DRAME

Tri kratka igrokaza: Gordost, Tantal i Metatron, sklopljena su u versku trilogiju o gordosti, vlasti i veri. Mešavinom stiha i proze, na granici monodrame i gnomskog teksta, Ginter Gorbaev izvodi na scenu anđele i pale anđele, proroke i demagoge, svece i otpadnike: Tantala pred sopstvenom kaznom i glasnika u crnom koji spas obećava u razaranju. Pod okriljem Lotreamona i Remboa, ovi tekstovi osvetljavaju ono što autor naziva „srcem tame“, religiju koja želi da život uredi po svojim nazorima. Tri pozornice, tri lica gordosti: nepokornost, borba i samouništenje; i pitanje: da li je upravo gordost uslov istinske individualnosti i humanosti?

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Za razliku od svog savremenika, prijatelja i evropskog pustolova Stefana Zanovića, kanonik Antun Kojović posle završenih studija u Italiji nije napuštao svoj grad Budvu, ali je bio građanin sveta i čovek svog vremena. Kojović je iz dana u dan pisao hroniku Budve i, uporedo s tim, prevazilazio okvire svog kraja i svoje epohe. Kao svojevoljni povratnik u svoje rodno mesto, Kojović je živeo i radio u Budvi kao da je u Parizu ili u nekom drugom velikom evropskom gradu.

Nadpop Kojović nije biografska drama, već drama ideja koje je zastupao Antun Kojović, oduševljen dobom prosvetiteljstva, Napoleonom i napoleonovskim revolucionarnim zanosom koji je menjao Evropu XIX veka.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

"Disfunkcionalne obitelji, siromaštvo, klasna nejednakost, propuštene prilike, zanemarivana djeca, branitelji, ali prije svega i više od svega čežnja za ljubavlju, za priznanjem, za grljenjem, samo su neke od tema koje u svojim intimnim, lirsko-poetskim dramama ispisuje najvažnija pjesnikinja generacije Monika Herceg. Pet drama, od kojih su neke uspješno izvođene, a druge pak nagrađivane, svakom čitatelju ulazi pod kožu, dramska napetost koju osjećamo dok ih čitamo ne odnosi se toliko na odnose među likovima koliko na istinsku, duboku ljudsku dramu koju svaki od njih proživljava i s kojom se mora nositi, a ne može je podijeliti. Stanje likova uvijek je na rubu ili preko ruba egzistencije, životnih problema, no unatoč svem crnilu koje se nadvilo nad pejzaž Monika i njezini likovi, prije svega ženski, vide neku svjetlost.
Monika Herceg u knjizi drama Ubij se, tata uspijeva čitatelju, a onda i redatelju, pa zatim gledatelju posredovati svijet nimalo blistav, svijet koji se krije iza zidova običnih kuća i stanova, muku žena i muškaraca, a nadasve djece, koji nikako da iskorače iz svoje prošlosti i pogledaju tamo kamo ih Monika vodi i navodi, i tamo kamo, kako sami intimno osjećaju, moraju ići, ali ne usude se, jer put ljubavi najteži je put." – Seid Serdarević

“Monika Herceg ozbiljan je pisac i ovo je ozbiljan poetsko-dramski tekst, tako da se ona ne služi štakama i inim ortopedskim pomagalima ideologije. Ona ne piše o zlostavljanim ženama i o muškim zlostavljačima, ne bavi se klasnim razlozima siromaštva, svjesno izbjegava sva jednostavna objašnjenja grubosti, surovosti, odsustva zagrljaja, koja joj se nude sa svih strana, ali koja nepogrešivo vode lošoj, plakatnoj književnosti, nekoj od brojnih varijanti postmodernih socrealizama. Pritom, ona nesreću ne predstavlja samo kao nesreću, nije to fatalizam zle kobi. Samo što za razliku od svijeta mondenih i nedarovitih, njezin obiteljski svijet ne biva objašnjen nizom kolektivnih odgovora i ideoloških objašnjenja, nego individualnim estetskim, fabulativnim, moralnim činom.” – Miljenko Jergović

“Kako god da opišemo ovu predstavu (a mogli bismo je s jednako dobrim razlozima nazvati i feminističkom i klasičnom), njena snaga sigurno izvire iz jezika Monike Herceg, koji ni u jednom trenutku nije ni slučajan ni pretenciozan, baš kao ni kad govorimo o poetskom sadržaju antičke drame ili o literarnom opusu suvremenog dramatičara i pjesnika Thomasa Bernharda. Opisala bih taj jezik kao ne samo ‘operativan’, nego operacijski nagnut nad likove, udubljen u unutarnje tumore i emocionalne provalije, bespoštedno zaokupljen proučavanjem ‘mrakova’ od kojih smo sačinjeni.” – Nataša Govedić

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Može li se vaspostaviti satirska drama, jedna od najspecifičnijih grčkih žanrova, sa nepromenljivim hororom satira i grotesknom mešavino apsurdnog i herojskog?

