DOMAĆI KLASICI

Gorski vijenac i Luca mikrokozma obogaceno detaljnim komentarima i objasnjenjima koja citaocu otvaraju potpuno novo citalacko iskustvo.

Izdanje donosi celovit tekst Gorskog vijenca, ukljucujuci Posvetu prahu oca Srbije, kao i kompletan spjev Luca mikrokozma sa posvetom i svih sest pevanja (I-VI), cime citalac dobija zaokruzenu sliku Njegosevog poetskog i filozofskog izraza.

Posebnu vrednost knjige cini opsezan deo Beleske i objasnjenja, koji obuhvata:

O Gorskom vijencu i dosadasnjim tumacenjima pojedinih mesta u spevu, sa pregledom i razmatranjem razlicitih interpretativnih pristupa

Objasnjenja uz Posvetu prahu oca Srbije

Objasnjenja uz Gorski vijenac

Stvaranja sveta i slike vasione u Luci mikrokozma (Pero Slijepcevic)

Pesnik i njegova pozicija (Anica Savic-Rebac)

Luca mikrokozma - Pokusaj tumacenja spjeva (Isidora Sekulic)

Kratak pregled sadrzaja Luce (Vuko Pavicevic)

Recnik

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Maestralna filozofska epska drama Petra Petrovića Njegoša koje ga je svrstalo u niz najboljih pripovedača i pesnika naše književnosti.

“Gorski vijenac” obrađuAll Productsje temu istrebljenja poturica u Crnoj Gori krajem 17. i početkom 18. veka. Izdat je 1847. godine u Beču kao jedno od četiri dela koja su pisana narodnim jezikom, čime je proglašena Vukova pobeda za narodni književni jezik.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

„Švabica“ je jedna od najpotresnijih i najintimnijih pripovedaka Laze K. Lazarevića, utemeljivača srpske psihološke proze. Iako je pripovetka nastala u vreme piščevog boravka u Berlinu, i jako nosi autobiografske nagoveštaje, Lazarević je nije objavio za života. Prvi put je ugledala svetlost dana 1898. godine, sedam godina nakon njegove smrti.

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

The Highland Wreath remains timeless, cherished as one of the greatest achievements of Serb literature as a whole. His largely decasyllabic epic drama, expressed in the traditional meter of Serb folk poetry presents a panoramic rendering of Montenegrin society at the end of the 17th century: sharply divided, and threatened by foreign military and spiritual rule. For, seeking to uphold their traditional worship of freedom, courage, and honor, passed on to them by their stern, Spartan-like ancestors, the Christian Orthodox, Montenegrin Serbs – whose selfhood and very lives were physically, economically, and morally threatened by the occupiers – were forced to turn against their native, also ethnically Serb countrymen, who, by converting to Islam, had joined the oppressors. Thus, Njegoš’s depiction of a historic event that took place on Orthodox Christmas Eve in Cetinje, preceded by the deliberations of the local headmen and their unsuccessful attempts to persuade the renegades to renounce their conversion, fully reveals this great poet’s insight into the Eternal Struggle – between Good and Evil.

Lirski zapisi Jovana Dučića.

Sabrana dela Jovana Dučića, jednog od naših najvećih pisaca XX veka, objedinjena su u šest knjiga ovog raskošnog kompleta. Dučić je srpskoj književnosti dao tematski i žanrovski raznovrsna dela – poeziju, filozofsku prozu, putopise, eseje i kritike – obogativši je novim temama i novim izvorima inspiracije. Liričar u duši, pisac koji je celog života težio skladnosti i savršentsvu, ostavio je čitaocima književnost protkanu čistom emocijom. Univerzalne teme koje prožimaju sva njegova dela, ispisane jasnim i prepoznatljivim stilom, učinile su da njegova zaostavština postane vanvremenska i besmrtna.

Dučić je jedan od najizričitijih pesnika naše poezije. Često shvatan i razumevan pogrešno precenjivan i osporavan, njegovo pesničko delo je opstojavalo u menama koje su donosile različite vidove književnih i društvenih idologija.

Dučić pesnik, Dučić esejista, Dučić prozaista. Ovde je on sve. A ovde su i njegovi sapunici, svi oni koji su sve što i on, a možda i više.

U Jutrima sa Leutara imamo Dučićeva najdublja razmišljanja o stvarnosti i sudbinama koje su ga okruživale; ovde on filozofski razmišlja o etičkim, moralnim, poetičkim i metafizičkim tajnama ljudske biti i ponašanja

Istorjski roman o grofu Savi Vladislaviću jeste biografija jednog od najvećih Srbina svih vremena, koga su mnogi zaboravili.

