DRAME, POSLOVICE, IZREKE

Tri kratka igrokaza: Gordost, Tantal i Metatron, sklopljena su u versku trilogiju o gordosti, vlasti i veri. Mešavinom stiha i proze, na granici monodrame i gnomskog teksta, Ginter Gorbaev izvodi na scenu anđele i pale anđele, proroke i demagoge, svece i otpadnike: Tantala pred sopstvenom kaznom i glasnika u crnom koji spas obećava u razaranju. Pod okriljem Lotreamona i Remboa, ovi tekstovi osvetljavaju ono što autor naziva „srcem tame“, religiju koja želi da život uredi po svojim nazorima. Tri pozornice, tri lica gordosti: nepokornost, borba i samouništenje; i pitanje: da li je upravo gordost uslov istinske individualnosti i humanosti?

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 4000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. U ovoj knjizi susreću se unutrašnja snaga čoveka, najdublji simboli duše, temeljne kategorije mišljenja, ali i izazovi savremenog društva. Tu su poglavlja nadahnuta prirodom, i njenom tišinom, koja nas podsećaju na jednostavne, ali postojane oslonce ćivota. Ovo je knjiga namenjena svakome ko traži orijentir, podsticaj ili trenutak sabiranja.

Prodato u više od milion primeraka širom sveta

Ažurirano i prošireno izdanje antologije od preko 50 najuticajnijih govora u istoriji čovečanstva

Uticajni govori koji čine stranice ovog izdanja i nakon nekoliko vekova intrigiraju. Izbor reči, osećanja koja pri tom izražavaju, okolnosti i utisak koji ti govori ostavljaju na nas i dan danas, jesu neke od karakteristika i uzroka zbog kojih žive i u našoj sadašnjosti. Teme su razne: od poziva na oružje do zahteva za mir, od vapaja slobode do reči inspiracije - ova uzbudljiva antologija beleži glasove proroka i političara, pobunjenika i tiranina, vojnika i državnika.
Dopunjeno izdanje sadrži brojne govore koji su oblikovali savremeni svet: o slobodi (Aung San Su Ći), o životnoj sredini (Al Gor), o obrazovanju žena (Malala Jusufzai), o miru (papa Franja). Biografija svakog govornika otkriva kako su se našli na raskrsnici istorije. Svaki govor pravi uvod koji tumači istorijski kontekst i kako je on uticao na značajne događaje tog dana, kao i na one koji su usledili. Antologija pruža fascinantnu perspektivu o istorijskim prekretnicama kroz moć govorne reči.
Pored navedenih, u sadržaj knjige uključeni su i govori: Nelsona Mandele, Baraka Obame, Martina Lutera Kinga, Elizabete I, Olivera Kromvela, Džordža Vašingtona, Mahatme Gandije, Josifa Staljina, Adolfa Hitlera, Šarla de Gola i mnogih drugih.

Knjiga Rumijeva mudrost - izabrane priče iz Mesnevije nudi izbor iz Mesnevije u savremenoj prozi. Kroz niz kratkih priča otvaraju se raznovrsne teme sa univerzalnim porukama kojima Rumi i danas očarava čitaoce pozivajući ih na promišljanje, samoposmatranje i unutrašnji preobražaj.

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 5000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. Ovo nije samo zbirka lepih rečenica – to je knjiga pitanja, dilema, kontrasta i uvida. U njoj ćete pronaći reči koje ohrabruju, provociraju, osvetljavaju, razgaljuju i vode ka mudrijem sagledavanju sveta, ljudi i samoga sebe. Priređena sa posvešćenošću i strašću kroz decenije, ova knjiga je riznica mudrosti i poziv da svet sagledamo mudrije, pažljivije i sa više razumevanja.

Ova iskrena posveta radosti čitanja istražuje značajne lekcije koje možemo da naučimo iz 100 dela najvećih pisaca, koji dolaze iz svih krajeva sveta, nudeći nam uvide u različite aspekte ljudskog iskustva.

