DOMAĆI ROMAN

Pored svih dosadašnjih romana Srđana Marjanovića, ovaj posebno treba pročitati. Mnogo je razloga za to i ostavljam čitaocu da ih sam otkrije. Neće se pokajati! ZAJEDNO je velika i snažna priča o nama koje su silom razdvojili i koji više nisu zajedno, jer su ih na to naterali loši ljudi. Srđan je to sjajno upakovao. Originalno. Priča je, poput njegovih pesama, sentimentalna i emotivna… Kroz ZAJEDNO se provlače i strah i predrasude, mržnja (ona međunacionalna, mnogo ružna) i ljubav koja nedostaje njegovim junacima. Ne erotska, već ona ljudska, bespolna. Zapravo za tu ljubav, među nama sa Balkana, Marjanović se uporno bori više od 50 godina svojom muzikom. Njegov „arsenal naoružanja” u tom ratu, koji vodi i u ovoj knjizi su dobrota, osmeh i emocije. U njegovo ime u ovoj priči „ratuje” Miki Popović, glavni junak i Marjanovićev alter ego.

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

OD DOBITNICE POSEBNOG PRIZNANJA ŽIRIJA ZA EUPL NAGRADU

Kada je zatekne majčina poruka o kupovini porodičnog grobnog mjesta, Marina – duhovita autsajderka koja već godinama živi u Parizu – mora da se suoči s prošlošću i djetinjstvom provedenim u ratnoj Bosni i Hercegovini.

U potkrovlju pariske oronule zgrade, licem u lice sa svojom najvećom fobijom, Marina počinje da preispituje sve odnose koji su je oblikovali: sa Denisom, majkom, prijateljicom, sa ocem – kojeg se sve rjeđe prisjeća – i sa gradom koji je nikad nije u potpunosti prihvatio. Urnebesan roman o strahovima koji ne mogu ostati skriveni.

Na početku beše krvavo pačje meso i gnjecav kolač: sve posle toga je vrtoglava vožnja kroz veseli pakao snova, želja i slabih šansi za sreću. Drugi roman Slađane Nine Perković čitaoca uvodi u dobro poznati košmar komunikacije sa bliskim osobama, nespremnim da pojme usamljenost i različitost. Potresan i britak, ovaj roman je vrtlog frenetične stvarnosti koju svi znamo i trpimo. — Vladislava Gordić Petković

Ovaj neveliki ali intrigantan roman možemo čitati kao roman o raspadu braka, ali i raspadu svega onog što ovaj par, zgradu pa i cijeli kolektivitet drži na okupu. Autorica vrlo promišljeno i uvrnuto od tipskih situacija pravi originalne humoristične sekvence koje funkcionišu dvoznačno – smiješne su, ali ilustruju tragizam ili melanholiju, pomenutu u naslovu. — Tanja Stupar Trifunović

Slađana Nina Perković uspela je da kroz naizgled jednostavnu priču o Marini i Denisu, njihovom odnosu, donese slojevitu priču o jednom životu, nama bliskijem nego što to možemo, ili želimo, zamisliti. — Bojan Krivokapić

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja. To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Naizgled obično letovanje prerasta u priču koja nosi daleko više od sunčanih dana i morskih pejzaža.

Pred čitaocem se otvara roman u kojem se iza spontanih odluka i slučajnih susreta kriju duboki lomovi, suočavanja i tiha pitanja koja ne dopuštaju lako bekstvo. Svaka emocija je snažna, svaka odluka nosi težinu, a u toj težini leži i istinska lepota romana.

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja.

To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Na ivici slučajnosti je napet psihološki triler snažnog introspektivnog glasa, sa elementima autofikcije koji spajaju izgradnju tenzije sa emocionalnom autentičnošću.

Tatjana, dizajnerka enterijera u Barseloni, budi se posle poslovnog ručka bez ikakvog sećanja — i sa tajnom koja može da joj promeni život, skrivenom u satima kojih nema. Svaki korak ka istini uvlači je dublje u mrežu laži, manipulacije i opasne želje. Ništa nije onakvo kakvim izgleda, a nikome ne može u potpunosti da veruje — čak ni muškarcu kojem ne može da odoli.

Roman (57.000 reči) donosi višeslojnu introspektivnu naraciju, napetu radnju i neočekivane obrte. Privući će čitaoce koji vole Gone Girl Gillian Flynn i The Girl on the Train Paule Hawkins, dok njegov intimni pripovedački ton i kompleksna ženska protagonistkinja podsećaju na prozu Elene Ferrante.

Ova ljubav je takvom silinom iskrsla iznenada, pred svođenje računa jedne žene, pretvarajući onu prirodnu strepnju i neizvesnost na kraju puta u veličanstvenu mogućnost.

