DOMAĆI ROMAN

Na početku dvadeset prvog veka pripovedačica, profesorka srpskog jezika i književnosti, pokušava da sastavi krhke delove istinite priče o životu svoje kćerke Itane koja je skupo platila toksično vezivanje za opasnog partnera. Majčin glas je iskren i u isti mah ispovedan ali lišen patetike. U najboljem izdanju Igora Marojevića, upravo narativna suzdržanost čini tragediju krajnje uverljivom i upečatljivom.
Kroz ispovest pripovedačice, pred čitaocem se otkriva sudbina mlade žene čija lepota, ranjivost, nemir i sklonost rizičnim izborima postaju simbol čitave generacije koja je sazrevala devedesetih godina. Tako "Majko, pusti me da idem" nije samo priča o porodici obeleženoj jednom tragedijom koja menja sve, već i slikovito i analitično svedočanstvo o vremenu u kojem su se lična stradanja preplitala s velikim istorijskim lomovima i kriminalom koji nije bio samo nekažnjen nego i društveno podstican.
Snažan, emotian i duboko ljudski, ovaj roman postavlja teška pitanja o odgovornosti, ljubavi i granicama roditeljske brige i podseća da ponekad najteža stvar koju roditelj može da učini, ili ne učini, jeste da - pusti.

Knjiga Loran i ja između Zapada i Balkana, Gordane Brosard donosi autentičnu i dirljivu priču o majci i njenom sinu Loranu, dečaku koji se od rođenja suočava s izazovima, a tek znatno kasnije mu biva dijagnostikovan Aspergerov sindrom, blaži oblik autizma. Autorka Gordana Brossard u knjizi Loran i ja između Zapada i Balkana otkriva načine borbe za Loranovo obrazovanje i socijalizaciju. Otkrijte kako su pobedili.

Zašto?! Kad oni tamo imaju Holivud (Hollywood), a oni tamo Bolivud (Bollywood), zašto i mi ne bismo imali Gorivud? Da - Gorrywood! Teofil Šojka: "Slike i zakrpe ili: mi nemamo ništa." Roman "Gorrywood" Zorana Koprivice je fikcija, jedna filmska priča. Pisac Zoran Koprivica napominje u svom romanu "Gorrywood" da traganje za sličnostima i/ili poistovećivanje romanesknih likova sa ličnostima iz stvarnosti u suprotnosti je s piščevim idejnim polazištem i tematskim okvirom kojim se u "hronici zaumnog vremena" bavi.

Naizgled sasvim slučajno, zbog kvara na vozilu, Grigorije Zidar dospeva u mesto nesvakidašnjeg imena Nehaj da bi, usred njega, na glavnom trgu, nabasao na monumentalan spomenik – sebi samom. Duhovi pršlosti požuriće na videlo: istorijske istine o oslobodiocima Nehaja bile su isfabrikovane, kako bi nekolicini drugova obezbedile ugled i lagodan život, dok je Grigorije, koji je za sve bio najzaslužniji, proglašen mrtvim i „slavno poginulim“. Kakvu bi cenu junak morao da plati ako odluči da raskrinka lažne heroje i da li bi mu pametnije bilo da se, pred jačima od sebe, tiho povuče? Poslednji roman Branimira Šćepanovića, Iskupljenje, autorov je obračun sa prošlošću, sa sopstvenim demonima i sa samim sobom.

U zabačeni predeo, koji sa svetom povezuje samo jedan puteljak, iz daleka stiže putnik, nepozvan i neočekivan. Njegova elegantna pojava meštane duboko uznemirava: ko je taj čovek, šta od njih hoće i šta li smera. Samo seoski božjak, kojeg niko ni ne primećuje, prepoznaje stranca: pa to je Isak, njihov zemljak, koji je, godinama ranije, ispraćen odatle grdnjom, mržnjom i poniženjima. Prvi roman Branimira Šćepanovića, Sramno leto, na scenu izvodi usamljenog pojedinca koji sebi može da dođe jedino kroz suočavanje sa ruljom kojoj smeta. Sukob je neizbežan!

Saznavši da je neizlečivo bolestan, junak ovog romana predaje se iskonskoj žudnji da svoj život okonča u postojbini predaka. Povratak korenima, međutim, nije ni lak ni očekivan: jedino što junak na svom putu pronalazi, mesto smirenja, biće mržnja i zverstvo, u sebi, kao i u drugima. Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića delo su trajne umetničke vrednosti, jedan od međaša srpske književnosti druge polovine 20. veka. Zaveden melodijom rečenice i ritmovima pripovedanja, koji reflektuju uzavrele ritmove hajke, savremeni čitalac će se i sam naći u vrtlogu mogućih značenja ovog romana, unutar kojeg se, kao na platnima Dalija i El Greka, prelivaju čudni i jedistveni obrisi.