Kroz prizmu univerzalnih tema kao što su ljubav i međuljudski odnosi, složenost ljudskog društva, neizbežnost sukoba i teškog ugnjetavanja, knjiga pokazuje kako, iako se zapleti ovih dela mogu značajno razlikovati, suštinske poruke koje prenose ostaju relevantne za sve kulture i vremena.

Od Evrope, preko živopisnih pejzaža Brazila do bogate kulture Japana, preko prostranstava Severne i Južne Amerike do raznolikosti Afrike, ova izuzetna knjiga otvara vrata ka nepreglednom bogatstvu književnog blaga. Ona nas poziva da istražimo, učimo i rastemo kroz dela koja su oblikovala naš svet, dokazujući da je čitanje putovanje koje nas oplemenjuje i ujedinjuje.

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

„Vrelo mudrosti ili pravila za život“ su izvod iz dvanaest dela Baltazara Gracijana, velikog katalonskog filosofa i pisca. Odabir je načinio njegov prijatelj, poznati aragonski numizmatičar i učenjak, Don Vicencio Huan de Lastanosa i milionima čitalaca približio mudrosti ovog slavnog mislioca.
16.
Sagledavanje suštine zajedno s poštenom namerom jemči za siguran uspeh. Dobar razum spojen sa zlobnom voljom od vajkada je bio odvratno čudovište. Zlobna namera je otrov svake savršenosti, a pomognuta znanjem kvari savršenost na istančan način. Neka je prokleta svaka ona nadmoćnost koja se upotrebljava za ono što je odvratno! – Znanost bez razuma dvostruka je ludost.
118.
Postići glas učtiva čoveka, jer je on dovoljan da nas zavole. Učtivost je jedan od glavnih delova vaspitanja i jedna vrsta čarolije koja zadobija svačiju naklonost, isto kao što neučtivost izaziva na sve strane prezrenje i odvratnost. Ako neučtivost potiče iz gordosti, onda je gnusna, a ako iz neotesanosti, onda se prezire...
240.
I glupost znati upotrebiti. Najveći mudrac baca katkad tu kartu, a ima slučajeva gde se najbolje znanje sastoji u tome da se pričinjavamo kao da ne znamo. Ne valja biti neznalica, ali je slobodno prikazivati se neznalicom. Biti mudar među glupima, a pametan među ludama, malo bi pomoglo...

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Za razliku od svog savremenika, prijatelja i evropskog pustolova Stefana Zanovića, kanonik Antun Kojović posle završenih studija u Italiji nije napuštao svoj grad Budvu, ali je bio građanin sveta i čovek svog vremena. Kojović je iz dana u dan pisao hroniku Budve i, uporedo s tim, prevazilazio okvire svog kraja i svoje epohe. Kao svojevoljni povratnik u svoje rodno mesto, Kojović je živeo i radio u Budvi kao da je u Parizu ili u nekom drugom velikom evropskom gradu.

Nadpop Kojović nije biografska drama, već drama ideja koje je zastupao Antun Kojović, oduševljen dobom prosvetiteljstva, Napoleonom i napoleonovskim revolucionarnim zanosom koji je menjao Evropu XIX veka.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

Tokom više od osamsto godina, ogroman broj ljudi odabrao je Rumija kao duhovnog učitelja čija blistava rečenica zajedno sa dirljivošću iskrenih emocija čini izvor utehe i saveta.

