DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

U Peganovim pričama knjige nadilaze puku predmetnost i postaju oslonci, utočišta, tragovi vremena i mladosti. Nјihov miris meša se sa mirisom soli, sunca i starih snova, a čitanje postaje način da se uspori, da se ostane u trenutku koji klizi.

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

Zbornik radova KAD SLOBODA PROGOVORI je osmišljen da na jednom mestu u jednoj knjizi, sabere radove: pesnika, prozaista, aforističara, karikaturista, slikara i fotografa iz Srbije, regiona, regionalne dijaspore i evropskih autora. Posredstvom QR coda plasirani su i video radovi kao i video sadržaji iz same knjige gde autori predstavljaju u tom formatu svoj rad objavljen u Zborniku i sebe. Pisma su ćirilica i latinica po izboru autora, zavisno od toga, kojim pismom se služe. Takođe, u Zborniku su ispoštovani i maternji jezici kojim su se autori opredelili da se predstave: srpski, bosanski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovački i ukrajinski. U predgovoru zbornika legendarni voditelj i novinar Studjia B Čika Peca (Peca Petrović Marš) obraća se autorima: SLOBODARKE I SLOBODARI časni branioci prava na vazduh, vodu, šume, zemlju..., ima li lepšeg poriva za pisanje od pojma koji je najbitniji deo za zajedništvo, koje je neophodno za opstanak živih bića na zajedničkoj im planeti: SLOBODA za reke, jezera i mora koji su „napadnuti“ od lažnog prijatelja ljudskog progresa – profita, SLOBODA za parkove i šume, koje su mete raznih DRVOSEKA, SLOBODA za vazduh čije zagađenje ugrožava sav živi svet, SLOBODA za zemlju koja se sve više pretvara u deponije raznih vrsta otpada... SLOBODA je najčešća reč u parolama, o njoj je ispevano bezbroj pesama, njoj se kliče na skupovima i onih koji je traže, i onih koji je uskraćuju, ona je u brojnim zakonima, sudskim i drugim odlukama, ona se koristi i kao argument, ali i kao pokriće za razne, ne samo časne, već i one druge postupke. SLOBODA, nažalost, može da bude i sputana i zarobljena, iskorišćena da prikrije prave namere vlastodržaca ili kapital-profitera. SLOBODA se, inače, mnogo češće TRAŽI, nego što se DAJE. Ona ne sme da bude MODA, ona je pravo svakog NARODA! Njena popularnost ogleda se u svakodnevnoj komunikaciji: „Slobodan sam da Vas zamolim...!“, „Uzimam slobodu da Vas pitam!“, „Kućica – moja slobodica!“... SLOBODO, da li si zadovoljna onim koliko Te poštuju i cene, koliko su Te ugradili u zakone, koliko Te brane od stalnih nasrtaja onih kojima smetaš u nečasnim namerama...? Neka svaka pesma, svaka napisana rečenica, koje su nam u ovoj knjizi ostavili Tvoji poklonici, bude kamenčić u mozaiku posvećenom značenju jedne od najlepših reči na bilo kom od svih jezika sveta – SLOBODI! Hvala SLOBODOUMNIM stvaraocima Kreativne radionice Balkan na SLOBODNOM stvaralaštvu! Srećno vam SLOBODNO pisanje! Srećno nam SLOBODNO čitanje! Za SLOBODU se živi, za slobodu se bori, za slobodu se MRE, sloboda se osvaja, BRE!

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. 

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. Ako vam je tada bilo toliko teško da niste imali snage da razgovarate s ljudima, a kamoli da se pomolite Bogu, ako ste u tim trenucima jedva imali snage da dišete, ako ste usred sopstvene nevolje i muke bili bespomoćni i napušteni od drugih ljudi, a ipak ste osjećali da je pored vas neko ko vas ne da, ko vas voli – da li ste se ikada, nakon što biste konačno ugledali svjetlost na kraju tunela i pošto bi vam se ponovo vratila životna snaga i sposobnost govora, zapitali ko je to bio s vama kada ste bili sasvim iznemogli i posustali, ko vas nije napuštao kad ste bili sasvim izgubljeni i zaboravljeni, ko se to zauzeo za vas vrativši vas, u konačnici, u život? Budući hrišćani, osjetićete i shvatićete da je to bio Bog, koji se uvijek i svagda zauzima za sve nas.