***
„Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? […]
Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!
Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća – kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje.“
Goran Petrović,
iz predgovora meksičkom izdanju Usta punih zemlje

“Autoportret mi oslikavaju slova - lirska proza u formi ispovijesti, nastala u osami. Autor je pred čitaoce prosuo komad svog polomljenog mladalačkog ega. Naizgled spoj nespojivog - piše Mitrić.”

Devet suza za Bakoče je uzbudljiva, dinamična i emotivna porodična saga, smeštena u sto dvadeset godina lične i kolektivne istorije koja vri uspomenama i burnim događajima, u istim takvim vremenima. Dve neraskidivo povezane porodice, dvoje ljudi koji se slučajno sreću u noći koja im menja životni tok, kazuju kako se preživljavalo najteže, kako se voli najviše, kako se čuva najvrednije i šta je to zaboravljena čast. Roman Devet suza za Bakoče pisan bogatim, raspevanim, jasnim, jezikom i gustom naracijom. Roman koji se čita i čuva kako bi mu se ponovo vraćalo.

„Miljena Drndar je ovim romanom uspela da sačini porodičnu istoriju koja je obuhvatila sva ključna iskušenja dvadesetog veka (i početka dvadeset prvog), presudna za srpski narod na prostorima Hercegovine i Crne Gore uvodeći čitaoca u bogat i nespokojan svet svojih glavnih junaka. Njena proza je intelektualna, bez poze pripovedačke suverenosti, otmena i istorijski odgovorna, nežna i prepuna razumevanja za svoje junake bez trunke patetike i sentimentalnosti. - Petar Arbutina (iz recenzije)

Jedna priča o teškom siromaštvu pretvorila se u priču o porodičnoj slozi koju neće pomutiti ni nedaće života, potom o posvećenosti, lepoti i izuzetnosti jedne devojke, da bi se potom preokrenula u nesvakidašnju ljubavnu priču. Svaka izuzetna lepota sadrži u sebi barem neki element kobi. Tako je i u romanu Slavica Marić Dug iz prošlosti, razapetom između Beograda i Atine, između slike oskudne svakodnevice i slika ispunjene ljubavi. Prošlost dugo traje, ne ostavlja nikoga na miru i ne prašta ničije dugove koliko god oni bili surovi i nametnuti. Tako ni junakinja ovog romana ne uspeva da odbaci brzo ni lako svoju prošlost, čak ni kada promeni grad u kome živi, svoje životne mogućnosti i svoju svakodnevicu. Prošlost je uvek tu i čeka svoj čas. Junakinja romana plaća veliku cenu u suočenju s duhovima i dugovima prošlosti. U toj dimenziji roman Dug iz prošlosti od ljubavne priče postaje priča o tragediji jedne porodice. Iz te tragedije junakinju romana izvući će samo čudo ljubavi.

Od naslovne drame praizvedene u Španiji preko, u svoje vreme, alternativnog hita u BDP-u „Bar sam svoj čovek“, do komada „Zovi me Toni“ napisanog ekskluzivno za ovu knjigu, jedan od naših najznačajnijih savremenih proznih pisaca pokazuje da se i u dramama hrabro hvata u koštac sa intrigantnim intriga problemima kako srpske tako i multikulturalne svakidašnjice.

Roman „Tamara” je svojevrsna rasprava sa socijalističkom ideologijom, iako je Lalić sam pripadnik te ideologije. No, on je napravio otklon, iz knjige u knjigu, taj otklon je bivao sve veći, a u ovom, posljednjem romanu i najveći. Lalić, iako i sam zatočnik te ideologije, uvijek kritički preispituje održivost te ideološke matrice. U „Tamari” do kraja razotkriva monstruoznu situaciju „krivaca” sistema, njegove žrtve, jedan kafkijanski proces u kojem nevini stradaju bez krivice.

Roman danas ima najčudnije oblike. Miro Vuksanović je odlučio da svoj roman oblikuje od 878 priča o rečima, priča koje nisu samo opis značenja neke reči, već su, istovremeno, i pokušaj da se u svakoj reči pronađe jedan fragment za veliku fresku života. A sama okolnost da Vuksanović koristi reči koje su se povukle iz javne upotrebe, koje dolaze iz pamćenja onoga ko je više od svega zagledan u sam jezik, pokazuje da je piščev cilj bio samo jedan - da u jeziku stvori svet one lepote koja je iščezla iz života.

Iz mnoštva fragmenata - okupljenih oko neobičnih, živopisnih, retkih ili uveliko potisnutih reči - izrastaju konture celovite fabule o ambijentu koji, u podjednakoj meri, poseduje i stvarnosne i mitske dimenzije. Stilsko-smisaona kompaktnost romana Semolj gora zasniva se na jedinstvenosti duhovne, mentalne, etnografske i jezičke boje, takođe na osobenoj narativnoj i sadržinskoj postupnosti koja je neusiljeno usaglašena sa azbučnim redosledom zaokruženih kratkih celina.

