DOMAĆI ROMAN

Od autorke sportskih romansa Divlji i Razuzdani stiže nova sportska duologija.

Slučajan susret mladih sportista Irine i Flina, na pripremama biće jedan od onih koji menjaju život. Ljubav na prvi pogled koju neće moći da sakriju od javnosti i jedan šokantan događaj. Pod pritiskom, Flin donosi odluku koja se Irini neće dopasti.
Nakon osam godina, susret je neizbežan.
Mogu li preboleti prošlost i bez obzira na sve ponovo se upoznati?
Na vrhuncu slave, pod budnim okom javnosti, mogu li sačuvati jedno drugo i svoju ljubav?

Pravo otkrovenje u moru autobiografija jeste knjiga Dejana Simića „Sad je sve opet ok”, u kojoj autor u prustovskim reminiscencijama bespoštedno pripoveda o periodu od svog rođenja do trenutka pisanja samog dela, dajući pregled celine svog života.
Vođen širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha, sa verom u kosmički sklad, autor poput egzistencijalističkih mislilaca istražuje pitanja vezana za smisao, svrhu i vrednost ljudskog postojanja. Kako je u središtu zanimanja egzistencijalne filozofije čovek, pojedinac, njegova sloboda i njegovo samoostvarenje, tako se i Simić bavi u svom delu ovim večnim temama, ukazujući nam i na problem alijenacije čoveka i njegovu nemogućnost da ostvari dublju povezanost sa svetom koji ga okružuje i u kojem živi.

Izgleda da duža forma ponajviše odgovara temperamentu Zorana Krstića koji nam je odranije poznat po kratkoj priči i poeziji pa deluje kao da je u kraćim žanrovima „izbrusio pero“ za pisanje prvog romana. U pitanju je atmosfera napuštenog sela, predgrađa, fabričke hale, nesolidne kuće, kafane i brzog restorana. Knjiga u autobiografskom ili preciznije u dnevničkom maniru, pošto pratimo junaka u sadašnjem trenutku i ne znamo „šta će dalje biti“, govori o čoveku u jednom od njegovih prelomnih perioda u životu. Turobnost svakodnevice Krstić ublažava humorom i jezičkim obrtima, dijalozima u lokalnom govoru koji se menja u zavisnosti od sagovornika, dajući veoma upečatljivu, zvučnu sliku takozvanih običnih ljudi u takozvanim običnim situacijama porodičnog ručka, izlaska, posete zavičaju, roditeljske bukvice, (ne)prijateljskog razgovora, sastanka sa nadređenima itd. U romanu ima vremena za postupni razvoj likova i prikazivanje tananih emocija bez suvišne analize i komentara – sve je u trenutku pripovedanja, u replikama, u pokretima i mimici. Prikazana je i razlika između onoga što junak misli i oseća, i kako postupa prema članovima porodice i bliskim ljudima, prikazan je ovamošnji mentalitet koji duboke emocije i brigu prikriva surovim pedagoškim porukama koje ne štede reči osude i omalovažavanja. Narator je vozač viljuškara koji slaže paletu po paletu ljubavne priče, otkrivajući nam da ispod automata koji smo postali i dalje živi treperava ljudska priroda.

Pred čitaocem je dinamična i intrigantna priča u kojoj je na pitak i uzbudljiv način dočarana višeslojna igra interesa gde se prepliću različiti nivoi kriminalizovanog društvenog sistema zasnovanog na sprezi između kriminala, vlasti i policije. Vešto gradeći zaplet i likove romana, kao i njihove međusobne odnose, spisateljica donosi upečatljiv uzdužni presek realnosti čija je dominantna karakteristika urušavanje ljudskih vrednosti. Pohlepi i beskrupuloznoj i manipulativnoj borbi za poziciju moći i njenoj zloupotrebi suprotstavljeni su solidarnost, prijateljstvo i snaga porodične ljubavi i brige, preuzimanje lične odgovornosti, u čemu autorka prepoznaje izlaz ka revitalizaciji i pojedinca i zajednice.je izlaz ka revitalizaciji i pojedinca i zajednice.

Roman oponaša originalnu Servantesovu priču o Don Kihotu, ali umesto ismevanja španskih viteških dela ovde je upriličen ironičan odnos prema savremenim srpskim pseudopatriotama.

