SOCIOLOGIJA

Obavezni vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) stvarao je među mladim muškarcima veze koje su nadilazile etničke, verske i dru-štvene podele. Ove veze opstale su čak i nakon užasnog nasilja devedesetih godina, kada su se mnogi od tih muškaraca našli na suprotnim stranama linije fronta. U knjizi Utopija uniforme, Tanja Petrović se oslanja na sećanja i arhive desetina bivših vojnika JNA da bi pokazala kako je iskustvo vojnog roka oblikovalo ideje o budućnosti, forme kolektivnosti i odnose između države i pojedinca koji se suštinski razlikuju od onih koji preovlađuju u postjugoslovenskoj realnosti.

Beleška o autorki:
Tanja Petrović je naučna savetnica na Institutu za studije kulture i sećanja
ZRC SAZU u Ljubljani. Zanimaju je značenja i upotrebe jugoslovenskog
socijalističkog nasleđa u postjugoslovenskim društvima, kao i kulturni,
jezički i politički procesi koji oblikuju realnost ovih društava. Autorka
nekoliko knjiga, među kojima su i Yuropa: Jugoslovensko nasleđe i politike
budućnosti u postjugoslovenskim društvima i Srbija i njen jug: ’Južnjački
dijalekti’ između jezika, kulture i politike.

Komšić nas u jednom sociološkom trileru uvodi u dinamiku katastrofe. Ima tu dosta „državnog razloga“ i „decizionizma“ – tih čarobnih štapića Karla Šmita, koji se prelamaju kroz „razistoriju“ Dobrice Ćosića i njene derivate… Komšić je na pravom tragu da je „AB revolucija“, uz sve pogodno istorijsko nasleđe kao uslova iluminacije, prilično unikatna i još nedovoljno shvaćena… Poučna je ovo studija. Može se reći i katarzična. - Zoran Panović, sociolog

Pisalo se i ranije o temi studije „Refleksije velikog propadanja“… nikada dosad ovako sistematično, kao što je učinio Komšić… O metodologiji i dometima više će reći ljudi iz struke… ja ću ovu belešku završiti parafrazom rečenice iz Otkrovenja Komšićevog imenjaka, Jovana: „Ko pročita ovu knjigu, u ustima njegovim biće slatka kao med, ali će u utrobi njegovoj biti gorka kao pelen.“ Ali onom ko je pročita biće još gorča, a neće znati zašto je gorko. - Svetislav Basara, književnik

Pisac je izričit: kriza pojma prethodi krizi stvarnosti. Nije jezik uslovljen stvarnošću, već upravo jezik propadanja priprema samu propast… Posebno je važna Komšićeva rasprava u kojoj, s jedne strane, strpljivo razgrađuje postavke Karla Šmita, tvorca Nirnberških zakona. S druge strane, nije ga mrzelo (jer Komšić zna gde se krije teorijska riznica) da čita neutešno dosadna politička smatranja Dobrice Ćosića i tumači ih u šmitovskom ključu. - dr Ivan Milenković, filozof

Iznimno značajna knjiga Jovana Komšića odlikuje se visokom razinom konzistentnosti i konzekventnosti, te – što je od posebne važnosti – jasnim i čitkim stilom pisanja, što je čini dostupnom široj obrazovanoj javnosti, uključujući, vjerujem, i mladim generacijama, kojima bi u njoj sadržani izvodi, činjenice i argumenti morali djelovati prosvjetljujuće i otrežnjujuće… Komšić je ovom knjigom afirmirao ideju političke teorije kao neophodnog oružja za bolji svijet, te identitet istine kao domovine vlastite duše. - Prof. dr sc. Lino Veljak, filozof, red. član IANU BiH

Knjiga je veoma značajna u društvenom smislu, zato što na pronicljiv način pokušava da obuhvati i objasni ono što čini „duh vremena”, a to je sukob između različitih sistema vrednosti koji polarizuje i deli društva, kako ona nacionalna tako i međunarodno. Praktično je nemoguće shvatiti savremenu politiku bez razumevanja fenomena kojima se ova knjiga bavi.