Putopisnu zbirku Gradovi i himere čine pisma iz Švajcarske, Grčke, Francuske, Španije, Italije, Palestine i Egipta.

Na njemu svojstven način govori o temama na koja svi tokom života pokušavamo da nađemo odgovor.

Ovaj roman počinje pred kraj leta 1943. godine, savezničkim bombardovanjem Zadra u Drugom svetskom ratu, a završava se u selu Smiljevcima. Pripovedajući o ratnim strahotama, pisac će prikazati da posle njih ostaju rastrzani životi pojedinaca, u kojima se razaznavaju samo obrisi ljudskih lica i pitanja – „zašto rat?“, „zašto sve ovo zlo?“. Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo sedam decenija, današnji čovek je suočen sa istim pitanjima. Upravo to svedoči o neophodnosti borbe svih nas – za trijumf svetlosti nad tminom.

Vladan Desnica je rođen 1905. godine u Zadru. Nakon što je studirao prava u Zagrebu i filozofiju u Parizu, diplomirao je 1930. godine na zagrebačkom Pravnom fakultetu. Radio je kao advokat, govorio je pet jezika, prevodio je dela sa italijanskog, francuskog i ruskog jezika. Oprobao se u gotovo svim književnim žanrovima. Ovo je njegov romansijerski prvenac, objavljen 1950. godine. Vladan Desnica je preminuo 1967. godine u Zagrebu. Sahranjen je u srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Đorđa, koja se nalazi pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom.

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica, esejistkinja i akademik. Bila je prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.Bila je i prva žena u Srbiji koja je bila izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademija nauka.Trilogija knjiga koje je Narodno delo priredilo kao komplet sastoji se od sledećih naslova: 1.Zapisi o mome narodu-Isidorina zbirka prozno-esejističkih tekstova visoke dokumentarne vrednosti koji odišu čovekoljubljem, rodoljubljem i buđenjem patriotskog duha u vidu slikovitog književnog prikazivanja raznovrsnih životnih priča i ideja koje su se rađale i nestajale u srpskom društvu u periodu dva svetska rata.Ove slikovite prozne forme predstavljaju svedočanstvo minulog vremena, aktuelnost istorijskog trenutka i neretko autobiografski obojen doživljaj sav u službi angažovane književnosti kojom uvažena spisateljica služi jednom novom vremenu. Za razliku od građanske klase koju je dobro poznavala i kojoj je po obrazovanju i poreklu pripadala, nove običaje i nove prilike nastale nakon Drugog svetskog rata, Isidora nije sasvim razumela. Nastojala je, međutim, da duh proživljenog istorijskog trenutka i ličnog iskustva pretoči u literaturu, odabravši da piše o Beogradu, o Srbiji, o običnim ljudima čije vladanje u ratnim okolnostima svedoči o patriotizmu i čovekoljublju. Rodoljubiva i pravična dama visokih moralnih aršina, dokazala se na polju patriotskih tema kao vešt i pronicljiv pripovedač. 2.Stopama hristovim-Knjiga religiozno nadahnutih prozno-poetskih zapisa i eseja u kojima, najumnija među Srpkinjama svoga vremena, spisateljica izraženog duhovnog i moralnog senzibiliteta, brojna lična pitanja i nedoumice čoveka pojedinca izvodi na široko polje opštosti, otkrivajući tako svoju višestruku prirodu književnika i mislioca koji je u stanju da odgonetne brojne ljudske nedoumice pronicljivim duhovnim pogledom.U ovoj dragocenoj knjizi koju donosimo pred čitaoce, sabrani su zapisi pretežno religiozne podloge koji se kreću od kratkih proznih formi meditativnog karaktera u kojima su Isidorina religijska promišljanja i obraćanja Bogu sasvim otvorena i lična, preko religioznih eseja sa elementima putopisnih pribeleški i filozofskih razmišljanja, potom ključnih metafizičkih pitanja u kojima se autorka ukazuje ne samo kao vrsni literata dorađenog stila, već i kao iskusan vodič i mislilac na putu duhovnih sumnji i ponora. Ova nadasve zanimljiva i uvek aktuelna knjiga duboke moralne i duhovne snage, nije izgubila na značaju i vrednosti ni nakon više od osamdeset godina od izlaska iz štampe. Uz Isidorinu nadahnutu studiju o Njegošu i Zapise o mome narodu, knjiga Stopama Hristovim čini veličanstvenu celinu kojom izdavačka kuća „Narodno delo“ obznanjuje projekat pod nazivom „Isidorino pero“, čiji je cilj da osvetli književno i intelektualno pregnuće „prve Evropljanke srpske kulture“. 3.Njegošu knjiga duboke odanosti-Knjiga Isidorine književne i umetničke zrelosti, knjiga himničnog, ali i narativnog karaktera posvećena, kako sama autorka kaže, „Prometeju Srpstva“ čiji jubilej, 210 godina od rođenja, proslavljamo upravo u ovoj godini. Ova knjiga je razlog zbog koga se Isidora Sekulić s pravom smatra jednim od najvećih njegošologa, zbog čega njena knjiga posvećena jednom od najvećih srpskih pesnika, zaslužuje da se ponovo nađe među čitaocima.U pisanju o „tragičnom junaku kosovske misli“, o „Pustinjaku cetinjskom“, „Prometeju Srpstva“, o „najvećem srpskom pesniku“ Njegošu, oprobala su se najveštija pera naše književnosti. Opčinjena filosofom, pesnikom i misliocem Njegošem, njegovom umnom i fizičkom lepotom, Isidora Sekulić objavila je u Politici uoči Drugog svetskog rata nekoliko zanimljivih članaka o crnogorskom vladici. Godina 1945. sva je u znaku posvećenog pisanja opsežne monografije pod nazivom Njegošu - knjiga duboke odanosti. Ideja je, zapravo, bila da knjiga izađe o stogodišnjici Gorskog vijenca 1947. godine, kako bi darovita spisateljica priredila nešto ozbiljno i nesvakidašnje u slavu toga krupnog čoveka u svakom pogledu. Kroz knjigu o njegovom svetlom i neprolaznom liku živi i Isidora Sekulić, kao jedan od najvećih i najumnijih njegošologa u nedrima srpske kulture.