Šta je drugo mogla da uradi ako joj je život, umesto poslednje volje, ponudio poslednju strast nego da pokuša da opiše to poletanje, makar i sam zapis ustuknuo pred jednom čudesnom devojčicom koja ovaj poduhvat pamti kao „Mi dve”? - Jelica Zupanc

Unuka iz Praga je najnoviji roman Jelice Zupanc. Centralna tačka iz koje se zrakasto širi pripovedanje i upliću priče i sudbine iz prošlosti i sadašnjosti je globalno selo vrlog novog sveta – aerodrom. Sve se odvija u relativno kratkom vremenu dok kasni let iz Praga za Beograd. Svo pripovedanje po vertikali sećanja ukršta se sa horizontalom sadašnjosti dok dve glavne junakinje, unuka i baka, čekaju da uđu u avion. Roman se okončava kad putnice stignu na svoju destinaciju. Tu je cela vavilonska pometnja različitih jezika na kojima se govori, neprekidno se prepliću srpski, češki i engleski, ali one se pre svega sporazumevaju i najbolje razumeju na metajeziku međusobne privrženosti i neupitne naklonosti.

Babi, kako je unuka zove, u sudaru sa potpunom kompetencijom svoje unuke, koja je nosilac sadašnjosti, savremenosti, autentičnosti i istinitosti, preispituje sve svoje razu- mevanje sveta i života. Iz živog dijaloga iskrsavaju preispitivanja stavova i verovanja, otvaraju se sećanja koja zahvataju nekoliko generacija po vertikali, mešaju se pripovedanja, sudaraju se prošlost i sadašnjost.

Jelica Zupanc sa lakoćom i suverenom veštinom ukršta svetove bake i unuke, uvodi metafizičke dileme i razrešenja, ali povremeno ostavlja otvorena pitanja bez odgovora, pre- puštajući čitaocu da sam traga za pravdom, istinom, dobro- tom. Pripovedanje se komplikuje, umnožava i razasipa, tkanje se zgušnjava, ali se nit glavnog toka ne ispušta dok se ova naizgled jednostavna a bremenita značenjima i putokazima, priča ne okonča.

Ta tanka nit kojom je izatkano celo pripovedanje je nit koja premošćuje sve svetove, svaki nesporazum, sve jezike, svaki bol i svemu daje potpun i celovit smisao. To je nit bezuslovne ljubavi od koje je sačinjen roman Unuka iz Praga. - Ivana Dimić

Kralj Ugarske, Rima i Češke, Žigmund pokrenuo je 1428. godine veliku krstašku vojsku da protera Osmanlije iz utvrđenog grada Golupca i Evrope. Sa njime u boj krenuo je i prvi virez Evrope, pobednik najvećih viteških turnira tog vremena, Zaviša Crni od Grbova.

Krstaška vojska bila je rešena da osvoji tvrđavu. Osmanlije u tvrđavi bile su spremne da se bore do poslednjeg. Na desnoj obali Dunava ispred utvrđenog Golupca odigraće se dosta bojeva i dvoboja. Mnogo krvi će biti proliveno. Braniocima je pritekao u pomoć lično Sultan Murat II sa velikom vojskom. Da bi spasao krstašku vojsku i hrišćansku Evropu, Zaviša je morao dati i svoj život. Život i dušu predao je Hristu a telo monasima u manastiru Tumane.

Ovo je roman o veliko boju, hrišćanskoj veri, ženi, ljubavi, strasti, mladosti i starosti, životu i smrti.

„Ti si u komi i lep si. Ne znam šta ti se desilo, ali znam da ne planiraš probuditi se. Ti si nasumice odabran, dok sam ja činovnik, šraf bolnice u kojoj snevaš, bez koje ne možeš. Ti me nećeš čuti, ali ćeš me slušati. Ti me nećeš razumeti, ali ja empatiju i ne ištem. Tebi su morali nešto kose da ošišaju da bi te priključili, prikačili, dali šansu, no, da znaš, grickaću semenke tik uz aparat koji život znači. Petkom ću pauze da koristim za tirade, još duže ako je noćna smena, bez previše razvijenog plana i razrađenog programa, bez najave i cenzure. I pola časa može da bude sasvim dovoljno, ako ništa da ti probudim želju, probudiću ti želju da nastaviš ronjenje kroz snove, da se ne digneš, ali i nasmejaću te kada budem spomenuo kako sam, koliko sinoć, posekao sopstvenu butinu o teglu ajvara. Ne zameri na oskudnom fondu reči. Usporenim glasom, s rečnikom siromašnim i olovnim, svestan da izgovaram, kao da su glasne žice od opeke. Pred tobom je poslednja osoba o kojoj će se snimiti film…”

Iskren, snažan i intrigantan, četvrti roman terapeutkinje i spisateljice Jovane Hiesmayr ponovo će vas prošetati kroz najzanimljivije kulture i gradove sveta, neobične susrete i poznanstva, ali i najkrhkija stanja ženske duše. Ova knjiga kontroverznog naslova otvara ženski put, poljuljan strahovima, nesigurnostima i teretom tradicije koja ženi nije bila naklonjena – ali vodi ka razbijanju mitova o stvarnim potrebama ženske duše i ženskog tela. Kurtizane su sve one žene koje ne kalkulišu nego žive, koje se ne osećaju uvek dobro, ali zato znaju za ekstazu i razgaljenost. Njihovi životi nisu uvek „srećni“, ali su smisleni.