Dr Goran Tepšić

Toni Duran, neobični stranac rođen u Portoriku, odgojen kao Severnoamerikanac u Nju Džerziju, ubijen je početkom šezdesetih godina prošlog veka u jednoj varošici, u provinciji Buenos Ajres. Pre pogibije, Toni je bio u središtu pažnje svih – divili su mu se, pomno ga pratili, bio je različit, ali vrlo privlačan. Došao je za lokalnim lepoticama, bliznakinjama Adom i Sofijom Beladona, kćerima iz jedne od najuglednijih tamošnjih porodica. Upoznao ih je u Atlantik Sitiju, gde su stvorili srećni seksualni i sentimentalni trio, sve dok jedna od njih, Sofija, „možda slabija i osećajnija”, nije napustila tu igru tela i kockarnica. Toni Duran je nastavio sa Adom i pošao za njom kad se ona vratila u Argentinu, gde je doživeo pogibiju. Počev od tog zločina, ovaj naizgled detektivski roman raste, menja se i pretvara u jednu povest koja se otvara i razvija u argentinsku arheologiju porodičnih dinastija, kao vrtoglavi žanrovski roman i sjajna književna građevina. U središtu knjige, čiji se naslov odnosi na noćni lov, nalazi se Luka Beladona, tvorac jedne opsenarske fabrike, izgubljene sred plodne zemlje, koji opsesivno teži ostvarenju svog sumanutog cilja. Pojava Emilija Rensija, tradicionalnog lika Piljine proze, daje celoj priči ironični, a istovremeno potresni zaključak.

Ovaj roman je 2011. ovenčan Nagradom „Romulo Galjegos”, najuglednijim kontinentalnim priznanjem za roman, kao i Nagradom kritike u Španiji, i mnogim drugim.

Za kolektivni projekt prosvetiteljstva saloni nisu bili jednostavno razbibriga; žene koje su ih vodile nisu bile jednostavno publika čiji su društveni zahtevi podrivali ozbiljnost muškog posla.

Dina Gudman

Čovek od pera ne figurira u salonima kao pisac, nego kao monden.

Antoan Lilti

Opis: Miris ajvara i miris lavande je kulturno-psihološka studija koja se bavi time kako mladi u Srbiji, rođeni tokom devedesetih godina, razumeju, doživljavaju i osmišljavaju svoju etničku pripadnost. Specifičnost ove generacije je da nema lična sećanja na period pre
početka ratova i raspada Jugoslavije, a da su tadašnja dešavanja vođena nacionalističkom ideologijom oblikovala njihovo rano detinjstvo i razumevanje etniciteta i nacionalnosti.

Knjiga je kritičkog karaktera, ali ona kritiku etnonacionalnih identifikacija ne zasniva samo na društveno-teorijskoj ili političkoj osnovi, već je prepoznaje u svakodnevnim iskustvima autonomije i otpora kod mladih. U tom smislu, ona dotiče ne samo diskurzivnu već iskustvenu ravan etnonacionalne identifikacije, koja se često smatra naivnom i do koje kritika suštinski ne doseže. Autorka knjige, i sama pripadnica generacije o kojoj piše, namerila je da razume to iskustvo etnonacionalne identifikacije, ali i da upravo u njemu potraži iskru otpora i težnje ka promeni, kroz podsticanje lične i generacijske autonomije.

O autoru:
Ana Đorđević rođena je 1991. godine u Beogradu. Pohađala je osnovnu školu u Obrenovcu i Filološku gimnaziju u Beogradu. Završila je osnovne i master studije psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i 2021. godine odbranila doktorsku tezu u oblasti sociokulturne psihologije. Zaposlena je kao naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Kao odgovor na nedostatke dominantnih paradigmi društveno-ekonomskog razvoja i teorija pravde, osamdesetih godina prošlog veka nastao je pristup zasnovan na sposobnostima [capability/capabilities approach], koji je najpre formulisao ekonomista Amartja Sen (Amartya Sen), a potom filozofski razradila Marta Nusbaum (Martha Nussbaum). Osnovna tvrdnja pristupa zasnovanog na sposobnostima jeste sledeća: kada postavljamo normativna pitanja o razvoju ili društvenoj pravdi, treba da se pitamo ne koliko su pojedinačne osobe srećne ili sa koliko materijalnih resursa raspolažu, već šta one zapravo „mogu da čine i da budu“. Drugim rečima, pravo merilo razvoja i društvene pravednosti jesu, kako i sam naziv pristupa kaže, ljudske sposobnosti.
Ovo izdanje donosi tri teksta rodonačelnika pristupa zasnovanog na sposobnostima. Cilj je jednostavan: predstaviti čitaocima osnovne teorijske postavke pristupa zasnovanog na sposobnostima, te istaći neka od ključnih neslaganja između njegovih idejnih tvoraca.

