ETNOLOGIJA/ANTROPOLOGIJA

Knjiga Goli čovek nije samo antropološka studij, to je intelektualna odiseja koja zatvara čuveni ciklus Mitologike.

Kao četvrti tom, ovo delo predstavlja finalni dokaz Levi-Strosove teze da ljudski um, bez obzira na geografiju, funkcioniše po univerzalnim logičkim principima.

Zašto je ova knjiga važna za svakog čitaoca?

- Strukturalna analiza: Razumevanje kako se grade mitovi Amerike.
- Filozofski domet: Odnos između prirode i kulture.
- Naučni autoritet: Ključno delo za studente sociologije, antropologije i filozofije.

Za Induse sveta knjiga, izvor duhovnosti i uporište nacionalnog identiteta, stvarana na sanskrtu, jeziku čija literatura je dva puta obimnija od one na latinskom i grčkom zajedno, ona je od neprocenjive vrednosti za svekoliku evropsku, pa i za slovensku i srpsku tradiciju.

Ovo je knjiga čoveka koji je postavio temelјe i u kojoj su postavlјeni temelјi kulturnoj antropologiji i animizmu. Naravno, na ovom mestu je teško ne setiti se našeg hroničnog kašnjenja za svetskim naučnim tokovima, neretko izazvanog nedostatkom upravo bazičnih knjiga kao što je Prvobitna kultura, ako ni zbog čega drugog, makar zbog činjenice da je i naša stara vera, kao što znamo, pretežno animistička.

Knjiga Mit: Biografija verovanja Dejvida Liminga zasnovana je na seriji predavanja održanih u Interreligijskom centru u Njujorku 2000. godine. Autor istražuje tradicionalne mitove različitih kultura, njihovu strukturu i značenje, pružajući čitaocima dublji uvid u svet mitologije.

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”

Ova knjiga želi da pruži doprinos istoriji grčke religije na taj način što izlaže mišljenja Grka o životu ljudske duše posle smrti.

Takav poduhvat mora u posebnoj meri da se bori s teškoćama koje se postavljaju pred svako istraživanje religioznog misaonog života kod Grka.

Budući da je prirodno nastala, a ne da je ustanovljena, grčka religija nikada nije dala pojmovni izraz mislima i osećanjima koja su je iznutra određivala i spolja oblikovala. Ona se pokazivala samo u religioznim radnjama; u njoj ne postoje nikakve religiozne knjige iz kojih bi se mogao pročitati najdublji smisao i sklop ideja kroz koje Grk stupa u odnos prema božanskim silama koje je stvorilo njegovo verovanje.

Misao i fantazija grčkih pesnika obavijaju ono jezgro grčke narodne religije, koje uprkos ili upravo zahvaljujući odsustvu pojmovnog razvoja sa čudesnom sigurnošću čuva svoj prvobitni oblik. Jedine dokumente o grčkom religioznom misaonom životu pružaju nam, u onome što je od njihovih spisa stiglo do našeg vremena, pesnici i filozofi. Oni su nužno bili vodiči i u istraživanju koje je ovde preduzeto.

Ali, iako u sklopu grčkog života religozna shvatanja pesnika i filozofa već po sebi i za sebe predstavljaju važan deo grčke religije uopšte, ona ipak samo omogućavaju da se spozna stav koji je određeni pojedinac, uživajući punu slobodu odlučivanja, zauzeo u odnosu na religiju otaca. - Ervin Rode

Problemi i zadaci rekonstrukcije slovenske duhovne kulture nalaze se u neposrednoj vezi s problemom etnogeneze Slovena ili su njegov sastavni deo. Ako bismo ove probleme razdvojili i smatrali ih nezavisnim ili autonomnim, morali bismo da priznamo kako je rešavanje pitanja etnogeneze Slovena u današnje vreme nemoguće bez evidentiranja činjenica i pokazatelja slovenske duhovne kulture, kao što se ni ta kultura ne može rekonstruisati bez dovoljno jasne predstave o praslovenskoj istorijskoj (teritorija, materijalna kultura, socijalna struktura, privredna delatnost i sl.) i jezičkoj prošlosti.
Nikita I. Tolstoj