„Besede vladike Grigorija rođene su na najosetljivijim mestima naših naroda – od Mostara i Trebinja do Jasenovca, Prebilovaca, Dečana i Ostroga, kao i u nemačkom rasejanju. To su reči upućene živim ljudima i živim ranama, u hramovima i na stratištima, pred prognanima, povratnicima i svima koji traže svoje mesto pod nebom. Autor besedi o pamćenju bez zlopamćenja, o povratku i opstanku, o bolu koji ne postaje mržnja, o hramovima koji služe miru, o svetlosti koja izbija iz pećine, groba i čovečjeg srca. Pišući hrabro i plodno u prostoru književnosti, vladika Grigorije ostaje pastir koji prozire zlo, ali još snažnije poziva na praštanje i unutrašnju slobodu. U vremenu podela i umora, ove besede postaju tih ali i snažan poziv na ponovno susretanje: sa Bogom, sa bližnjima i sa samim sobom.“ – Vladika Maksim

Ove priče su kratki uvidi u ljudski život,
trenutke koji ostaju u sećanju i sitne detalje svakodnevnice.

Svaka nosi autorov prepoznatljiv glas, sa dozom humora i ironije.

„Misli o tome“ nude male filozofske refleksije
i veliku istinu o običnom čoveku.
Pomažu da se pobegne od monotonije, loših dana
i sveta koji često gubi vrednosti.


Priče su jasne, prkosne i neposredne,
sukobljavajući se sa ustaljenim pogledima
na život, ljubav, veru, moć i sudbinu.
Mogu biti dnevna doza inspiracije –
za druge, ali i za sebe.

Misli o tome!

Ova zbirka priča može vam se učiniti kao još jedan pokušaj autora da svoje proživljene anegdote i avanture pretoči u slova i slike. Međutim, u ovom slučaju između tih slova i slika možete osetiti svu ljubav i poštovanje prema jednom svetu čije čari imaju privilegiju da vide i dožive samo malobrojni.
Priče iz ove knjige nisu samo anegdote nego maestralni primeri onoga što ronjenje nosi sa sobom, uz intimnu analizu osećanja koja podvodni svet izaziva kod svakog od nas ko se usudio da u njega uđe.
Slobodan je u podvodni svet zaronio pre skoro pola veka. Pripada generaciji ronilaca koja je učeći od začetnika ovog divnog sporta razvijala ronjenje u Srbiji. Kao jedan od pionira sportskog ronjenja u Srbiji, osvajao je u brzinskom ronjenju i podvodnoj orijentaciji republička, državna i međunarodna priznanja. Kao iskusni instruktor ronjenja španske federacije FEDAS, uveo je stotine ronilaca svih kategorija i specijalnosti u fascinantni podvodni svet.
Boraveći pod vodom u raznim okolnostima, od osvajanja medalja u bazenu, do vađenja lokomotiva iz hladnih jezera, naučio je kako fizički i mentalno ne samo da kontroliše svoj um i telo već i da zahvaljujući tome izbrusi sebe u mnogim oblastima svog života, pa čak da se oproba i u pisanju.
Ja sam imala zadovoljstvo da sa Slobodanom tokom našeg dugog prijateljstva doživim divne trenutke i avanture pod vodom, a ono što je sada zaista važno, jeste da priče iz ove knjige čitaocima mogu bar na trenutak da približe autentične doživljaje iz podvodnog sveta koji je nas ronioce svojom lepotom zauvek očarao i obavezao da ga sačuvamo za buduća pokoljenja.