Rumijeva knjiga sastoji se iz 105 priča i basni izabranih iz njegovog najznačajnijeg dela, Masnavija. Ove priče istražuju skrivene duhovne aspekte svakodnevnog života i uče nas najvažnijim principima sufizma. - Narges Farzad

Najbolje kod velikih pesnika bilo koje zemlje nije ono što je nacionalno već ono što je univerzalno. Koreni im leže u rodnom tlu, ali grane im se protežu i van podneblja domovine koja govori istim jezikom, a njihovo lišće sija beskonačnom svetlošću koja prožima sve zemlje. - Henri Vodsvort Longfelou

Želim da vidim kako ljubav gori! Zato zapali vatru ljubavi u svojoj duši i odagnaj beskorisne misli jednom zauvek! - Rumi

"Disfunkcionalne obitelji, siromaštvo, klasna nejednakost, propuštene prilike, zanemarivana djeca, branitelji, ali prije svega i više od svega čežnja za ljubavlju, za priznanjem, za grljenjem, samo su neke od tema koje u svojim intimnim, lirsko-poetskim dramama ispisuje najvažnija pjesnikinja generacije Monika Herceg. Pet drama, od kojih su neke uspješno izvođene, a druge pak nagrađivane, svakom čitatelju ulazi pod kožu, dramska napetost koju osjećamo dok ih čitamo ne odnosi se toliko na odnose među likovima koliko na istinsku, duboku ljudsku dramu koju svaki od njih proživljava i s kojom se mora nositi, a ne može je podijeliti. Stanje likova uvijek je na rubu ili preko ruba egzistencije, životnih problema, no unatoč svem crnilu koje se nadvilo nad pejzaž Monika i njezini likovi, prije svega ženski, vide neku svjetlost.
Monika Herceg u knjizi drama Ubij se, tata uspijeva čitatelju, a onda i redatelju, pa zatim gledatelju posredovati svijet nimalo blistav, svijet koji se krije iza zidova običnih kuća i stanova, muku žena i muškaraca, a nadasve djece, koji nikako da iskorače iz svoje prošlosti i pogledaju tamo kamo ih Monika vodi i navodi, i tamo kamo, kako sami intimno osjećaju, moraju ići, ali ne usude se, jer put ljubavi najteži je put." – Seid Serdarević

“Monika Herceg ozbiljan je pisac i ovo je ozbiljan poetsko-dramski tekst, tako da se ona ne služi štakama i inim ortopedskim pomagalima ideologije. Ona ne piše o zlostavljanim ženama i o muškim zlostavljačima, ne bavi se klasnim razlozima siromaštva, svjesno izbjegava sva jednostavna objašnjenja grubosti, surovosti, odsustva zagrljaja, koja joj se nude sa svih strana, ali koja nepogrešivo vode lošoj, plakatnoj književnosti, nekoj od brojnih varijanti postmodernih socrealizama. Pritom, ona nesreću ne predstavlja samo kao nesreću, nije to fatalizam zle kobi. Samo što za razliku od svijeta mondenih i nedarovitih, njezin obiteljski svijet ne biva objašnjen nizom kolektivnih odgovora i ideoloških objašnjenja, nego individualnim estetskim, fabulativnim, moralnim činom.” – Miljenko Jergović

“Kako god da opišemo ovu predstavu (a mogli bismo je s jednako dobrim razlozima nazvati i feminističkom i klasičnom), njena snaga sigurno izvire iz jezika Monike Herceg, koji ni u jednom trenutku nije ni slučajan ni pretenciozan, baš kao ni kad govorimo o poetskom sadržaju antičke drame ili o literarnom opusu suvremenog dramatičara i pjesnika Thomasa Bernharda. Opisala bih taj jezik kao ne samo ‘operativan’, nego operacijski nagnut nad likove, udubljen u unutarnje tumore i emocionalne provalije, bespoštedno zaokupljen proučavanjem ‘mrakova’ od kojih smo sačinjeni.” – Nataša Govedić

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Ljubav nije reč, nije radnja, ne definiše se, ne ograničava se. Bezuslovno i jasno se nameće.

Ljubav je prihvatanje, primanje, poštovanje, poverenje, napuštanje, obožavanje i zahvalnost.

Ljubav je sveobuhvatna, konačna, apsolutna. Podstiče razvoj. Ona je obećanje izobilja i večnosti.

