SAVREMENI ROMAN

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi.

Pred čitaocem je jedinstvena antologija japanskih kaidan priča – „čudnih” pripovedaka koje se ne mogu svrstati ni u fantastiku ni u horor, jer pripadaju nečem dubljem: svetu u kome se svakodnevno prepliće s natprirodnim, a smeh i jeza dele isto ognjište.

Šta se dešava sa ljudima i sa samom ljudskošću kada nam oduzmu mogućnost da pamtimo? Bunt, otpor i potreba da se sećamo, pišemo i volimo. Potreba da od sećanja načinimo poslednji čin neposlušnosti.Nadrealna, provokativna, naučnofantastična i distopijska priča o moći pamćenja i traumi od gubitka...

Pred vama je neobična i dirljiva priča o mladiću Tomuri, koji sasvim slučajno u školskoj sali, čuje zvuk klavira za vreme štimovanja, i biva potpuno opčinjen. Taj zvuk, prodire u njegovu dušu i prenosi se u šume, čarobne i blistave, koje okružuju njegovo voljeno planinsko selo, i on kreće na maglovito i nepoznato putovanje: traganje za sobom.

Zastrašujuća japanska horor senzacija. Ukecu, koji ubacuje čitaoce u ulogu detektiva, pozivajući ih da pomognu u otkrivanju istine skrivene u ovim zagonetnim planovima...

Pred vama je još jedno Dazaijevo mračno, ali istovremeno zanosno delo, puno humora, za sve one koji su sa uživanjem čitali romane Nečovek, Učenica, Pandorina kutija i druge.

"Kada njena majka emigrira u Kinu zbog posla, dvadesetogodišnja Ćizu se seli u Tokio, kod sedamdesetjednogodišnje Ginko, ekscentrične daleke rođake, u čijem trošnom domu dobija sobu na korišćenje. Tako otpočinje njen novi život sa staricom i dve mačke u malom stanu, u kom konstantno odzvanja zvuk vozova koji prolaze u neposrednoj blizini.
Živeći svoje živote u nesavršenoj simetriji, njih dve nekako uspostavljaju nelagodan, samim tim ne toliko postojan savez, često stavljan na iskušenje Ćizuinim izlivima mladalačkog besa i inata. Kako četiri godišnja doba prolaze, Ćizu se bavi nizom dosadnih poslova sa skraćenim radnim vremenom i prolazi kroz nekoliko nezadovoljavajućih veza. Na kraju, ipak uspeva da stane na svoje noge i izbori se protiv samoće s kojom se poprilično saživela.

Savršen dan za samoću je dirljivo, mikroskopsko ispitivanje usamljenosti i slomljenog srca. Sa primesama surovog humora i oštrim okom za dirljive detalje, Aojama beleži bolan proces odrastanja."

Ova zbirka je nastala iz želje da se prikaže druga strana Akutagavinog stvaralaštva, potpuno drugačija od dobro poznatih ostvarenja zasnovanih na japanskoj i kineskoj starini, većinom prevedenih i objavljenih u zbirci Rašomon (Tanesi, 2024). Prve tri pripovetke u izboru – „Smrt vernika”, „Crna Marija” i „Smešak bogova” – spadaju u grupu Akutagavinih dela koja se nazivaju „hrišćanske priče”. Premda Akutagava nije bio hrišćanin, zanimao se za hrišćansku tematiku, kao i većina njemu savremenih japanskih intelektualaca, te je pažnju usmerio ka ranoj istoriji hrišćanstva u Japanu.
„Grumen zemlje”, pripovetka koju su pisci poput Naoje Šige, hvalili kao jednu od Akutagavinih najzrelijih, donosi potpuno drugačiji ton. U pitanju je realistički opis života na selu.
„Kapa” nosi naslov po istoimenom stvorenju japanske mitologije nalik kornjači. U njoj se na satiričan način opisuje život u „kapinskoj zemlji” kroz svedočenje mentalnog bolesnika, te se ova pripovetka neretko poredi s Guliverovim putovanjima. Društvo kapa je urbano poput ljudskog, ali se razlikuje na mnoge naratoru neprihvatljive na-čine. Akutagava čak smišlja i „kapinski jezik“, a u zemlju kapa se, kao u Alisi u zemlji čuda, upada kroz jamu, te ovo delo u mnogim aspektima zavređuje pažnju kao fantastična književnost. Ipak, kako pripovetka odmiče, postaje sve mračnija.
Priča „Život jedne budale” napisana je samo mesec dana pre piš-čevog samoubistva. Kroz pedeset i jednu vinjetu sagledavamo najvažnije trenutke Akutagavinog života, koji se, i u pripoveci kao i u stvarnosti, završava Veronalom.
Najzad, „Vita sexualis” predstavlja Akutagavinu seksualnu ispovest. Ona je, kao što nam to govori naslov, napisana po uzoru na istoimeni roman iz 1909. godine Morija Ogaija. Dok je Ogaijev roman u očima današnjeg čitalaštva gotovo čedan, Akutagava se, u duhu novije ere, ne libi da prikaže mnoge eksplicitne seksualne detalje. Za razliku od Ogaija, koji svoju ispovest sprovodi do studentskih dana, Akutagava svoju završava u „drugom razredu niže srednje škole”...

