DOMAĆI ROMAN

Hamam Balkanija predstavlja uzbudljivu i promišljenu priču o dva istorijska vremena i o junacima smeštenim u prostoru između dva identiteta.

Nabujali jezik ovog romana pokreće uzbudljiv i uznemirujući vrtlog nasilja, melanholije, vere, virtuelnih identiteta, šizofrenih cepanja svesti i stvarnosti, Pejić stvara nove reči, spaja nespojivo, razgrađuje pa povezuje beskrajne nizove asocijacija i uspeva da, uz prodornu ironiju i bolnu ogoljenost, kreira savršeno uređeni haos, iz kog izvire lucidna oslobađajuća refleksija o našem društvu poslednjih decenija.
Balada o ubici i ubici i ubici drugi je roman Dalibora Pejića nakon Mesečara, romana koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. I u ovom svom novom delu Pejić hrabro preispituje granice jezika, identiteta i pripovedanja.
Tri narativa - tri lica zločina, tri bekstva od prošlosti, sistema, rata, ljubavi, odgovornosti. Roman prati priče troje stranaca koji se, noseći svaki svoju prošlost i krivicu, sreću na istom putu - putu ka moru, ali i ka sebi. Relja pokušava da pobegne iz ponižavajuće svakodnevice tranzicionog Beograda, Jana kreće putem tuge i osvete, da bi možda pronašla mir, a Pepolo, večiti begunac od sistema i od sebe, juri leptira kojeg možda jedino on vidi. U ovom stilski smelom i tematski slojevitom romanu koji se preobražava iz beketovske groteske u tragičnu poemu o necelovitosti čoveka, svaki ubica istovremeno je i žrtva i pripovedač i lik iz tuđeg sna. U ritmu reminiscencija, klipova sa Jutjuba i isprekidanih naracija, gradi se priča o želji da se izađe iz lavirinta sudbine i pobegne od nasleđenih zločina, makar kroz fikciju."

Zima bez brata potresna je priča o čoveku koji se, nakon tragičnog gubitka brata, suočava s dubokim
bolom i prazninom. Kroz hladnoću zime i tišinu gubitka, vraća se uspomenama i pitanjima koja ga
progone, tražeći način da nastavi dalje. To je priča o ljubavi, sećanju i borbi da preživimo najteže
trenutke u životu.

Prvi osmeh je nežna, introspektivna i autentična autobiografska priča smeštena u srce Indonezije – među mirise začina, zvuke gamelana i tihe poglede koji govore više od reči.  U potrazi za nečim dubljim i bežeći od očiglednog, glavna junakinja dolazi u svet koji ne poznaje. Suočava se sa drugačijim načinom života, razmišljanja i odnosa prema ljubavi, ali i sa sopstvenim bićem – onim koji je godinama potiskivala. Kroz iskustva plesa, neizvesne odnose, razbijanje ličnih očekivanja i suptilno suočavanje s predrasudama koje nije ni znala da nosi, počinje da uči šta znači istinski videti druge – i sebe. Ovo je roman o ranjivosti, o susretima među kulturama koji duboko menjaju čoveka. O tome koliko očekivanja mogu da budu teret, a iskrenost dar. O tome kako pravi osmeh ne dolazi spolja – već iznutra.

U romanu dominira glas žene koja se ne boji da govori o sebi – kako bi se postavila nasuprot nevidljivosti: društvenoj, telesnoj, emotivnoj. Njen glas je izazovan i snažan. Ona razbija stereotipe o ženama u fikciji: nije ni žrtva ni femme fatale, ona je autentično biće koje se ogleda i u ogledalu i u svojoj slobodi.

Pred nama je savremena proza hibridnog izraza – na granici lirskog eseja, ispovesti i krimi narativa, njena poetika počiva na spoju delikatne telesnosti i brutalne svakodnevice. Suptilnim proklizavanjem iz lirskog u krimi registar, autor s lakoćom, bez razdvajanja, u isti svet upisuje poeziju i nasilje.

Ovo je najzrelije Tokinovo delo – roman koji osvaja lepotom i snagom.