Zbog ljubavi osećam tvoje postojanje, mirno te čekam i prepoznajem.

Ljubav se pretvorila u tebe, u tvoj glas, tvoj lik, tvoje ime, tvoje meso, tvoj duh i tvoju dušu.

Ljubav ne postoji bez tebe, bez nas, bez naše veze; bez davanja i primanja.

Ljubav nas prožima i proteže se dalje od nas. Zbog nje pripadamo bez posedovanja i dajemo se tako da ne izgubimo sebe.

Ljubav je ono što dajemo ne očekujući ništa zauzvrat. Ona je uzvišena predstava, čista i nevidljiva lepota, ono što nas čini lepima.

Ljubav je početak i kraj, suština svega što nas pokreće, njeni koreni se protežu od nas do večnosti.

Ljubav svaku stvar, svako biće, svaki čin pretvara u sveto platno koje nam pruža mogućnost da istkamo raj.

Ljubav nas vodi od potpune ekstaze do duševnog spokoja. Blagoslovena bila!

Sasvim je drugačije kad pišete prepušteni fizičkoj i mentalnoj izolaciji, čekate objavljivanje knjige, njenu distribuciju, izlazak kritika i na kraju reakcije nekih čitalaca – sve to može da potraje mesecima, čak i godinama – i kad pišete blog, na Tviteru ili Fejsbuku, za milion pratilaca koji, onog trenutka kad udarimo tačku na kraju rečenice, kucaju i šalju svoje reakcije, kritike ili pohvale, iznoseći tako i svoja mišljenja. Monolog prerasta u stalni dijalog. Saznanje da će našu rečenicu, koja mora biti kratka, veliki broj pratilaca pročitati istog trenutka kad je napišemo, u nama izaziva ushićenje koje rečima pripisuje vitalne vibracije. Nikad mi ne bi palo na pamet da krenem u avanturu, o kojoj svedoči ova knjiga, da me sin Adan nije na to nagovorio. Rekao mi je: „Književnost narcisoidnih samotnjaka tavori u mauzoleju XX veka. Današnja se književnost, a naročito poezija, rađa u tesnoj saradnji pisca s njegovim čitaocima: zajedno, oni stvaraju delo. Stupaju u vezu s tobom, prate te, odgovaraju ti, ali ako im kažeš nešto što nisu želeli da čuju, skratiće ti jezik jednim unfollow, napustiće te. Svakodnevno moraš da ih pridobijaš, iznenađuješ, ubeđuješ, ljuljuškaš, miluješ. Kao brod na kojem oni putuju, moraš da napreduješ po mračnom moru nesvesnog da bi stigao do Svesti.”

"Mala knjiga mudrosti je zbirka nadahnutih citata, poslovica i crtica iz života najvećeg persijskog pesnika, Rumija. Kroz nju nam se Rumi obraća, baš kao što se, pre osamsto godina, obraćao svojim savremenicima.
Mala knjiga mudrosti obuhvata dvesta pedeset Rumijevih izjava i zapažanja na različite teme, u rasponu od ljubavnih jada do pokušaja razumevanja ljudske i prihvatanja božanske prirode. Citati su odabrani tako da odražavaju Rumijev pristup životu i bave se neizbežnim problemima sa kojima se i dan-danas susrećemo. Krajnji rezultat je produžena meditacija o tome kako živeti svoj život sa smislom, produktivnošću i milosrđem.
Mala knjiga mudrosti je namenjena svim ljubiteljima Rumijeve poezije, onima kojima je potrebna dnevna doza nadahnuća, duhovnim tragaocima i svima koji žude za iskonskom mudrošću.


