnika prodre u nju sa svojim prisilama. Preuzelo nas je ono što smo stvorili – i neće imati milosti da nam vrati slobodu. - Maks Benze

Sredstva „posreduju“ čovekov teorijski i praktični odnos sa svetom. Takođe, posreduju njegov samoodnos, koji mu nije neposredno dat. Sredstva stoje u sredini. - Kristof Hubih

Maks Benze (Max Bense, 1910–1990) bio je nemački filozof, pisac i publicista, poznat po svom radu u filozofiji nauke, logici, estetici i semiotici.

Kristof Hubih (Christoph Hubig, 1952), nemački profesor emeritus filozofije i filozofije nauke (dijalektika i refleksija).

Jasnoća i preciznost upadljive su i u pedagoškoj dimenziji ove knjige. Ona ima odlike
najkvalitetnijih inostranih udžbenika o epikurejstvu. Povrh toga što šira publika i studenti
mogu mnogo da nauče iz nje, ona sadrži i originalnu interpretaciju veze između Epikurove
teorijske i praktične filozofije koja zadovoljava najviše naučne standarde i biće od velike
koristi stručnjacima i specijalistima u helenističkoj filozofiji.

Iz recenzije Mašana Bogdanovskog

Autor je na prijatan i zanimljiv način pokazao kako se materijalističko shvatanje univerzuma
može postulirati kao bazično polazište iz kog, kasnije, proističe život vredan življenja, u
racionalno odmerenom hedonizmu.

Iz recenzije Aleksandra Dobrijevića

Veliki deo rada posvećen je analogijama, paralelama, podzemnim ili nadzemnim strujanjima,
opravdanim i neopravdanim „modernizovanjima“, ukratko, jednoj heuristici najčešće
nepriznatih dugova koje moderna i savremenost duguju Epikuru.

Iz recenzije Predraga Krstića

Šta je metod? Put ili ispravan put (način, postupak) saznanja istine. Šta je istina? Postoji li
samo jedna istina, ili ih ima više o istoj stvari, samo se mogu iskazati na više načina, ili
postoji više istina o istoj stvari? Da li je istina singularna ili pluralna, upućuje li na konačnost
ili na beskonačnost?
Filozofija je kao metafizika od početka istinu upućivala prema onostranosti, od Platonove
ideje, preko Aristotelove svrhe, Dekartovog kogita, Kantove kritike, Hegelove dijalektike,
sve do Ničeove istine kao “iluzije za koju smo zaboravili šta je”. Novo mišljenje istine u XX
veku, kod Huserla, Hajdegera, Froja, Lakana, Deride, Fukoa, Deleza i drugih, iznova je
postavilo pitanje puta ili načina ne samo njenog saznavanja, već i odnosa prema njoj, posebno
u doba naše digitalne savremenosti.

"Držim da postoji rastuća tendencija „filozofije“ da se udalji od životnih pitanja, tendencija koja čini ne samo da njeni problemi budu isključivo tehničke prirode (što je u određenoj meri nužnost) već da sámo umnožavanje rasprava o njima I jačanje njihove kontroverznosti zapravo međusobno udaljavaju filozofe – što je pouzdan znak da se negde na putu izgubio kompas i bacila mapa.
Džon Djui
Zdrav razum je totalizujući kao i bilo koji drugi okvir i oblik mišljenja: nijedna religija nije više dogmatična, nijedna nauka nije više ambiciozna, nijedna filozofija nije opštija. Njegovi tonaliteti su drugačiji, kao i argumenti na koje se poziva, ali poput umetnosti ili ideologije, zdrav razum se prikazuje kao oblik mišljenja koji je u stanju da prevaziđe iluziju i dođe do istine, do, kako se kaže, samog stanja stvari." -
Kliford Gerc

U ovom uzbudljivom nastavku hvaljene knjige Pandemic!: COVID-19 Shakes the World

Žižek zalazi u neke još neočekivanije dimenzije zaključavanja društava, karantina i socijalnog distanciranja, kao i narastajućeg nepokornog protivljenja tim merama od već umorne javnosti širom sveta. Žižek istražuje indirektne posledice loše žetve po snabdevanje hranom, uzrokovane manjkom radne snage i hipereksploatacijom globalne klase zdravstvenih radnika, bez čijeg bi rada bio nemoguć svakodnevni život. Pomoću takvih primera on ističe nesposobnost savremenog kapitalizma da u doba krize efikasno zaštiti zajednicu. Pišući s karakterističnom odvažnošću i žarom, Žižek se kreće od kritičke teorije preko pop-kulture do psihoanalize ne bi li pokazao problematičnu dinamiku između saznanja i moći koja izlazi na videlo u ovim zaraznim vremenima.

