ROMAN

Šta se dešava sa ljudima i sa samom ljudskošću kada nam oduzmu mogućnost da pamtimo? Bunt, otpor i potreba da se sećamo, pišemo i volimo. Potreba da od sećanja načinimo poslednji čin neposlušnosti.Nadrealna, provokativna, naučnofantastična i distopijska priča o moći pamćenja i traumi od gubitka...

Pred vama je neobična i dirljiva priča o mladiću Tomuri, koji sasvim slučajno u školskoj sali, čuje zvuk klavira za vreme štimovanja, i biva potpuno opčinjen. Taj zvuk, prodire u njegovu dušu i prenosi se u šume, čarobne i blistave, koje okružuju njegovo voljeno planinsko selo, i on kreće na maglovito i nepoznato putovanje: traganje za sobom.

Pred vama je još jedno Dazaijevo mračno, ali istovremeno zanosno delo, puno humora, za sve one koji su sa uživanjem čitali romane Nečovek, Učenica, Pandorina kutija i druge.

"Kada njena majka emigrira u Kinu zbog posla, dvadesetogodišnja Ćizu se seli u Tokio, kod sedamdesetjednogodišnje Ginko, ekscentrične daleke rođake, u čijem trošnom domu dobija sobu na korišćenje. Tako otpočinje njen novi život sa staricom i dve mačke u malom stanu, u kom konstantno odzvanja zvuk vozova koji prolaze u neposrednoj blizini.
Živeći svoje živote u nesavršenoj simetriji, njih dve nekako uspostavljaju nelagodan, samim tim ne toliko postojan savez, često stavljan na iskušenje Ćizuinim izlivima mladalačkog besa i inata. Kako četiri godišnja doba prolaze, Ćizu se bavi nizom dosadnih poslova sa skraćenim radnim vremenom i prolazi kroz nekoliko nezadovoljavajućih veza. Na kraju, ipak uspeva da stane na svoje noge i izbori se protiv samoće s kojom se poprilično saživela.

Savršen dan za samoću je dirljivo, mikroskopsko ispitivanje usamljenosti i slomljenog srca. Sa primesama surovog humora i oštrim okom za dirljive detalje, Aojama beleži bolan proces odrastanja."

Ovo je priča o gubitku i pomirenju, o putovanju jednog čoveka koje će mu pomoći da otkrije šta je zaista važno u životu. Jer kako odlučiti šta život čini vrednim življenja? Kako razdvojiti ono bez čega možete od onoga što vam je drago? U suočavanju s đavolom, naš narator će sebe i svoju voljenu mačku dovesti do ivice egzistencije.

Roman Duša je trodelan. U prvom delu retrospektivno se u prvom licu pripoveda o učitelju, iz ugla mladog studenta,
koji je zapravo i pripovedač. Učitelj skriva neku tajnu u svojoj prošlosti, koju ne može da otkrije ni njegova supruga. Treći deo je napisan u obliku testamenta. U njemu se učitelj
ispoveda. Polako se odmotava, kao klupko, njegova tajna prošlost.

Nadrealna, razorna priča o duhu beskučniku koji lutajednom od najprometnijih železničkih stanica uTokiju. Kazuje mrtav. Rođenje u Fukušimi 1933. godine, iste godine kada i japanski car, njegov život je nizom slučajnosti vezan za carsku porodicu i na svakom koraku gaje oblikovala modernajapanska istorija. Ali njegovu životnu priču obeležila je i loša sreča, a sada, u smrti, ne može da se odmori, osuđen da luta parkom u blizini stanice Ueno u Tokiju. Kazuov život u graduje počeo i završio se u tom parku; stigaoje tamo da radi kao radnik na pripremama za Olimpijske igre u Tokiju 1964. i završioje svoje dane živeči u ogromnom selu beskučnika u parku Ueno.

Protagonista, pisac kriminalističkih romana, naizgled slučajno upoznaje zavodljivu, udatu ženu, koja je pritom njegova velika obožavateljka. Kada mu se poveri, da već izvesno vreme dobija preteća pisma od njenog bivšeg lju-
bavnika, pisac preuzima ulogu detektiva, i dok uživa u tom izazovu, čini sve da bi je zaštitio.