Knjiga prof. dr Marije Kleut Akademsko pisanje i tehnika naučnoistraživačkog rada neće ponuditi „čarobni recept“ kako se postaje naučnik, ili barem kako nastaje vredno naučno delo. Ali ona će, sasvim sigurno, pomoći svima onima koji svoja znanja i otkrića treba da prezentuju u naučno prihvatljivom obliku (studentima, postdiplomcima, doktorandima i polaznicima masterskih studija). Pomoći će im da se snađu u ne baš uvek samosavladivim konvencijama tehnike naučnog rada (formalno oblikovanje teksta, naučna metodologija navođenja, citiranja, komentara itd.) bez kojih nijedan vid individualne originalnosti ni talenta ne bi mogao da pređe onaj nivo i graničnu liniju koja deli amatersko improvizovanje od onoga što se smatra naukom. Da bismo se i u tom smislu približili svetu, društvima sa visoko razvijenim mrežama svih nivoa socijalne organizacije, koju upravo i karakteriše prećutno i disciplinovano poštovanje konvencija, ovakav priručnik nam je i više nego potreban. Takav kakav je, napisan dobrim, jasnim, komunikativnim, ali ipak akademskim stilom, ispunjen sadržajnim, svrsishodnim informacijama, bez praznog hoda, on će sigurno postati ona vrsta literature za kojom u svom radu posežu mladi ali i stariji naučnici (oni koji su, u nedostatku sličnih bazičnih knjiga, priliku da steknu ovakvo znanje, nažalost, propustili).

Iz recenzije Gorane Raičević

Savremeno doba izvodi nasilje na svetlo pozornice. Tema draga sociolozima i političarima, ono je i predmet istorijskih proučavanja. Suprotno preovlađujućem shvatanju, Rober Mišambled pokazuje da su brutalnost i stopa ubistava od XIII veka naovamo u stalnom opadanju. Sve stroža društvena kontrola mladih neoženjenih muškaraca, praćena prinudnim vaspitavanjem istih vršnjačkih grupa, mogu da objasne to opadanje agresivnosti. Malo -pomalo, muško nasilje nestaje iz javnog prostora, da bi se odmah potom usredsredilo na privatnu sferu, dok popularna književnost dobija katartičnu ulogu. Početak XXI veka kao da označava ponovno pojavljivanje nasilja, naročito u „predgrađima“.

Knjiga Korupcija obrađuje jednu od postanka države aktuelnu temu. O problemu korupcije, kako kod nas tako i svetu, napisano je bezbroj studija i izveštaja vladinih i nevladinih organizacija. Međutim, zbog njene prisutnosti u savremenim društvima, svaka studija daje nešto novo i, sa stanovišta saznanja, zanimljivo i dosad malo poznato. Ova studija Nebojše Majstorovića pretežno je zasnovana na psihološkom viđenju ovog problema, što je u domaćoj literaturi do sada, za razliku od sociološkog, pravnog, ekonomskog i politikološkog stanovišta, najmanje obrađivano.

Velika podela, prema tumačenju paradigmatičnog nobelovca i bivšeg predsednika Svetske banke, Džozefa Stiglica, samo je metafora za sve veće ekonomske razlike među ljudima: kako prema imovini, tako i prema dohotku. One su, u knjizi koja je pred vama, veoma uverljivo prikazane pre svega na primeru SAD, ali su navedene i kao loša globalna tendencija koja traje tokom poslednje četiri decenije. Eskalacija nejednakosti do ekstrema, delimično je uzrok sporog ekonomskog rasta, ali su spori rast i nejednakost „pitanja političkog izbora”. Oni reprodukuju stanje začaranog kruga u kome su institucije, zakoni, sistem oporezivanja, pa i izbori, podređeni interesima gornjih 1% stanovništva. Taj 1% koji u SAD raspolaže sa blizu 22% bogatstva (a najbogatijih 0,1% sa oko 11%) uspeva da zahvaljujući koncentraciji moći dalje povećava nejednakost i nepremostivi jaz, pa čak i fizičko razdvajanje bogatih če­tvrti u odnosu na siromašne delove gradova, a sa obrazloženjem zaštite održavanja javnih dobara, ili pak omogućavanja povoljnog socijalnog i kulturnog okruženja za razvoj njihove dece.