O autoru:
Nikita I. Tolstoj (1923–1996) bio je jedan od vodećih slavista u svetu. Rođen je u Vršcu 1923. g. u porodici ruskih izbeglica, primljenih u Kraljevini Jugoslaviji nakon Oktobarske revolucije u Rusiji. Njegov otac, oficir carske Rusije, jedan je od unuka čuvenog pisca Lava Tolstoja i autor Srpsko-ruskog rečnika, koji je i danas u upotrebi. Za njegovo ime se vezuje poseban lingvistički pravac – etnolingvistika, koji su dalje razvijali njegova saradnica i životna saputnica, Svetlana Tolstoj, i mnogobrojni učenici. Bio je član više nacionalnih akademija nauka uključujući i SANU.

Jedna od najpoznatijih i najboljih naučnopopularnih knjiga koje su napisane u dvadesetom veku, ponovo na srpskom jeziku u novom izdanju i sa obnovljenim prevodom Jelene Stakić.

Sebični gen je najčuvenije delo Ričarda Dokinsa koje je tokom trideset godina postojanja preraslo u kultno štivo prodato u više od milion primeraka širom sveta. Svojim književnim stilom, jasnim i uverljivim izlaganjem, Dokins osvetljava neke od najvećih tajni ljudske prirode, dokazujući da se kroz perspektivu sebičnih gena mogu objasniti moral, altruizam, požrtvovanje, dobrota i mnoge druge osobine čoveka i ostalih živih bića.

Sebični gen je remek-delo naučne proze, napisano jezikom koji je razumljiv najširem krugu čitalaca. Značaj ideja koje je Dokins izneo u ovoj knjizi, potvrdilo je vreme. U savršenom skladu sa teorijom evolucije Čarlsa Darvina, koncept sebičnog gena je veličanstvena intelektualna tvorevina.

Čitanje Sebičnog gena promeniće vaše shvatanje života i sveta koji vas okružuje.

Fenomeni u knjizi su obrađeni van konkretnog istorijskog okvira, odnosno bez preciznih vremenskih
deonica vezanih za prošlost Crne Gore, a problemski su zasnovani kako na stručnoj literaturi, tako i na usmenoj tradiciji, predanjima, predstavama, katkad i sterotipima, a što uostalom i sugeriše njen naslov.

Kao što biološki genom određuje našu biološku pojavnost, kulturni genom određuje našu kulturnu pojavnost. To je skup spoznaja o funkcionisanju sveta i pravilima koja iz njih proističu. Kada ljudi artikulišu ove spoznaje u narativ, nastaje mitska priča. Njegovi počeci datiraju iz paleolita. Sačuvan je u raznim informativnim medijima. Njegovo postojanje Andrej Pleterski najpre pokazuje u narativnim tradicijama. Od pojedinačnih struktura tekstualnih fragmenata slovenske folklorne tradicije gradi povezanu pripovest u mnogim verzijama, koja opisuje i objašnjava mehanizam obnavljanja prirode kroz ciklične promene. Ljudi su koristili ovaj narativ kao mentalni model i materijalizovali ga u slikama i geografskim ideogramima. Stvorena je geografska materijalizacija mitske priče koju autor naziva mitskim pejzažom. To je oblik kulturnog pejzaža koji su ljudi stvorili u skladu sa svojim mitskim predstavama kako bi pomoću njega ovladali silama prirode. Kombinovali su elemente koje danas poznajemo kao astronomiju, matematiku, pravo (jus), religiju.

U najvećem delu knjige prikazuju se odabrani primeri mitskih pejzaža iz Slovenije, Hrvatske, Nemačke, Češke, Poljske, koje autor interdisciplinarno istražuje uz pomoć istorije, arheologije, etnologije.

„Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instinkt, instinkt za životom i za razvijanjem, instinkt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instinkt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je mera nepomućena, pouzdanje bezgranično.“

Knjiga antropologa Jovice Stojanovića Odevena životinja prva je antropološka studija u nas o odevnoj modi. Može se reći da je ovo izuzetno značajan prilog temi o kojoj je reč, jer modom su se bavili izvesni autori, ali mahom marginalno i u kontekstu drugih tema.