Junakinja romana “Avet Don Kihota” je Divna Lavrentijević koja radi kao asistent u prestoničkom Institutu za nacionalnu istoriju. Ona je samohrana majka koja živi sa ćerkom. Njena životna nevolja nalazi se u njenim snovima. Avet konjanika, koja se često, tokom noći, pojavljuje u snu, delujući kao da je stvarna…

Neprestano umorna, teško odgovara obavezama i u Institutu i u odgajanju ćerke. Ulazi u nepotrebne sukobe sa kolegama, što joj pravi problem oko doktorata i stalnog zaposlenja na Univerzitetu.

U jednom trenutku odlazi i do psihoterapeuta, koji joj predlaže da uzme odmor i ode negde na selo. Divna, sa ćerkom, odlazi kod svojih roditelja u provinciju. Avet iz snova tada preskače granicu između stvarnosti i imaginacije, pa ona njeno lice jednog dana ugleda na ulici provincijskog gradića u kojem joj žive roditelji oličeno u meštaninu koji sebe vidi, ni manje ni više, nego kao zaštitnika interesa srpskog naroda…

Karakter tog lika ima, u izvesnoj meri, sarkastičan potencijal po svemu nalik na Servantesovog Don Kihota, a sam tok romana (uključujući i zaplet) ismejava misao o izabranosti i mesijanstvu uvreženo kod Balkanaca, ali i, s druge strane, lažni elitizam.

"Sastavljen od 155 stranica zahuktale postliterarne hipernaracije u središnjem bloku teksta i više stotina oplinjavajućih mikro-citata, tehno-koana, pabiraka, instant-mudrosti, prefabrikovanih činjeničnih fraktala i medijskih tričarija, sistematski ležerno razbacanih po marginama, Psihopatak (nekad »Mrtvo mišljenje«) sada već mrtvog maga naše postmoderne i njenih neoavangardnih prethodnica, Vojislava Despotova, roman je koji je obavio posao za desetak kapitalnih knjiga koje do nas nisu stigle pravovremeno. A da su i stigle, ne bismo ih čitali sve, niti bismo ih mogli čitati sa toliko vedre groze koliko izaziva ova posprdna romaneskna oda ezoteričnim hipi idealima šezdesetih godina i njihovoj ironično-inverzivnoj transfiguraciji u posthumanistički košmar kraja XX veka." Vladimir Kopicl

Roman o povratku kući i otkrivanju porodičnih istina.

Grad.
Alkohol.
Nasilje.

Razulareni mladići i devojke besomučno se opijaju. Društvo u kojem žive opterećeno je ratovima mladih i starih, muškaraca i žena, vozača i pešaka, Indijanaca i Državne železnice, sportista i krompiraša... Na ulici se ukrštaju redovi ljudi koji čekaju da uđu u banku i onih koji čekaju benzin. Takvu realnost bespogovorno prihvata glavni junak Arnold Kriger. I dok nam priča svoju suludu ljubavnu priču, trudi se da istakne samo bezosećajnost koja vlada srcem sveta.

Ovaj roman Vladana Matijevića je naša Paklena pomorandža.

„Nasleđe panka nije samo muzičko, već se zapravo može naći u zapanjujućem mnoštvu kulturnih medija, uključujući i literaturu. Upravo je takav i ovaj roman kratkih poglavlja u kome se radnja, strašna i smešna, odvija brzo, lančano i unazad. Nigde se ne pominje majka Srbija, ni poreklo priče u devedesetim, ali se neprestano oseća. To je iznutra tetovirano u svima nama. Politički nekorektno, agresivno, brzo i glasno, čudesne punoće i slojevite jednostavnosti, u suštini je pravo pank-štivo. Jer svet postavljen naglavačke to i zaslužuje.“ – Petar Peca Popović

„Matijević nas vodi daleko u svoju apsurdnu i duhovitu fantaziju da bi bolje prikazao stvarnost i razumeo društvo bez glave i repa. Autor ima britak jezik koji izlazi iz svojih sopstvenih granica.“ – Le Monde diplomatique

„Priča je potpuno aktuelna; ona izvire iz kulturno-istorijskih prilika karakterističnih za devedesete (iz embarga, ratova i uzaludnih redova), ali je kao prljavi talas duboko zašla u 21. vek.“ – Vesna Trijić

Talentovana odbojkašica i odlična učenica Dona Bilić nestala je usred radne nedelje. Policijski inspektori Ervin Volf i Kris Tomić dobili su zadatak da je pronađu kako znaju i umeju. Ali pred njima je izuzetno težak posao. Treba da ispitaju i provere sve ljude iz Doninog okruženja – majku Valeriju, nekadašnju misicu, očuha Harija, uspešnog političara i biznismena, dečka Adama, najbolje prijateljice Melisu i Keti, profesore, poznanike... Da li neko od njih laže i zašto? Koliko su alibiji zaista verodostojni i ko uspešno skriva svoju pravu prirodu i namere? Pitanja, pretpostavki i mogućih scenarija je mnogo, a vremena sve manje.