U Japanu su mačke simbol sreće. Kao što legenda kaže, ako ste ljubazni prema njima, jednog dana će vam vratiti uslugu. Možda će vas pozvati u misteriozni kafić pod blistavim mesecom (ovaj put u Kjotu). Ovaj kafić je poseban. Nema preciznu lokaciju, nema radno vreme, i naizgled se pojavljuje nasumično, kad i gde treba, kako bi pomogao mladim ljudima u ključnim trenucima njihovih života. Kafić inače vode mačke koje govore.

Dečak i pas, Seišu Hasea je čarobna priča, koja prati psa na njegovom putovanju kroz Japan u potrazi za detetom sa kojim se sprijateljio pre velikog zemljotresa i cunamija koji su razorili Japan. U višegodišnjem traganju, čitalac prati psa Tamona koji pomaže ljudima u životu i smrti, delujući kao anđeo čuvar, i kroz te susrete pokazuju se japanski životi i verovanja u obnovu nakon nacionalne katastrofe.

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi.

Roman "Ja sam mačak", komično remek-delo, japanskog klasika Namume Sosekija, predstavlja satiričan pogled na japansko društvo, s akcentom na srednju klasu, tokom Meiđi perioda. Sa oštrom duhovitošću i sarkastičnom oštricom, ovo nesvakidašnje delo prati hirovite avanture udomljenog, poprilično lenjivog mačka, koji luta po komšiluku i prvenstveno posmatra i izučava ljude, s kojima provodi mnogo više vremena, umesto da je sa drugim mačkama

U ovom fascinantnom dokumentu, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih japanskih pisaca stvorio je nešto što bi se moglo nazvati novom književnom formom. Novo je jer kombinuje elemente mnogih postojećih vrsta pisanja, ali se na kraju ne uklapa ni u jednu od njih.

Na jednom nivou, to se može čitati kao izveštaj o tome kako je slabašan, knjiški dečak otkrio važnost sopstvenog fizičkog bića; "Sunce i čelik" u naslovu su sami po sebi simboli kulta otvorenog neba i tegova koji se koriste u bodibildingu. Na drugom nivou, to je rasprava velikog romanopisca o odnosu akcije i umetnosti, a posebno o njegovoj sopstvenoj visoko uglađenoj umetnosti. Više lično, to je prikaz traganja jednog pojedinca za identitetom i samointegracijom. Ili opet, rad bi se mogao posmatrati kao demonstracija kako se intenzivna individualna preokupacija može razviti u duboku filozofiju života.

Svi ovi elementi su isprepleteni Mišiminim složenim, ali uglađenim i gipkim stilom. Ispovest i samoanaliza, filozofija i poezija se na kraju spajaju da bi stvorili nešto što je samo po sebi savršeno i samodovoljno. To je književno delo koje je pažljivo oblikovano kao i Mišimini romani, a istovremeno pruža neophodan ključ za razumevanje njih kao umetnosti.
Knjiga je dirljiv dokument i veoma je značajna kao pokazatelj budućeg razvoja jednog od najzanimljivijih romanopisaca modernog doba.

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena.

Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

U ovom romanu, Fuentes se bavi političkom fikcijom jer piše 2003. godine o predsedničkim izborima 2024. Orlov presto je simboličan izraz za fotelju predsednika Meksika Meksiko je pod sankcijama zato što je odbio da učestvuje sa vojskom SAD u okupaciji Kolumbije u borbi protiv narkokartela i što ne prihvata cenu nafte koju zahtevaju Amerikanci. Kazna stiže u vidu gašenju satelita za komunikacije koji je iznajmljen od Amerikanaca tako da Meksiko ostaje bez telefona, računara, televizije i svih mogućih medija

U romanu Žena u pesku, Kobo Abe primenjuje tehniku svojstvenu naučnoj fantastici, kojom postiže dramsku napetost, a razmatra i osnovna pitanja otuđivanja i identiteta pojedinca, gde je laboratorija za njegove eksperimente peščana jama...

Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje.

Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku.

Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija.
Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda.

„Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“

Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piš-čev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji.

Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936) nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je ste-kao ugled vesnika novog senzibiliteta. Objavio je tri kraća romana: Novi Hamlet, Trči, Melos!, Cugaru, u kojima se ukrštaju antičko doba i savremena istorija, Istok i Zapad. Njegov poslednji roman Nečovek (1948) posvećen je agoniji otuđenog čoveka.

Ono što izbija u prvi plan kad se predstavlja Ogai – istorijska fikcija i realistične skice života u tranziciji – kao da dodatno utvrđuje uvreženu sliku „velikog intelektualca”; on je velik, ali i nepristupačan. Tim se više Vita sexualis izdvaja iz njegovog opusa. Naizgled erotski roman, okarakterisan je kao „znak da je Ogai konačno sišao s uma” i zabranjen od strane vlasti po objavljivanju. I dan-danas je među istraživačima japanske književnosti ovo delo obavijeno neprijatnom tišinom.

Šta je Vita sexualis (lat. „seksualni život”)? Ogai, čini se, nije imao nameru da skandalizuje čitaoca. Upravo suprotno – protagonista nam na samom početku romana saopštava da njegova „seksualna istorija“ ima obrazovno-vaspitnu ulogu. Ona nastoji da ne pripada „pornografiji” i „erotskim pričama”, koje Šizuka uzima za „neozbiljne knjige”.

Iako je zbog tematike zabranjen tri nedelje nakon objavljivanja, Vita Sexualis je mnogo više od erotskog romana. Narator, profesor filozofije, bori se sa pitanjima seksualne želje, seksualnog vaspitanja i pravog mesta senzualnosti. On priča priču o sopstvenom putovanju u seksualnu svest, koje traje petnaest godina, od njegovog prvog izlaganja erotskim drvorezima u dobi od šest godina, do njegovog prvog fizič-kog odgovora na ženu i njegovog konačnog susreta sa profesionalnom kurtizanom. Osim što je dirljiva priča o punoletstvu jednog dečaka, Vita Sexualis je takođe važan zapis o moralnim borbama Japana tokom kulturnih preokreta poslednjih godina Meiđi ere.

Mori Ogai (1862−1922), japanski književnik, prevodilac, književni kritičar i istovremeno vojni lekar i naučnik, jedan je od nosilaca modernizacije u Japanu krajem 19. i početkom 20. veka. Značajno je uticao na razvoj savremene japanske književnosti. Rođen je kao Rintaro Mori i u svojoj devetnaestoj godini postao je najmlađi lekar sa licencom u Japanu. Stupio je u vojsku, koja ga je ubrzo poslala na četvorogodišnju specijalizaciju u Nemačku.

Svoja prva dela stvarao je crpeći inspiraciju iz uzbudljivog iskustva koje je poneo iz Nemačke, kao i iz svoje ljubavi prema evropskoj književnosti. Sa nemačkog jezika prevodio je mnoge svetske pisce. Doprineo je da se u Japanu usvoje pravila i tehnike zapadnoevropske literature.

Međutim, uvidevši da je prihvatanje zapadnih uticaja u Japanu postalo površno i nekritičko, Ogai se okrenuo traganju za sredstvima kojima će japansku tradiciju postaviti rame uz rame sa inovacijama iz evropske kulture. Među njegovim značajnim delima su: Igračica, Vita sexualis, Divlja guska, Poslednja volja Okicu Jagoemona, Porodica Abe, Gazda Sanšo.

"Mornar koji je izneverio more" je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije.