Odlazio bi ujutru sa sveskama za ptice, dvogledom i bojicama, i vraćao bi se predveče. Veče pre nego što će mama otići otvorio je svesku i pokazivao nam crteže ptica koje je video, neke su počele da se gnezde u travi, rekao je da je to neverovatno za njih, da se nešto neobično dešava u šumi, pričao je o jutarnjoj rosi i kako Francuzi, u Gaskonji, regiji u jugozapadnoj Francuskoj, imaju običaj da tek izlegle ptiće uzimaju iz gnezda i jedu ih žive, tople, rekao nam je da je svojim očima gledao ženu kako se penje na prste, iz gnezda vadi ptića, stavlja ga u usta i žvaće, pa ispljune kljun.... Scene u kojima smo učestvovali nas troje izgledale su kao da se nalazimo u poslednjim trenucima pred eksploziju... A mama i ja, sve što je htela da zna, rekla sam joj... Smejala se kao nekad, ali onaj ko je zna mogao je da vidi da se u njeno biće uselila senka, bol koji izbija na licu, a taj bol bila sam ja.

U društvu gde korupcija vlada svakim aspektom života, jedna ambiciozna žena suočava se sa izborom – da se pokori ili da postane deo igre moći koja ne preza ni od čega.

Milena je bila uzdanica režima – mlada, obrazovana, pametna. Promoterka društvenih reformi u Crnoj Gori s početka dvehiljaditih. Sve dok nije shvatila da su reforme farsa, a sistem – duboko truo. S pozicija političke moći, put je vodi u najmračniji svet elitne prostitucije, koji će je zauvek obeležiti ostajući duboko utisnut u njenom telu i pamćenju.

Bestseler koji je osvojio region, Milena & druge društvene reforme nije tek priča o posrnuću jedne žene, već i poražavajuće aktuelna slika društva koje počiva na korupciji, nasilju i moralnom bankrotstvu. Priča o državi u kojoj zakon sprovode upravo oni koji ga svakodnevno gaze. I o onima koji su morali pobeći iz zemlje da bi preživeli.

„Snažna i nimalo optimistična slika Crne Gore kao zemlje neizlječivog patrijarhata i mačizma, čija je društveno-politička scena premrežena kriminalom, korupcijom i prljavim igrama moći.“ – Jagna Pogačnik

„Olja Knežević donosi nam protagonisticu jedinstveno prodornoga glasa. Oljino je pisanje oštro, duhovito i zastrašujuće. Šokantno brutalan svijet postkomunističke mafije koji ona opisuje bruji istinitošću.“ – Dubravka Ugrešić

"U vremenu kada je egzistencijalna kriza postala hronično stanje i nova stvarnost po kojoj se krećemo, tražeći utočište u suludom umirivanju da „svima je tako“, kada reči kojima iskazujemo strahove, sumnje i nelagodu našeg bića zvuče, od silnih ponavljanja, pre kao odjek floskula nego iskreni vapaj, knjiga Ota Horvata se pojavljuje kao hronika intimne svakodnevice začaranog kruga ličnog bitisanja u vrtlogu univerzalnog. Ovih četrdeset i devet momenata, izdvojenih i otetih iz skupa trenutaka koji sačinjavaju ono što nazivamo jednim životom, grade delikatnu arhitekturu osmatranja sveta očima svedoka, (sa)učesnika i povremenog ironičnog komentatora. I svaki taj momenat je trenutak misli, trenutak osećanja, trenutak doživljaja, trenutak sukoba onoga što vidimo i onoga što osećamo; duboko intimni fragmenti, skladno povezani šapatom unutrašnje logike emocija i misli, gde naracija ima funkciju izgovora da se dočara konflikt između unutrašnjeg i spoljnog sveta. - Iz recenzije Marije Nenadić

O autoru:
Oto Horvat rođen je 1967. u Novom Sadu. Završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Živi i radi u Firenci. Objavlјene knjige poezije: Gde nestaje šuma (Knji¬ževna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987, „Bran¬kova nagrada”), Gorki listovi (Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1990), Zgrušavanje (Matica srpska, Novi Sad, 1990), Fotografije (Prometej, Novi Sad, 1996), Dozvola za boravak (Narodna knjiga, Beograd, 2002), Putovati u Olmo (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kra¬ljevo, 2008, Nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2009); romani: Sabo je stao (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014, Nagrada „Biljana Jovanović”, Nagrada „Mirko Kovač” i najuži izbor za NIN-ovu nagradu) i Noćna projekcija (Akademska knjiga, Novi Sad, 2021); zbirka priča: Kao Celanovi ljubavnici (Akademska knji¬ga, Novi Sad, 2016, Nagrada „Karolj Sirmai”). Prevodi: Janoš Pilinski, Krater (1992, Nagrada Društva književ¬nika Vojvodine za prevod godine); Oto Fenjveši, Anđeo haosa (2009); Hans Magnus Encensberger, Poslednji pozdrav astronautima (2010).