U knjizi ćete pronaći miris davno potisnutog odnosa sa majkom, tišinu pred donošenje velikih odluka i glas koji vas podseća da je osećati privilegija, a ne slabost.

Zato bez predrasuda otvorite vrata Škole za kurtizane i započnite sopstvenu transformaciju ka ciljevima koji su vam dostižni.

Milena Mišić Filipović

Autor romana Rizničar tajni i Ukus straha

Neka su deca sa tamom rođena.
Strahujte kada iz nje kao ljudi iskorače!

Ako želiš da razumeš umetnika, pogledaj kako je stvarao.
Ako želiš da razumeš ubicu, pogledaj kako je ubijao.

Jedne decembarske noći u potkrovlju u Knez Mihailovoj ulici rođeno je neželjeno dete. Nepromišljen, zverski čin dovodi do tragičnih posledica.

Dvadeset osam godina kasnije odsek za krvne delikte beogradske policije nalazi se pred novim iskušenjem. U napuštenoj vili u centru Vračara počinjen je nezapamćen zločin. Materijalni dokazi bizarnog rituala prete da policiju odvuku sa pravog traga.

Ovo je drugi slučaj Kristine Preradović i profesora Petrovića, u kome će se iznova suočiti sa devijantnim umovima i zločinima koji prevazilaze granice razuma. Kako policija prodire dublje u istragu, serijski ubica sve više usmerava pažnju na članove tima i počinje da zadire u njihove živote.

„Zoran Petrović zaista ume da napiše triler tipa ko je počinio zločin. Dok pažljivo čitate svaku stranicu, on vam postepeno pruža suptilne istražiteljske tragove koje vi, kao čitalac, treba da prepoznate, razumete i pravilno protumačite, kako biste razrešili misteriju po formuli: zašto je ubio + kako je ubio = ko je ubica.“
– Džon Daglas, šef Odeljenja FBI-ja za bihejvioralnu analizu u penziji, autor knjige Mindhunter, bestselera New York Timesa

„Inspektorka Preradović i Profesor Petrović, briljantni stručnjak za profilisanje ubica, suočavaju se sa novim krvavim nizom zločina. Dok grad obuzima panika, ubica im nameće igru u kojoj se svaka pogrešna pretpostavka plaća ljudskim životima. Boja straha je brutalni triler koji duboko zaranja u mračne slojeve ljudske psihe.“ – Đorđe Bajić, pisac i kritičar

„Neizbežno ćete biti uvučeni u intimnu dramu glavnog junaka koja raste tokom istrage. Bićete zatečeni potezima ubice, ali još više ironijom sudbine. Boja straha je dostojan naslednik izvanrednog prvenca u serijalu za koji se nadamo da će imati još mnogo nastavaka.“ – Mina Kebin, urednik

Šta spaja Bogorodicu sokoličku i skladištenje nuklearnog otpada

Na obalu jezera Rovni, gde je potopljena crkva Valjevska Gračanica, voda je izbacila leš nepoznate devojke u ronilačkom odelu, ubijene harpunom. Nekoliko dana kasnije u Beogradu je ubijen naučnik čija je specijalnost bila nuklearni otpad. U traganju za identitetom ubijene devojke i motivima ubistva naučnika novinar Novak Ivanović shvata da je istraga oba ubistva pod velom tajne. Tragovi zločina vode do manastira Sokolica na Kosovu i Metohiji i do jednog noćnog kluba u Beogradu.