Odgovor uz prevode Sofoklovih Pasa tragača (po prvi put na srpskom jeziku), Euripidovog Kiklopa, pronađite u ovoj knjizi.

Alisa Ponikarovskaja je autorski pseudonim za Alu Borisovnu Sergejevu, rusku spisateljicu. Osim pisanja, bavljenaj novinarstvom i uredničkim poslovima, Alisa Ponikarovskaja takođe radi za film i TV.

Dramski tekst ” Razgovori s Anđelom” koji je sastavljen na repertoar Pozorišta za decu i omladinu u Omsku, objavljen je u časopisu ” Bratina”

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

Dvojezično, srpsko-nemačko izdanje knjige drama Katarine Vešović. Tri drame ove autorke uzbudljiva su slika savremenog doba razapetog između političke korektnosti i rastuće nejednakosti, dubokih društvenih protivrečnosti i medijskih i političkih manipulacija.

Drame: „I nikada se nećemo rastati“, „Ime“, „Neko će doći“ , „Dete“, „Sin“, „Noć peva svoje pesme“, „Letnji dan“.

Norveški pisac Jun Fose je jedno od vodećih imena moderne drame. Ipak, on je i više od toga. On je kosmos za sebe, kontinent koji se proteže od zapadne Norveške, gde i dalje živi, do Azije, Južne Amerike, istočne Evrope, i sveta u celini.

Od debija na pozorišnoj sceni u Bergenu 1994. godine, njegove drame su predstavljene u više od devet stotina produkcija, a dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Dramaturgija Juna Fosea često se naziva nedramatičnom. Zagovornici takvog mišljenja nisu uspeli da uvide da on stvara neizvesnost drugačije nego Ibzen, Strindberg i O’Nil, niti da se on ne uklapa u realistični mejnstrim evropske drame poslednjih decenija, čiji su glavni predstavnici Sara Kejn, Mark Rejvenhil i Marijus fon Majenburg.

Jun Fose je odabrao svoj put rano, krećući se sve dublje u egzistencijalno, delimično religiozno obojeni dramaturški postupak, jedinstven u savremenom teatru.

U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik; drugi kriterijum bio je njihova relativna vrednost u okviru Plautovog korpusa, to jest težilo se reprezentativnom izboru koji bi najbolje predočio njegovo dramsko umeće.

Kao dramatičar koji ima jasan cilj pred sobom – nasmejati ljude, Plaut se u ovim komedijama odaje – i pritom uživa – preterivanjima, burlesci i sirovom humoru. Njegovi junaci – stock characters nove atičke komedije – prepredeni robovi, zaljubljeni mladići, starci, fatalne i okrutne hetere, „redizajnirani” u Plautovoj radionici, žive svoj rimski život punim plućima.

Iako su Plautove komedije proizvodi fikcije, sasvim artificijelne po razvoju, i oslonjene na importovani kulturološki materijal, zahvaljujući Plautovom jeziku u njegovim komedijama odražava se svakodnevica antičkog rimskog čoveka i oni su značajan deo slagalice u rekonstrukciji razdoblja.

Plautov latinski je moćan je instrument koji je koristio virtuozno. Jezik ulice, trga, berbernice, kuće heterine, premda „uhvaćen” u određene metričke sheme, bio je u stanju da iskaže svaku njegovu zamisao, izliv sentimentalnosti, sirovu šalu, moralnu pouku iskazanu u obliku sentence; uspešne, ponekad i manje uspešne igre rečima, aliteracije, dvosmislice, besmislice...

Ovaj izbor Plautovih komedija preveo je Dejan Acović, koji je napisao i predgovor izdanju i napomene uz prevod.

Nova drama Ronalda Harvuda, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice, i od 2010. godine nosioca plemićke titule, pojavljuje se na našem tržištu gotovo istovremeno kada i na britanskom. Radnja je smeštena u London tridesetih godina XX veka. U izjavi zahvalnosti prijateljima Klausu i Meri Mozer koji su mu skrenuli pažnju na dve izuzetne ličnosti tog vremena – Rejfa Vigrema i Dezmonda Mortona, Harvud napominje da bi želeo jasno da stavi do znanja da “Državni službenici” nisu dokumentarno delo “već nešto o čemu ja volim da mislim da je istorijski komad koji sledi, mada neubedljivo, stope bogate tradicije koju vode veliki majstori tog žanra, Šekspir i Šiler. Mada sam uvažio glavne činjenice priče o Rejfu Vigremu, kao i mnoge detalje koji se odnose na njega, njegovu ženu i druge likove, ja sam isto tako i izmišljao i zamišljao bez ustezanja”. Zaplet drame vodi se oko odavanja tajnih informacija izmedju dva visoka državna službenika – Rejfa Vigrema i Vinstona Čerčila. Ronald Harvud je dobro poznat dramski pisac i romansijer u Srbiji, gde su mu više uzastopnih sezona izvodjene drame, a njegova “Istorija pozorišta” je po objavljivanju rasprodata.