Četvrta knjiga Nikola Radina je zbirka njegovih proznih zapisa. Crtice, priče i novele raznolike su i šarolike, baš kao i Radinovi junaci i teme. Ipak sve su na neki način povezane i svaki čitalac će u njima naći neku svoju tajnu vezu, sve dok se priče od peska kao kule od peska ne raspu u zrnca, pod uticajem plime, vetra ili dečije ruke. Kako autor sam kaže, ne preporučuju se malđima od osamnaest godina godina zbog erotskih detalja ali ni starijima od devetnaest zbog dečije iskrenosti koja starijem čoveku može ozbiljno poremetiti živtne planove i na trenutak ga osloboditi od pritiska današnjice.

Nikola Radin pisac, terapeut i autor prvog podcasta u Srbiji primer je modernog renesansnog čoveka. Jedini je delfinoterapeut na Balkanu i time se bavi već punih petnaest godina. Takođe se uspešno bavi kognitivno bihevioralnom terapijom kao i manuelnim terapijama. Napisao je dve zbirke priča: Samo odlasci i Priče od peska. Dva romana: Dah delfina i O Vuku i čoveku kao i Memento Metod koja je psihološko-filozofska knjiga protkana piščevim bogatim životnim iskustvom na četiri kontinenta.

Bez obzira da li se izražava kroz pero kao pisac ili kao terapeut, ili kao podkaster jedno je sigurno on to radi celim srcem.

Nova knjiga priča dobitnika Andrićeve nagrade za priču. 49 priča o 49 događaja u svakodnevici i istoriji, o običnim ljudima i istorijskim junacima.

Svojevrsni pitoreskni basnogram, sa vibrantnim elementima dekonstruisane pastorale, svojstven piščevim (neo)avangardnim i kolažnim rešenjima, ovaj put pre svega po pitanju literature, nalazi se pred čitaocem knjige Dekamoron Popa D. Đurđeva. Kao i vizuelna, mozaična ili rebus-poezija u knjigama Poezija koja se gleda, Slik kovnica ili Deponija, ni knjiga Dekamoron ne odustaje od lirskog takta svakovrsne kontrafaktualnosti i to kroz način na koji pisac stupa u dijalog sa morfologijom basne.

Pred nama je nesvakidašnji roman autorke Marije Stražin – „Ne-stale prošlosti u zemlji izgubljenog imena” – koji se bavi položajem stanovništva, uglavnom srpskog, u Vojnoj Krajini u drugoj polovini 19. veka, konkretnije, periodom koji počinje izbijanjem Rakovičke bune (8. oktobar 1871). Razumevanje ovog romana uslovljeno je shvatanjem istorijskog konteksta u koji je radnja smeštena. Ima nekih mjesta na Zemlji gdje nesreća sustiže nesreću, gdje patnja i bol nemaju kraja, pa ljudi moraju na njih naviknuti i s njima živjeti. Naime, Vojna Krajina je predstavljala posebnu administrativnu i vojnu oblast u Habzburškoj monarhiji, stvorenu s ciljem odbrane granica od Osmanskog carstva. U ovom prostoru, koji se protezao od Like, preko Korduna i Banije, do Slavonije i Banata, Srbi su imali ulogu čuvara istočnih međa imperije. Međutim, položaj Srba u Vojnoj Krajini u drugoj polovini 19. veka bio je podložan brojnim izazovima. Nakon 1869. godine, kada je donet zakon o reorganizaciji Vojne Krajine, počeo je proces njenog postepenog ukidanja i integracije u civilni deo monarhije. Usled toga, Srbi počinju da gube dotadašnje privilegije vezane za vojnu službu, a postaju izloženi mađarizaciji, kroatizaciji i ekonomskom pritisku. NESTALE PROŠLOSTI U ZEMLJI IZGUBLJENOG IMENA – Marija Stražin 900,00 RSD Quantity 1 Add to cart Related products

Ovo je neobična i uzbudljiva priča o ljubavi, osveti i kajanju. Zbirka, osim naslovne priče, sadrži na desetine pripovesti uzbudljivih, humorističnih, istinitih.

Pred čitaocima je jedan potpuno drugačiji Dobrica Erić, bolno nostalgičan, u dobu kad se životna linija, dosegavši zenit, polako spušta nadole.