Plemenitost i dobrota ne poznaju godine

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.


POTPISAN PRIMERAK
Među potpisanim primercima romana autor Miodrag Majić sakrio je nešto više od potpisa – jedno "srce"
Onaj ko pronađe knjigu sa srcem dobija od nas poseban znak pažnje – 50% popusta na knjigu po izboru iz beletristike u izdanju Vulkan Izdavaštva. Molimo da nam se javi na email pr@vulkani.rs.
Srećno u potrazi!

Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči.

Tri audio-snimka poslata su jednom piscu da ih samo prekuca i troglasju dâ naslov koji sam odabere. Pisac je Enes Halilović, a naslovna reč bekos, izgovorena u Herodotovom mitu kao prva i iskonska, u ovom romanu postaje ono što tri pripovedača očajnički traže – uteha, oslonac, smisao.

Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov – ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.

Kroz ovu polifonijsku naraciju, u koju Halilović utiskuje i fragmente pesama, priča, novinskih izveštaja, sudskih dokumenata i memoara – ne kao ukras, već kao simptom govora koji više ne veruje samom sebi – nazire se portret jednog razorenog podneblja gde su lične i kolektivne traume nerazmrsivo isprepletane.

Autorka romana Vetar sa Pirineja i Devojka sa violinom.

Istina često ima trnje, bode do krvi, bolna je, ali otvara oči.

Misteriozna Viktorija Ešli postaje družbenica razmaženoj i nadmenoj ćerki industrijalca Alastera Medisona. Njen zadatak je da bogatu naslednicu poduči damskom ponašanju i pripremi je za ulogu buduće supruge i majke.

Ali iza bledog Viktorijinog lica i njene staromodne crne kapice krije se plan koji će savršeni život Medisonovih uzdrmati iz temelja. Viktorija plete mrežu oko Kejt Medison, hladnokrvno i bez milosti. U trenutku kada vest o veridbi mlade bogatašice postane glavna tema londonskih visokih krugova, jedno pisamce će promeniti sve.

Dok Alaster shvati šta se dešava, Kejt je već krenula putem bez povratka, a Viktorija je zbacila svoj veo dobronamernosti i razotkrila svoj cilj.

„Novi roman Milene Sekulić Odalović poput njenih prethodnih dela govori o ljubavi, strasti i izdaji. Ovo je upečatljiva storija o ženi koja je snagom svog mladog srca volela, pa izgubila ono najmilije i najvrednije, ali koja se uzdigla u pokušaju da nastavi da živi. Mržinja se lako preobrazi u veliku patnju, koja put do razumevanja sopstvene krivice i kajanja učini još trnovitijim. Sve upotpunjuje i interesantna priča o borbi za ženska prava.“
– Slavica Mastikosa

„Ova ljubavna romansa čija se radnja odvija početkom 20. veka donosi neobičnu osvetu vezanu za tajnu koja se razotkriva pred sam kraj. Glavna junakinja, samosvesna i inteligentna Viktorija Ešli, konačno kreće putem kojim je oduvek želela. Šarmantni ljubavni zapleti i laka naracija obogaćeni su ozbiljnošću ličnog i društvenog konteksta. Prošlost progoni priču, a osveta je opravdana.“
– Ana Atanasković

Novi roman Gorana Markovića, a u očima sineasta još jedan neostvareni film našeg proslavljenog reditelja i pisca, rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji, ili radije sudbinu prvaka drame koji je negde usput u svojoj karijeri izgubio onu autentičnost i polet koji krase svakog pravog umetnika i umesto toga prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini posuvraćene sredine u kojoj živi.