Po povratku sa Kosova i Metohije Novaka pretuku na ulici, a ubrzo biva ubijena i devojka iz noćnog kluba koja mu je saopštila značajne informacije o dvojici tajkuna, na gotovo neobjašnjiv način umešanih u oba ubistva. Pokušavajući da reši enigmu povezanosti manastira i skladištenja nuklearnog otpada, Novak otkriva vezu jednog savetnika američke ambasade na Kosovu i ubijene devojke na jezeru Rovni. Tada priča dobija neočekivani obrt: u manastiru Sokolica nalazi se skulptura Bogorodice sokoličke, jedno od najvrednijih kulturnih dobara iz vizantijskog doba, koju želi da u svoj privatni muzej preseli jedan američki milijarder…

Istraživanje skladištenja nuklearnog otpada vodi Novaka do podzemnog grada ispod Zvornika, koji je gradio kralj Aleksandar Karađorđević. Po izlasku iz podzemnog grada Novaka stižu nove nevolje, a značajnu ulogu u obračunu sa ubicama i njihovim nalogodavcima ima jedan soko kog je gajila i dresirala devojka ubijena u jezeru Rovni…

10 godina od objavljivanja knjige

„Čitatelj ne ulazi u ovu knjigu da bi je razumio, nego da bi, barem na trenutak, osjetio kako je biti bez oca, bez jezika, bez izlaza, ali s jednim jedinim ostatkom koji još nije nestao, s rečenicom koja ne prestaje.“ Iz predgovora Ivice Buljana

U osvit burnih devedesetih dečak Deni s roditeljima beži preko Drine u predgrađe Beograda – u svet koji samo naizgled pruža normalnost. U vazduhu se oseća kraj jedne epohe i početak krvavog raspada jedne države. Dok se otac Romano i majka Dina trude da održe privid porodične sreće, detinjstvo malog Denija ispunjavaju potmule pretnje rata, siromaštvo i neizgovorene tuge. Kroz dečje oči svakodnevica poprima obrise čudesnog i stravičnog u isti mah. Dečak se igra rata dok piše baki partizanki, mašta o herojskim podvizima i otkriva opasne igre odrastanja – prve simpatije i surove dečje rituale. Ali očeva iznenadna i „sasvim neherojska“ smrt zauvek će promeniti sudbinu porodice.

Tabašević je ovim lirsko-eksperimentalnim romanom dao jedinstven glas generaciji koja je stasavala u nemirnim vremenima, ispisavši hrabru i poetsku hroniku odrastanja na razmeđi lične i kolektivne tragedije. Delo je odmah privuklo izuzetnu pažnju književne javnosti – ušlo je u uži izbor za Ninovu nagradu 2015. godine i ovenčano regionalnom nagradom „Mirko Kovač“. Po motivima romana nastala je istoimena pozorišna predstava u režiji Ivice Buljana, premijerno izvedena 2021. na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Deceniju kasnije Tiho teče Misisipi uživa status kultnog romana postjugoslovenske književnosti.

Jubilarno izdanje donosi nam osvrt autora na delo, kao i predgovor reditelja Ivice Buljana, što čitaocima pruža poseban uvid u desetogodišnje putovanje ovog romana i njegovo mesto u savremenoj književnosti.

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.

Mali grad u kome se ogledaju društvene prilike jednog naroda u trenutku političkih podela, ekonomskih (ne)prilika i mentalno stanje novih naraštaja. Glavni lik je tek stasala devojka Maja koja, koristeći modernu tehnologiju i žudeći za statusom i bogatstvom, pravi osnovnu životnu grešku – nesvesno stvara od sebe karikaturu. Međutim, ima tu materijala da se svi zajedno zapitamo da li nas tako usmeravaju pa mislimo da smo „u trendu” ako se javno ogolimo (i bukvalno), ili smo po prirodi robovskog mentaliteta. Veštim dijalozima autorka slika karaktere svojih junaka, pa nam je na momente i žao likova koji nikakako da se izvuku iz začaranog kruga. Naravno, pored ličnih slabosti ima i te kako otežavajućih nametnutih okolnosti za koje (možda) možemo da okrivimo i druge.

Junaci Mileta Stankovića su ljudi s margine, ali oni koji bi da kriminalom dođu do lagodnog života. Nije reč o trileru već o satiri, još oštrijoj nego u prethodnoj knjizi Kako sam osvojio Beč. Dok su tu junaci bili naši ljudi – Srbi, ali i još po koji predstavnik s Balkana, a svi u Beču – ovaj put su geografski pojmovi malo širi: od Ukrajine preko Slovačke i okoline do Austrije. Glavni akteri su opet Srbi, i na neki način, potomci prethodne knjige.