Ovo je priča o gubitku i pomirenju, o putovanju jednog čoveka koje će mu pomoći da otkrije šta je zaista važno u životu. Jer kako odlučiti šta život čini vrednim življenja? Kako razdvojiti ono bez čega možete od onoga što vam je drago? U suočavanju s đavolom, naš narator će sebe i svoju voljenu mačku dovesti do ivice egzistencije.

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi.

Roman Duša je trodelan. U prvom delu retrospektivno se u prvom licu pripoveda o učitelju, iz ugla mladog studenta,
koji je zapravo i pripovedač. Učitelj skriva neku tajnu u svojoj prošlosti, koju ne može da otkrije ni njegova supruga. Treći deo je napisan u obliku testamenta. U njemu se učitelj
ispoveda. Polako se odmotava, kao klupko, njegova tajna prošlost.

Nadrealna, razorna priča o duhu beskučniku koji lutajednom od najprometnijih železničkih stanica uTokiju. Kazuje mrtav. Rođenje u Fukušimi 1933. godine, iste godine kada i japanski car, njegov život je nizom slučajnosti vezan za carsku porodicu i na svakom koraku gaje oblikovala modernajapanska istorija. Ali njegovu životnu priču obeležila je i loša sreča, a sada, u smrti, ne može da se odmori, osuđen da luta parkom u blizini stanice Ueno u Tokiju. Kazuov život u graduje počeo i završio se u tom parku; stigaoje tamo da radi kao radnik na pripremama za Olimpijske igre u Tokiju 1964. i završioje svoje dane živeči u ogromnom selu beskučnika u parku Ueno.

Protagonista, pisac kriminalističkih romana, naizgled slučajno upoznaje zavodljivu, udatu ženu, koja je pritom njegova velika obožavateljka. Kada mu se poveri, da već izvesno vreme dobija preteća pisma od njenog bivšeg lju-
bavnika, pisac preuzima ulogu detektiva, i dok uživa u tom izazovu, čini sve da bi je zaštitio.

U Japanu su mačke simbol sreće. Kao što legenda kaže, ako ste ljubazni prema njima, jednog dana će vam vratiti uslugu. Možda će vas pozvati u misteriozni kafić pod blistavim mesecom (ovaj put u Kjotu). Ovaj kafić je poseban. Nema preciznu lokaciju, nema radno vreme, i naizgled se pojavljuje nasumično, kad i gde treba, kako bi pomogao mladim ljudima u ključnim trenucima njihovih života. Kafić inače vode mačke koje govore.

Dečak i pas, Seišu Hasea je čarobna priča, koja prati psa na njegovom putovanju kroz Japan u potrazi za detetom sa kojim se sprijateljio pre velikog zemljotresa i cunamija koji su razorili Japan. U višegodišnjem traganju, čitalac prati psa Tamona koji pomaže ljudima u životu i smrti, delujući kao anđeo čuvar, i kroz te susrete pokazuju se japanski životi i verovanja u obnovu nakon nacionalne katastrofe.

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi.

Roman "Ja sam mačak", komično remek-delo, japanskog klasika Namume Sosekija, predstavlja satiričan pogled na japansko društvo, s akcentom na srednju klasu, tokom Meiđi perioda. Sa oštrom duhovitošću i sarkastičnom oštricom, ovo nesvakidašnje delo prati hirovite avanture udomljenog, poprilično lenjivog mačka, koji luta po komšiluku i prvenstveno posmatra i izučava ljude, s kojima provodi mnogo više vremena, umesto da je sa drugim mačkama

U ovom fascinantnom dokumentu, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih japanskih pisaca stvorio je nešto što bi se moglo nazvati novom književnom formom. Novo je jer kombinuje elemente mnogih postojećih vrsta pisanja, ali se na kraju ne uklapa ni u jednu od njih.