Napetost pojačava i borba dvojice istražitelja sa sopstvenim unutrašnjim demonima, životnim problemima i avetima koje vuku iz prošlosti.

Koje će se tajne otkriti tokom dramatične potrage za nestalom tinejdžerkom, kojoj je najveća želja da postane uspešna manekenka i model?

Iva Kolega je ovim trilerom otvorila mnoge intrigantne teme i razotkrila brojne probleme savremenog društva o kojima se retko i nerado govori.

„Naizgled idilično primorsko mesto Iskra nije baš Tvin Piks, ali je takođe puno tajni, zlobe i skrivenih strasti. Šesnaestogodišnja Dona Bilić nije Lora Palmer, ali je i ovu plavokosu srednjoškolku možda sustigla slična sudbina. Nakon Doninog nestanka u Iskri ništa više neće biti isto. Sada, kada je zver puštena, povratak u kavez je nemoguć.“
– Đorđe Bajić

T-portalova nagrada za najbolji roman na hrvatskom jeziku.
Nagrada za najbolji roman u prevodu na francuski jezik.

„Pravi čulni užitak za svakoga ko beži od naporne prozne konfekcije – globalne, regionalne ili lokalne.“
– Teofil Pančić

„Ej“, rekla je sestra momku iz Heidelberga i lupila ga po ramenu drugarski, „kad smo se prije rata igrali rata s turistima, onda su mali Nijemci i Talijani glumili Nijemce i Talijane. Jedan se rasplakao, bogami.“
„A u ratu? I kasnije?“, nakašljao se i okrenuo diktafon prema meni.
„Pa šta ja znam. Niko se nije igrao ovih balkanskih ratova, ako to misliš. Jebiga, svi su htjeli bit Hrvati.“
„Jep“, potvrdila je sister.
„Zato smo se igrali kauboja i indijanaca.“

U leto dve hiljade i neke Dada se iz Zagreba vraća u svoje rodno Staro Naselje na Jadranu. Njen život u Zagrebu otišao je na sasvim pogrešan kolosek: radi na internet stranici Shit.com, gde krade i prerađuje vesti s drugih stranica, u vezi je sa oženjenim muškarcem, a čak su i žurke postale iscrpljujuće. Zato i ne okleva da napusti grad kad je sestra pozove da joj pomogne oko ostarele majke, čiji se život sastoji od gomilanja pulula za smirenje, gledanja sapunica i povremenih izleta do groblja. Ali u središtu Dadinog povratka u Staro Naselje je njena želja da istraži uzroke tragedije koja je duboko obeležila život njene porodice.

„Adio, kauboju je roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima… o generaciji koja se osipa, o lokalnom tranzicijskom gazdi Vrdovđeku, o lažnim herojima Nedu Montgomeryju i Anđelu s usnom harmonikom – jasno je, nalazimo se u srcu vesterna – tu su i istraga jedne smrti, željezni konj u punom trku, misteriozno pismo, mejlovi, spisateljica gospođa Nula, kućni porno-video… Roman je ispričan kroz poetske fragmente gustoće uranija i opojnosti kanabisa, skakućući u vremenu i prostoru i skupljajući se prema kraju, velikom finalu s pucanjem i putovanjem.“
– Kruno Lokotar

Iskustvo strave je činjenica.

Svet umetnika je pakao ispunjen duhovima. Viđen očima autora, okruženog sujeverjem i predrasudama, Beograd je postao nadrealni svet bez nadrealizma. Sluz i žuč je priča u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane stvarnosti. Rackovićev junak je „mrtav čovek u mrtvom gradu“ koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen.