Tri ubistva. Jedna utvara. Jedan svјedok beskućnik i jedan policijski inspektor koji su sličniji nego što dјeluju. Društvance osumnjičenih sa mnoštvom tajni. Šta li su oni još krili jedni od drugih i da li je možda ta tajna odvela toliko ljudi u smrt? Ko je sledeći od njih na spisku misterioznog ubice? „ Znate li kako izgleda kad godinama spavate sa upaljenim svjetlom bojeći se da će mrak oživjeti čudovište? Znate li kako je kad morate da ubijete krv svoju samo da biste se spasili? Znate li kako je kad vas noću probude hladne ruke na vašem tijelu onog ko treba da vam bude zaštita i oslonac... kako je stojati nad grobom onog koga ste nekada najviše voljeli i liti lažne suze dok vas svi po ramenu tapšu i tješe?“ – piše Mirjana Sušić u knjizi u čijem svakom uvodnom intrigantnom poglavlju se krije druga priča. Čitaoci postaju zarobljenici njenih, a i tuđih, usputnih jezivih priča u neobičnom trileru prepunom misterije sа opasnim naslovom “Krvava čestitka.“ U romanu pratimo čitavu seriju gradskih „običnih“ likova, potencijalno naših komšija koje ne poznajemo i ne razumemo, a prečesto smo ih skloni odbaciti praveći uopštavanja koja nam štede bilo kakav trud. Uz dozu naivnosti, šokiranosti pred ljudskim zlom i gluposti, te nepravdom, autorka ujedno surovo i nežno tematizuje ljudske traume i odnose i njihove (ne)mogućnosti u svakodnevnom životu maloga grada . „Krvava čestitka" je nenametljiv i malen poziv da opustimo svoj odbrambeni stav, pokušamo biti barem malo više ljudi i poslušamo jedni druge.

Roman počinje suštinskim pitanjima: ,,Koliko vredi ljudski život”, ,,Kakvi su dani koji se ne zaboravljaju”, ,,Koliko su duboke rane koje ne mogu nikad da zacele”, ,,Ko ima pravo da nam oduzme ono što najviše vredi u nama” – otvarajući nam odmah mnogo dilema i pobuđujući čitalačku pažnju, uvodeći nas u priču. Pitanje koje je iznad svih i koje nosi poruku romana je bit ljudske empatije: ,,Da li je moguće pomoći tim ljudima kroz razgovor i šta im reći”, i na njemu počiva univerzum – šta možemo učiniti jedni za druge da bismo izlečili ono što što činimo jedni drugima? Prvom rečenicom: ,,Lep dan”, uvedeni smo u svet glavne junakinje Marije, i do kraja knjige iznova ćemo zaboravljati kako izgleda lep dan i mirna noć bez košmara. Ako bismo želeli radnju romana prosto da definišemo, mogli bismo reći da je silovanje sedamnaestogodišnje devojke i posledice istog – ono na čemu počiva forma. Međutim, ovaj roman je mnogo više od toga, to je prikaz borbe unutrašnjeg bića sa samim sobom, više nego sa nasilnikom, i pobeda mlade žene nad svojim strahovima, više nego nad onim koji joj nasilnik priređuje. Strpljenje, ljubav i razumevanje tri su stuba na kojima počiva isceljenje. Ovakva je knjiga nasušna potreba u današnjem vremenu, vremenu društvenih mreža, kada svaka žena i devojčica može proći kroz višestruko nasilje, od kojih je sajber nasilje najučestalije. Mnoge žene ćute o tome, nemaju snage da iznesu u javnost, plašeći se osude ili nerazumevanja, pre svega od strane svoje porodice, pa tek društva. Marija je obelodanivši svoju ranu doživela nerazumevanje od svog oca, ali nije odustala od sebe, od istine, bila je dovoljno hrabra da živi i voli. Koliko žena nikada ne krene napred, koliko njih okonča svoj život, koliko njih nikada ne progovori i tom ćutnjom ubija sebe iznutra? Napisati jednu knjigu, gde ćete obuhvatiti kritiku društva, pružiti podršku žrtvama i ujedno s psihološkog aspekta prići jednoj takvoj temi je veliki uspeh za autora i zahteva veliki trud i stvaralački napor. Jovana Čebo je tako slikovito i verno prenela unutrašnje nemire, bol, patnju, očaj, snagu i hrabrost, da je kroz beletrističko delo, zapravo donela i jedan priručnik o samopomoći. Sve zajedno, sadržano u romanu „Ožiljci na duši“, je od velike vrednosti za svakoga ko prolazi ili poznaje nekoga ko prolazi kroz period isceljenja.