Pripremajući se za naslovnu ulogu Hamleta u čuvenoj Šekspirovoj tragediji i nastojeći da u sebi ponovo otkrije iskru umetničkog nadahnuća, glavni junak ove gorke komedije pokušaće da odgovor na staro pitanje o Hamletovom karakteru, njegovoj kolebljivosti i počecima ludila pronađe kako u seansama sa svojim psihijatrom, tako i među stanovnicima duševne bolnice, sa kojima će, uveren da psihodrama lekovito deluje na mentalne bolesnike, belodano razotkriti da u kontaktu ta dva naočigled nespojiva sveta postoji i uzvratni uticaj…

Iznova uspešno primenjujući svoj dramaturški dar, Goran Marković autentičnim stilom i već osvedočenim pripovedačkim tehnikama, kroz nekoliko dijaloških formi i tri paralelna toka radnje - na pozorišnim probama, u ordinaciji psihijatra i u ludnici - ispisuje sopstveni paradoks o glumcu, svoj nimalno blag ali i samilostan osvrt na domaće glumište kroz koje se prelamaju mentalitet i prilike u današnjoj Srbiji.

Čitajući „Molusijske Katakombe“ Gintera Andersa, osetio sam potrebu da napišem nešto što bi bio moj omaž misliocima i piscima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka koji su bili svetionici humanizma svoga vremena i koji su (Brehtovim rečima) „učili ljude kako se prepoznaje zlo i kada se maskira u red, zakon ili patriotizam“. Da podsetim na ljude koji su svoje principe i pisanje stavljali iznad sopstvenih života i bezbednosti. Koji su pisali čitalačkoj publici u metaforama i alegorijama ne razmišljajući nego podrazumevajući široku bazu predznanja onih koji su uzimali njihove knjige u ruke. Da se poklonim Manu, Andersu, Brehtu, Heseu, Adornu, Horkhajmeru, Toleru, kao i besmrtnim perima španskog internacionalizma, Orvelu i Hemingveju.
Ljudima koji su proživeli svoje živote bez maski.

Autor

Pošto ga najpre upoznamo, u putovanju protagoniste proći ćemo, zajedno sa njim, niz multižanrovskih situacija i sentimenata: realističnih, dramskih i melodramskih, dramediju i tragikomično, tragično, fantastično, najniže i uzvišeno – sve tamo gde ga najmanje očekujemo i uzajamno povezano na neočekivane, uzbudljive načine. „Tek kad su naišli na prvu kuću“, kaže nam na jednom mestu pisac, „Rade je shvatio zašto u divljini ne treba praviti skulpture slaganjem kamena na kamen. Zato što možeš da povjeruješ da si, gdje god da pogledaš, možda prvi u istoriji koji je to vidio.“ Upravo tu optiku nam nudi ova lucidna knjiga o „nama“ i o „njima“, o Bogu, istoriji i čitavom onom zamršenom kolopletu koji određuje sudbine na Balkanu: čini nam se, čitajući je, da sve to vidimo prvi, onako kako to do sada niko nije video. Pa zajedno s piscem i njegovim junacima postavljamo univerzalna pitanja. Putujemo kao mesečari, da bi se, što je najneobičnije od svega, potraga za identitetom i poreklom završila koliko padom toliko i apoteozom.

Branislava Radević-Stojiljković
Srdana, znamo dobro kao novinara, i to odličnog novinara. Dosadnog i upornog, beskompromisno iskrenog, tragaoca za istinom, lika koji uvrede i prijetnje na svoj račun shvata kao podstrek da istraje u svojoj misiji. Zato je, kao i njegov junak, mjesečar, biće noći, pošto su kod nas sve istine skrivene u tami. Svojim romanom nam je sasuo u lice: kada je stvarnost samo gola reprodukcija laži, njeno uništenje nije samo put izbavljenja, već i moralni imperativ. A možda to ipak nije sve…
Vukašin Milićević

Zar čovjek treba da nestane, otputuje u nepovrat, ’izgubi se’ ili
umre da bi ga se oni koji ostaju sjetili i oživjeli negov lik u što potpunijem
vidu ili pokušali da ocijene njegovo djelo obuhvatnije i sa
što više strana? Zašto se kroz ovaj tegobni i ’brzometni’ život prolazi,
ponekad, tako olako i zašto se nema vremena da se, bar za trenutak,
zastane, zadrži, osvrne, osmotri i zapita, za vremena, šta je taj čovjek
uradio, čime se bavio, koliko je vrijednog ostavio i je li ’viđen’ kako
zaslužuje i kako je svima ili mnogima ugodno? Možda, možda je i
on sam kriv što se nije više ’nametao’, češće pojavljivao ’gdje treba i
kako treba’, drukčije se ’družio’, sa ’grupama’ bolje sarađivao ili pomoć
’potraživao’?