U Dablinu s početka XX veka sudbine troje ljudi se ukrštaju u teško razmrsivi ljubavni trougao. Snažni likovi, pitanje individualne slobode, pravo žene na sopstveni izbor, društveni ugled, karijera, sudbina samostalne Irske - sve je to poput akorda smešteno U džojsovu dramu koja je istovremeno minuciozna analiza građanskog duha jedne epohe i duboka psihološka studija muško - ženskih odnosa.Drama "Izgnanici" prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Prva objavljena zbirka pripovedaka Ingeborg Bahman, naslovljena prema jednoj od uvrštenih priča koja im daje osnovni ton. Pripovetke preispituju odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje. Na delovanje likova doduše utiču strukture prostora, konteksta i jezika, koji kao sistemi znakova karakterišu delovanje likova. Ali ta determinacija nije hermetična, nego sadrži jedno polje unutar koga likovi mogu da biraju između konformiteta i dužine koraka prekoračivanja granice i time ostaju odgovorni za ishod. Kontingencija situacija u toj godini odluke akcentuira neprevladivu nadležnost undividua za odnose u kojima žive.
Sedam pripovedaka slede jednu dramaturšku konstrukciju od postavljanja problema, preko višestrukog preispitivanja prilagođavanja, do nekog dvostrukog kraja. Pored tema nasilja, razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima, koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je i o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa.

San i druge drame odlikuje izraziti minimalizam, pročišćen jezik kratkih, ritmičnih replika i pauza koje čine da dramski tekst postane poezija. Kroz njih Fose problematizuje muško-ženski odnos, ali i sam život, promatrajući ga sa specifične pozicije, kao neku vrstu sna ili vakuma, u kojoj vreme i prostor počinju da se krive i gube značenje.
U drami Toplo likovi uskaču u prošlo i buduće vreme pokušavajući da shvate sadašnje.

Drama San dešava se u jednom danu koji obuhvata živote mlade žene i mladog muškarca tokom koga oni postaju sredovečni, a zatim i stari par.

Ove oči slika je života u snolikom stanju. Likovi postoje u među-prostoru koji postaje njihova realnost.

U drami Tamo žena prati čoveka ka smrti. Međutim, da li oni vide iste prizore na putu ka vrhu planine?

Sirup sreće i druge drame obuhvata tri izuzetno upečatljive drame jednog od najnagrađivanijih savremenih slovenačkih dramskih pisaca, Roka Vilčnika.
Sirup sreće, podrumski kabare, problemetizuje aktuelne teme savremenog društva kroz songove i priče glavnih junaka, Hijacinte i Mojzesa Šarlatana, koji sa svojih kola prodaju sve, baš sve: mačji kašalj, pasje dlake, novinarske patke, tonike za lepotu, sirupe za raspoloženje, losione za uklanjanje dlačica i antilosione za njihov rast, falsifikovano vreme, falsifikovane diplome i još mnogo toga...
Narodni demokratski cirkus Sakešvili, za koji je Vilčnik dobio Grumovu nagradu 2016. godine, nastavlja tradiciju slovenačke ludističke drame apsurda. Predstava samo što nije počela, sve ide naopako, rekviziter je ponovo pomahnitao, svi likovi se zovu isto, mnogima je potrebna bolnica, a možda neko stigne i u onu pravu u kojoj doktori znaju da rukuju opremom.
U drami Naše pozorište, inspirisanoj Gogoljevim Revizorom, konflikt se gradi na dolasku lažnog pozorišnog inspektora u teatar sa diplomiranim gledaocem, vođen od strane električara, u kome igraju samo dvoje glumaca: prvak drame, hipohondar i redovni posetilac hitne pomoći, i najbolja glumica, direktorova žena, a u svakoj predstavi mora postojati i anđeo zato što dramaturg voli anđele...

PRVI
Nisam hteo,
Jednostavno sam to uradio

DRUGI
Jednostavno si to uradio

PRVI
Da
Kratka pauza

DRUGI
Jednostavno se desilo
Ali ti si se
toliko si se plašio toga
Kratka pauza
I rekao si mi
vrlo kratka pauza
pričao si mi o tome

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
I onda se desilo
Vrlo kratka pauza
To čega si se plašio da će se desiti
vrlo kratka pauza
da ćeš uraditi
vrlo kratka pauza
da, desilo se
Kratka pauza

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
Užasno je

PRVI
Dobro sam

DRUGI
Da

PRVI
Nestao sam
Nestao s vetrom

DRUGI
Nestao si

PRVI
Nestao sam
Kratka pauza
I nema me više
zaustavi se

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Sabrane drame Marije Karaklajić, dobitnice Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz“.