Nepredvidljivo raznoliki oblici pojedinih fragmenata - od realističkih i fantazmagoričnih priča u trećem i priča u prvom licu, preko rečnički motivisanih objašnjenja, do dijaloški saopštenih i poetski intoniranih prizora - obezbeđuju Vuksanovićevoj knjizi semantičku dinamiku, dramaturšku gipkost i značenjsko-simboličku sugestivnost.

– Moje su knjige teške za onoga ko ne umije da čita. U nekoj odioznosti prema onima koji ne umiju, kažem „Ostavi, ne muči me”. Onaj ko me čita, a ne razumije, šta drugo radi nego me muči. Međutim, ispalo je da su oni čitaoci koji su imali priliku da pročitaju knjigu veoma zadovoljni i da pričaju o meni kao o jednom ekscesu u književnosti, što ja i jesam – objasnio je autor svoje nesvakidašnje stanovište.

Na nadahnut način Knežević u svojoj viziji, iz svog ugla, ponavlja priču o svim diktatorima svijeta, tipsku, prepoznatljivu na liniji “preko trnja do zvijezda i natrag”. A snaga ovog romana je u uglu gledanja na prolaznost stvari, svega pa i same vlasti, koja, kao i sve drugo, ipak ima rok trajanja, koliko god to bilo nepojmljivo svima na tronu.
Knežević je pritom na visoko sofisticiran način uspio i da se izdigne iznad svakog jeftinog revanšizma prema bilo kome, pa i prema moćnicima na našem tlu, koji su mu nanijeli mnogo zla. Jer njegov roman, kao i kod svakog pravog pisca, ima za cilj da sačini nepristrasnu literarnu sliku jednog fenomena. I da se, po onoj poznatoj, čitalac uz smijeh oprašta od velikih snova velikih diktatora, i da traga za svojevrsnim opravdanjima za njihovo liderstvo, često potpuno alogično, ali tim prije moćnije u očima svake zaslijepljene nacije, opčinjene ljubavlju prema Velikom vođi, spremne da sanja sa njim snove o vječnosti svega pa i vlasti, i misiji malog naroda u svjetskim okvirima.

Roman Stojan Mutikaša objavljen je 1907. godine, a po njemu je snimljen i film 1954. Ćorović je blizak tradicionalnijem realizmu, te opisuje društvene motive Hercegovine kao svoje sredine i osvetljava porodične i društvene odnose života čaršije. Roman prati životni put glavnog junaka, njegov dolazak sa sela u veliku gazdinsku kuću, šegrtovanje i uspon na društvenoj lestvici. Kapital i novac postaju sami sebi svrha i lišavaju Stojana Mutikašu osnovnih ljudskih vrednosti, ljubavi i samilosti, i obesmišljavaju život uopšte. Ćorović prikazuje kako sa društvenim i materijalnim usponom dolazi do moralnog pada, pa ovaj roman ima naglašen kritički odnos prema trgovačkom sloju.

„Moja knjiga “Robe Ezope”, iako za neposredni povod ima hajku poslije Trinaestojulske nagrade, govori o ne maloj razlici između takve, sramne situacije kada ti stotina lezilebovića i gotovana skoči za vrat, s jedne strane i stvaralačke koncepcije rođene u samoći i samoodbrani (disidentski pokret) sa druge.

Scena kao kod Dostojevskog: inomisleći pijedinac prima teret svoje „ideje“, kakav prevrat!

Konformistu, koji se orijentiše prema ličnim porivima, možete zamisliti naspram ove, uistinu dostojevskijevske slike disidenta i dobićete, najzad, povodljivog, nesigurnog “mešetara situacije“, prepoznatljivog po zavičajnim manirima i etnografskoj nervozi. Svima mojima oponentima zajedničko je to što su etnografski nervozni. Etnografija nagriza i troši one koji su prepuni nje - iskompleksirani, slabovidi u kosmopolitskom smislu.“

Roman o sjećanjima koja se prenose genetskim kodom duboko u prošlost. Roman širokog zamaha, i guste naracije, roman svjedok stradanja u kome vjekovima na istom tlu marširaju i smjenjuju se vojske naroda čije generacije brane pravo na nepokorenost, slobodu, istinu i život. Roman o hrabrosti, prijateljstvu i ljubavi.

Azbučni roman u 919 priča o nadimcima

Azbučni roman o 909 planinskih naziva

Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Biografska ispovest mladog čoveka koji je čvrsto verovao u svoje ideale i nameravao da služi svom narodu i državi, a zbog političkog delovanja u današnjoj Srbiji je proglašen ekstremistom i „državnim neprijateljem“. Iskrena, poučna i povremeno potresna proza, iz koje pažljiv čitalac može mnogo naučiti o savremenim srpskim prilikama – moralnim i političkim.