PRIPOVETKE

Ova zbirka je nastala iz želje da se prikaže druga strana Akutagavinog stvaralaštva, potpuno drugačija od dobro poznatih ostvarenja zasnovanih na japanskoj i kineskoj starini, većinom prevedenih i objavljenih u zbirci Rašomon (Tanesi, 2024). Prve tri pripovetke u izboru – „Smrt vernika”, „Crna Marija” i „Smešak bogova” – spadaju u grupu Akutagavinih dela koja se nazivaju „hrišćanske priče”. Premda Akutagava nije bio hrišćanin, zanimao se za hrišćansku tematiku, kao i većina njemu savremenih japanskih intelektualaca, te je pažnju usmerio ka ranoj istoriji hrišćanstva u Japanu.
„Grumen zemlje”, pripovetka koju su pisci poput Naoje Šige, hvalili kao jednu od Akutagavinih najzrelijih, donosi potpuno drugačiji ton. U pitanju je realistički opis života na selu.
„Kapa” nosi naslov po istoimenom stvorenju japanske mitologije nalik kornjači. U njoj se na satiričan način opisuje život u „kapinskoj zemlji” kroz svedočenje mentalnog bolesnika, te se ova pripovetka neretko poredi s Guliverovim putovanjima. Društvo kapa je urbano poput ljudskog, ali se razlikuje na mnoge naratoru neprihvatljive na-čine. Akutagava čak smišlja i „kapinski jezik“, a u zemlju kapa se, kao u Alisi u zemlji čuda, upada kroz jamu, te ovo delo u mnogim aspektima zavređuje pažnju kao fantastična književnost. Ipak, kako pripovetka odmiče, postaje sve mračnija.
Priča „Život jedne budale” napisana je samo mesec dana pre piš-čevog samoubistva. Kroz pedeset i jednu vinjetu sagledavamo najvažnije trenutke Akutagavinog života, koji se, i u pripoveci kao i u stvarnosti, završava Veronalom.
Najzad, „Vita sexualis” predstavlja Akutagavinu seksualnu ispovest. Ona je, kao što nam to govori naslov, napisana po uzoru na istoimeni roman iz 1909. godine Morija Ogaija. Dok je Ogaijev roman u očima današnjeg čitalaštva gotovo čedan, Akutagava se, u duhu novije ere, ne libi da prikaže mnoge eksplicitne seksualne detalje. Za razliku od Ogaija, koji svoju ispovest sprovodi do studentskih dana, Akutagava svoju završava u „drugom razredu niže srednje škole”...

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete...), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu...), skice (Konj bez galopa, Proleće...), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca.

... Nije zato čudno što u decembru postoji jedna duboko ukorenjena potreba čoveka za čudom, za dobrotom i ljubavlju. I kao što nam poznati romantični nemački pisac E.T.A. Hofman, u Krcku Oraščiću, kaže, da je prelazak iz sumorne realnosti u najluđu divlju i božanstvenu fantastiku moguć u svakom trenutku, tako i mi možemo pomoću ovih priča da izdržimo ali i sažmemo tešku stvarnost: brige i mrak nek budu pozornica dešavanja najvećih čudesa i lepota. Metamorfoza mraka u bleštavo svetlo, lepota je hrišćanskog praznika, Božića. Na pozornici decembarske svedenosti svaka maštovita duša može da ostavi svoj poklon: nežne reči i zamisli i slike za svetove daleke, bezbrižne, gde teku neki potoci vina ili limunade i gde okolo ćućore kućice od slatkiša. Za svetove daleke, u kojima stvari i bića imaju i muzičku stvarnost. Makar to, u ovom životu satkanom od gubitaka i grubosti. Pretvaranje patnje zbog izgubljene ljubavi u misao o snu i pravdi, ili, barem, u san. Može i to da bude Božić: uteha i opraštanje za nepravde koje nam je svet ili voljeno biće zadalo. Neka ovaj dan bude bajkovit i čaroban, i vrati nas našem detinjem snu.
Pored Hofmana, ovde su i priče Tolstoja, Dostojevskog, Čehova, Dikensa, Irvinga, Nabokova, Andersena, Kuprina, Gorkog, Zoščenka, Tvena, O Henrija, Vile Kader, Lujze Mej Alkot i mnogih drugih...