Na jednom nivou, to se može čitati kao izveštaj o tome kako je slabašan, knjiški dečak otkrio važnost sopstvenog fizičkog bića; "Sunce i čelik" u naslovu su sami po sebi simboli kulta otvorenog neba i tegova koji se koriste u bodibildingu. Na drugom nivou, to je rasprava velikog romanopisca o odnosu akcije i umetnosti, a posebno o njegovoj sopstvenoj visoko uglađenoj umetnosti. Više lično, to je prikaz traganja jednog pojedinca za identitetom i samointegracijom. Ili opet, rad bi se mogao posmatrati kao demonstracija kako se intenzivna individualna preokupacija može razviti u duboku filozofiju života.

Svi ovi elementi su isprepleteni Mišiminim složenim, ali uglađenim i gipkim stilom. Ispovest i samoanaliza, filozofija i poezija se na kraju spajaju da bi stvorili nešto što je samo po sebi savršeno i samodovoljno. To je književno delo koje je pažljivo oblikovano kao i Mišimini romani, a istovremeno pruža neophodan ključ za razumevanje njih kao umetnosti.
Knjiga je dirljiv dokument i veoma je značajna kao pokazatelj budućeg razvoja jednog od najzanimljivijih romanopisaca modernog doba.

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena.

Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

U ovom romanu, Fuentes se bavi političkom fikcijom jer piše 2003. godine o predsedničkim izborima 2024. Orlov presto je simboličan izraz za fotelju predsednika Meksika Meksiko je pod sankcijama zato što je odbio da učestvuje sa vojskom SAD u okupaciji Kolumbije u borbi protiv narkokartela i što ne prihvata cenu nafte koju zahtevaju Amerikanci. Kazna stiže u vidu gašenju satelita za komunikacije koji je iznajmljen od Amerikanaca tako da Meksiko ostaje bez telefona, računara, televizije i svih mogućih medija

U romanu Žena u pesku, Kobo Abe primenjuje tehniku svojstvenu naučnoj fantastici, kojom postiže dramsku napetost, a razmatra i osnovna pitanja otuđivanja i identiteta pojedinca, gde je laboratorija za njegove eksperimente peščana jama...

U potrazi za Velikim Kanom je objavljen 1929. godine i opisuje nam prvo Kolumbovo putovanje i otkriće Amerike. Iscrpno su prikazane pripreme za ekspediciju, plovidba i prva istraživanja američkog tla i kontakti s urođenicima, ali i atmosfera koja vlada na dvoru Katoličkih kraljeva, proterivanje Jevreja iz Španije uz ljubavnu priču o Fernandu i Luseri koji će učestvovati u ekspediciji kao Kolumbovi paževi.

Radnja romana Crni gušter počinje na zabavi za Badnje veče u „Ginzi, najvećem i najprosperitetnijem delu Carskog grada“. Odmah opažamo misterioznu, zavodljivu ženu obučenu u crno, sa tetoviranim crnim gušterom na levoj ruci. Ona upoznaje mladića Jun-ćana, još jednog mračnog lika. Dok od nje traži novac i pomoć, da ga izvuče iz nevolje u koju je upao, ona smišlja plan kako da ga zaštiti. Ali po kojoj ceni?

Avanture koje slede su tako pametno smišljene, s gomilom neočekivanih preokreta. Sve neodoljivo podseće na dela Edgara Alana Poa, kao i na Šerloka Holmsa i Arsena Lupena , sa izuzetkom jer je glavni antijunak ove priče nepoverljiva i fatalna žena.

Cela priča je neprestana bitka između nje i detektiva Akećija Kogoroa (Ranpoov omiljeni detektiv). I kad pomislite da je neko od njih dvoje izgubio, sačekajte do sledeće stranice! Autorov stil je originalan, pomalo neobičan za današnje vreme, pošto se često obraća direktno čitaocu, dok je celokupan ambijent romana opisan na impresivan način, sa pravim gotičkim ukusom. Pisac istovremeno otkriva detalje svojim čitaocima, dok ih odvodi na krivi put, što je svojstveno za mnoga Edogavina dela.