Reče jednom dervišu kralj:
,,Kada te Božansko prisustvo obuzme, seti se mene.”
Iz dubine srca, derviš odgovori:
,,Ako me ikada obasja svetlost Svevišnjeg, veruj da se neću setiti sebe, a kamoli tebe.”
"

Može li se vaspostaviti satirska drama, jedna od najspecifičnijih grčkih žanrova, sa nepromenljivim hororom satira i grotesknom mešavino apsurdnog i herojskog?

Odgovor uz prevode Sofoklovih Pasa tragača (po prvi put na srpskom jeziku), Euripidovog Kiklopa, pronađite u ovoj knjizi.

Alisa Ponikarovskaja je autorski pseudonim za Alu Borisovnu Sergejevu, rusku spisateljicu. Osim pisanja, bavljenaj novinarstvom i uredničkim poslovima, Alisa Ponikarovskaja takođe radi za film i TV.

Dramski tekst ” Razgovori s Anđelom” koji je sastavljen na repertoar Pozorišta za decu i omladinu u Omsku, objavljen je u časopisu ” Bratina”

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

Dvojezično, srpsko-nemačko izdanje knjige drama Katarine Vešović. Tri drame ove autorke uzbudljiva su slika savremenog doba razapetog između političke korektnosti i rastuće nejednakosti, dubokih društvenih protivrečnosti i medijskih i političkih manipulacija.

Ova knjiga sadrži najdublje po svom značaju i uticaju citate iz dela S.N. Lazareva tokom više od 30 godina njegovog rada, a objavljena je u džepnom formatu na molbu brojnih čitalaca koji su posetili izložbu autorovih slika decembra 2021. godine.

Stoga je uvek možete nositi sa sobom, jer pripremljena je s ogromnom ljubavlju i uz vašu pomoć, na čemu smo vam veoma zahvalni!

U knjizi su, po mišljenju čitalaca i tima Lazareva za sve slučaje u životu, prikupljeni najbolji i najznačajniji autorovi citati.

Drame: „I nikada se nećemo rastati“, „Ime“, „Neko će doći“ , „Dete“, „Sin“, „Noć peva svoje pesme“, „Letnji dan“.

Norveški pisac Jun Fose je jedno od vodećih imena moderne drame. Ipak, on je i više od toga. On je kosmos za sebe, kontinent koji se proteže od zapadne Norveške, gde i dalje živi, do Azije, Južne Amerike, istočne Evrope, i sveta u celini.

Od debija na pozorišnoj sceni u Bergenu 1994. godine, njegove drame su predstavljene u više od devet stotina produkcija, a dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Dramaturgija Juna Fosea često se naziva nedramatičnom. Zagovornici takvog mišljenja nisu uspeli da uvide da on stvara neizvesnost drugačije nego Ibzen, Strindberg i O’Nil, niti da se on ne uklapa u realistični mejnstrim evropske drame poslednjih decenija, čiji su glavni predstavnici Sara Kejn, Mark Rejvenhil i Marijus fon Majenburg.

Jun Fose je odabrao svoj put rano, krećući se sve dublje u egzistencijalno, delimično religiozno obojeni dramaturški postupak, jedinstven u savremenom teatru.

U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik; drugi kriterijum bio je njihova relativna vrednost u okviru Plautovog korpusa, to jest težilo se reprezentativnom izboru koji bi najbolje predočio njegovo dramsko umeće.

Kao dramatičar koji ima jasan cilj pred sobom – nasmejati ljude, Plaut se u ovim komedijama odaje – i pritom uživa – preterivanjima, burlesci i sirovom humoru. Njegovi junaci – stock characters nove atičke komedije – prepredeni robovi, zaljubljeni mladići, starci, fatalne i okrutne hetere, „redizajnirani” u Plautovoj radionici, žive svoj rimski život punim plućima.

Iako su Plautove komedije proizvodi fikcije, sasvim artificijelne po razvoju, i oslonjene na importovani kulturološki materijal, zahvaljujući Plautovom jeziku u njegovim komedijama odražava se svakodnevica antičkog rimskog čoveka i oni su značajan deo slagalice u rekonstrukciji razdoblja.