„Proze kakvu piše Racković u istoriji srpske književnosti nije bilo. Malo je takve književnosti i u svetu. Proze koja se piše životom i krvlju i koja je uporediva samo sa prozom Antonena Artoa. Kao i u Rackovićevoj Bibliji i ovde je reč o istini i iskrenosti za koje ne znam da li smo svi spremni. Sluz i žuč sam pročitao u dahu. Izuzetan kratak roman koji zaslužuje da bude prepoznat i od kritike i od čitalaca.“

– Svetislav Basara

„Džoni Racković je najnježniji savremeni srpski pisac. Piše kao što bi pisao Vilijam Barouz da je živio u Beogradu, da je bio pitomiji čovjek i da je bio mnogo, mnogo luđi. Ono što Racković piše neka je vrsta dnevnika ili memoara između dva nedovršena, po svemu sudeći imaginarna felacija, i čudesno je lijepo i dirljivo. Započneš čitati, tek da vidiš o čemu je riječ, a onda ne staješ do posljednje tačke. I kao u svakog istinskog pisca koji se pojavio niotkud, kod Rackovića nisi siguran što te više dira, ono o čemu piše, ili način na koji piše.“

– Miljenko Jergović

U sutrašnjem Beogradu, naizgled po svemu nalik sadašnjem, junakinja romana živi bez oca, prokazanog pisca koji je prerano otišao, i sa majkom koja postaje senilna starica. Nema iskrene prijatelje, stalnu vezu i dobar posao, a u sebi još nosi bolne ožiljke iz prošlosti.

Ali kada se panorama Beograda promeni, kada otkrije talas samoubistava i Sunčevo pleme koje glorifikuje roman njenog oca, ona će se zateći u procepu između dva sveta – onog koji odlazi unepovrat i novog koji se ubrzano rađa. Pred njom je neočekivani izbor: da li da se prikloni svetu u kojem su svi ljudi isti, ili onom u kojem, zahvaljujući novom čudu tehnike zvanom Kindred, neki postaju uzvišeniji od drugih?

Darko Tuševljaković na briljantan način dotiče teme koje opsedaju današnjeg čoveka – prirodu i kvalitet komunikacije i odnosa među ljudima, kao i krhke granice između stvarnosti i fantazije. U ovom originalnom i potresnom romanu, koji zauzima posebno, visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti, lične drame prepliću se s onom globalnom, dok obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu. Sve je tako slično životu koji poznajemo, ali je i potpuno drugačije...

Roman o izgubljenoj i prevarenoj generaciji.

Najvažniji roman najprevođenije postjugoslovenske spisateljice

Druga po redu knjiga iz serijala epske fantastike ATHARON na srpskom jeziku

Veronika Čudanov je samosvesna i ostvarena žena. Njen život je skladan i u njemu se sve odvija onako kako je zamislila. Međutim, kada odluči da iskorači iz ustaljenih i dobro poznatih okvira svakodnevice, naći će se u avionu za Majami, ne sluteći da tim putovanjem započinje novo poglavlje u njenom životu. To poglavlje neće pisati sama i ono će joj doneti ne samo nova iskustva već i susret sa sobom i prošlošću, a takvi susreti uvek podrazumevaju rekonstrukciju određenih životnih segmenata.

Ovo je pripovest o pobeđenima u građanskom ratu. O bivšima. Jeste pripovest, ali nije istorija. Nije ni fikcija. Nešto između. Pisana je na osnovu mnoštva usmenih i zabeleženih svedočanstava učesnika i očevidaca. Posmatrača i savremenika. Analitičara i hroničara. Razume se – i nemalog broja pisanih izvora. Onih arhivskih. I onih istoriografskih. I onih memoarskih. U njenom središtu nalazi se čovek, njegovo dobro i njegovo zlo. Drugačije kazano, traganje za ljudskim porivima što teraju na činjenje zla (ili činjenje dobra) drugom čoveku. Iz koje mračne dubine ljudske psihe dolazi čovekova mržnja, osveta, pohlepa, zavist, netrpeljivost, a iz njih – ubilački nagon? U isti mah, ovo je roman o Beogradu u jednom prohujalom trenutku, kratkom kao treptaj oka. Ali presudnom i sudbonosnom. I kobnom.

Pred vama se nalazi treća zbirka priča Muharema Bazdulja. Posle sedam godina on se vratio kratkoj proznoj formi – ako se uopšte može reći da ju je ikada napustio s obzirom na to da je od najranijih početaka do danas ostao veran kratkoj priči. Iako su nastajale u vremenskom rasponu od sedam godina, priče u ovoj zbirci čine celinu na tematsko-motivskom i kompozicionom planu: one govore o ljudskim naravima i životnim usudima; zapleti i preokreti su maestralno osmišljeni, humor je nepretenciozan, sve priče su zaokružene i u celosti lepe.