Roman je adaptiran za film i televizijske serije nekoliko puta, a najzapaženiji je igrani film iz 1968. na kome je radio proslavljeni romanopisac Jukio Mišima, napisavši između ostalog i naslovnu pesmu...

Edogava Ranpo, rođen Hirai Taro (21. oktobar 1894 – 28. jul 1965), smatra se ocem japanskog horora. Rođen je u prefekturi Mie, diplomirao na Univerzitetu Vaseda 1916, nakon čega je promenio niz zaposlenja, radeći kao računovođa, trgovac, pa i prodavac na štandu nudli, pre nego što je odlučio da se bavi pisanjem. On je prvi savremeni japanski pisac strave i užasa. Veliki ljubitelj zapadnjačkih horor, misterioznih i detektivskih priča, uočio je da japanski pisci zaostaju na tom polju, nakon čega se posvetio ovom žanru. Njegovo umetničko ime nastalo je japanizacijom imena Edgara Alana Poa, kome se posebno divio. Bio je višegodišnji predsednik Kluba japanskih pisaca misterija. Svoj književni debi imao je 1923. godine pričom „Bakarni novčić od dva sena”, koju je objavio pod pseudonimom Edogava Ranpo. Glavni lik velikog broja njegovih romana koji slede, je Kogoro Akeći, koji je u kasnijim romanima postao vođa grupe znane kao „Dečaci-detektivi”. Ova su dela dosegla neverovatnu popularnost tako da se često čitaju i danas.

Najznačajnija dela mu su Životinje u senci, Vampir, Čovečja fotelja, Gusenica, Demon na usamljenom ostrvu, Demon bele kose, Pakao ogledala... Zbog obilja napetosti i neizvesnosti, njegove knjige su vrlo popularne među omladinom.

Radnja romana opisuje sistem u kome su učenici odabranih razreda srednjih škola primorani da se bore jedni protiv drugih, u programu koji vodi izmišljeni, fašistički, totalitarni režim japanske vlade, poznat kao Republika velike Istočne Azije.

Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje.

Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku.

Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija.
Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda.

„Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“

Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piš-čev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji.

Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936) nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je ste-kao ugled vesnika novog senzibiliteta. Objavio je tri kraća romana: Novi Hamlet, Trči, Melos!, Cugaru, u kojima se ukrštaju antičko doba i savremena istorija, Istok i Zapad. Njegov poslednji roman Nečovek (1948) posvećen je agoniji otuđenog čoveka.

Ono što izbija u prvi plan kad se predstavlja Ogai – istorijska fikcija i realistične skice života u tranziciji – kao da dodatno utvrđuje uvreženu sliku „velikog intelektualca”; on je velik, ali i nepristupačan. Tim se više Vita sexualis izdvaja iz njegovog opusa. Naizgled erotski roman, okarakterisan je kao „znak da je Ogai konačno sišao s uma” i zabranjen od strane vlasti po objavljivanju. I dan-danas je među istraživačima japanske književnosti ovo delo obavijeno neprijatnom tišinom.

Šta je Vita sexualis (lat. „seksualni život”)? Ogai, čini se, nije imao nameru da skandalizuje čitaoca. Upravo suprotno – protagonista nam na samom početku romana saopštava da njegova „seksualna istorija“ ima obrazovno-vaspitnu ulogu. Ona nastoji da ne pripada „pornografiji” i „erotskim pričama”, koje Šizuka uzima za „neozbiljne knjige”.

Iako je zbog tematike zabranjen tri nedelje nakon objavljivanja, Vita Sexualis je mnogo više od erotskog romana. Narator, profesor filozofije, bori se sa pitanjima seksualne želje, seksualnog vaspitanja i pravog mesta senzualnosti. On priča priču o sopstvenom putovanju u seksualnu svest, koje traje petnaest godina, od njegovog prvog izlaganja erotskim drvorezima u dobi od šest godina, do njegovog prvog fizič-kog odgovora na ženu i njegovog konačnog susreta sa profesionalnom kurtizanom. Osim što je dirljiva priča o punoletstvu jednog dečaka, Vita Sexualis je takođe važan zapis o moralnim borbama Japana tokom kulturnih preokreta poslednjih godina Meiđi ere.