Nova knjiga priča Jelene Lengold.

Jelena Lengold u pričama iz knjige "Dirakova jednačina" majstorski raščarava stvarnost u kojoj živimo, stvarnost u kojoj smo živeli i stvarnost kojoj ćemo tek gledati u lice.

Dvanaest priča o ljubavi i svakodnevici, o običnim i neobičnim životima, o sećanjima na svet koji je minuo, o svetu koji nam je pred očima i o svetu koji dolazi, o porodici i odrastanju, o razumevanju i nerazumevanju, o iskustvu zrelog života koji polako izmiče.

Priče koje osećamo kao deo svog iskustva, likovi koje doživljavamo kao da ih znamo.

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

Knjiga ,,Negativi“ predstavlja brzo protičuće, ekspresivno i duboko lično delo koje se kreće van poznatih granica tradicionalne proze. Kroz kratke, ali snažne pripovetke, čitalac ulazi u svet koji je izvan svakodnevne realnosti i logike, gde se događaji razvijaju u kratkim, ali snažnim impulsima koji podsećaju na poeziju. Narativ, u pastelnim bojama, kao da je neprestano u dijalogu sa čitaocem, postavljajući pitanja i izazivajući osećanja. Pripovesti nose tragični, ali i lirski prizvuk, a stil podseća na Branka Milkovića, s njegovim apstraktnim, često metafizičkim pristupom, koji u svakom trenutku pomera granice običnog pripovedanja. "Negativi" su priče koje istražuju svetove u kojima se ljudska svest susreće sa svojim dubokim senkama, kao i sa ljudskim nemirima i nadama, ostavljajući čitalaca u stalnom raspoloženju pitanja i kontradikcija.

Ironičan i satiričan pripovjedač istorijske zbilje u iskustvu vojvođanskih kolonista (u ranama i rakiji, zabludama i porazima), često humorist (burleskno, groteskno), često boleći (kako bi rekao Vuk), sapatnički glas Milana Micića nad vrletnim sudbinama kolonista vibrira u rasponima od grube slike stvarnosti, do smijeha, plača i lirskih oaza, utemeljuje kolonističku priču u savremenoj srpskoj književnosti kao novu vrstu. - Dušan Ivanić

Bogata imaginacija Milana Micića oživljava jedan predački svet, kako bi nam sadašnjica postala jasnija i koliko je literarno uspela, toliko je otrežnjujuća i poziva na istorijsko osvešćivanje. To je jedan dragoceni primer kako se kroz umetnost pisane reči mogu premostiti jazovi unutar jednog naroda i pravi put ka njegovoj kulturnoj i duhovnoj integraciji i isceljenju. - Jelena Marićević Balać

Reč je o knjizi koja u sebi sažima ljudsko iskustvo smešnog, društveno provokativnog, u rasponu od preko dve i po hiljade godina. Od legendarnog helenskog basnopisca Ezopa, preko priča nastalih u narodu, iz vremena osmanske dominacije na Balkanu, do neospornih književnih autoriteta kakvi su Oskar Vajld, Franc Kafka, ruski dvojac Iljf i Petrov, neizbežni oberiuta Danil Harms pa do filmskog maga Vudija Alena, ove priče su ono što će biti poslastica za književne gurmane i privući veliku pažnju nove publike, koja se po prvi put susreće sa humorom i satirom.

A sada da vidimo kakve je autore Darko Batan Žunjić odabrao. Ponajviše, to su oni stvaraoci koji su svoje satirične likove određivali estetski, etički, psihološki, antropološki i ontološki. To se najprije odnosi na negativce koji su bili odlučujući u destrukciji individualnog i društvenog realiteta. Zbog toga, majstorima ironijskog diskursa nametao se kao imperativ da izvrgnu ruglu i njihove sklonosti, i njihova shvatanja života, i njihovu viziju svijeta, i njihov vrijednosni sistem. Tako su se našli, na okupu, ljudske ludosti, poroci i teško popravljive ljudske mane. Pokazalo se: kad u ličnosti nema karaktera i moralne kulture, ona s lakoćom sklizne u karikaturu.