Petar Đukić


Džozef E. Stiglic je američki ekonomski ekspert, pisac i univerzitetski profesor (Univerzitet Kolumbija). Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (2001), predsednik Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD (1995–1997), zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj – (1997–2000), strani član Ruske akademije nauka (od 2003. godine). Prevedene knjige na srpski jezik: Ekonomija javnog sektora, Protivrečnosti globalizacije, objavljeni članci na srpskom jeziku: "Novi i stari kejnsisti" (Brus Grinvold, Džozef Stiglic), "Globalno bogaćenje". Učenje Džozefa Stiglica, ekonomskog filozofa, ekonomiste pragmatičara i humaniste, nije običan govor i puka teorija, retorička vežba, ili intelektualna opsena, već primena delatne mudrosti.

Duže od jednog i po veka, ideja socijalizma je pružala inspiraciju svima koji su artikulisali kritike kapitalističkih društvenih odnosa i pokušavali da zamisle jednu humaniju alternativu kapitalizmu. U knjizi Ideja socijalizma. Pokušaj osavremenjivanja, Aksel Honet locira uzroke postepenog slabljenja sposobnosti socijalizma da inspiriše političko delanje tokom proteklih decenija u njegovim anahronim društvenoteorijskim premisama vezanim za epohu rane industrijalizacije. Kako bi socijalističkoj viziji društva zasnovanog na idealu „socijalne slobode” vratio nekadašnju vitalnost, Honet poduzima složen zadatak njenog ekstrahovanja iz zastarelog teorijskog konteksta industrijalizma i postavljanja na nove društvenoteorijske i normativne osnove koje odgovaraju našem vremenu.

Aksel Honet (Axel Honneth, 1949), profesor je na Odeljenju za filozofiju Univerziteta Kolumbija u Njujorku i doskorašnji direktor Instituta za društvena istraživanja u Frankfurtu na Majni. Honet predstavlja ključnu figuru današnje Frankfurtske škole, odnosno kritičke teorije društva. Među njegovim najznačajnijim delima su Kritika moći (Kritik der Macht), 1986, Borba za priznanje (Kampf um Anerkennung), 1992, Postvarenje (Verdinglichung), 2005. i Pravo slobode (Das Recht der Freiheit), 2011.

Preveo s francuskog: Dušan Janić

One pate kao i mi. I poput nas, uživaju u blagostanju. Nekad čak i bolje od nas, znaju da se nametnu lukavstvom i inteligencijom. Kako onda možemo nastaviti da ih tretiramo kao „stvari”, zadovoljavajući se samo time da osudimo zlostavljanje? Ali da li zbog toga treba da im dodelimo i prava, a ako treba, onda koja? I ko će se brinuti za njihovu primenu.

Da bismo odgovorili na ta pitanja, kao i na mnoga druga, Boris Sirilnik, etolog i neuropsihijatar, Elizabet de Fontene, filozof, i Piter Singer, osnivač pokreta za oslobađanje životinja i bioetičar, ukrštaju svoje poglede i sučeljavaju svoja znanja o problemima životinja. Intervjue je vodila Karin Lu Matinjon, novinar i pisac u saradnji sa Dejvidom Rozaneom, ornitologom.

Tri različita senzibiliteta, tri različita profesionalna iskustva, tri oblika angažmana: put je trasiran, bez obzira na razlike i proturečja, a delom zahvaljujući njima, da bi se zakonodavac primorao da napravi ugovor koji nam je potreban bez odgode, nama i našoj braći po animalnosti, u ime ljudskog dostojanstva.


Boris Sirilnik, naučnik svetskog glasa, jedan je od najistaknutijih francuskih neurologa, psihijatara, etologa i psihoanalitičara. Predavao je na više fakulteta u svojoj zemlji i inostranstvu. Posebno je poznat po razvoju teorijskog pojma „rezilijentnosti”, ali je zapažen i po javnom angažmanu povodom psihičkih bolesti i poremećaja, međuljudskih odnosa i ljudskog ponašanja. Direktor je istraživačkog centra u Tulonu i predsednik jednog velikog udruženja za promociju mira. Napisao je više knjiga od kojih su najpoznatije Scenario ljudskog ponašanja (1996), Čudesna nesreća (1999), Ljubav na rubu propasti (2004), O telu i duši (2006), Autobiografija jednog strašila (2008). Knjige su mu prevedene na više desetina jezika.