EMPEDOKLE. O ustrojstvu sveta i ljudskoj sudbini

Empedoklovo delo, koje je do nas, nažalost, dospelo samo u fragmentima, predstavlja jedno od važnih poglavlja u istoriji grčke filozofije predsokratovskog doba, na koje se manje-više neposredno nadovezuju Sokrat i Platon, te koje čini sponu između Parmenidovog učenja, a u širem smislu i pitagorejstva i orfizma, sa klasičnom grčkom, platonističkom i aristotelovskom filozofijom, koja leži u temelju našeg sadašnjeg ukupnog poimanja sveta. Empedokle je zanimljiv ne samo kao mislilac, već i kao ličnost obavijena legendama. Maštu potonjih naraštaja naročito je podsticala njegova navodna smrt skokom u vulkanski krater Etne.
Do ovog trenutka poznat srpskom čitalaštvu iz druge ili treće ruke, Empedokle se sada pred nama pojavljuje u najvišoj ravni savremene interpretacije, zahvaljujući pregnuću dr Sandre Šćepanović. Knjiga Sandre Šćepanović primer je ozbiljnog izdavanja klasičnih tekstova u nas. Ona ima sve odlike temeljne i originalne naučne studije, ali je pisana jasnim jezikom i pitkim stilom, tako da će, skupa sa nadahnutim prepevom Marjance Pakiž, svakako naći put do šire  čitalačke publike zainteresovane za istoriju grčke i evropske misli.
Aleksandar Loma

Ksenofontov spis Ekonomija pokazuje da tehnika upravljanja imanjem zavisi kako od veštine upravljanja polisom, tako i od umeća upravljanja sobom. Za grčke mislioce poput njega ekonomija nije jedino uslovljena političkim prilikama i neprilikama, nego i karakterom, odnosno vrlinama i manama onih koji svojim imanjima upravljaju. Ovo znanje ima cilj viši od dobiti - ono bi trebalo da unese red i poredak u domaćinstvu, a sledstveno tome i harmoniju među njenim članovima.

Veliki francuski filozof, fenomenolog Moris Merlo-Ponti, nije dovršio svoju knjigu Vidljivo i nevidljivo, ali visoko uobličeni delovi koji su pronađeni posle njegove smrti, kao i mnoštvo beležaka, dopuštaju da se ovaj njegov rukopis čita i razume kao knjiga i to dragocena knjiga.
Merlo-Pontijevo delo se, naravno, može razumeti kao celina, ali kao celina koja se preobražava u sebi samoj. Vidljivo i nevidljivo je, istovremeno, nastavak prethodnih istraživanja, ali i zanimljiv filozofski iskorak koji se, više nego ranije, oslanja na pojam refleksije.

Radom na ovoj monografiji, autorka je napravila kompetentnu, originalnu i kritičku sintezu celokupnog dela Džudit Batler, ukazavši ne samo na razvojnu nit njenog mišljenja već i na način kako se ontologija, politika i rodnost/telesnost mogu povezati u jedinstvenu kritiku savremene filozofije, s jedne strane, i savremene buržoaske liberalne politike i političke filozofije, s druge strane. Ovo delo u tom smislu otvara nove puteve za odnošenje prema političkom iskustvu i omogućuje transformacije političkih stavova i vizura ka afirmaciji nenasilja. Ovo je takođe tekst koji polemiše s kritičarkama Dž. Batler u okviru feminističke teorije, koje joj prigovaraju „od realnosti odvojenu” spekulativnost i nerazumljivost, čime se, navodno, razvodnjava oštrica feminističke kritike društva te istovremeno urušava jasno pozicioniranje žena kao punopravnih političkih aktera. Autorka na veoma lep, razgovetan i produbljen način pokazuje primenljivost filozofskog diskursa na razumevanje fundamentalnih političkih kategorija, ključnih za proces emancipacije, koje su skrajnute i nedovoljno osvetljene kako u klasičnoj političkoj filozofiji tako i u konkretnim praksama političkog delovanja.