Ratko Božović

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

„Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude ’on’. Okrećući stranice, on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci (’ti uobličeni delovi ništavila’) pričaju o onim ličnim istinama koje ’greju krv’. Pripovedaju, zapravo, svaki, o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.

Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda.“
– Nenad Šaponja, Politika

„U Pričama iz celog sveta Pištalo obilazi ovu kuglu od Nigerije do Beograda, od Las Vegasa do Kine. Rat je pohranjen u arhivi sećanja, ili ponegde neumoljivo stoji kao regulator odnosa, ali nije više središte. Ovoga puta, sa svešću onog koji je uvideo da se ’svugde svašta događa’, Pištalo obilazi svetsku galeriju likova, tu izložbu čudesa, i ne libi se da bude ciničan. Kao da je vreme tugovanja nad ništavilom prošlo, odnosno kao da se došlo do saznanja da ne vredi mnogo tugovati, da je svaka rezignacija jalova, pa onda dajte da se bar, gorko, nasmejemo.“
– Dragana Besara, Reč

I postalo je sasvim ozbiljno sa Zbrkom riješenih zadataka iz živora i poetike. Jer, ako su zadaci iz života i njihovo rešavanje ove bili sasvim lična stvar Eliezera Pape, njegovi odgovori na poetička pitanja tiču se, ipak, svih nas. Kao da nas upućuje na elotovske težnje da poeziju/književni tekst ipak merimo u okvirima (književne) tradicije. A ona je, na jeziku kojim Papo piše, dugačka i komplikovana. Reaktuelizujući žanrova kakvi su anegdota, beseda, citat, palimsest, reinterpretacija; sasvim smisleno aktuelizujući različite jezičke registre, i postavljajući sve to (i još ponešto, uključujući i autocenzurisane beline) u poredak ove knjige, pisac kao da nas podseća da je preobilje kojim nas kao čitaoce obasipa, to poetičko i istorijsko nasleđe, i dalje tu. I da ga on eruditno ali prevashodno celishodno udeva u svoju teksturu. Ona negde u senzibilitetu sigurno nosi i novotalasni duh Sarajeva, ali se i prema tom nasleđu pisac referiše sa svešću o onome šta je bilo posle. Odgovore na zadatke iz života, Papo je pronalazio (a i dalje to čini) u biblijskom tekstu, čija kanoničnost nije kraj nego početak rešavanja zadataka i iz života i iz poetike. Za njega, ali i za čitaoca. Piščevim rečima rečeno: „Možda bi ipak bilo bolje da se počnemo baviti pitanjem kakvi bi trebalo da budemo, umjesto da dovjeka razglabamo o tome zašto moramo biti onakvi kakvi već jesmo” (Psihoanaliza i cionizam). Jer, ako potraga za istinom i vrlinom nije demodirana, a čini se da nije i ako simbolični izlazak iz robovskog mentaliteta, kada god se našli u situaciji da izađemo iz Egipta i izbacimo Egipat iz sebe (Ka jednom savremenijem razumijevanju pashalnih rituala) stoji kao zadatak, tada čitalačko iskustvo koje se baštini iz Papine knjige jeste onaj neophodni alat kojim svoju zbirku zadataka iz života (i poetike) rešavamo. Gordana Todorić

Kada se u celini sagleda prozni opus od šest pripovedaka, koji je ostavio iz sebe Slobodan Mileusnić, može se zaključiti da je reč o ujednačenom, literarno izgrađenom i autentičnom proznom svetu, koji svojim rukavcima, temama, motivima i likovima, u malom predstavlja torzo jedne mnogo veće zamišljene prozne građevine, koju nažalost, pisac nije stigao do kraja da realizuje.