Viktor Radonjić
rođen je 1973. godine u Beogradu.
Zbirke pesama:
Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005), Žvakanje amalgama (2011); dvojezično srpsko-englesko izdanje izabranih pesama Junak bez portfelja / A Hero Without a Portfolio (preveo Novica Petrović; 2018). Drame:
Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014).
Roman:
Dete istog besa (2016).
Živi u Beogradu.
„. . . Šank. U nizu. Raskalašne šale. Tu nema poniranja. Dok traje. Mamurluk me tek priseti da je u inertnosti strahovlada. Iznova se vraćam u ogledanje devojčice koja tvrdi da ne mora da odraste. Odrastanje je zamka. Bog me je ostavio. Obrnuto. Ja sam ga ostavila. Onda kada je otac počeo da se pretvara u totem. Zahtevao je htonsku sigurnost. Uzemljenje u materiji. Odbacivala sam svoj totem u glasnoj veri da ga volim. Materiju sam pretvarala u zgarište i zaljubljivala se u zgrtanje pepela. Ja zarobljeno u Ocu ne voli sebe. Nemam hrabrosti da ovo izgovorim naglas. Preostajem u samodopadljivim po-kušajima totemskog uspinjanja. . . “
Oko junakinje Nađe se pokrenuo teški, škripeći karusel. Opirući se njegovom sve više ubrzavajućem kretanju, osećajući inerciju grada pekara i banki, biva poneta u srž odnosa sa likovima koji su dinamično vođeni sopstvenim zupčanicima nagona. Oni se kao na pokretnim spravama smenjuju i ponavljaju, ograničeni kapitalima i voljama za posedovanjem. Jezički karusel Radonjićevog romana se ne može zaustaviti, pa čak i kada junakinja Nađa shvati da ona nije u središtu društvenog i porodičnog mehanizma, već da je ona sama taj karusel. Roman Viktora Radonjića teži da odgovori na pitanje šta je u životu vredno da bi se nadišla privlačnost samorazaranja uprkos licemerju i nerazumevanjima u porodičnim, kolegijalnim, ljubavnim i društvenim odnosima. Ali i: kako se postaje odrastao čovek u prestonici periferije globalnog kapitalizma, kako raskinuti sa figurom unutrašnjeg oca, umaći mimikriji, malograđanskom moralnom poretku i kultu uspešnosti, kako (ne) instrumentalizovati sopstveno telo i slobodu u svrhu golog opstanka.
Bojan Marković

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman.
„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “
„. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Roman koji maestralno osvetljava XV vek – period naše istorije o kojem se danas malo zna.

Četiri decenije nakon što je Srbija pala pod tursku vlast, u Smederevskom sandžaku odvijaju se neobični i intrigantni događaji kako među srpskim življem, tako i među malobrojnijim Turcima.

Damnjanovići, stara vlastelinska porodica, morala je da osvajačima prepusti grad Borač i preseli se u svoj letnjikovac. U neposrednoj blizini ovih lokaliteta nalazi se Preobraženski skit, gde bratija umnožava bogoslužbene knjige. Po izuzetnom talentu i predanosti izdvaja se mladi monah Serafim. Jedne olujne večeri na vratima njegove kelije neočekivano se pojavljuje Seda, slobodoumna sestra boračkog dizdara, i moli ga da joj pomogne da izbegne udaju na koju je voljeni brat primorava.

Iako svestan opasnosti u koju se upušta, Serafim popušta pred njenim molbama i sa Sedom kuje smeo plan koji podrazumeva drsku podvalu i zamenu neveste. U ovu opasnu igru oni će uvući čergarsku družinu, ali i Damnjanoviće i potomke Brankovića, koji stoluju na ugarskoj teritoriji u tvrđavi Kupinik. Posledice ovih naizgled romantičnih igrarija za neke učesnike biće kobne.

Istovremeno, grupa turskih prvaka kuje zaveru da na mesto prvog čoveka nahije dovede mladog i ambicioznog boračkog dizdara i Sedinog brata.

Život je iskra ljubavi, ali i staza pored ponora.

Tihe su noći u krugu dvojke, u toplim stanovima peku se podvarak i prase, otvara se vino i sprema ruska salata, mirno je sve dok jedna iznenadna smrt na božićno veče ne prekine taj niz...

Suptilno a snažno, roman u deset priča donosi galeriju međusobno povezanih ličnosti iz čijih ćemo priča saznati šta se za božićnu noć dešava iza osvetljenih prozora: zašto bi Boban da odloži venčanje sa Majom, zašto je Ana abortirala, zašto se Marko ne razvede iako mu je brak već odavno pukao, kako naizgled minorni događaji u trenu mogu da promene nečiji život, kome su se decenijama skrivane tajne i laži isplatile a kome došle glave kada su konačno otkrivene… I da li je ljubav nakon više decenija moguća ili će i ona, kao i sećanja na neke priče sa Dorćola i Balkana, nestati poput tragova u snegu.