Roman Kći mora je reprezentativan izdanak postromantičarske književne estetike sredine XIX veka, u kome je melodramatična konvencija dovedena do vrhunca, budući da se razmatra univerzalna tema o odnosu majke i ćerke. No Rosalija de Kastro se u svom prvom romanu pozabavila i drugim, kako univerzalnim tako i lokalnim temama, kao što su položaj žene u španskom društvu i pitanje njene nezavisnosti, veza strasti i ludila, prirode i ludila, neuzvraćena ljubav, samoubistvo, incest, zlo, smrt, sujeverje, ljubav prema zavičaju...
U središtu pažnje su žene, čije sudbine čine okosnicu romana. Rosalija de Kastro je okrenuta predstavnicama svog pola, kroz njih oseća i govori, te koristi priliku da prikaže deo stvarnosti koju žive, ne bi li u ženama probudila svest o situaciji u kojoj se nalaze i problemima s kojim se suočavaju, a to su pre svega društvena i ekonomska zavisnost od muškaraca, odsustvo zakonske zaštite i gotovo ropska vezanost za kuću.
Rosalija de Kastro (1837–1885) ključna je predstavnica španske i galisijske književnosti postromantizma. Njena književna dela ispunjavaju emotivnost i senzualnost, a prepoznatljiva je i po melanholičnim, setnim, nostalgičnim i mističkim stanjima, koja je u izvornom postromantičarskom maniru umela da opiše do najsitnijih detalja. Pisala je poeziju i prozu, osvrtala se na sopstveni život obeležen siromaštvom, gorčinom, razočaranjem, autentično stapajući autobiografske elemente s fikcijom i ponekad fiktivnim hermetičnim svetovima. Prozna dela Rosalije de Kastro ostala su u senci njenog pesničkog stvaralaštva, budući da je u istoriji španske književnosti prepoznata pre svega kao pesnikinja. Kći mora je jedino delo ove književnice prevedeno na srpski jezik.

Svetsku slavu, Banana Jošimoto stekla je romanom Kuhinja, koji je za kratko vreme preveden na tridesetak jezika, s mnogo ponovljenih izdanja i s velikim tiražima. Postala je hit knjiga širom sveta. Kuhinja predstavlja japanski novi roman koji dolazi posle velikih imena kao što su Kavabata, Mišima, Kobo Abe...

U ovom romanu, sižejni tok ne zbunjuje čitaoca, jasan je i jednostavan. Priču pripoveda junakinja u prvom licu jednine, govornim stilom, s dosta žargona, ne bavi se društvenim ili istorijskim temama, već onim univerzalnim kao što su smrt, usamljenost, ljubav, grad. Ona traga za ljubavlju koja se budi usred gradskog života, u kome se ljudske veze teško uspostavljaju. Na kraju ove knjige je i Bananina prva napisana priča „Moonlight shadow”, naslovljena prema popularnoj pesmi Majka Oldfilda. Može se reći da je ova priča začetak romana Kuhinja, jer i u njoj mlade junake zbližava hrana, a mesec se javlja kao lajtmotiv.
Kuhinja je gradska ljubavna priča, ljupka i lucidna, i pomalo gorka. Radnja je smeštena na veoma ograničenom prostoru, verovatno negde u Tokiju. Autorka opisuje mali stan na desetom spratu solitera, s jednom-dve sobe, kupatilom i kuhinjom. U opisu unutrašnjosti stana, nema ničega što bi podsećalo na tradicionalni Japan. Autorka traga za mogućnošću oživljavanja ili rađanja porodice. Traga za ljubavlju koja se budi usred gradskog života, u kome se ljudske veze teško uspostavljaju. Kuhinja na desetom spratu je mesto za dozivanje ljubavi. Mesto gde ljudi ponovo grade zajedništvo, preko hrane.

Nadam se da će mesec iz ove knjige obasjavati i vašu kuhinju...

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...

Učenicu su poredili sa Lovcem u žitu, a paralele između ta dva dela su očigledne. Za glavnu junakinju iz Učenice koja posmatra svet oko sebe, skoro sve je depresivno (ona bi možda rekla „bezvezno”), od njenog sakatog psa („Ne mogu da podnesem koliko je jadan i bedan, i zbog toga sam okrutna prema njemu”), do prijateljica njene majke...

Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.
Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti...



Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Fernando del Paso Vesti iz carstva predstavlja jedno od značajnijih dela hispanoameričke književnosti XX veka. Pripada grupi „novih istorijskih romana” koje su promovisali Markes, Ljosa, Kortasar i Fuentes.