Kao istorijski roman Seobe govore o stradanju Srba sredinom XVIII veka na prostoru tada austrijske carevine. Iako jasno određen vremenom i prostorom, kao i istinitim događajima, ovaj roman govori o fenomenu stradanja nacionalnog bića kao univerzalnom fenomenu. Ovaj roman je i roman o nesreći unutar jedne porodice, o unutrašnjim dramama njenih članova. Roman o sentimentalnom sećanju na mladost i sreću. Roman o prolaznosti lepote, o bežanju u imaginarno. Roman o nemogućnosti povratka i u prostornom i u vremenskom smislu. Seobe postaju geografske, unutrašnje, imaginarne i realne: seobe postaju u čoveku i čovek postaje čovek u njima.

Kao istorijski roman Seobe govore o stradanju Srba sredinom XVIII veka na prostoru tada austrijske carevine. Iako jasno određen vremenom i prostorom, kao i istinitim događajima, ovaj roman govori o fenomenu stradanja nacionalnog bića kao univerzalnom fenomenu. Ovaj roman je i roman o nesreći unutar jedne porodice, o unutrašnjim dramama njenih članova. Roman o sentimentalnom sećanju na mladost i sreću. Roman o prolaznosti lepote, o bežanju u imaginarno. Roman o nemogućnosti povratka i u prostornom i u vremenskom smislu. Seobe postaju geografske, unutrašnje, imaginarne i realne: seobe postaju u čoveku i čovek postaje čovek u njima.

U izuzetnoj likovnoj opremi, izabrane pesme 15. srpskih pesnika od sredine XIX do početka XX veka: Branko Radičević/ Petar II Petrović Njegoš/ Milica Stojadinović Srpkinja/ Đura Jakšić/ Jovan Jovanović Zmaj/ Laza Kostić/ Vojislav Ilić/ Aleksa Šantić/ Jovan Dučić/ Milan Rakić/ Vladislav Petković Dis / Sima Pandurović/ Milutin Bojić/ Momčilo Nastasijević/ Rastko Petrović

Zbirka Srpske narodne pripovetke koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).

Pored toga što je živela u godinama burnih istorijskih dešavanja, ni tadašnja književna kritika nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama i sa idejama budućeg vremena. Ipak, sve to nije predodredilo ni njen životni ni stvaralački put. Stekla je široko obrazovanje, bila je poliglota, interesovala se za druge kulture, te je mnogo putovala. Uz sve to, čitanje je za nju predstavljalo nepresušno izvorište nadahnuća i spoznaje sveta. „Saputnici“ su prvi put ugledali svetlost dana 1913. godine, a „Pisma iz Norveške“ 1914. godine. Dakle, ove i naredne godine obeležava se 110 godina od njihovog objavljivanja, a mi ih i danas čitamo i nalazimo u njima mnogo toga što prepoznajemo kao naše, odnosno savremeno. To potvrđuje da je Isidora Sekulić u svojim delima iznedrila ono što bismo mogli odrediti kao univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu.