Neprestano pišući, od Prvih probuđenih do Poslednjeg puta, Isidora je napisala preko 60 knjiga, koje su imale mnoga reizdanja i prodavane su u ogromnim tiražima. Uglavnom su bile bestseleri. Ljubav u Tunisu i Ljubav u Maroku… i druge ljubavi, Dama iz Monaka i Dama sa Santorinija i mnoge druge… Činjenica da su mnoge njene knjige, pojedinačno, prodavane više nego svi kandidati za svakojake tzv. prestižne nagrade izazvala je kod meritornih pseudointelektualaca izvesnu predrasudu prema njenim delima. Mada je retko kritikovana ili hvaljena javno, ipak je bila žrtva svakojakih kuloarskih spekulacija. Ali ti njeni anonimni ili pritajeni oponenti nisu mogli da shvate da na takav način samo postaju epizodisti u Isidorinom polivalentnom, integralnom, umetničkom projektu. Njima, koji su teško sricali svoja postmoderna štiva koja bi u tiražima od 500 primeraka trebalo da pretenduju na neku nagradu, nije moglo biti jasno da je za Isidoru pisanje tolikih knjiga samo jedna komponenta njenog sveobuhvatnog umetničkog projekta opšte estetizacije, artificijelizacije stvarnosti, u kojoj je ona protagonista koji neprestano radi na projektovanju vlastitog lika u nadilaženju okvira zbilje.

Nebojša Pajkić

Ona je volela. Koga? I kada? Na to se odgovara samo slutnjama i pretpostavkama. Ova mlada i lepa egzaltovana devojka,koja je dane provodila sa sentimentalnim knjigama na krilu i koju je lomila potajna čežnja, nije volela da govori o lјubavi.Kada su je prekorevali što peva samo o srpskosti, što je tako studena kao da „mesto srca nosi kamičak u grudima“, ona se branila: „Slučajno kad bi ja mesto kamička nosila u mojim grudima oblik kakove srodne mi duše, zar bi tad kao srbskoj devojci priličilo pevati: čuj svete, ja sam zalјublјena.“ I to nije licemerstvo naravnosti: ona je tvrdo uverena da „stid karakterizira srbsku devojku“, njoj je ideal njena imenjakinja iz narodne pesme, Milica dugih trepavica, koja, igrajući u kolu, gleda u crnu zemlјu i zelenu travu, jer, nije vila da gleda oblake, no devojka da gleda preda se...Ne može se dovolјno nažaliti što ova devojka koja je imala osećanja i unutrašnjega života nije pevala i pričala ono što joj je bilo najintimnije i najglavnije: to bi svakako bilo zanimlјiva i jedna od najlepših lјubavnih povesti srpske književnosti.
I s i d o r a B j e l i c a

Devojčica koja je sanjala da postane svetica postala je uzor svim devojčicama što sanjaju da stignu tamo gde niko nije. Da kroče gde je zabranjeno, da budu gde se ne sme… Možda zato nije kanonizovana… Ili kanon ne priznaje svete buntovnice? Bog je, kao i Dušan, znao da joj uloga carice bolјe stoji. Božanstvo na zemlјi, ona koja je naređivala da joj iznesu krevet u šumu da se tako odmara, koja je jahala i borila se s mužem, koračala svetom zemlјom i čitala i prevodila, imala je suviše samovolјe i ambicije za prosečnu sveticu.
Ovako kao sveta grešnica dala je ona nadu svim ženama da nema zabranjene zemlјe za naš pol. Da tamo gde pored pravednika mogu da uđu i komunisti i lopovi i bludnici i bestidnici, samo zato što su muškarci, može i jedna žena, carica… Nјen san o ženskom manastiru najsmeliji je san jedne žene koja je čučala u carici. San prve prave srpske srednjovekovne sifražetkinje…
Kročiti na Atos bilo je mnogo teže nego se čak izboriti za pravo glasa ili školovanja. To, uostalom, govori i činjenica da posle nje nijedna žena nije tamo kročila nogom ponovo.
Jelena, carica srpska, najsmelija je žena koju smo imali, jer u drugačiju se najhrabriji Srbin ne bi ni zalјubio… Zato i proslavlјamo Lazara, a zaboravlјamo Dušana… Zato slavimo poraz, a zaboravlјamo pobedu.
Isidora Bjelica