...Važno je da pokušamo da zadržimo Božić, kao deo ljudskosti, i nek ova knjiga bude jedan u nizu tih pokušaja.

Novo, izmenjeno izdanje Božićnih i novogodišnjih priča stiže na vreme da vam ulepša predstojeće praznike. U pitanju je antologija največih imena svetske proze, među kojima su Oskar Vajld, Čarls Dikens, A. P. Čehov, Mark Tven i mnogi drugi.

Možda je ljudska poteba za dobrotom i lepotom, za milinom, zapravo potreba za Božićem. Nervozni i napeti od ritma današnjeg života, često zaboravimo da je Božić nešto sasvim drugo, nešto što nema veze s kupovinom i prazničnom večerom, i da tu potrebu za lepim u sebi, za nesebičnošću i davanjem imaju svi ljudi ovog sveta, bilo koje vere (ili nevere). Svi osećaju i žele isto: trenutak mira, prošireni trenutak zastoja bespoštednog životnog točka koji nas melje, i možda, produženi trenutak ljubavi? Je li to Božić? Je li on potreba da nađemo mir, predah od straha, vreme za čitanje s prijateljicom, s detetom, s učenikom, s majkom, sa supružnikom, ocem, s voljenim bićem, priče koje nam greju srce?...

...Zato bismo mogli da zanemarimo patetiku koja je sveprisutna – ova knjiga čitaocu nudi i najveća imena svetske književnosti, pre svega ruske, engleske i američke XIX i XX veka, kao i neke nama manje poznate pisce. Volela bih da ovim kratkim redovima postavim pitanje čitaocima (a čitaoci mogu biti svi: deca i odrasli, i retke su knjige koje su namenje svima): nije li umetnost danas, u jurnjavi za novim, za originalnim, u izbegavanju te ocrnjene patetike, pomalo i izgubila na toplini, iskrenosti i lepoti? Jer dirljivi trenuci jesu trenuci lepote koja nam vraća veru...

...Važno je da pokušamo da zadržimo Božić, kao deo ljudskosti, i nek ova knjiga bude jedan u nizu tih pokušaja.

Posle velikog uspeha Antologije savremene japanske priče 25, u svetu jedinstvenog prikaza proznog stvaralaštva japanskih pisaca, predstavljamo vam njen drugi deo: Antologiju savremene japanske priče 26, koja ide korak dalje, donoseći dvadeset i jednog najznačajnijeg pripovedača današnjice u dvadeset i šest priča...
Haruki Murakami, Joko Ogava, Nacuo Kirino, Ikezava Nacuki, Rju Murakami, Kođi Suzuki...

Mori Ogai PORODICA ABE i druge priče, izbor, prevod s japanskog i pogovor Danijela Vasić
Mori Ogai (1862−1922), istaknuti japanski književnik, jedan je od nosilaca modernizacije u Japanu krajem 19. i početkom 20. veka. Njegov roman Divlja guska objavio je Tanesi 2014. Za jedan broj svojih dela inspiraciju je nalazio u socijalnim i moralnim obrascima lojalnosti i samopožrtvovanosti samurajskog Edo perioda (1603–1868). Koristeći teme iz ranije istorije, sasvim aktuelne i u njegovo vreme, Ogai se trudio da istakne sve ono što je smatrao uzorom ponašanja, insistirajući i na kritici negativnih pojava u društvu. Tako su nastale priče koje je on nazvao rekiši šosecu (pripovetke sa istorijskom tematikom), a najvažnije iz tog opusa odabrane su za ovu zbirku.


Knjiga počinje pričom „Zaveštanje Okicu Jagoemona“, koju je Ogai napisao kao reakciju na ritualno samoubistvo (đunši) generala Nogija Maresukea, povodom smrti cara Meiđija (1912). Ovaj čin je prizvao prošlost i doveo u pitanje savremene stavove Japanaca prema životu, smrti i ličnoj odgovornosti. I „Porodica Abe“ za temu ima đunši, ali nagone samodestrukcije i samopožrtvovanosti opisuje u sasvim drugačijem svetlu, otkrivajući najskrivenije kutke čovekove duše. Okosnica „Krvne osvete na Gođiingahari“ je opsednutost krvnom osvetom. I u njoj, ali i u pripovetkama „Starac i starica“ i „Poslednja rečenica“, likovi snažnih žena ističu se odanošću, poštenjem i slobodoumljem...


