Količinski popust

Dugo čekani novi prevod knjige jednog od najznačajnijih čuvara Tradicije. Zajahati tigra je najrealnije i najpesimističnije delo koje je iznedrio Julijus Evola. Takođe, ovo je Evolina knjiga koja je najmanje shvaćena i dosta lošije protumačena od mnogih drugih koje je napisao, jedna od onih oko koje je bilo najviše nesporazuma od njenog prvog pojavljivanja među čitaocima kojima je i upućena. Zajahati tigra može se čitati poput priručnika za preživljavanje aristokratske duše u ovim vremenima Kali-juge, vremenima koja moderno društvo vode ka ličnoj i društvenoj, kulturnoj i političkoj katastrofi.

U svojoj ukupnosti, tekstovi sakupljeni u knjizi, Ignacio de Lojola, Nacela jezuita, sveti Ignacije i Druzba Isusova, daju prilicno celovitu predstavu o nastanku i delovanju Jezuitskog reda, svakako jednog od najznacajnijih redova Rimske katolicke crkve. Naglasak je stavljen na intelektualno- obrazovnu sferu, koja je najizrazenija karakteristika ovog reda.

Šta je Novi Sad značio piscima i umetnicima koji su u njemu živeli i stvarali – i kakav je trag grad ostavio u njihovim najličnijim zapisima? Gordana Nonin u ovoj knjizi upravo kroz dnevnike otkriva jedno posebno lice ovog grada. Za pisce dnevnika kažu da žive dva puta – jednom dok im se život događa, a drugi put dok o njemu promišljaju i zapisuju ga – što postavlja pitanje koliko će života, zajedno sa autorima, proživeti čitaoci ovih stranica. Gordana Nonin decenijama čita dnevnike pisaca i umetnika, tragajući za onim intimnim beleškama u kojima se velika istorija prelama kroz svakodnevni život. Njeni tekstovi pokazuju koliki je pečat ovaj grad ostavljao na ljude posvećene umetnosti i kulturi tokom više od jednog veka. Aleksandar Tišma, Vasa Stajić, Judita Šalgo, Pavle Ugrinov i Nenad Šaponja su samo neki od izdvojenih autora u čijim životima Novi Sad postaje i pozornica i junak. Kroz brojne, naizgled male detalje, u najintimnijem književnom žanru oživljavaju atmosfera i duh grada, njegove vrline i mane. Tako Novi Sad u dnevnicima postaje omaž ne samo jednom gradu već svemu onome što jedan grad čini gradom.

Autorka sagledava partnerske odnose kao dinamične procese koji se razvijaju, od izbora partnera, zaljubljenosti i uspostavljanja bliskosti, preko ambivalentnosti, seksualnih i emocionalnih kriza, ljubomore i neverstva, do obnove poverenja ili završetka odnosa. Namenjena čitaocima koji žele da bolje razumeju vlastita iskustva, ali i psiholozima, psihoterapeutima, savetnicima i studentima društvenih i humanističkih nauka, ova knjiga predstavlja svojevrsnu mapu savremenih partnerskih odnosa.

Nesvakidašnji prikaz ideja najznačajnijih ruskih pisaca i filoaofa 19. i 20. veka, od Puškona i Čaadajeva do Solženjicina i Loseva, inspirisan crtežima Jurija Seliverstova čije kopije čine sastavni deo ove knjige

Za vreme Hladnog rata, kinesko-jugoslovenski odnosi nisu se odvijali u vakuumu već u jasno definisanom i omeđenom hladnoratovskom kontekstu. U trouglu tri zemlje (SAD, SSSR i NR Kina) Jugoslavija je tražila i često uspešno nalazila i svoje mesto i svoje interese. Ipak, dok je Mao Cedung bio živ, nije bilo moguće da jugoslovenski predsednik, poznat po širokom dijapazonu prijateljstava širom sveta i čestim diplomatskim putovanjima, poseti i Peking. Do posete je ipak došlo 1977, u vreme Maovog naslednika, i iz tog vremena potiče sećanje starijih generacija Kineza na jugoslovensko prijateljstvo. Uostalom, baš u tom periodu dešava se i rađanje kultnog statusa koji film "Valter brani Sarajevo" i dalje baštini u Kini.