Svi oni koji su dobro poznavali Božidara Đokovića, zvanog Musa
morali su se, uglavnom, ovako zapitati poslije njegove smrti i nakom
čitanja njegovih knjiga…
Dr Vasilije Kalezić
iz predgovora za Sabrana dijela

Crna Gora 1998. Igor Vuković je rano pobjegao od očeve surovosti i mukotrpno gradio karijeru, prvo kao sportista, a zatim kao ljekar. Ali, kad kafanska tuča mlađeg brata završi tragično, Igor postaje meta krvne osvete i primoran je da bira između odanosti porodici koja će ga odvući u sigurnu smrt, ili bjekstva kojim će sebi ukaljati obraz.

Dvadeset i tri godine kasnije, stara lična karta nepoznatog čovjeka navodi mladog fudbalera Nikolu Džonija Pejovića da kopa po prošlosti i gura ga u onaj isti sukob koji je uništio Igorov život.

„Očevi ispred sinova“ je potresna priča o identitetu, nasljeđu koje svakom od nas ostaje u amanet, i onima koji se usude da mu se suprotstave.

U spektakularnom nastavku Dripačke rapsodije, Bilanovićev alter ego Edvard Nikolić i dalje je veliki ljubitelj žena i u potrazi za onom pravom. Odvešće nas u noćnI provod Latinske Amerike i pokazati nam smisao uživanja na brazilskim plažama. Budite spremni na neočekivane avanture na vrhovima Bolivije koji će vas ostaviti bez daha. Koje to uspomene krije jedan stan u ulici Esmeralda u Buenos Airesu? Da li nas ljubav uvlači ili spašava od opasnosti i iskušenja? Bilanović u ovoj knjizi uspeva da nam od početka do kraja održi pažnju svojim pripovedanjem toliko da se knjiga čita u dahu, a njegovi neverovatni opisi, šarm i duhovitost neće ni jednog čitaoca ostaviti ravnodušnim. Spremite se za novu avanturu i uhvaćene momente gde ćemo biti najbliže susretu sa istinom.

Erion je epska saga o istoimenom monahu, koji u doba kada je život hrišćana vrednovan manje od drveta za potpalu, na sebe preuzima zadatak da sačuva hrišćanstvo u Rimu za vreme vladavine nemilosrdnog cara Nerona.

Ovaj roman, prepun intriga, akcije i romanse, odvodi nas u stari Rim, najveći i najmoćniji grad tog vremena, i prati isprepletene živote Eriona (hrišćanskog monaha iz Judeje), Fenuka (nepobedivog gladijatora iz Egipta) i Inese (odbegle ropkinje i ćerke bogatog kneza). Kada ih sudbina stavi na isti put, oni shvataju da, pored velikog srca i želje za osvetom, imaju još nešto zajedničko – istog neprijatelja: Rim!

O autoru:

Vuk Đurica je rođen 20. aprila, 1989. godine u Novom Sadu, a svoju mladost je proveo u Bačkoj Palanci. Završio je osnovne studije na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu i master studije na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu.

Pisanjem se počeo baviti 2023. godine, kada je objavio i svoj prvi roman Put Samoistrebljenja. Godinu dana kasnije, Vuk objavljuje još dve knjige: Dolina Detlića i Boja Bez Imena. Roman Erion objavljuje 2025. godine, a već uveliko radi i na svojoj sledećoj knjizi.

Roman apsurda Gorana Novakovića LIFT, zavodljive retorike i uzbudljivog cinizma, slika grotesknu vizuru današnjeg sveta u kojem vladaju zagađivači ljudskih vrlina. Kako sačuvati ono što nas definiše: jezik, kulturu, iskrenu emociju? Glavni junak romana Verbalni Napasnik, za kojim policija traga uprkos sve većem krugu obožavalaca, maskiran s pištoljem, prepada ljude u liftu primoravajući ih da u kasnim noćnim satima, slušaju njegove turbo bajke 21. veka – verujući da baš on obnavlja suštinu izvornog usmenog pripovedanja u stupidnom vremenu ekrana i društvenih mreža u kojem ne postoje nikakvi kanoni ni celovite priče.