Roman „Kazni ga zaboravom“, pitka je priča koja teče poput nesputane planinske reke, čas bivajući mirna, čas pokazujući istinsku snagu i ćud, ali sve vreme prateći svoj tok, ne bivajući omeđena, ne skrećući za drugim rečicama, darujući nama, čitaocima, životvorne kapi spoznanja i samospoznanja da „život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu“. (I. Andrić)Junakinja, oko koje se i plete glavna nit romana, Sofija, maturantkinja je koju čeka odlazak u drugi grad na studije i odvajanje od svega što joj je blisko: roditelja, najbolje prijateljice Ane i njenog momka Nikole koji je, ujedno, i Sofijin najbolji drug, grada u kom je odrasla, uspomena, svega što čini njen život do tog trenutka.Ona je od početka četvrte godine srednje škole zaljubljena u momka nekoliko godina starijeg od nje, sve vreme mašta da ga upozna i da joj on uzvrati osećanjima. Iz nekog razloga, Nikoli se Bojan, kako se Sofijin voljeni zove, od prvog susreta ne dopada, no znajući da je to izbor osobe koju voli kao prijatelj i izuzetno poštuje, odlučuje da se u njen izbor ne meša. Vreme će pokazati da je intuicija savetnik koji treba slušati, ma koliko nam u nekom trenutku izgledalo da nas osećaj vara.Pre no što se odselila u drugi grad na studije, Sofija doživljava traumu nakon napada nepoznatog mladića koji, na sreću, ne uspeva da svoj zločinački čin sprovede u delo, jer ga u tome prekida momak koji se slučajno tu zadesio i spasio je od fatalnog ishoda tog napada. Međutim, taj događaj ostavlja duboke posledice na Sofiju i ona se povlači u sebe, strahujući da izlazi sama, osvrće se i ima košmarne snove u kojima se scene napada ponavljaju iz noći u noć.Roman „Kazni ga zaboravom“ ne govori o kazni kojoj nekoga želimo da izložimo iako bi se po naslovu to moglo naslutiti, naprotiv. Poruka romana je da za ono što drugi nama čine, nema naše krivice, svako je ono što jeste, a naše je da uzrastamo pokušavajući i trudeći se da se s iskušenjima izborimo.

Na prvi pogled, sve je pod kontrolom: stan je uredan, muž pažljiv, život funkcionalan. Ali Sonja zna da je to samo privid. Dok proverava da li je u glomazni nebeskoplavi kofer spakovala sve sa spiska, sigurna je samo da neće zaboraviti da sa sobom ponese dugogodišnju iscrpljenost i tugu koja ne prolazi ni deset godina nakon smrti roditelja. Sonja odlazi – ne na odmor, već na odmak od života, u banju koju njen muž zove „mentalna“.

Tamo je dočekuju mir, topli glasovi terapeuta i lekovita rutina, koju povremeno remeti Ksenija, cimerka koja noću puši na prozoru i kradom pije vino. I Jan, mladi terapeut čije prisustvo uznemirava i uzbuđuje. Ali u toj osami okruženoj vrtovima kao teškim zavesama koje štite od spoljašnjeg sveta Sonjin svet puca po šavovima koje je godinama opsesivno krpila. Brak u kojem nema strasti, već samo navike. Svakodnevica koju oblikuju pravila, a ne želje. Potisnuta žalost za roditeljima bez roka trajanja. I pitanje koje se ne da gurnuti pod tepih: da li postoji nešto drugo? I sme li da postoji?

Frida Šarar – pesnikinja koja se ne boji žestokih emocija ostajući pritom „galaksijama udaljena od svake patetike“ – u svom prvom romanu ostaje verna prepoznatljivom izrazu ispisujući intiman, beskompromisan i lirski portret žene na ivici.

„Ako ste pomislili da mi je mesto u ludnici, ne brinite – odatle i pišem.“

Strast koja ne poznaje tišinu. Ljubav koja ne zaboravlja.
– Njegova amnezija je njen jedini zadatak.
– Ona je njegova jedina slabost.
Ono što počinje kao profesionalni dogovor, prerasta u vatreni duel želja, opasnu igru prošlosti i potisnute laži. Kad strast probije zidove istine, granice više ne postoje. Jednom ugašena ljubav, ponovo se budi – prokleta ali snažna da promijeni sve.
Harizmatični i opasno privlačan milioner, Kristijan Vujović, i pijanistkinja Nora Novak, prinuđeni su da razotkriju mračnu tajnu koja povezuje njihove porodice. Suočeni s nasljeđem bola, u nesporazumu koji ih prati još od tinejdžerskih dana, ne mogu odoljeti vrtlogu strasti koji ih neminovno spaja – i razdire. Uz njih stoji topli krug prijatelja – ekscentričnih, šarmantnih i vjernih likova – ali među njima se krije neko ko bi mogao uništiti sve što im je preostalo.
Ova VRELA ROMANSA – od neprijatelja do ljubavnika – donosi neočekivane preokrete i atmosferu mediteranskog gradića, gdje se tračevi brzo šire – ali najmračnija istina ostaje neispričana.

Ova je knjiga jedan od onih retkih, dragocenih evropskih romana koji sažimaju cele epohe, te kao takva teško će danas naći premca.
Cornelius Hell, Ö1, Ex libris

Šnajderov tako dojmljiv, humani roman ne objavljuje nikakvu poruku, već prodornim okom proniče jedan svet koji se nadaje nepopravljivim.

Gisela Trahm, Tagesspiegel

Šnajderu je tim romanom pošlo za rukom da ispiše remek-delo evropske književnosti, panoramu sveta što se raspao, a koji se ponovo spaja jedino u oku pisca zagledanog u prošlost.