POBEDNIK SE ODLUČUJE PRE BORBE

Umeće ratovanja nije samo delo o strategiji i ratu već skup principakoji se kroz vekove potvrđuju u stvarnim životnim i poslovnim situacijama. Sun Cuovi citati ne ostajuu domenu teorije - oni se prepoznaju u odlukama, odnosima,krizama i izborima koji odlikuju svakodnevni profesionalni svet.

Zašto se ponekad čini kao da se istorija ponavlja? Kako su od ljudskih lobanja nastajali pehari za carske gozbe? Zašto su seljaci, iako najbrojniji i temeljni sloj društva, vekovima bili predmet prezira? Kako su ljudi nekada doživljavali Evropu i gde su povlačili njene granice? Zašto su neki vladari dobrovoljno silazili sa prestola, a drugi se kajali zbog zločina koji su ih doveli na vlast? Čime se negovalo lice u Vizantiji? Pripovesti iz davnina Radivoja Radića otkrivaju istoriju iz njenih manje poznatih, ponekad neobičnih, a često duboko ljudskih uglova. U njima se susreću vizantijski carevi, varvarski kraljevi, sultani, monasi, seljaci, ratnici, filozofi i obični ljudi – svi oni koji su, svesno ili nesvesno, ostavili trag u velikoj priči čovečanstva. Bez opterećujućeg naučnog aparata, ali čvrsto oslonjene na istorijske izvore, priče su napisane prepoznatljivim stilom velikog istoričara i zrače lakoćom njegovog pripovedanja.

Autor, čije je iskustvo prožeto školovanjem u Beogradu, studijama u Evropi, boravkom u Rusiji, te rukovodećim angažmanom u svetskim finansijskim centrima, svedoči o rađanju i zatvaranju ruskog tržišta. Knjiga obuhvata i najnovija dešavanja u periodu 2023–2025, te pruža pronicljive analize i zapažanja o daljem usijavanju tenzija i eskalaciji sukoba u svetu, zatim o novim globalnim fenomenima koji preoblikuju našu civilizaciju, uključujući veštačku inteligenciju i klimatske promene, o velikim političkim promenama, poput povratka Donalda Trampa u Belu kuću.

Prvo delo poznatog španskog psihologa prevedeno na srpski jezik. Kako prepoznati i odbraniti se od psihopate.

Nova knjiga Milana St. Protića.

DVADESET TRI LEKCIJE doktora istorije koji je bio u sobi kada se istorija dešavala.

DVA VEKA ISTORIJE. I JEDNO PITANJE.

Zašto sloboda uvek iznova mora da se osvaja

Milan St. Protić je doktorirao modernu evropsku istoriju u Santa Barbari. Bio je ambasador u Vašingtonu i gradonačelnik Beograda posle Petog oktobra. Praunuk je Stojana Protića, prvog predsednika vlade Kraljevine SHS. Malo ko je o istoriji pisao sa oba mesta odjednom – iz arhive i iz sobe u kojoj se odlučivalo.

U dvadeset tri ogleda Protić čita Francusku i Rusku revoluciju, pad Irana, američku protivrečnost i raspad Jugoslavije. Uporedo čita i ljude. Pašića i Čerčila kao isti psihološki soj. De Gola i Salana kao dva lica iste vojske. Marksa i Mengera kao dva odgovora na isto pitanje. Andrića kao čoveka koji se „grešio u svakodnevici, a u spisateljstvu ostao veran sebi“.

A onda se okreće nama.