„Poslednje pismo“ je priča o ljubavi, gubicima i tajnama koje oblikuju naše živote. Grejs, mlada žena zarobljena u monotoniji svakodnevnice, suočava se sa istinama koje prete da razotkriju sve u šta je verovala.

Dok pokušava da održi stabilan odnos sa svojim dečkom Džonom, neočekivani događaji stavljaju njenu veru na iskušenje. Da li su ljubav i poverenje dovoljni da se prevaziđu izdaje? S druge strane, Nejtan, umetnik koji je izgubio inspiraciju, traži smisao u svetu u kojem ga ništa više ne pokreće.

Kada se njihovi putevi ukrste, ono što je nekada bilo sigurno postaje upitno, a prošlost se vraća u najneočekivanijem trenutku. U romanu ispunjenom emocijama, napetim susretima i unutrašnjim borbama, Marija Đorđević nas vodi kroz priču o tome kako jedan trenutak može promeniti sve.

Da li prošlost zaista može ostati iza nas? I koliko smo spremni da rizikujemo za istinu?

U trenutku dok Udba u posleratnom Beogradu razdvaja „žito od kukolja“, islednici hapse i vremešnog lekara Andriju Srećkovića, optuženog da je pomagao i lečio narodne neprijatelje. Uvereni da je starac konačno dolijao i da će morati da „plati za sve“, i ne slute da se agonija nesrećnog sužnja već završila tridesetak godina ranije u Valjevu, u gradu u kome je izgubio sve što je mogao da izgubi.

Pred starčevim očima, u memljivoj ćeliji Udbe u Đušinoj ulici, nižu se najstrašniji prizori iz života njegove porodice, a verovatno i najteži u istoriji čitavog naroda. „Srbija je na kolenima“, pisao je Arčibald Rajs o tom periodu, opisujući tok epidemije pegavog tifusa koji nas je i bukvalno doveo na rub biološkog opstanka.

U nestvarnom mozaiku satkanom od dramatičnih događaja, u kojem se ukrštaju sudbine istorijskih ličnosti i nepoznatih junaka iz naroda, odvija se i ljubavna priča čiji nas dirljivi ishod uverava da život uvek pobeđuje smrt.

„Ratna bolnica valjevska i Srbija kao zemlja smrti upečatljiva su pozadinska slika glavnog toka ovog romana koji patnju nedužnog čoveka uzdiže do uzvišenosti univerzalne tragedije. Vlada Arsić je ovim romanom iskoračio za još jedan korak ka prostorima čiste lepote koju dobra književnost isijava i navešćuje.“
– Radovan Beli Marković

„Prožimajući stvarnost i fikciju, autor vešto tka narativne niti koje sudbinu Andrije Srećkovića, i s njim povezanih ličnosti, prepliću kroz dva perioda. Naizmenično vodeći likove kroz ove dve različite scenografije, Vlada Arsić na izvanredan način stvara napetu atmosferu trilerskog zapleta sa neočekivanim raspletom, koji osvežava tešku tematiku.“
– Dr Vladimir Krivošejev, istoričar

Autor romana Rizničar tajni

Počiniću zlo kojem si me naučio, ali ću ga nadmašiti!

Tri devojke bude se zaključane u kolibi na periferiji grada. Ispod kreveta nalaze mobilni telefon putem koga dobijaju mogućnost da izaberu svoju sudbinu.

Osam godina kasnije počinjeno je dvostruko svirepo ubistvo. Šefica Odseka za krvne delikte Kristina Preradović traži pomoć nekadašnjeg kolege, profajlera, koji kao profesor kriminologije radi na Univerzitetu u Beogradu.

Način izvršenja monstruoznog zločina ostavio je policiji mogućnost da samo nagađa motive i identitet počinioca, ali profesor Petrović psihološkom forenzikom dolazi do uznemirujućeg zaključka – ovo nije prvo delo nepoznatog počinioca i samo je pitanje dana kada će ubiti ponovo...

Ukus straha prvi je psihološki triler na ovim prostorima
koji se kroz metode forenzičke psihologije bavi temom profilisanja serijskih ubica.