Od špijunskog sentimentalnog trilera smeštenog u vreme pred Drugi svetski rat, o čemu čitamo u drami „Fausse attaque, mal parer“, antimilitarističke drame kakav je „Mlečni zub zemlje“, preko najpoznatije drame ove autorke, „Lice od stakla“, u kojoj se prepliću teme nasilja i ljubavi, do postdramskih tekstova „Kuća s tri ruke“ i „Pars hostilis“ Pisane sugestivnim stilom i jezikom, drame Marije Karakljić izvode pred nas i klasične i moderne motive. Na ovoj pozorinici pojavljuju se izbliza sva zamisliva ljudska lica suočena s dramom egzistencije kako u istoriji, tako i u uskomešanoj ljudskoj psihologiji.

„Pred sobom imamo monumentalnu i kompaktnu dramsku građevinu podijeljenu na deset komada, koja iznosi sveobuhvatni katalog ovdašnjih beščašća i detaljno prokazuje kriminalnu i nasilnu prirodu naše svakodnevnice. Ako je Paković, u brehtovskoj maniri, često u svojim komadima izvodio pisca na scenu, moglo bi se reći da je ovdje majstorski uveden režiser u tekst. Rezultat je vrhunska književnost. Dramsko stvaralaštvo Zlatka Pakovića predstavlja jedinstvenu odu nemirenju sa sudbinom.“

Knjiga sadrži sledeće drame:

Ibzenov „Neprijatelj naroda“ kao Brehtov poučni komad
Filosofija palanke, božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću
Othello, nezakonita liturgija
Kapitalizam, geometrijskim redom izložen
Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva
Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama da tako za njima plačemo
Vox dei, građanska neposlušnost
Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo
Crkva bosanska
Papa Franjo se hrva sa svojim anđelom

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.

(Iz predgovora)

Mate Matišić, baveći se savremenim temama, svojim oštrim perom ogoljava stvarnost često izazivajući burne reakcije javnosti. Njegovi dramski tekstovi beskompromisno i angažovano obrađuju teme s kraja 20. i početka 21. veka na prostoru Hrvatske, koja je zapravo samo uzorak za sveprisutne ljudske drame na čitavom balkanskom, ali i evropskom prostoru. Začinjene dozom crnog humora, kroz prizmu malih ljudskih sudbina, drame se bave pitanjima smrti, pripadnosti, morala, religije, pohlepe, istine, a lakoća i preciznost s kojima autor učitava filozofski diskurs u svakodnevicu svrstavaju ga u red velikih dramskih pisaca.

Drama Car i Galilejac postavljena je u vreme tranzicije grčke u hrišćansku kulturu, bavi se nasiljem koje prati smrt jedne i rađanje druge. Ibsen je sa ovom dramom postao moderan pisac. On nije napisao klasičnu tragediju u kojoj ličnosti govore „jezikom bogova”. Naprotiv, predstavio je obične ljude sa željom da postigne iluziju realnosti.
Car i Galilejac postavlja pitanje da li čovek ima moć da oblikuje istoriju. Glavna ličnost drame je imperator Julijan Apostata. Kroz njegovu sudbinu, Ibsen ispituje odnose nužnosti i slobode, nasilja i lepote, istorije kao mogućeg reda ili stalnog haosa. Najjači pobeđuju, a takve pobednike „volja sveta” preobraća u svoje igračke. Pritom, individualne želje i napori nemaju gotovo nikakav uticaj. U Ibsenovoj drami Julijan uzvikuje: Jesam li ja ponosni gospodar svoje sudbine ili igračka sila istorije?

Nebojša Bradić

"Drama o obnovi i izgradnji" dešava se u crnogorskom planinskom selu, u posleratnoj Jugoslaviji. Zaplet gradi odluka vlasti da se pobiju sve koze, jer su one viđene kao štetočine na putu industrijalizacije zemlje. Polazeći od ovih događaja, inspirisanim stvarnim događajima koji dokazuju da stvarnost zna da bude apsurdnija od fikije, Vida plete višeslojnu dramu tragikomičnih značenja. Komad, koji povremeno dobija izrazito apsurdne dimenzije, scenski je izražajna metafora odnosa vlasti i naroda, kao i samodovoljnosti politike, koja ne vidi dalje od sopstvenih interesa.

"Anujeve Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofoklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vremdnost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude, do racionalno iskustvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti." - Anđelka Cvijić