Zašto Srbi uvek traže moćnog zaštitnika – od ruskog cara, preko Staljina i Čerčila, do Putina i Trampa? Da li je Srbija ikada bila demokratska zemlja? Jugoslavija kao anatomija jedne zablude. I Peti oktobar, o kome piše kao učesnik, a ne kao posmatrač: „Znali smo protiv koga smo, nismo znali za šta smo.“

It was an elucidating read. We learn of Miloš’s first encounters with Russians, and his shock at discovering how different they are from Serbs. The excitement he recalls from the early days of his career is palpable, doing deals in the east for a London-based investment bank and riding the red-eye back and forth between London to Moscow; expansive times, times of opportunity for enterprising young men – times cut short by mounting tensions in Ukraine.I hope that this English translation of Miloš Starović’s, End of an Era: from the integration to the isolation of Russia will give English-speaking audiences better perspective when considering how best to navigate the treacherous waters that run between the personal and the political at times of conflict between great powers.    Charles O. Robertson MA, Belgrade University

Kako je nastajala ideja o Rusiji i šta je oblikovalo njenu kulturu, identitet i pogled na sopstveno mesto između Istoka i Zapada?

U knjizi Natašin ples: Kulturna istorija Rusije Orlando Fajdžis vodi čitaoca kroz više od dva veka ruske istorije, od vremena Petra Velikog i izgradnje Sankt Peterburga do kraja Staljinove ere. Umesto klasične političke istorije, autor Rusiju posmatra kroz njenu književnost, muziku, slikarstvo, filozofiju, običaje i svakodnevni život.
Naslov knjige inspirisan je scenom iz Tolstojevog romana Rat i mir, u kojoj mlada Nataša Rostova spontano zaigra ruski narodni ples. Upravo taj trenutak postaje simbol jednog od centralnih pitanja knjige – odnosa između evropskog uticaja i duboko ukorenjene narodne tradicije u ruskoj kulturi.
Fajdžis istražuje način na koji su veliki ruski pisci, umetnici, kompozitori i mislioci pokušavali da odgovore na pitanje šta znači biti Rus. Kroz njihova dela i životne priče otvara teme aristokratije i seljaštva, grada i sela, vere, revolucije, umetnosti i mita o „ruskoj duši“, pokazujući koliko je ruski identitet nastajao iz stalnih unutrašnjih suprotnosti. Natašin ples je obimna i bogato ilustrovana kulturna istorija Rusije koja povezuje velika umetnička dela sa istorijskim okolnostima u kojima su nastajala. Fajdžis piše pristupačno i pripovedački, pa iza poznatih imena ruske kulture otkriva njihove svetove, ideje i dileme, kao i šire društvo koje ih je oblikovalo.
Knjiga će posebno privući čitaoce zainteresovane za rusku istoriju, književnost i umetnost, ali i sve koji žele da bolje razumeju kulturne korene Rusije i način na koji su se tokom vekova oblikovali njeni identitet i predstava o sopstvenoj istorijskoj ulozi.

O autoru
Orlando Fajdžis je britanski istoričar i pisac, specijalizovan za rusku i evropsku istoriju. Bio je profesor istorije na Birkbek koledžu Univerziteta u Londonu, a autor je više zapaženih knjiga o Rusiji, među kojima su Narodna tragedija, Doba šaputanja, Krim, Evropljani i Priča o Rusiji.

Drevni narod Srbi 2 – Matični narod IndoEvrope Radovana Dragića predstavlja nastavak istraživanja započetog u prvom tomu istoimene edicije. U središtu knjige nalazi se široko postavljena teza o Srbima kao jednom od najstarijih naroda Evrope i njihovoj ulozi u oblikovanju indoevropskog etničkog, jezičkog i kulturnog prostora. Autor ovu temu razmatra kroz istorijske izvore, arheologiju, genetiku, lingvistiku, toponimiju, narodnu tradiciju i uporednu analizu drevnih kultura.