„U romanu Ukus straha Zorana Petrovića, strah osećate svim čulima, a njegov ukus je čak i iz misli gotovo nemoguće odagnati. Zato se pripremite za nesvakidašnji triler pun neizvesnosti i strepnje, uz koji ćete se sve vreme pitati – da li suočavanje sa strahom zaista od njega oslobađa?“
– Vanja Bulić, pisac bestseler triler serijala o novinaru Novaku Ivanoviću

„Autor je znanja iz kriminalističkog profilisanja na kreativan način pretočio u Ukus straha, roman koji deluje autentično poput monstruoznih slučajeva iz prakse. Ako ne bi znali da je ovo fikcija, čitaoci bi imali utisak da u rukama imaju dramski obrađenu studiju slučaja koji se zaista desio.“
– Dr Dag Kolarević, profesor psihologije kriminala i kriminalističkog profilisanja

„Dinamičan, uzbudljiv, napet roman pun obrta i jakih emocija, iz pera visprenog pisca koji vešto barata zahtevnim žanrom.“
– Mina Kebin, urednik

Pre svega, ne dozvolite da vas zavara podnaslov roman
o odrastanju, jer nam autor već na početku otkriva da
je glavni junak tridesetdevetogodišnji Stevan Mirković,
poznatiji kao Steva Pabirak. Taj paradoks nam samo
nameće pitanje: koliko dugo može da traje proces ljud-
skog sazrevanja? Dok se upoznajemo sa Stevinom ličnošću,
ulazimo u njegovu sigurnu zonu – terrain vague (novobeo
gradski Blok) – koja je u realnosti mnogo toga, samo ne
sigurna. Sve što se nalazi izvan granica terrain vaguea u
njegovom rečniku definisano je kao Drugo.
Važna osoba u Stevinom životu jeste njegov najbolji
prijatelj Stevan Mirković, s kojim deli ime, prezime, prošlost,
ali ne i senzibilitet i pogled na svet. Dok jednog nazivaju
Debeli ili Pabirak, nadimak drugog je Jaki. Dvojica prijatelja
doživeće veliku transformaciju posle susreta sa Slavišom
Bajalicom – tamnom senkom koja se nadvija nad njihovim
ionako sumornim životima, uvaženim profesorom i okrut-
nim debeovcem (za naše podneblje i ne baš tako neobična
kombinacija). Preobražaj Steve Jakog u Stevu Krotkog, kao
i Steve Pabirka od mladog tridesetdevetogodišnjaka do
sredovečnog četrdesetogodišnjaka simbolizuje upravo taj
zakasneli proces „odrastanja” ljudi koji nisu znali kako da
izađu iz mladalaštva i zakorače u zrelo doba.
U obilju ezoteričnih motiva, koje autor vešto uklapa u
svakodnevicu, mistično se prepliće sa banalnim, obično
s nadrealnim, brišući tako granicu između unutrašnjih
i spoljašnjih svetova, na način na koji samo dobra knji-
ževnost to može.

Dobitnik Andrićeve nagrade.

Nastavak romana Serafim: Hronike Nemanje Lukića.

Iz univerzuma Konstantinovog raskršća.

Aleksandar Malavrazić, istrošeni beogradski privatni detektiv, dobija poziv da reši neobičan slučaj. Nalogodavac mu je tajanstvena organizacija Zavod za istraživanje onostranog. Ubrzo shvata da ga je u stvari angažovao njegov stari znanac, besmrtnik koji je učestvovao u oba svetska rata, ispratio okupaciju, vreme Tita, Miloševića i bio svedok svega što se dešavalo narednih decenija u večito turbulentnoj i zanimljivoj istoriji Srbije – Nemanja Lukić.

Zajedno sa njim, detektiv Malavrazić će pokušati da reši misteriju jezivih laguma koji se granaju ispod Dorćola i gde prema urbanoj legendi postoje „meka mesta“, tačke u univerzumu koje, kako tvrde upućeni, vode direktno u Pakao. Ali to nije sve, jer Malavrazića proganja sopstvena prošlost, a naročito jedan slučaj u kome je došao u ozbiljan sukob sa moćnim kriminalnim klanom.

Dok pokušava da razreši brojne enigme na koje neprekidno nailazi, on uviđa i pravu prirodu svog poslodavca, kao i činjenicu da je Srbija, prema rečima samog Lukića, zemlja tajni. Upravo ta spoznaja detektiva odvodi tamo gde među senkama obitavaju drevna bića, paganski bogovi i izopačeni obični smrtnici.