Nada Sekulić

Ovo je najbolji Žižek, onaj Žižek koji pojmu i filozofskom izvođenju prilazi s punom ozbiljnošću, a da, istovremeno, ostaje duhovit, žovijalan, razigran. Pojam viška poslužiće mu da nas provede kroz složene Marksove konstrukcije (višak vrednosti, višak rada) i Lakanove jezičke vratolomije (višak zadovoljstva, višak znanja), uz asistiranje Hegela, Junga i Frojda. Pojam fantazma povezaće s logikom rada i paradoksalnim zahtevima savremene kulture, dok će ono nesvesno da zahvati – nimalo očekivano – hegelovskom spekulacijom (što je slično pokušaju da supu zahvati viljuškom, ali Žižeku to, jednostavno, polazi za rukom). Zbog toga prelaz na spekulativni kapital izgleda u ovoj knjizi tako prirodan i samorazumljiv, osim što to nije. I, naravno, film kao opsesija slovenačkog filozofa. Analiza filma Biti ili ne biti Ernsta Lubiča nije samo urnebesni završetak jednog zahtevnog filozofskog teksta, već i posveta onom filozofskom gestu koji zna da je igra moguća samo ako joj se priđe s najvećom mogućom ozbiljnošću.
Ivan Milenković

„Deliberativno građanstvo“ predstavlja pokušaj da se, kako teorijski tako i empirijski, problematizuje i istraži koncept građanstva unutar deliberativne demokratije i time približi, na naučnim uvidima zasnovan odgovor na pitanje: „Da li bi građanstvo trebalo da bude ohrabreno i osnaženo da učestvuje u deliberativnom formulisanju političkih odluka i koje su prednosti takvog učešća?“ Autorka u knjizi razmatra ulogu građanstva, ali i postavlja okolna pitanja: šta je deliberativna demokratija i šta je razlikuje od drugih modela demokratije?; kakav je odnos teorijskog modela deliberativne demokratije i njenih različitih modaliteta primene?; koje su to specifičnosti transformativnog procesa formiranja deliberativnog građanstva?; može li građanstvo da razvije kapacitete da promišlja društveno-političke probleme iz različitih perspektiva i razvije prošireno razumevanje?

Dolarova briljantna studija polazi od Kjerkegorove maštovite, ironične i enigmatične rečenice da se ljudski rod može podeliti na oficire, služavke i dimničare. Ono što izaziva čuđenje je upravo treći član niza: ako su oficiri i služavke tradicionalne uloge muškog i ženskog pola, otkud onda dimničari i šta sa njima? Dolar provodi čitaoca kroz osnovne pojmove psihoanalitičke i strukturalističke misli kako bi dokazao da bez dimničara ne možemo: „dimničar“ predstavlja kontingentni dodatak u nizu koji je nužan, mesto gde se kontingencija spaja sa univerzalnošću, a logika označavanja sa logikom seksualnosti. Putem Frojda, Lakana i Hegela, autor raspravlja o čitavom nizu ključnih pitanja: o problemu kulture u psihoanalizi, o odnosu psihoanalize i političkog, o Drugom, o dodiru, o nesvesnom, o negaciji.

Saša Hrnjez

Autor u ovoj publikaciji skicira filozofsku metodologiju na osnovu načina kako se filozofi bave problemima. Zato takvu verziju metodologije naziva „aporetikom“. Kao prvo, autor određuje filozofiju kao umeće problematizacije i ukazuje na razne forme filozofskih problema, s tim što poseban akcenat stavlja na one koji nastaju kao posledica primene mišljenja na samo sebe. Zatim u centralnom delu ovog nacrta prikazuje sedam metoda (dijalektički, skeptički, kritički, analitički, hermeneutički, ludički, sistematološki pristup). Naposletku, daje i metafilozofski komentar prikazanih metoda i ukazuje na mogućnost kako bi ovako koncipirana metodologija mogla biti baza za razradu jedne opšte teorije problema čiji nedostatak je obeležje dosadašnje filozofije. Otuda značaj ovde priložene filozofske metodologije leži u isticanju važnosti problema za artikulaciju filozofskog mišljenja i njenom insistiranju na povezivanju metoda, odnosno prevazilaženju jednosmernog načina razmišljanja.