ŽIVE SLIKE SAVREMENIH POLITIČKIH I DRUŠTVENIH SUDARA
Dnevnika srpske političke destrukcije poput aspiratora uvlače čitaoca u ovo štivo kao u postmoderni roman u kome je svaki segment zaseban ali se tokom čitanja susreću kao rečni sliv u more. Čitaoca kojeg je bezbrojna knjiška ili novinska literatura navikla da bude predmet kidnapovanja u subjektivne zamke autora i izgubi svoju sopstvenu ličnost, Milorad Bojović sa gospodskom hladnokvnošću ostavlja da sam formira azimute u tumačenju događaja ili duha vremena. On ni u jednome retku ne zloupotrebljava poverenje publike i to je svakako etička posebnost ove knjige. Bojovićeva zbirka eseja sukcesivno, takoreći u intelektualnom stripu, prati žive slike političkih i društvenih sudara. Egzaktnost i objektivnost njegovih zapažanja ne razlikuju se od dnevničkih zapisa naučnika iz ženevskog undergrounda. Svojstvo ovih eseja je da predstavljaju potpuno celovitu i integrisanu sliku sveta. Bojović je sintetiči mislilac i to je karakteristika njegove literature. Za takavo promišljanje i povezivanje elemenata sveta neophodna je izuzetna kultura. Bojović je ima, u najširem obimu koji poznaje visoke humanističke ili dijaboličke zamisli, ne zanemaruje značaj, uticaj ni eksplanatornu moć obrazaca popularne kulture, herbarijume značajnih teza ili maksima koje su iznedrene u različitim kardinalnim istorijskim trenucima ili jednostavno izuzetne ličnosti koje su gradile arhitekturu svoga vremena. Utoliko se ovaj Dnevnik čita sa pikantnom aromom jednog Darela. Svojom ubedljivošću i temeljno zasnovanim analizama Bojović svakako doprinosi da sile destrukcije, koje nam se pletu kao zmija oko Laokoonovih nogu, ostanu u deponijama besmislenih ideja. Dragoljub Kojčić

Kako je zaista izgledao život u starom Egiptu, daleko od piramida, mumija i kraljevskih grobnica?

U knjizi Godinu dana u životu starog Egipta Donald P. Rajan vodi čitaoca kroz svakodnevicu jedne od najfascinantnijih civilizacija u istoriji. Umesto da se zadrži samo na faraonima i monumentalnim građevinama, autor pažnju usmerava na ljude koji su činili egipatsko društvo: zemljoradnike, ribare, zanatlije, sveštenike, lekare, pisare, žene u domaćinstvu i radnike koji su gradili grobnice i hramove.

Radnja prati jednu godinu u vreme Osamnaeste dinastije Novog carstva, kada se vladavina Amenhotepa II bliži kraju, a Tutmozis IV čeka presto. Dok se priprema sahrana jednog vladara, život u zemlji Nila nastavlja se ustaljenim ritmom: reka se izliva, zemlja se obnavlja, setva i žetva određuju svakodnevicu, a religija, rad i porodične obaveze oblikuju život ljudi različitih staleža.

Kroz Tebu i Memfis upoznajemo stanovnike iz različitih slojeva društva, od običnih porodica do kraljevskog dvora. Njihove priče zajedno grade živu i neposrednu sliku starog Egipta i pokazuju da se iza velikih istorijskih događaja kriju iste ljudske brige, ambicije, strahovi i radosti koje prepoznajemo i danas.

Godinu dana u životu starog Egipta spaja istoriju, arheologiju i pripovedanje na pristupačan način, pa je odličan izbor za čitaoce koje zanimaju stari Egipat, svakodnevni život u drevnim civilizacijama i istorija ispričana kroz iskustvo običnih ljudi.

Autor Donald P. Rajan stručnjak je za egipatsku arheologiju i poznat po istraživanjima u Dolini kraljeva, uključujući otkrivanje izgubljenih grobnica i mumija.

Prevod: Dubravka Srećković-Divković.