Našem čitaocu priče Morija Ogaija zanimljive su zato što bacaju novo svetlo na životne stavove Japanaca iz ranijih vremena, naročito ratnika ‒ samuraja.

Posle dvotomne antologije najboljih japanskih priča 20. veka, Tanesi je priredio knjigu „25“, antologiju savremene japanske priče. U njoj je zastupljeno dvadeset pisaca, s dvadeset i pet priča. Ona predstavlja najsveobuhvatniji, u svetu jedinstven prikaz savremene japanske priče. Među piscima su Cušima Juko, Haruki Murakami, Joko Ogava, Nacuo Kirino, Jošimoto Banana, Kazuo Išigoro, Rju Murakami, Hiromi Kavakami, Mijuki Mijabe, Šuići Jošida...
Antologiju su priredili Marija Jamasaki Vukelić i Susumu Katagava.

Knjiga Pregršt srebra u zoru predstavlja izbor njegovih pripovedaka i romana. „Pripovetka o Sejžuru iz mesta Himeži, poznatom po lepim devojkama“, „Pričanja sastavljača Almanaha“ i „Pripovedanje o Zengobeju, planini ljubavi“, otkrivaju Saikakua kao izvrsnog i duhovitog pripovedača. Njegovi Poslednji saveti, u prvom delu, ispunjeni su razmišljanjima o japanskom trgovačkom staležu u nastajanju, dok drugi deo ima pomalo podsmešljiv podnaslov „Ljudska srca u ovom našem svetu“. U ovoj izuzetnoj knjizi objavljeni su i roman Život zaljubljene žene, kao i šest knjiga Saikakuove Večne riznice japanske porodice.

Ihara Saikaku (1642‒1693) jedan je od najpopularnijih japanskih klasika. Poznat je kao pesnik, ali je veliku popularnost i slavu stekao proznim delima. Njegove pripovetke i romani svrstavaju se u izuzetno značajna dela klasične japanske književnosti. Posebno je postao cenjen krajem XIX veka, kada se u japanskoj književnosti javljaju naturalizam i realizam. Posle Drugog svetskog rata objavljena su njegova celokupna dela i on postaje priznat kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih japanskih pisaca. Saikaku je pseudonim koji je pisac prihvatio u svojim tridesetim godinama. Pre toga, koristio je ime Ihara Kakuei, dok je njegovo pravo ime verovatno bilo Togo Hirajama. Rođen je u Osaki, u imućnoj trgovačkoj porodici.

Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih.

I drugi tom, kao i prvi, antologije hispanoamericke price na srpskom jeziku donosi 25 prica nastalih u XX i pocetkom XXI veka. Sada citaoci mogu da steknu najsveobuhvatniju sliku o bogatoj i raznovrsnoj pripovednoj književnosti Hispanske Amerike, koju predstavlja 50 pisaca, medu kojima su Asturijas, Borhes, Oneti, Karpentjer, Benedeti, Markes, Kortasar, Rulfo, Donoso, Fuentes, Ljosa... Pored prica velikana svetske književnosti, antologija Vecita smrt od ljubavi jaca otkriva i nove, mlade autore, još uvek nepoznate našoj citalackoj publici, iako su oni vec afirmisani i nagradivani u Južnoj i Srednjoj Americi. Oba toma opremljena su naslovima izvornika, detaljnim bibliografskim podacima i izborom literature, a vecina prica prvi put je prevedena na srpski jezik.