Spisi sabrani u ovom tomu donose reprezentativni izbor delā jednog od najvećih fenomenologa izvan nemačkog kulturnog područja i jednog od najvećih slovenskih filosofa 20. veka. Jan Patočka, donekle na tragu povesnog mišljenja Huserla i Hajdegera, ali uz mnoštvo odlučnih, samosvojnih iskoraka, u tekstovima pisanim neobično prijemčljivim jezikom, promišlja pitanja početaka i povesne sudbine evropske kulture, kao i probleme situacije savremenog sveta. Pored razvijene filosofskokulturne refleksije, Patočkini spisi obiluju brilijantnim izvođenjima o istoriji filosofije.

Pojam sveta jedan je od najzagonetnijih s kojim se suočava mišljenje. U ovoj knjizi Brag uspeva da na pregledan, prijemčiv i zanimljiv način izloži povest ljudskog misaonog i svakodnevnog iskustva svetovnosti, i to kako u evropskoj kulturi, prateći njena shvatanja sve do modernog doba, tako i u islamskoj i judejskoj, pokazujući njihovu neodvojivost od evropske, kako antičko-paganske, tako i hrišćanske kulture. Brag upoznaje čitaoca i s aspektima koji su blisko vezani za kosmološku problematiku kao što su teološka, etička i estetska pitanja, pitanje drugoga.

Autor ove jedinstvene, a u srpskoj kulturi u svojoj vrsti neuporedive knjige, Verner Bajer-valtes, jedan od najtemeljnijih i najobavještenijih proučavalaca, a zasigurno i najsjajnijih razumjevalaca povijesti domoderne evropske filosofske misli, daje i istorijski i sistemski presjek življenja platonovske misli u hrišćanstvu. Prateći istorijski luk od 20 stoljeća života platonizma, autor s izvanrednom preciznošću i besprimjernom obaviještenošću rekonstruiše glavna čvorišta ne samo recepcije jedne istorijske ideje nego i genezu preoblikovanja, odnosno nastajanja dviju glavnih tradicijskih snaga Evrope: filosofije i hrišćanstva. Na taj način do riječi dolazi neprolazna istina suštinskog platonizma evropskog duha, koji po obimu i značaju uveliko nadmašuje i učenja istorijskog Platona, ali i na njegovom tragu nastali i stoljećima obnavljani platonizam.

Izvori sopstva predstavljaju ne samo dragocenu sintezu višedecenijskog truda jednog od najuticajnijih i najplodnijih mislilaca druge polovine 20. i početka 21. stoleća, nego i izuzetan dokument vanredne obrazovanosti i erudicije u kojem se najrazličitije oblasti i fenomeni teorije, društvenog i duhovnog života izlažu sa neobičnom lakoćom, te dovode do ubedljivih poenti. Teško da bi se našla ijedna oblast društvenih, odnosno duhovnih nauka (filozofija, sociologija, psihologija, istorija, filologija, nauka o književnosti, etnologija itd.) koja je ostala izvan vidokruga razmatranja ovog Tejlorovog dela, i to ne tek uzgredno i radi upotpunjavanja nekakvog panoramski zamišljenog izlaganja, već u funkciji ukupnog, integralno zamišljenog, a majstorski sprovedenog istraživanja. Utoliko bi se, bez opasnosti od preterivanja, moglo reći da Izvori sopstva predstavljaju svojevrsnu „knjigu mudrosti” našega vremena u kojoj će svako ko ima bilo kakvu intelektualnu radoznalost ili čak sasvim određeno teorijsko interesovanje, pronaći nešto za sebe podsticajno.

Ova knjiga predstavlja znalačko sažimanje i izoštravanje izlaganja iz autorovog znatno obimnijeg istraživanja o problemu pravde. Knjiga na upečatljivo sveden način donosi i istorijskofilozofsku pozadinu, ali i sistematska izlaganja najvažnijih problema iz onoga što se danas podrazumeva pod teorijom pravde – i to počevši od tradicionalnih etičkih pitanja, pa sve do najnovijih praktičkofilozofskih problema koje tradicionalna teorija nije poznavala.