Laš Svensen postavlja pitanje – koje je danas važnije nego ikada – kako je moguće da u vremenu gotovo neograničenog pristupa informacijama tako često podležemo pogrešnom rasuđivanju, predrasudama i očiglednim zabludama. Oslanjajući se na bogatu tradiciju filozofi je, ali i na književnost, istoriju, psihologiju i savremenu kulturu, Svensen u živom dijalogu sa Aristotelom, Kantom, Montenjom, Ničeom, Vitgenštajnom, Umbertom Ekom i mnogim drugim misliocima i piscima, pokazuje kako se pogledi na ljudsku glupost, i na ono što se smatralo razumnošću, menjaju kroz vekove, ali nikada ne gube na aktuelnosti.
Polazeći od primera iz savremenog javnog života – od bujice dezinformacija i teorija zavere do sporova o nauci, tehnologiji i veštačkoj inteligenciji – autor ističe da glupost nije osobina nekih „drugih“, već trajna mogućnost svojstvena čoveku kojoj smo svi izloženi. Njegova analiza nije usmerena na osudu pojedinaca, već na razumevanje načina na koji mislimo, verujemo, donosimo sudove i branimo sopstvena uverenja čak i onda kada se suočimo sa činjenicama koje im protivreče.

Ko su bile žene koje su oblikovale srpski srednji vek, iako su vekovima ostajale u senci vladara, dinastija i velikih istorijskih događaja?

Znamenite žene srpskog srednjeg veka donosi portrete žena čiji su životi bili duboko povezani sa politikom, verom, porodičnim savezima i sudbinama srednjovekovnih država. Ovo nisu samo priče o suprugama, majkama i ćerkama vladara, već o ličnostima koje su svojim odlukama, žrtvama i delovanjem ostavljale trag u kulturi, duhovnosti i istoriji.

Pred čitaocem se otvaraju sudbine žena koje su udajama učvršćivale saveze, delile političke preokrete svojih porodica, podizale zadužbine, čuvale veru i pamćenje i u najtežim trenucima preuzimale odgovornost za ono što je trebalo sačuvati.

Oslanjajući se na istorijske izvore, književne spomenike i savremena naučna istraživanja, Aleksandra Mihajlović spaja pouzdane činjenice sa sugestivnim pripovedanjem. Tako poznate i manje poznate ličnosti srpskog srednjeg veka dobijaju punoću karaktera, a njihova iskustva postaju razumljivija savremenom čitaocu.

Ovo je knjiga za sve koji žele da srpsku srednjovekovnu istoriju sagledaju iz drugačijeg ugla i upoznaju žene koje nisu bile samo svedoci istorije, već njene aktivne učesnice.

Zašto pročitati ovu knjigu

donosi portrete znamenitih žena srpskog srednjeg veka
osvetljava njihovu ulogu u politici, kulturi i duhovnosti
zasnovana je na istorijskim izvorima i savremenim naučnim saznanjima
spaja istorijsku pouzdanost i pristupačno pripovedanje
pruža drugačiji pogled na poznate događaje i ličnosti srpske istorije
namenjena je čitaocima zainteresovanim za istoriju Srbije, srednji vek i položaj žena kroz istoriju

Biblijsku reč iz Jevanđelja po Mateju: „Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“, Jerotić u svojoj knjizi tumači prenoseći reči patrijarha Pavla: „… razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno u sebi razvijate dobrotu. No um je hladan, a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota, da jedno drugom drže ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota ne pređe u glupost.“

Politika sankcija Evropske unije deo je neobjavljenog rata protiv Rusije. Od marta 2014. godine pojedinci se stavljaju na crne liste, suočavaju sa konfiskacijom imovine i ograničenjima slobode kretanja. U početku je ovo pogodilo Ukrajince i Ruse, ali kasnije i građane azijskih, afričkih i evropskih zemalja.

U aprilu 2014. godine, Brisel je pokrenuo mere ekonomske prinude sa ciljem da Rusiju baci na kolena, ali u stvarnosti to je dovelo do teške krize u Evropi i široko rasprostranjenih priprema za rat.