Gerhard Zeillinger, Der Standard

Koliko Odiseja može podneti jedan čovek? Živi i mrtvi, priroda i povest, razdaljeni prostori i doba agiraju na način koji može omogućiti jedino mašta pesnika.

Ilma Rakusa, NZZ

Remek-delo hrvatskog književnika, na italijanskom objavljeno pod naslovom Popravljanje sveta, prepričava dvesta godina evropskih katastrofa koje su naš svet dovele do stanja da su popravke danas nužne.

Antonella Cilento, La Repubblica

Ovo je gotovo mitski mini-obiteljski roman, mračan, ujedno ljubavni, s prizorima koji očaravaju nalažući strahopoštovanje (o Hrvatskoj, o Drugom svetskom ratu, o poratnom komunizmu), o migracijama, identitetu, egzistencijalnom značenju umetnosti i nadasve o velikom pitanju šta učiniti sa životom.

Marten Steenmeijer, De Volkskrant, Amsterdam

Šnajderov epski roman nesumnjivo se može smatrati remek-delom evropske književnosti. Prizori u ovom romanu mogu se nadmetati s velikim delima svetske književnosti kao što su Grossmanov Život i sudbina i Tolstojev Rat i mir.

Michel Krielaars, NCR-Handelsblad, Rotterdam

Poput Olge Tokarczuk, i Šnajder je ispisao roman o jednoj Evropi koja je izgubila svoju raznolikost razorena fašizmom, komunizmom i u novije doba opet nacionalizmom. Izrekom crpeći od starogrčkih modela Hesioda odnosno Ksenofonta, on konstruiše moderan ep.(…) Zaslužuje divljenje njegovo suptilno nijansiranje zamršenih političkih odnosa koje ova knjiga približava današnjem čitaocu.

Nikolas Weill, Le Monde

To je roman koji opisuje dva stoleća evropske povesti, zastrašujuće i tajnovite poput Dunava. Blistavo!

Sebastien Lapaque, Le Figaro

Slobodan Šnajder (Zagreb, 8. jul 1948) je istaknuti, međunarodno izvođeni i objavljivan hrvatski dramski pisac, prozaista, teoretičar i publicista. Diplomirao je filozofiju i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je suosnivač i urednik teatrološkog časopisa Prolog, te urednik edicije izdavačke kuće Cekade (Centar za kulturnu djelatnost omladine, Zagreb). Novele, eseje i pozorišne komade objavljuje od 1966. godine. Od januara do juna 1993. bio je kolumnista dnevnika Glas Slavonije (Početnica za melankolike), a od 1994. do 2013. riječkog Novog lista (Opasne veze). Izbor političkih kolumni koje je pisao u riječkom Novom listu od 1994. do 1999. objavio je u knjizi Kardinalna greška, a od 1999. do sredine 2004. u knjizi Umrijeti pod zvijezdom. Kolumne, kao i drame, imaju svojih poštovaoca i oponenata. Od 2001. do 2004. bio je ravnatelj Zagrebačkog kazališta mladih. Čest je saradnik 3. programa Hrvatskoga radija. Svoj prvi roman „Morendo„ objavio je 2012. U januaru 2010. za crnu komediju „Enciklopedija izgubljenog vremena“ dobio je priznanje za najbolji dramski tekst inspirisan djelom i životom Danila Kiša, na osnovu takmičenja Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, objavljenog na cjelokupnom prostoru bivše Jugoslavije. Dobitnik je Gaveline nagrada za dramu (SFRJ) i trostruki Držićeve nagrade (RH). Dobio je počasni doktorat Univerziteta za audiovizuelne umjetnosti ESRA sa sjedištem u Skoplju 2011. godine. Dobio je 2016. regionalnu nagradu „Meša Selimović” (Tuzla) za roman Doba mjedi.

Civilizacija je na prekretnici. Kad ako ne sad? U zemlji ogrezloj u laži, nasilju i nepravdi. Pa gde ako ne ovde?
Upoznajte gospođu Kubat, poslednju reinkarnaciju najslavnijeg viteza u istoriji svetske književnosti. I njoj su knjige pomutile razum. I ona je pomislila da može i treba da pomaže unesrećenim ljudima. I njen život je zbog toga postao jako uzbudljiv. Mariju Kubat naravno nisu zaludele trivijalne pripovesti o avanturama lutajućih konjanika, jer ko bi to uopšte danas čitao, ali jesu knjige pozitivne psihologije u kojima je pronašla utehu, spas i izlaz iz životne krize u koju je zapala nakon što je dobila otkaz u banci. Na prepoznatljiv način, Milan Tripković u svom novom romanu spaja satirično i tragično, istražuje pitanja moći, manipulacije, samoobmane i društvene hipokrizije, uspevajući da stvori delo koje izaziva i smeh i nelagodu, ali i koje duboko reflektuje svet u kojem živimo. Besmrtne ludosti gospođe Kubat nisu samo pripovest, već ogledalo našeg vremena i poziv na hrabro suočavanje sa sopstvenim iluzijama.