U stvarnom svetu ništa ne funkcioniše, pa tako ni prebacivanje kofera. Ono što bi na filmu bila montažna sekvenca, ovde je pakao dugog kadra u kome nema spasa. Iako je hotel NH Darsena sagrađen tik pored bording dela luke, nema načina da prebacite kofere a da ih ne nosite sami u rukama...
Pošto je suviše blizu za taksi, oko trista metara, taksisti ne dolaze. Kada smo hteli da platimo nosače iz hotela, službenica sa recepcije nije nam dozvolila jer nisu osigurani kada napuste hotel, a moguće je da će na nosača, baš dok nosi kolicima naše kofere, pasti asteroid ili će ga napasti sicilijanska mafija, te im je zabranjeno da zarade koji evro...
I tako smo sami vukli kofere. Deca su nosila šešire, N. Je vukao dva kofera i torbu, a ja sam stiskala svoj viton sirijus 45, u kome sam nosila sve ono čega se ne bih mogla odreći ako mi se u avionu zagubi kofer, a u mislima mi je bila moja sanset bulevar verni koktel tašnica, za kojom sam patila kao za dragim mrtvacem...
Isidora Bjelica

Smrt je poslednji stepen aporija koje drvo poznanja treba da otkloni. Doba koje dolazi doneće poslednje iskušenje za svakog verujućeg čoveka, iskušenje koje je mnogo teže i od onog faustovskog, a to je ko će hteti i smeti da umre onoga trenutka kada se više ne bude moralo mreti. Kada večni život na Zemlji, kada večni život u palom svetu postane pitanje civilizacijskog stepena i naučnog dostignuća.
U poziciji kada je smrt neizbežna, mnogi ljudi se okreću veri kao jedinom ishodištu i nadi, ali šta će se desiti onda kada smrt ne bude obligatoran ishod naše zemaljske egzistencije? Šta će biti kada, naspram večnog zlopaćenja u palom svetu, pa ipak sigurnog postojanja, budete imali izbor proste vere? Koliko će zaista biti onih koji veruju, neće li to biti doba čak i većeg i težeg iskušenja nego što je bio period stradanja prvih hrišćana?…
Posle mnogo, mnogo godina, ovaj zapis ponovo je dostupan čitaocima kojima je dato da do njega i dođu…
Isidora Bjelica

Neprestano pišući, od Prvih probuđenih do Poslednjeg puta, Isidora je napisala preko 60 knjiga, koje su imale mnoga reizdanja i prodavane su u ogromnim tiražima. Uglavnom su bile bestseleri. Ljubav u Tunisu i Ljubav u Maroku… i druge ljubavi, Dama iz Monaka i Dama sa Santorinija i mnoge druge… Činjenica da su mnoge njene knjige, pojedinačno, prodavane više nego svi kandidati za svakojake tzv. prestižne nagrade izazvala je kod meritornih pseudointelektualaca izvesnu predrasudu prema njenim delima. Mada je retko kritikovana ili hvaljena javno, ipak je bila žrtva svakojakih kuloarskih spekulacija. Ali ti njeni anonimni ili pritajeni oponenti nisu mogli da shvate da na takav način samo postaju epizodisti u Isidorinom polivalentnom, integralnom, umetničkom projektu. Njima, koji su teško sricali svoja postmoderna štiva koja bi u tiražima od 500 primeraka trebalo da pretenduju na neku nagradu, nije moglo biti jasno da je za Isidoru pisanje tolikih knjiga samo jedna komponenta njenog sveobuhvatnog umetničkog projekta opšte estetizacije, artificijelizacije stvarnosti, u kojoj je ona protagonista koji neprestano radi na projektovanju vlastitog lika u nadilaženju okvira zbilje.

Nebojša Pajkić

Istorija posleratne jugoslovenske književnosti jeste istorija Udbe. Elitni umetnici koji će uspeti da ostanu u čitankama i na javnoj sceni najčešće će sa sobom u grob poneti tajnu kako su to uspeli i šta je bila cena. Pojaviće se tu i novi likovi, nekada talentovani i inteligentni, katkad potpuni komesarski autodidakti. Plejada relevantnih lјudi na našoj književnoj sceni biće između ostalog obogaćena bivšim tasterima Gestapoa, kleptomanima, šifrantima i cinkarošima svih vrsta koji su izrastali u figure za pionirske sveske. Neki od njih će posle doživeti da postanu i disidenti… Skoro svi zagovornici građanske etikecije i demokratije.
Dok se Isidora Sekulić, anglofil, izbezumlјena šta će s njom biti posle ubistva Grigorija Božovića, tresla od straha u svojoj kući, Desanka je razmišlјala šta da radi. Nјena situacija opet nije bila sjajna: bila je udata za belog Rusa, nije bila član partije, ali je srećom pred rat napravila dobre veze s mnogim levičarskim književnicima
Bolnu ispovest o tome kako joj je mučki ubijen zet, Desanka je sakrila u pesmu „Bubamara“, tako da to niko nije mogao otkriti; zauzvrat, kao najveći zalog svog preživlјavanja u novom režimu, ona je napisala „Krvavu bajku“.
Isidora Bjelica