Ovo izdanje je dragoceno i po tome što je predgovor napisao profesor Jovan Delić.



Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu. Zbog očevog posla, detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Rano je ostala bez majke. Zahvaljujući očevom stavu, ali i sopstvenoj želji da se obrazuje, posle završene gimnazije u Zemunu, pohađala je Višu žensku školu u Novom Sadu, Srpsku učiteljsku školu u Somboru, i potom se usavršavala u Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu. Znala je nekoliko svetskih i klasičnih jezika, te je ostavila neizbrisiv trag i kao prevodilac. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako prva žena akademik u Srbiji.
Umrla je 1958. godine u Beogradu.

Роман Проклятый двор (1954) считается пи сательским шедевром. К центральному, историческому сюжету XI века, повествующему о трагичной судьбе Джем-султана, Андрич читателя ведет через посредников, выстраивая сложную линию взаимосвязанных судеб.

Всех протагонистов Проклятого двора, несмотря на их различия, объединяет опыт тюрьмы, поэтому они, хоть и бессознательно, ощущают мир как тесное, ограниченное пространство.
Тюрьма – это средоточие зла империи, переживающей падение, но волей судьбы, здесь оказываются и люди, лишь немногим отличающиеся от остальных, а тюремная жизнь похожа на внешний мир: она тянется, не обращая внимания на судьбы людей, ее создающих.

Radnja romana se vrti oko prelepe devojke Sofke, jedinice u nekada bogatoj porodici koja je danas, svakim danom, sve siromašnija. Iako na prvi pogled roman možemo da svrstamo u „roman karaktera“, pošto su prikazane društvene promene tog vremena u Vranju, Nečista krv se svakako klasifikuje kao društveni roman.

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“

„Jedan načelnik, razume se sreski, iz doba cenzure, digao se iz publike jednom prilikom i na polovini prvog čina Sumnjivog lica zabranio dalje prikazivanje. Jednom narodnom poslaniku iz starih vremena, ne ja, nego njegova palanačka okolina sugerirala je misao da sam njega uzeo za model, te sam dobio jedno goropadno pismo. A jedna dama povodom jedne scene, ne sećam se u kom komadu, pisala mi je kako ona zna da mi je to njen muž servirao (...) a nijedna bivša ministarka nije htela da primi na sebe da je ona gospa Živka.“
– Branislav Nušić

„Aktuelnost Nušićevih komedija zasniva se i na preciznom uočavanju mentalitetskih odlika srpskog naroda. On je jasno sagledavao i uspelo komički oblikovao izopačene strasti, koje su prisutne kod nas Srba, ali i u ljudskom rodu uopšte: želja za gospodarenjem, apsolutnom vlašću, želja za lagodnim životom bez ili s najmanje rada i truda, a odatle i protekcija i korupcija, kao očekivane posledice takvog načina mišljenja i delanja. Nušić nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti javnog, političkog života i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale svoju svežinu sve do naših dana. Uspeo je da komički uverljivo, zanatski besprekorno prikaže šta se događa kada ’naš čovek’ iznenada dođe na vlast, kakve promene nastupaju kod njega, a naročito u njegovoj neposrednoj okolini (porodica, rođaci, prijatelji, poznanici).“ – Dr Aleksandar Pejčić

Generacije su se smejale, zabavljale i prepoznavale u ovim izvanrednim delima našeg najpoznatijeg i do današnjih dana neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića. Vreme je da ih otkrijete, zajedno sa malo poznatim a vrlo dragocenim predgovorima samog autora. Naše naravi prikazane su bez zadrške, ulepšavanja i prikrivanja. Nušić je briljantno prikazao pravo lice i naličje nacije koju je neizmerno voleo i mnogo zadužio.

Znakovi pored puta, najobimnije Andrićevo delo, s pažnjom brušen mozaik raznovrsnih misli i crtica koje je, kako svedoči piščeva rukopisna zaostavština, ispisivao tokom čitavog života, stoji pred čitaocem u posve novom ruhu, u želji i nameri da iznova ukaže na književni značaj koji ovo, po svemu osobeno delo, već decenijama unazad smelo očituje.