Milan Tripković je rođen 1977. u Beogradu. Završio je Filozofski fakultet u Novom Sadu 2002. Jedan je od osnivača knjižare Bulevar Books. Pre ovog napisao je dva romana, U dalekom svetu običnih ljudi (2018) i Klub istinskih stvaralaca (2022), koji je naredne godine ušao u najuže izbore za NIN-ovu i regionalnu nagradu „Meša Selimović”.

Nenad, student istorije, ni ne sluti da će mu se život preokrenuti kada ga pronađe tajanstvena starica i otkrije mu skrivenu istinu o njegovoj porodici. Potraga za izgubljenim pismom iz senke prošlosti vodi ga od Beograda do Barselone, u vrtlog tajnih organizacija, porodičnih laži i ljubavi koja se rađa na ivici opasnosti...

U Biblioteci Matice Srpske traga se za pesnikom koji će dostojno opevati usamljenog pokojnika iz Holandije. Devojka očiju boje cimeta kroz kolačiće sudbine predviđa budućnost nepoznatih. U švajnfurtsko plavoj kućici, na obodu Kisača, jedna starica godinama saliva stravu, pod budnim okom proročice Gamajun. Sudbina joj iz Moskve na vrata donosi stranca, džepova punih krivice i straha. Niti ovih priča dugo će se uplitati i konačno razmrsiti tek na grobnom mestu Silvestera Solomuna. Iz pera Bojane Dobran u ruke čitalaca stiže literarno osveženje. Inteligentan i duhovit, roman “Grobno mesto Silvestera Solomuna” očarava veštinom pripovedanja, raskošnom galerijom uverljivih likova i sjajno dočaranom slikom svakodnevice, uz tek prstohvat mitskog. Uzbudljiva priča koja se s neverovatnom lakoćom proteže niz stranice i poglavlja romana, a sve u neodoljivim i prepoznatljivim vojvođanskim tonovima, čini ovo delo draguljem svremene književnosti i jednim od najboljih ostvarenja 2025. godine.

Vlasnik poznatog noćnog kluba u vili na Dedinju priređuje privatnu, četrvrtu po redu BDSM zabavu. Pošto mu nekoliko dana pred pir najtalentovanija domino dama nestane, njeno mesto zauzima misteriozna žena italijanskog porekla, za koju se tvrdi da je umetnost bola učila od japanskih majstora, radila u tokijskom podzemlju i u prestižnom britanskom BDSM klubu. Tokom noći, nižu se umetnički performansi, a neobjašnjiva toplota nadire u vilu. Podiže se tama, a njom i zadovoljstvo, samo da bi se skoro neopaženo uzdiglo do uznemirenosti – do pometnje koju niko ne može da objasni, niti joj se otrgne. “Iz reči u reč, Trifunovićev roman nas navodi da se pitamo da li je carstvo mraka u kojem živimo zapravo odraz onog u nama. Uzbudljivo, snažno i otrežnjujuće književno ostvarenje!“ — iz pera Jelene Todorović

A young horror author meets Emma during the promotion of his debut story collection in Belgrade. She praises his imagination—but claims his writing lacks one thing: real experience. To remedy this, she offers him a tour during the final three nights of October. What follows is a descent into the shadows of the city—séances led by enigmatic hosts, nights spent in the decaying yet majestic hotel, where the mediums dwell, strange encounters with the organizers of occult gatherings, and a visit to an exclusive, near-mythical nightclub that seems to exist outside time. Emma delivers what she promised: experience. But what the young author receives is more than he could have imagined—an initiation into something he can neither understand nor escape. A philosophical horror novel exploring the limits of identity, the nature of possession, and what remains of the self after the self is gone.

Iznenadna pojava Gosta u jednoj kući na Arbatu u novom romanu Ratka Dangubića unosi tajanstvo i dramu među stanovnike kuće, a potom u svet modernih vremena u kojima pesnici ostaju bez glasa, matematičari bez brojeva, gradovi bez čitalaca, govornici bez reči, političari bez mase.

Filmski reditelj iz Beograda iznenada je teško ranjen na ulici. Dok leži u oblnici, polako sklapa istinu o sebim, svojoj porodici, društvu u kome živi...

Koristeći elemente krimi romana, proze tajanstva i fantastike, novi roman Mladena Vurune vodi čitaoca ne samo na jednu neobičnu morsku pustolovinu već i u prostore između stvarnog i mogućeg.