"Godina je 1769, dvorac Šenbrun, kraljica Marija Terezija. U Dvorani ogledala okupio se krem habzburške aristokratije i svi s nestrpljenjem očekuju početak predstave koja je mesecima glavna tema vijenskih kuloara: Volfgang fon Kempelen, najveći pronalazač i inžinjer u carstvu, obećao je da će projektovati automat koji će moći ravnopravno da igra šah čak i sa vrhunskim igračima.

Niko i ne sluti da prisustvuje događaju posle koga svet više nikada neće biti isti. Nakon velikog uspeha na premijeri, svaki evropski dvor želi da ugosti Turčina šahistu.

Fon Kempelen okuplja trupu i kreće na veliku turneju koja bi trebalo da prikaže svu raskoš „tevtonskog genija”: Pariz, London, Lajpcig, Amsterdam, Njujork, Boston postaju pozornica ovog romana. Postavlja se samo jedno pitanje koje će narednih 85 godina intenzivno zaokupljati pažnju svetske naučne zajednice: da li je Turčin uzvišeno naučno dostignuće, neverovatno vešta prevara ili su možda neke druge sile tu na delu?

Pouzdano znamo samo to da će famozni automat inspirisati neke od najvećih izuma koji će suštinski promeniti našu civilizaciju, od automatskog razboja do kompjutera.

Turčin šahista tematizuje nekoliko egzistencijalnih pitanja, pre svih, šta je to što suštinski konstituiše živo, misleće biće poput čoveka? Koje su granice veštačke inteligencije i da li je organska materija od koje smo satkani primarnija od naših misli i osećanja?

Ovo je roman epohe koji pokriva široki vremenski raspon od skoro jednog veka. Baziran je na istinitim događajima, ali kao i svako pristojno književno delo, i ovo obiluje sa dovoljno fikcije koja bi trebalo od suvoparnih činjenica da napravi ono što je zadatak književnosti još od njenog nastanka: da ispriča univerzalnu priču koja će nas zabaviti, ali i podučiti. Baš tim redosledom."

Književna poslastica za čitaoca koji žudi za raskrinkavanjem specifičnih mrakova ljudskih duša. Dubravka nas veštim i osvežavajućim stilom uvodi u svet ljudi koje želim da uživo sretnem, štošta priupitam, uhvatim za ramena i prodrmusam, zagrlim. Svet ljudi koje želim da spasem, iako znam da spasenja nema – osim ako oni odluče da ga stvore.
Srećna sam što se ova knjiga dogodila.

Staša Vukadinović

„Deo hartije mi se lepi za znojave dlanove. Na jednom papiriću je reč ljubav. Gledaću je dok ne postane živa.“
Ove reči piše jedan od junaka u fragmentarnom romanu Dubravke Rebić u kome glavni akteri ne shvataju da ih drugi ne mogu i neće spasiti, sve dok ne spasu sami sebe. U međuvremenu, ljubav ne oživljava sa papira, a život prolazi. Lagano i neosetno kao što se nižu stranice ove knjige.
Dubravkin stil je jednostavan, a naracija precizna pa ipak nosi neobjašnjivo puno teške tuge koja vuče na dno. Četiri priče se na vrlo jasnim mestima očešu jedna o drugu, kao što svakodnevno prilazimo pored ljudi koji vrište za pomoć ali ih ne čujemo. Jer u ovom romanu, tone se tiho ali neminovno.
Zato je strašno važno smognuti snage i zavoleti sebe uprkos svemu i shvatiti Dubravkino upozorenje ozbiljno.
„Jednog jutra se probudiš i tvoje dite te vidi kao šta ti vidiš sebe kad se najmanje voliš. I taj ti pogled postane istina.“
Pročitajte ovaj roman i nikada ne dopustite da vam se tako nešto desi.

Sara Radojković