Plautov latinski je moćan je instrument koji je koristio virtuozno. Jezik ulice, trga, berbernice, kuće heterine, premda „uhvaćen” u određene metričke sheme, bio je u stanju da iskaže svaku njegovu zamisao, izliv sentimentalnosti, sirovu šalu, moralnu pouku iskazanu u obliku sentence; uspešne, ponekad i manje uspešne igre rečima, aliteracije, dvosmislice, besmislice...

Ovaj izbor Plautovih komedija preveo je Dejan Acović, koji je napisao i predgovor izdanju i napomene uz prevod.

Nova drama Ronalda Harvuda, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice, i od 2010. godine nosioca plemićke titule, pojavljuje se na našem tržištu gotovo istovremeno kada i na britanskom. Radnja je smeštena u London tridesetih godina XX veka. U izjavi zahvalnosti prijateljima Klausu i Meri Mozer koji su mu skrenuli pažnju na dve izuzetne ličnosti tog vremena – Rejfa Vigrema i Dezmonda Mortona, Harvud napominje da bi želeo jasno da stavi do znanja da “Državni službenici” nisu dokumentarno delo “već nešto o čemu ja volim da mislim da je istorijski komad koji sledi, mada neubedljivo, stope bogate tradicije koju vode veliki majstori tog žanra, Šekspir i Šiler. Mada sam uvažio glavne činjenice priče o Rejfu Vigremu, kao i mnoge detalje koji se odnose na njega, njegovu ženu i druge likove, ja sam isto tako i izmišljao i zamišljao bez ustezanja”. Zaplet drame vodi se oko odavanja tajnih informacija izmedju dva visoka državna službenika – Rejfa Vigrema i Vinstona Čerčila. Ronald Harvud je dobro poznat dramski pisac i romansijer u Srbiji, gde su mu više uzastopnih sezona izvodjene drame, a njegova “Istorija pozorišta” je po objavljivanju rasprodata.

U Dablinu s početka XX veka sudbine troje ljudi se ukrštaju u teško razmrsivi ljubavni trougao. Snažni likovi, pitanje individualne slobode, pravo žene na sopstveni izbor, društveni ugled, karijera, sudbina samostalne Irske - sve je to poput akorda smešteno U džojsovu dramu koja je istovremeno minuciozna analiza građanskog duha jedne epohe i duboka psihološka studija muško - ženskih odnosa.Drama "Izgnanici" prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Prva objavljena zbirka pripovedaka Ingeborg Bahman, naslovljena prema jednoj od uvrštenih priča koja im daje osnovni ton. Pripovetke preispituju odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje. Na delovanje likova doduše utiču strukture prostora, konteksta i jezika, koji kao sistemi znakova karakterišu delovanje likova. Ali ta determinacija nije hermetična, nego sadrži jedno polje unutar koga likovi mogu da biraju između konformiteta i dužine koraka prekoračivanja granice i time ostaju odgovorni za ishod. Kontingencija situacija u toj godini odluke akcentuira neprevladivu nadležnost undividua za odnose u kojima žive.
Sedam pripovedaka slede jednu dramaturšku konstrukciju od postavljanja problema, preko višestrukog preispitivanja prilagođavanja, do nekog dvostrukog kraja. Pored tema nasilja, razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima, koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je i o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa.

San i druge drame odlikuje izraziti minimalizam, pročišćen jezik kratkih, ritmičnih replika i pauza koje čine da dramski tekst postane poezija. Kroz njih Fose problematizuje muško-ženski odnos, ali i sam život, promatrajući ga sa specifične pozicije, kao neku vrstu sna ili vakuma, u kojoj vreme i prostor počinju da se krive i gube značenje.
U drami Toplo likovi uskaču u prošlo i buduće vreme pokušavajući da shvate sadašnje.