Ja uopšte ne nameravam da posle toliko godina pronađem Lusi i zamolim je da mi se objasni, ne treba mi takav visokoparni rasplet, neka ona ostane tamo gde je otišla, gde god to bilo, želim samo da neobavezno prečešljam ono čega se sećam o njoj ne bih li, možda, shvatio zašto je nema, a možda, što bi mi bilo još draže, istim udarcem uvideo da mi je sama saopštila zašto odlazi, u nadi da će se obelodaniti neki sitan, a presudan detalj koji sam prečuo kada je trebalo da poslušam, zaboravio kada je trebalo da upamtim.

Bojan Savić Ostojić u romanu Lusi oživljava Beograd sa početka dvehiljaditih. Iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, glavni junak i narator secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečeg neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.

Čim otvorimo prvu stranicu, lagano stupamo u Zoranov i Lusin emocionalni univerzum, u kome studentski domovi i kafići, lokali i parkovi iskrsavaju poput scenografije nesvakidašnje ljubavne priče, odakle pulsira rok muzika, a drugi likovi su tek statisti uz čiju pomoć autor oblikuje jedinstvene situacije, u kojima se smenjuju svakodnevica i nostalgija.

U ovim naizgled nasumičnim flešbekovima Zoran, tražeći Lusi, pokušava da pronađe sebe i odgovori na pitanje: da li zaista poznajemo one koje volimo?

„Lusi je knjiga koja će nas odvesti u mladost i u sve ono što mladost nosi: opijajući zanos beskrajnih mogućnosti, ispreplitanje ljubavi i prijateljstva, izvorni, pulsirajući svijet bez jasnih granica između nas i drugih, svijet pun mašte i neizrecivog – ukratko svijet čuda koji će, a saznaćemo i kako, postati jedan suženiji i ukalupljeniji svijet. Mogli bismo reći da je Lusi roman o načinima kako učimo da volimo, ali i kako učimo o vlastitim i tuđim granicama.“
– Tanja Stupar Trifunović

San može biti smrtonosan. Reč može biti presuda. Misao – neoprostiv greh.

„Danas se, Vidane, u Srbiji ubija istina o ratu i zločincima, istina o srpskim Artukovićima i fra Majstorovićima“, odgovorih mu. „Već duže od dve decenije sprovodi se propagandna lobotomija nad svima koji pamte šta je i kako bilo, i državna, crkvena i medijska dresura, kleronacistička i staljinistička dresura onih koji ne pamte jer u godinama velikog pomračenja nisu bili ni rođeni. Srbiju su nam, Vidane, zajahali duhovni i mentalni podrumi“, rekoh mu.

U zemlji gde istina postaje zločin, a pravda ne postoji, san može biti dovoljan razlog za osudu.

Jugoslav Avramović, profesor filozofije i matematike, poznat kao Arhimed, ima jedan jedini greh – taj što misli, što vidi, što se usuđuje da govori. Zbog toga postaje neprijatelj broj jedan, izveden na tajno suđenje, gde se ne traži istina već žrtva.

Njegovo suđenje nije samo proces protiv jednog čoveka – to je suđenje zdravom razumu, logici i pravu na mišljenje. Granica između jave i košmara briše se pred sudijom bez moći i optuženim bez prava. Da li je Arhimed prorok, ludak ili poslednji glas razuma u zemlji gde je prošlost laž, sadašnjost propaganda, a budućnost već presuđena?

Arhimed ne stoji pred sudom – on stoji pred ponorom. Njegov glas, umoran i izranjavan, odjekuje između zidova ćutnje, ali ga niko ne čuje. U svetu gde se strah utiskuje u kosti ljudi više ne slušaju. Tamo gde se suđenje istini odvija u mraku svi smo mi na optuženičkoj klupi.

Roman Zatvor Marije Terezije prati izgradnju monumentalne građevine – ambicioznog umetničkog dela – na brdu u Bosni i predstavlja odnose koji su ugrađeni u njegove temelje: odnos ličnih i kolektivnih trauma, umetnosti i politike, muškarca i žene i, kao najdominantniji, odnos Istoka i Zapada. Život i njegova neuhvatljivost, savitljivost i beskrajna prostiranja van granica kože, tema su ovog
izvanrednog romana. - Adriana Zaharijević
Karalić je dugogodišnji predavač na Umetničkoj akademiji Gerit Ritveld u Amsterdamu, a trenutno
je angažovan i na Umetničkoj akademiji HKB u Bernu (Švajcarska).