Lične sankcije o kojima se govori u ovoj knjizi sada utiču na više od 2.700 pojedinaca i organizacija. Među njima su i građani evropskih zemalja. Jednim potezom pera, oni su lišeni svih prava, nemaju pristup svojim računima, zabranjen im je rad i ne mogu prihvatiti pomoć od stranaca. Potpuno su blokirani.

Kada je novinar pitao nemačku vladu šta misli o tome da su nemački građani lišeni svih građanskih prava, on je na konferenciji za novinare 13. februara 2026. godine odgovorio da su sankcije protiv širenja dezinformacija opravdane i indirektno ugrožavaju sve one koji protivreče narativu EU o ratu u Ukrajini: „Stavljanje cene na ovo, na ime sankcije deo je naše politike. Ovo je namerno.“ - Iz predgovora autora srpskom izdanju

Knjiga „Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra Karađorđevića 1929–1935“ Ivane Dobrivojević Tomić predstavlja važan doprinos sagledavanju istorije Kraljevine Jugoslavije. Šta se zaista događalo iza kulisa šestojanuarske diktature? Kako je država nadzirala svoje građane, ko je bio proglašavan neprijateljem, a gde se završavala granica između zaštite poretka i zloupotrebe vlasti? Oslanjajući se na bogatu i do sada nedovoljno istraženu arhivsku građu, ova knjiga vodi čitaoca u svet policijskih dosijea, tajnih praćenja, denuncijacija, političkih procesa, internacija i zatvora, otkrivajući složen mehanizam državne represije u Kraljevini Jugoslaviji između 1929. i 1935. godine. Istovremeno, razbijajući brojne uvrežene mitove, autorka pokazuje da represija nije bila ni jednostavna ni jednoznačna pojava, već proizvod duboke političke, nacionalne i društvene krize, terorizma, međunarodnih pritisaka i slabosti same države. Ovo nije samo priča o diktaturi kralja Aleksandra – to je uzbudljiva istorija jednog društva koje se našlo na ivici između autoritarizma, straha i borbe za opstanak.

U knjizi Milana Lukića akcenat je na tradicionalnim vrednostima i arhaičnim religijsko-mitološkim predstavama u svetlu modernog doba, koje zahteva i nove načine i metode tumačenja i recepcije folklora u svetu čija je svaka pora prožeta digitalnom tehnologijom. Pisana iz pera vrsnog folkloriste i književnika, ona je pitko i stilski izbrušeno esejističko štivo, vredno pažnje i one čitalačke publike koja nije usko povezana sa usmenom tradicijom i folklorom.

Negovanje istorijskog sećanja je među temeljnim uslovima za opstanak nacionalne kulture i izvorište energije generacija. Ova knjiga nije naučni rad ali jeste doprinos sećanju na Iliju Garašanina, jednu od najvažnijih ličnosti Kneževine Srbije i njenih nastojanja da na ruševinama Otomanske imperije i feudalnog istočnjačkog društva izgradi modernu i slobodnu državu. I Garašanin i jeste simbol moderne Srbije.

Ilija Garašanin je u onoj meri u kojoj je bila njegova nadležnost pokrenuo mnoge procese čije rezultate nažalost nije dočekao u životu. Mnogo toga je uradio na unutrašnjem planu, u izgradnji institucija Srbije, iako vazalne, koje su činile njenu osnovu kada je dočekala punu nezavisnost 1878. godine. On je bio i prvi političar Srbije 19. veka koji je uobličio nacionalni program i na tim osnovama koncept spoljne politike.

Štа аko je nаjveći podvig biti verаn u mаlom, а ne junаk?