Mori Ogai (1862−1922), japanski književnik, prevodilac, književni kritičar i istovremeno vojni lekar i naučnik, jedan je od nosilaca modernizacije u Japanu krajem 19. i početkom 20. veka. Značajno je uticao na razvoj savremene japanske književnosti. Rođen je kao Rintaro Mori i u svojoj devetnaestoj godini postao je najmlađi lekar sa licencom u Japanu. Stupio je u vojsku, koja ga je ubrzo poslala na četvorogodišnju specijalizaciju u Nemačku.

Svoja prva dela stvarao je crpeći inspiraciju iz uzbudljivog iskustva koje je poneo iz Nemačke, kao i iz svoje ljubavi prema evropskoj književnosti. Sa nemačkog jezika prevodio je mnoge svetske pisce. Doprineo je da se u Japanu usvoje pravila i tehnike zapadnoevropske literature.

Međutim, uvidevši da je prihvatanje zapadnih uticaja u Japanu postalo površno i nekritičko, Ogai se okrenuo traganju za sredstvima kojima će japansku tradiciju postaviti rame uz rame sa inovacijama iz evropske kulture. Među njegovim značajnim delima su: Igračica, Vita sexualis, Divlja guska, Poslednja volja Okicu Jagoemona, Porodica Abe, Gazda Sanšo.

Roman Noć na galaktičkoj železnici govori o fantastičnom putovanju dva druga, Đovanija i Kampanele, na takozvanoj „galaktičkoj železnici”. Električne veverice, naddimenzionalne vozne karte, svemirski fosili – ovaj roman može se smatrati i pretečom japanske naučne fantastike. Međutim, on je pun simbola tako postavljenih da teraju čitaoca na interpretaciju.

Kako razumeti očiglednu hrišćansku simboliku kad se uporedi s Kenđijevom predanošću budizmu? Šta predstavljaju putnici i druge ličnosti koje Đovani i Kampanela susreću na putovanju? Šta predstavlja sama galaktička železnica?

Jedino što se pouzdano može uočiti jeste sličnost sveta u ovom romanu i Kenđijevim pesmama. Kvaternarni prostor kome pripada železnica isti je onaj u kome svoje logičke „propozicije” predstavlja lirsko ja u pesmi „Mentalna skica”. „Perspektivni univerzitetski profesori” koji iz najviših slojeva atmosfere kopaju zaleđeni azot neodoljivo podsećaju na onog zauzetog profesora kog junaci sreću na Pliocenskoj obali. Pa ni Kenđijeva najpoznatija pesma „Ni po kiši, ni na vetru...”, koja se jasno razlikuje od onih iz „nadrealističkog” kruga, ne može se iz ovog poređenja izostaviti. Njena ljubav i humani¬zam kao da govore kroz Đovanija kad poželi da izgori poput sazvežđa Škorpije samo da bi „usrećio svakoga”...

Kenđi Mijazava (1896-1933) rođen je u prefekturi Ivate kao najstariji sin Seiđiroa, trgovca i vlasnika zalagaonice, i majke Ići. Deda s majčine strane bio je jedan od najbogatiih trgovaca u njihovoj oblasti, zbog čega je Kenđi čitav život osećao grižu savesti. Diplomirao je 1918. godine na školi agrikulture u Morioki sa odličnim ocenama, ali dolazi u sukob sa ocem, koji je želeo da ga Kenđi nasledi u trgovačkom poslu. Kenđi počinje da piše svoje prve pesme i bajke. Krajem 1921. godine postaje profesor u školi agrikulture u Hanamakiju. Napušta školu i seli se na jedno od imanja koja su pripadala Mijazavama i počinje da obrađuje zemlju. Iste godine osniva privatnu školu i društvo, kroz koje pomaže seljacima u okolini i uči ih agrikult¬ri. Naposletku, usled teškog fizičkog rada, 1928. godine se razboljeva i vraća u porodični dom. Od tada pa do smrti, Kenđi se posvećuje pisanju i prepravljanju ranijih dela. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Noć na galaktičkoj železnici. --

"Mornar koji je izneverio more" je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije.