Drama San dešava se u jednom danu koji obuhvata živote mlade žene i mladog muškarca tokom koga oni postaju sredovečni, a zatim i stari par.

Ove oči slika je života u snolikom stanju. Likovi postoje u među-prostoru koji postaje njihova realnost.

U drami Tamo žena prati čoveka ka smrti. Međutim, da li oni vide iste prizore na putu ka vrhu planine?

Sirup sreće i druge drame obuhvata tri izuzetno upečatljive drame jednog od najnagrađivanijih savremenih slovenačkih dramskih pisaca, Roka Vilčnika.
Sirup sreće, podrumski kabare, problemetizuje aktuelne teme savremenog društva kroz songove i priče glavnih junaka, Hijacinte i Mojzesa Šarlatana, koji sa svojih kola prodaju sve, baš sve: mačji kašalj, pasje dlake, novinarske patke, tonike za lepotu, sirupe za raspoloženje, losione za uklanjanje dlačica i antilosione za njihov rast, falsifikovano vreme, falsifikovane diplome i još mnogo toga...
Narodni demokratski cirkus Sakešvili, za koji je Vilčnik dobio Grumovu nagradu 2016. godine, nastavlja tradiciju slovenačke ludističke drame apsurda. Predstava samo što nije počela, sve ide naopako, rekviziter je ponovo pomahnitao, svi likovi se zovu isto, mnogima je potrebna bolnica, a možda neko stigne i u onu pravu u kojoj doktori znaju da rukuju opremom.
U drami Naše pozorište, inspirisanoj Gogoljevim Revizorom, konflikt se gradi na dolasku lažnog pozorišnog inspektora u teatar sa diplomiranim gledaocem, vođen od strane električara, u kome igraju samo dvoje glumaca: prvak drame, hipohondar i redovni posetilac hitne pomoći, i najbolja glumica, direktorova žena, a u svakoj predstavi mora postojati i anđeo zato što dramaturg voli anđele...

„Raskošna zbirka nezaboravnih reči vrhunskih besednika.“
– Woman&Home

Knjiga Govori koji su promenili svet slavi velike govore iz svetske istorije i kulturnog života. U ovoj bogatoj i živopisnoj zbirci ugledni istoričar Sajmon Sibag Montefjore vodi nas na putovanje od drevnih vremena do dvadeset prvog veka: neki govori su herojski i nadahnjuju, a neki su pak zloslutni, i dok su mnogi prefinjeni i dirljivi ima i surovih, jezivih. Među govornicima su carice i osvajači, romanopisci, sportisti, sanjari i ubice. Tu su, između ostalih, Čerčil i Elizabeta Prva, Staljin i Džingis-kan, Mišel Obama i Kleopatra, Nehru i Muhamed Ali.

Knjiga prikazuje sve vidove ljudske drame od pokolja na bojištima do sudnica i punih trgova, od razgovora za trpezom do beseda održanih pred milionima slušalaca, od očajničkih poslednjih odbrana do pobedničkih govora, od plemenitih poziva na oslobođenje do razmetanja osvajača, od suludih samozavaravanja i čudnovatih ispovesti do prkosnog otpora i tužnih rastanaka. Govori koji su promenili svet vode čitaoce kroz vekove i kulture širom sveta.

Pristupačnim i neodoljivim stilom majstora pripovedanja, Montefjore pokazuje zašto je ovih sedamdeset govora neophodno pročitati i kako osvetljavaju našu prošlost, obogaćuju našu sadašnjost, inspirišu – i upozoravaju na budućnost.

„Ove slikovite i moćne reči pojedinih istorijskih ličnosti pružaju nadahnuće, ali i otrežnjujuću protivtežu besedničkoj veštini onih koji danas utiču na svetske događaje.“ – Scotsman

„Ova knjiga je izuzetan poklon i uzbudljivi prozor u prošlost za svakoga ko rado analizira društvo i istoriju.“ – Irish News