Štа аko krst nije kаznа, nego poziv koji nаs lomi sаmo dа bi nаs ponovo sаgrаdio?Monаh Mаtej, sаvremeni bogotrаžitelj koji postаje bogonosаc, prolаzi kroz bolničke hodnike, zаtvorske rešetke i sopstveni аmbis strаdаnjа. U viziji kojа gа pretvаrа iz trаgаčа u nosiocа Bogа, čuje poziv: „Ponesi krst svoj.“

Od te noći njegov život postаje živo svedočаnstvo dа slobodа, smisаo i ljubаv nisu u moći, slаvi ili zdrаvlju – nego u Bogu koji nikаdа ne nestаje, sve dok čovek drži mаkаr jedаn dаh.Kroz gаleriju likovа okovаnih tugom, bolešću, krivicom i očаjem – ocа koji je izgubio ženu i pitа se dа li je previše slomljen dа bude otаc, zаtvorenikа izа rešetаkа, bolesnikа nа sаmrtnoj postelji – Mаtej otkrivа dа je pokаjаnje jedini ključ oslobođenjа.

Njegove reči, proste i duboke kаo Jevаnđelje, vrаćаju nаdu tаmo gde je sve izgubljeno: dа se čovek može ljutiti nа Bogа i ipаk ostаti NJegov; dа nаjveći smisаo nije u velikim delimа.

Romаn Nebojše Lаzićа nije sаmo pričа o monаškom putu. To je ogledаlo u kojem se svаki čitаlаc susreće sа sobom – sа svojim pаdovimа, usponimа, sumnjаmа i čežnjom zа nevidljivim slojem životа koji je dublji. Ispunjen hrišćаnskim optimizmom i tihom snаgom, Sаvremeni bogonosci podsećа dа su uzvišeni, nebeski trenuci uvek nа dohvаtu ruke. Knjigа kojа budi, opominje i pokreće. Dаjemo sebe celogа, dа bi nаšli svoju svrhu u prolаznosti."

Analiza sistema upravljanja Mihaila Gorbačova, opis uzroka neuspeha perestrojke i glasnosti u reformi sovjetskog društva

Bolje zemlju prodati, nego običaje izgubiti i bolje da nestane selo, nego običaji, narodne su mudrosti koje govore da ko ne poštuje najvrednije u tradiciji, srlja u budućnost. Bez toga se ne zna ni ko ste, šta ste, odakle ste, kuda ste naumili, gde ste zabasali... Mnogi običaji koji su se izobičajili, zaturili, zaboravili, obnavljaju se i prilagođavaju savremenom životu - između krajnosti da su običaji tiranin (Ciceron) i da više koriste dobri običaji, nego zakoni (Tacit).

„Čujte Srbi! Čuvajte se sebe” jes politički i moralni testament švajcarskog forenzičara, kriminologa i iskrenog prijatelja srpskog naroda, dr Rudolfa Arčibalda Rajsa. Napisana 1928. godine na francuskom jeziku, ova knjiga predstavlja dobronamernu, ali izuzetno oštru i hirurški preciznu analizu srpskog društva između dva svetska rata.

Rajs je u Srbiju došao tokom Prvog svetskog rata kako bi istraživao zločine okupatora, ali je ostao opčinjen hrabrošću i duhom običnog naroda, pa je odlučio da u Srbiji ostane do kraja života. Knjigu je napisao pred kraj života sa željom da narodu koji je zavoleo ostavi upozorenje na opasnosti koje mu prete iznutra.

Knjiga se sastoji iz nekoliko ključnih celina u kojima Rajs balansira između dubokog divljenja i nepoštedne kritike:

Vrline srpskog naroda: Rajs sa velikim poštovanjem govori o srpskom seljaku i vojniku. Ističe njihovu neizmernu hrabrost, rodoljublje, gostoprimstvo, bistrinu, milosrđe i prirodni osećaj za pravdu koji ih je krasio u najtežim istorijskim trenucima.

Mane i slabosti: Ovaj deo čini okosnicu knjige i predstavlja autorovu glavnu brigu. Rajs ukazuje na površnost, sklonost improvizaciji, nerad, potcenjivanje sopstvenih stručnjaka, kao i na zavist i princip „da komšiji crkne krava”.

Kritika političke elite i korupcije: Posebno žestok udarac upućen je tadašnjoj političkoj klasi, strankama i birokratiji. Rajs detaljno opisuje korupciju, nepotizam, partijsko zapošljavanje, gramzivost i političarenje u kome se opšti interes žrtvuje radi lične koristi.