Roman Kći mora je reprezentativan izdanak postromantičarske književne estetike sredine XIX veka, u kome je melodramatična konvencija dovedena do vrhunca, budući da se razmatra univerzalna tema o odnosu majke i ćerke. No Rosalija de Kastro se u svom prvom romanu pozabavila i drugim, kako univerzalnim tako i lokalnim temama, kao što su položaj žene u španskom društvu i pitanje njene nezavisnosti, veza strasti i ludila, prirode i ludila, neuzvraćena ljubav, samoubistvo, incest, zlo, smrt, sujeverje, ljubav prema zavičaju...
U središtu pažnje su žene, čije sudbine čine okosnicu romana. Rosalija de Kastro je okrenuta predstavnicama svog pola, kroz njih oseća i govori, te koristi priliku da prikaže deo stvarnosti koju žive, ne bi li u ženama probudila svest o situaciji u kojoj se nalaze i problemima s kojim se suočavaju, a to su pre svega društvena i ekonomska zavisnost od muškaraca, odsustvo zakonske zaštite i gotovo ropska vezanost za kuću.
Rosalija de Kastro (1837–1885) ključna je predstavnica španske i galisijske književnosti postromantizma. Njena književna dela ispunjavaju emotivnost i senzualnost, a prepoznatljiva je i po melanholičnim, setnim, nostalgičnim i mističkim stanjima, koja je u izvornom postromantičarskom maniru umela da opiše do najsitnijih detalja. Pisala je poeziju i prozu, osvrtala se na sopstveni život obeležen siromaštvom, gorčinom, razočaranjem, autentično stapajući autobiografske elemente s fikcijom i ponekad fiktivnim hermetičnim svetovima. Prozna dela Rosalije de Kastro ostala su u senci njenog pesničkog stvaralaštva, budući da je u istoriji španske književnosti prepoznata pre svega kao pesnikinja. Kći mora je jedino delo ove književnice prevedeno na srpski jezik.

U ovom jedinstvenom istorijskom romanu, Papa Mora, prožetom turbulencijama dalekih vremena, punih peripetija i previranja, koje su u četrnaestom veku dovele do takozvanog „Avinjonskog raskola”, zvanog još i papski raskol, uz velike podele u Katoličkoj crkvi, kao i do ustoličenja Benedikta XIII, prikazane su dve razlièite priče.

Duhoviti i ironični Visente Blasko Ibanjes, jedan od najvećih španskih pisaca svih vremena, majstorski prepliće priču o bujnom sentimentalnom odnosu dvoje mladih ljudi (ljubavnu vezu između Rosaure Salsedo, bogate argentinske dame i Klaudija Borhe, mladog valensijskog pesnika, ujedno i naratora romana), isprekidanu dešavanjima iz života takozvanog Pape mora (don Pedro de Luna), koji je predstavljen kao čovek čelične volje i jedan od najtvrdoglavijih i najupornijih poglavara Katoličke crkve.

Svetsku slavu, Banana Jošimoto stekla je romanom Kuhinja, koji je za kratko vreme preveden na tridesetak jezika, s mnogo ponovljenih izdanja i s velikim tiražima. Postala je hit knjiga širom sveta. Kuhinja predstavlja japanski novi roman koji dolazi posle velikih imena kao što su Kavabata, Mišima, Kobo Abe...

U ovom romanu, sižejni tok ne zbunjuje čitaoca, jasan je i jednostavan. Priču pripoveda junakinja u prvom licu jednine, govornim stilom, s dosta žargona, ne bavi se društvenim ili istorijskim temama, već onim univerzalnim kao što su smrt, usamljenost, ljubav, grad. Ona traga za ljubavlju koja se budi usred gradskog života, u kome se ljudske veze teško uspostavljaju. Na kraju ove knjige je i Bananina prva napisana priča „Moonlight shadow”, naslovljena prema popularnoj pesmi Majka Oldfilda. Može se reći da je ova priča začetak romana Kuhinja, jer i u njoj mlade junake zbližava hrana, a mesec se javlja kao lajtmotiv.
Kuhinja je gradska ljubavna priča, ljupka i lucidna, i pomalo gorka. Radnja je smeštena na veoma ograničenom prostoru, verovatno negde u Tokiju. Autorka opisuje mali stan na desetom spratu solitera, s jednom-dve sobe, kupatilom i kuhinjom. U opisu unutrašnjosti stana, nema ničega što bi podsećalo na tradicionalni Japan. Autorka traga za mogućnošću oživljavanja ili rađanja porodice. Traga za ljubavlju koja se budi usred gradskog života, u kome se ljudske veze teško uspostavljaju. Kuhinja na desetom spratu je mesto za dozivanje ljubavi. Mesto gde ljudi ponovo grade zajedništvo, preko hrane.

Nadam se da će mesec iz ove knjige obasjavati i vašu kuhinju...