Na prvi pogled to je slika kratkotrajnog, drugog meksičkog carstva koje je nakon francuske intervencije nametnuo Napoleon III i postavio Maksimilijana Habsburškog za cara Meksika. U dva alternativna niza pokrivaju se događaji od 1861. do 1867. godine. Svako drugo poglavlje predstavlja monolog Šarlote belgijske ili Karlote (kako su je zvali u Meksiku), Maksimilijanove supruge, koja je cara nadživela 60 godina, i to vreme provela po raznim evropskim dvorcima, luda i osamljena. Ovako izuzetno zanimljiva istorijska freska obuhvata sva dešavanja tog vremena, do poslednjih časova Maksimilijana pred samo streljanje u Keretaru 1867. godine. Karlotini monolozi, njen delirijum, predstavljaju svedočanstvo o tragičnom i kratkotrajnom carstvu, o ljubavi prema suprugu, o vremenu koje se neće vratiti i prelazu iz XIX u XX vek, o svetu iz kog su sklonjeni i izbačeni.

U ovoj tako heterogenoj galeriji likova u kojoj se nižu mnogi, od slavnih ličnosti do običnih ljudi, rekonstruisan je jedan fascinantni trenutak istorije Meksika, gde je istovremeno opisan dolazak modernog doba kao i život korumpiranih evropskih kraljevskih dvorova. Istorija i fikcija se stapaju na uverljiv način kroz tu polifoniju glasova, pojedinačnih i kolektivnih stavova. Pisan objektivnim stilom može se reći da roman sadrži malu i veliku istoriju Meksika u jednom burnom periodu stvaranja sopstvene nacije. Istorijski podaci su pouzdani i plod su neumornog, dvogodišnjeg istraživanja Del Pasa. Sam autor je smatrao da je u pitanju istoriografija, dok jedan od kritičara ovog romana Klaudio Magris rekao je da je to jedna strasna i grandiozna epopeja.

Štrajk železničara u Meksiku (1958–1959) jedan je od događaja koji su obeležili drugu polovinu 20. veka u ovoj zemlji. Mada je štrajk ugušen, hiljade radnika izgubilo posao, a njegove vođe pohapšene, on predstavlja prekretnicu u istoriji socijalnih borbi u Meksiku jer su radnici po prvi put uspeli da se organizuju, oforme nezavisni sindikat, reše se potkupljivih lidera i pokrenu protest za ostvarenje prava na bolje uslove rada i veće plate. S druge strane, Elena Ponijatovska, aristokratskog porekla, ali levičarskog ubeđenja oduvek je u svojim romanima i novinskim člancima bila hroničarka, ali i borac protiv nepravdi i nejednakosti kojima je bila svedok. Stoga ne čudi da je inspiraciju za roman Prvo prolazi voz pronašla upravo u ovom istorijskom događaju. Delo koje nije jednostavno klasifikovati, mešavina testimonijalne proze, istorijskog romana i romansirane biografije, portret je jednog vremena i jednog života. Kroz preplitanje istorije i fikcije autorka nam otkriva psihološki kompleksan lik Trinidada Pinede Ćinjasa, njegove porodične i ljubavne odnose, kao i meksičko društvo, radničku klasu, položaj žene, ali i živopisne predele Oahake, Sapoteko indijance i njihove mitove, miris monstere i manga..

Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspek-tive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini.

Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od naj-istaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce.
Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“

Posle traumatičnog iskustva gubitka majke, mlada žena se seli u Tokio, gde u svojoj patnji, kao u ogledalu prepoznaje lik mladića s kojim se upušta u neobičnu ljubavnu priču, punu njegovih trauma iz detinjstva, i mističnih, zastrašujućih iskustava i sumnji. Ovaj nekonvencionalni zaljubljeni par posećuje prijatelje koji žive monaškim životom, pored divnog jezera, što doprinosi slikovitosti književnog tkanja, a u dominantnim akcentima nazire se i uticaj ozloglašenog kulta Aum Šinrikio...