Ðuniciro Tanizaki (1886–1965), po mnogima najveci japanski pisac moderne epohe, još je za života postao klasik i jedan od najprevodenijih pisaca posle Drugog svetskog rata. Ova knjiga donosi sedam antologijskih prica velikog majstora pripovedanja, koje obuhvataju pola veka njegovog književnog rada. "Majstor tetoviranja" (l910) jeste sadomazohisticka basna o umetniku kome se ostvaruje želja da istetovira kožu savršene žene. "Strah" (1913), prica o coveku "s mucnom, idiotskom boljkom, jednom vrstom neuroze, fobije od voza" smeštena je u moderni gradski ambijent tramvaja i gužvi koji su podjednako uznemirujuci kao i utvare iz prošlosti. Prica "Lopov" (1921) napisana je jednostavnim stilom i otkriva drukciji poremecaj koji glavni junak priznaje ("Nisam napisao nijednu neiskrenu rec ovde"). U "Pupoljku"(1922) Tanizaki zalazi u skoro nadrealnu fantaziju: Okada, kome je zdravlje isisala mlada ljubavnica, postaje žrtva strašnih halucinacija. Još jedna pišceva okrutna lepotica jeste i darovita junakinja "Šunkininog portreta" (1933), verovatno najlepša u nizu prica koje i po svom stilu i tematici otkrivaju njegovo divljenje prema tradicionalnoj japanskoj kulturi. Tema slepila – koje se u Tanizakijevom svetu cesto dovodi u vezu s ljubavlju – javlja se i u "Slepcevoj prici" (1931), u kojoj se slepi sluga i lepa gospodarica nalaze u najnasilnijem razdoblju japanske istorije, u XV veku gradanskog rata. "Most snova" (1959) ispovest je mladica opsednutog secanjem na majku, koje je prožeto grižom savesti.

U Japanu i u svetu slavljen kao romanopisac (Ispovest maske, Žeđ za ljubavlju, Mornar koji je izneverio more, Zlatni paviljon – romani koje je na srpskom jeziku objavio Tanesi), Jukio Mišima (1925–1970) poznat je i kao veliki majstor priča.

U japanskoj književnosti, i ne samo u njoj, priča kao književni oblik jeste vrhunsko dostignuće.

Devet svojih istančanih priča Mišima je, na poziv izdavača, uvrstio u ovu knjigu ("Smrt usred leta", "Ljubav sveštenika iz hrama Šiga", "Patriotizam", "Novinska hartija"...), a dodao im je i svoju modernu no jednočinku "Dođođi".

Svaka od njih, i sve one na okupu, pokazuju njegovu izvanrednu sposobnost da naslika, to jest da veštinom izuzetnog pripovedača veoma pronicljivo opiše široki spektar ljudskih bića u presudnim trenucima. Često su njegovi likovi promišljeni moderni Japanci koji su u životu mnogo manje oslobođeni zahteva prošlosti (tradicije) nego što su mislili i u to verovali.

Posebna draž ove knjige je u tome što su priče i jednočinka prevedene s japanskog jezika.

Bazen je prva knjiga Joko Ogave koja je objavljena na engleskom jeziku i odmah je doživela veliki uspeh. Nagradena je priznanjem Širli Džekson, koje se dodeljuje za izuzetna književna ostvarenja na polju psiholoških romana i prica s elementima fantastike i horora. Tri izvrsno napisane novele predstavljene u ovoj knjizi, pokazuju autorkino umece da sacini napet zaplet koji citaoca cesto dovodi u nedoumicu. U svakoj prici, naratorski glas je ravan, emocionalno udaljen, i u sve tri price glavne junakinje su žene. Knjigu prožima atmosfera jezivotosti kakva se javlja u nocnoj mori, te opasan osecaj da lepota i bol mogu postojati istovremeno. Ogavina pripovedna tehnika mogla bi se uporediti sa iskrivljenim ogledalom: uobicajene reakcije su toliko iskošene da se pretvaraju u nešto potpuno neocekivano: slike se redaju i povezuju na veoma iznenadujuce nacine. U zavisnosti od citaoca, to može da izazove cudenje ili cak neku vrstu gadenja. (Naslovna prica govori o mladoj devojci Aji, koja se hvata ukoštac s rastucim osecajem otudenosti od sopstvene porodice. Njeni religiozni roditelji odgajili su je zajedno s napuštenom decom koju su prihvatili na cuvanje u sirotište nazvano Svetionik. Porodicne fotografije ispunjene su lišcima sirocica, „a tu sam i ja”, kaže Aja, „izgubljene medu njima”. Jedino dete s kojim oseca povezanost jeste decak po imenu Ðun. Aja svake nedelje odlazi na njegove treninge plivanja, i po-smatra ga. Uživa u prekrasnim pokretima Ðunovog tela, ali je nemogucnost da do kraja razvije strast koju oseca, dovodi do novog, nepoznatog iskustva. U njoj se razvija pakost i ona otkriva gotovo culno zadovoljstvo u tome da muci maleno siroce koje joj je prepušteno na brigu. Ogava smešta jedno kraj drugog uzvišeno i odurno, kao da želi da pokaže koliko su zapravo bliska ta dva osecanja. I druge dve price pokazuju autorkinu veštinu da prikaže fine nijanse okrutnosti. U Dneviku trudnoce, za koji je spisateljica dobila prestižnu Akutagavinu nagradu, još jedan udaljeni posmatrac: žena kod koje iz nekog razloga izostaju ocekivane reakcije. Ona beleži teskobu i mucninu svoje sestre u trudnoci, pritom uživajuci u sopstvenom apetitu: „Mislim na nju, sklupcanu u krevetu, okruženu svim tim mirisima i široko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i tamu.” Ovde Ogava koristi mocno književno sredstvo, cesto u decjim pricama: u jukstapoziciju stavlja udobnost i strah, topli dom i blesak zuba. Nabijena dvosmislenošcu, prica je strukturirana kao dnevnik, koji devet meseci sažima u niz nepovezanih trenutaka, pri cemu su zapažanja junakinje uvek cudna i potpuno neocekivana.