Omladina i budućnost: Autor izražava zabrinutost za omladinu koja odrasta u društvu bez jasnih moralnih uzora, gde se više ceni brz uspeh i poltronstvo nego rad, obrazovanje i poštenje.

Rajs u knjizi poručuje da najveća opasnost po opstanak i napredak Srbije ne dolazi spolja, već iznutra — iz sopstvenih grešaka, loših navika i nesposobnosti da se prepoznaju i uklone društvene pošasti. Njegov poziv „Čuvajte se sebe” jeste apel narodu da se vrati svojim izvornim vrlinama, poštenju i solidarnosti kako ne bi proćerdao slobodu izvojevanu velikim žrtvama.

Zbog svoje bezvremenske aktuelnosti, ovo delo se i danas smatra jednim od najvažnijih spisa o mentalitetu i društvenim izazovima na ovim prostorima..

Istorijska knjiga koja se bavi srednjim vekom na prostoru Balkana, najviše Bosne

Nemačka, 1945: zemlja u ruševinama. Gradovi su sravnjeni sa zemljom, a više od polovine stanovništva nalazi se tamo gde ne pripada ili gde ne želi da bude. Kako jedno funkcionalno društvo uopšte može nići iz takvog haosa? Vučje doba je nijansirana panorama nacije koja prolazi kroz kolosalnu promenu. Godine od 1945. do 1955. bile su sirova i divlja decenija postavljena između dve ere koje su odredile budućnost Nemačke – i nije bila ni približno onakva kakvom je mnogi od nas danas zamišljaju.

Vučje doba je prva istorija nemačkog mentaliteta u godinama neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Koristeći najvažnija svetska politička dešavanja kao pozadinu, Harald Jener slika sveprožimajući portret društva koje je korumpirano, demoralisano i oslobođeno: sve u isti mah.

"Porodica i psihičko zdravlje dece –
odnos izneđu prihvaćenosti dece u porodici i psihičkih smetnji u adolescenciji
Sva saznanja koja sam sticala na različitim univerzitetima i u različitim oblastima ljudskog saznanja, kao i sopstvenim iskustvom, upućuju na zaključak da je najvažnije raditi na prevenciji, a ona je moguća ako je poznat uzrok.
U ovoj knjizi, koja beleži svoje peto izdanje, upoznajemo teorijske koncepte i empirijsku građu koja svedoči o univerzalnoj pojavi da prihvaćena deca nose kapacitete da vole, dok se deca sa osećanjem odbačenosti diferenciraju u dve grupe: u grupu dece koja se prepuštaju različitim oblicima psihopatologije i grupu dece (koje sam ovde nazvala „deca borci“) koja, uprkos nepovoljnim početnim uslovima, žive konstruktivan i zdrav život. Čitanjem ove knjige pokreću se sećanja na vlastitu porodicu, preispitivanja ponašanja roditelja i razumevanje koje oslobađa za vlastito bolje roditeljstvo.
Naime, u svima nama kao senka prisutno je pitanje koliko nas vole i koliko su nas voleli naši roditelji. Da li smo kao deca bili prihvaćeni ili odbačeni? Kakvi smo danas? Da li smo onakvi kakve su nas želeli ili smo izneverili njihova očekivanja? Povremeno se preispitujemo i uvek je to praćeno odgovornošću i potrebom za razumevanjem kako nas tako i naših roditelja.
Deca vide sopstvenu sliku o sebi u očima svojih roditelja. Ogledanje roditelja se odvija ponovo u očima vlastite dece. To je celoživotno iskustvo. Ako je akumulirana bol, jedino što vraća radost u život jeste ponovno pronalaženje ljubavi i prihvatanje koje potiče makar od jednog značajnog drugog. Taj Jedan može biti i Bog, možda samo u čovekovoj svesti, kao mogućnost odnosa koji obećava budućnost.
"