Ahil ili gerilac i ubica poslednji je, posmrtno objavljen, roman Karlosa Fuentesa. Na njemu je radio godinama i do pred smrt, ali nije želeo da ga objavi sve dok se u Kolumbiji ne postigne mir između vlasti i gerile. Pošto je ispunjen taj uslov, roman se pojavio maja 2016. godine. Polazeći od biografije Karlosa Pisara, jednog od lidera gerilskog pokreta M19, Fuentes gradi lik harizmatičnog voðe, i njegovih najbližih saradnika, borca za pravdu spremnog da se žrtvuje za ideale, koji će na kraju doživeti smrt u trenutku kad je rešio da odbaci oružje i krene u parlamentarnu borbu. Čas kao pripovedač, čas kao svedok očevidac, Fuentes unosi napetost i drži čitaoca do samog kraja romana, do nesvakidašnjeg ubistva Pisara, da bi čitalac, nekoliko redova kasnije, pročitao poslednje rečenice ubice, njegovu oporuku.

Ahil ili gerilac i ubica neobična je, ne samo književna, analiza svih zala koja potresaju Latinsku Ameriku i koja objašnjavaju pojavu gerile, i ne jedino u Kolumbiji, iako je u središtu pažnje istorijski pregled nasilja u toj zemlji. Karlos Fuentes je svojim čitaocima ponovo, ovog puta posthumno, priredio iznenađenje romanom koji nije nalik na one njegove prethodne. Ovaj zgusnut, uzbudljiv roman, jednim delom je biografski, drugim delom istorijski. Istovremeno, on je književni i politički testament jednog od najvećih savremenih meksičkih, latinoameričkih i svetskih pisaca.

U trošnom hotelu na obali mora, povučena sedamnaestogodišnja Mari radi na recepciji, dok njena majka (vlasnica hotela) nastoji da privuče goste i van sezone. Jedne noći, one su primorane da izbace sredovečnog muškarca i prostitutku iz hotelske sobe. Uprkos okruženju malog primorskog mesta, i hladnoj, uzdržanoj majci, ona je uvrnuti posmatrač ljudske požude, i u tom muškarcu (počev od njegovog glasa) prepoznaće nešto za čim je dugo čeznula. On je neuredan prevodilac koji živi na obližnjem ostrvu. Udovac je i prate ga glasine da je ubio svoju ženu. Mari počinje da ga posećuje i on je uvlači u svoje mračno carstvo bola i zadovoljstva, u kome ona uživa više nego on sam...

„Ogava s velikom lakoćom postiže zastrašućuju briljantnost” – „Gardijan”.

„To je Ogavina neustrašiva teritorija i ona njome vlada oštrim fokusom; stvara momente koji oduzimaju dah svojom ružnoćom, najčešće kad se najmanje očekuje... Nekad i čežnjom koja je dirljiva i nežna” – „Independent”.

„Veoma dobro i veoma nastrano... Slika za slikom, i odvedeni smo u jedan uzbudljiv svet, u isto vreme i lep i zastrašujući” – „Tajmsov” Književni dodatak.

Naslov More plodnosti pozajmljen je iz stare selenografije astrologa-astronoma iz vremena Keplera i Tiha Brahea. „More plodnosti” bilo je ime dato prostranoj ravnici, vidljivoj u središtu mesečeve lopte, za koju sada znamo da je, kao i čitav naš satelit, beživotna, bezvodna i bezvazdušna pustinja. Ne može se već od početka bolje pokazati da, iz tog ključanja koje naizmenično podiže četiri generacije, iz tolikih poduhvata i protivpoduhvata, lažnih uspeha i pravih slomova, ono što konačno proizilazi jeste Ništa, Ništa...
Reči su Margerit Jursenar u njenoj neprevaziđenoj knjizi Mišima ili vizija praznine, koja se nalazi na kraju ove tetralogije koju čine romani Prolećni sneg, Pomamni konj, Hram svitanja i Pad anđela.

Divlja guska (1911–13) je prvi roman na srpskom jeziku i ujedno najvažnije delo jednog od najvećih japanskih pisaca. Radnja romana smeštena je u Tokio krajem 19. veka, kada je Japan bio na značajnoj društvenoj prekretnici, u sudaru starog i novog, stranog i domaćeg. Kroz isprepletane životne priče, Ogai osvetljava stavove i običaje Japana u naletu nadolazećih promena. To je pripovest o neostvarenoj ljubavi. Narator sa simpatijama priča o događaju iz svojih studentskih dana, čiji su junaci njegov drug, Okada, i prelepa Otama.