Četiri novele kao četiri različite vizije svetski priznatog i jednog od najznačajnijih posleratnih japanskih pisaca. Njegove strastvene i originalne vizije ne govore samo u njegovo ime, već i u ime njegove celokupne generacije.
Prva novela, "Dan kada će mi on obrisati suze", inače najduža u ovoj knjizi, ima najveću težinu i deluje najviše uznemirujuće. Pripovedač leži u bolničkom krevetu i željno isčekuje da umre od raka jetre, koji je umislio. Poslednje impulse života i svoju svest usretsređuje na to da oživi trenutak iz svoje mladosti, kad se pridružio svom ludom ocu u samoubilačkoj misiji s namerom da Japan spase poraza...
Uz romane Lično iskustvo i Tihi krik, “Lovina” je najznačajnije i najprevođenije delo Kenzabura Oea, za koje je dobio nagradu “Akutagava”, najprestižniju književnu nagradu u Japanu. Ova novela slikovito prikazuje vezu između japanskog dečaka i zarobljenog pilota, američkog crnca, u malom japanskom selu za vreme Drugog svetskog rata...
Treća novela "Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo" u mnogo čemu je autobiografska, i u njoj otac pokušava na sve načine da se uhvati u koštac sa problemima koji ga prate u brizi za bolesno dete... U četvrtoj noveli "Agui, čudovište s neba" Oe ukršta život osamnaestogodišnjaka i ludog kompozitora, bankarevog sina, kojeg proganja njegova beba-utvara veličine kengura.

Priča o sekaču bambusa (Taketori monogatari) je najstarija sačuvana fantastična priča u Japanu. Pretpostavlja se da je nastala u Heian periodu (794–1192), tačnije, krajem IX ili početkom X veka. Delo je od izuzetnog značaja za japansku književnost jer je na prekretnici od mitoloških priča ka novom, autohtonom žanru monogatari (priča). U najvećem delu ovoga žanra, Genđi monogatariju (Priča o Genđiju, oko 1008), Murasaki Šikibu Priču o sekaču bambusa naziva „pretečom svih monogatarija“. Ova napomena govori u prilog činjenici da delo ne samo da je bilo dobro poznato, nego i veoma cenjeno u književnim krugovima na japanskom dvoru. Iz istog izvora saznajemo da je u to vreme postojala ilustrovana verzija ove priče pod naslovom Ilustrovana priča o princezi Kagujahime. Tome je, svakako, doprineo bogati svet imaginacije u delu i njegova složena, a ujedno kompaktna i racionalna struktura. Japanski istoričar književnosti Kato Šuići jednostavno zaključuje da je Taketori monogatari „nešto sasvim posebno“.