U ovom izdanju zbirke Pre istine Branimira Šćepanovića sabrane su priče i novele koje je kultni stvaralac pisao u mladosti, kao tinejdžer i u dvadesetim godinama. Osim onih koje su u njegovim potonjim zbirkama već objavljivani, ovde se nalaze i naslovi koji su, kao zaboravljeni, dosad čamili u dnevnoj štampi i književnim časopisima. Iako su posredi Šćepanovićevi rani radovi, u njima nema ni traga početništva: ovaj rasni pripovedač, silovite emocije i još silovitijeg talenta, čitaocu se u njima predstavlja kao majstor kratke prozne forme, dijaloga i napetih situacija. Njegova imaginacija, mračna i eruptivna, uvešće vas u svet sukoba usamljenog i sasvim običnog čoveka sa društvenim i kosmičkim porecima.

Novele i kratke priče zrelog Branimira Šćepanovića okupljene su u ovom izdanju pod naslovom najslavnije od njih, Smrti gospodina Goluže. Njihovi junaci naizgled su sasvim obični ljudi, obeleženi jedino svojim manama. Zao slučaj ih, međutim, izdvaja za stradanje: pod velikim pritiskom, u graničnim sutiacijama, oni se, možda nemoćni i slabi, ali odlučni, neposredno suočavaju sa tajnama postojanja. Viseći nad ambisom ili ležeći, povređeni, pokraj puta, oči u oči sa fantomima i duhovima, jedino pitanje koje postavljaju svemiru jeste: da li je moguće živeti, a ne biti jadan i banalan. Šćepanovićeva pripovedna majstorija ogleda se u moći koju ova proza i danas ima – da svog čitaoca duboko uznemiri i da ga dugo drži u napetosti, kao na iglama.

Dejan Lukić 1933-2020, naš poznati novinar koji je radio kao specijalni dopisnik iz skoro svih arapskih zemalja, godinama pišući o najdramatičnijim događajima koji su potresali Bliski istok, često odlazeći i na prve linije fronta. Poznavao je najznačajnije bliskoistočne lidere, što mu je omogućavalo da od njih dobije ekskluzivne informacije, pre svetski poznatih novinara. U ovom izdanju se nalazi izbor priča koje se pojavljuju prvi put pred čitaocima. Kroz njih progovara jedan sasvim novi Dejan Lukić, pripovedač raskošnog talenta, duhoviti svedok prohujalih vremena.

Ovo su pitanja koja će se čitaocu javiti već posle prve priče, a možda već i posle par pasusa. Zaobilazeći ustaljene istorijske fakte, ova zbirka priča donosi jedno novo viđenje likova koji su obeležili period u kom su delovali.

Knjiga priča Sto jada sadrži karakteristike koje su prisutne i u drugim pripovednim tvorevinama Emira Kusturice: dokumentarni sloj, autobiografsku podlogu, prepoznatljive ambijentalne topose, humorni dijalog. Kao bitnu razliku mogli bismo izdvojiti unekoliko slobodniji odnos prema temi.
Iako i u njoj ima tamnih sugestija, okupljenih i oko zbivanja, i oko situacija, i oko junaka, dominantna sugestija – koju nosi pripovedna rezultanta – kao da je upućena nekoj svetlosti koja se naslućuje. Stanje stvari je često rđavo, tok života izobličava ljudske sudbine, ali humanistički patos kao da nagoveštava da svaka vrednost nije zauvek izgubljena.
Iz pogovora Milo Lompara

Sedam priča straha i izdržljivosti, potrebe za utočištem od sveta i volje za borbom. Niko od glavnih junaka ovih proza ne odustaje od borbe koju je izabrao ili koja mu je dosuđena. Smeštene između nekoliko epizoda evropske istorije i unutrašnjih lomova svojih junaka, između tema koje su pomalo zaboravljene i iskustava koja se ne smeju zaboraviti, priče u Crnim jedrima u znaku su figure putovanja.
Markovićevi junaci su na putu i u kretanju, u međuprostoru i na rubu, u neizvesnostima i pod senkom tajanstva i zapitanosti. Priče modernog postupka i klasične pripovedačke snage. Markovićeve priče se stapaju u zaokruženu celinu obeleženu izvrsnim stilom i prepoznatljivim pripovedačkim glasom. Jedna od najboljih knjiga priča u srpskoj književnosti u poslednjoj deceniji.