Stojanović je vrlo iscrpno pokazao da odelo ipak nešto čini sa čovekom, a čini od njega i svašta, jer je čovek opsednut svojim telesnim self-prezentacijama, pa otuda je smislena njegova tvrdnja da je odelo sačinilac kulturnog bića čoveka.

Simbolička vrednost komunikacije u odevanju, i uopšte simbolika odevne mode, koja vuče korene još iz arhajskog doba, ovde je, uz mnoštvo argumentacije, obilno potvrđena. Stojanović je ozbiljno poljuljao i tradicionalnu antropološku tezu da je čovek počeo prvo da se kiti, a zatim odeva.

Ovo je, verovatno, jedno od najoriginalnijih dela koja su uopšte napisana o fenomenu odevanja. Istraživači kulture čovekovog življenja različitih vokacija imaju sve razloge da pročitaju ovu knjigu, kao i šira kulturna javnost, a naročito oni kojima je moda profesija. Odavde će imati šta da nauče...

Studije:Tihomir R. Đorđević, Arhivska građa za naselјa u Srbiji u vreme prve vlade kneza Miloša (1926), Stanovništvo u Srbiji posle Velike seobe 1690. godine (1927), Naselјavanje Srbije za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921), Selo kao društvena zajednica za vreme prve vlade kneza Miloša (1922), Zbijanje kuća i ušoravanje sela pod knezom Milošem (1914), Varoši u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921) Milenko S. Filipović, Selo u Srbiji krajem 18. i početkom 19. veka (1954) Borivoje M. Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka (1954), O naselјavanju Crnogoraca po Srbiji u periodu 1847. do 1869. godine (1924) Radoje M. Uskoković, Iselјeni Nikšići (1924) Radoslav Lj. Pavlović, Kulize (poreklo i starina) (1952) Ljubomir Durković Jakšić, Doselјavanja u Kneževinu Srbiju (1957)Pogovor: B. Čeliković, Uz građu i studije o naselјavanju Srbije'

Teorijski pomak u razlikovanju pola (sex) i roda (gender), unutar teorije rodnosti, ima dugu predistoriju. Osnovu teorijskog koncepta je ponudila Margaret Mid u knjizi „Pol i temperament u tri primitivna društva“ još 1935. godine. Ona je definisala pol kao biološku kategoriju, a rod kao društveni konstrukt.

Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih.

Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena: ni u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Kako je stara vera zamenjena hrišćanstvom, koliko se to može kontrolisati ili naslućivati, manje borbom a više sporazumom, uskoro posle stvaranja prve srpske države, ne treba se mnogo čuditi što se za paganizam, u doba kada su se javili prvi naši pisci, nije više interesovao niko, ni u dobrom ni u rđavom smislu, ni da ga brani ni da ga napada, i što je prema tome ostao nezabeležen.

Najprodavanija knjiga u Hrvatskoj u 2021. godini!

Zašto se zaljubljujemo? Što je pozadina ljudske sposobnosti i potrebe za ljubavlju? Da li je ljubav jača od kulturnih normi ili je ona nešto što je u potpunosti oblikovalo društvo?

Nakon što su se Anđela i Davor venčali, otišli su na medeni mesec - godinu dana su putovali oko sveta i istraživali ljubav kroz razne kulture. Put ih je vodio preko šest kontinenata i 30 zemalja, od Bušmana iz afričke pustinje do urbanih parova najvećih svetskih metropola, od tradicionalnih poligamijskih harema do modernih poliamornih zajednica, od lovaca i sakupljača iz amazonske prašume do plemena sa dalekih rajskih obala Pacifika, od ljudi koji nikad nisu našli ljubav, do onih koji su u ljubavi našli sve. Razgovarali su i sa uglednim svetskim naučnicima, a putujući kroz brojne izazove analizirali su i svoj odnos, sve ne bi li saznali šta je zapravo ljubav i da li je ona univerzalna. Rezultat je, rečima urednika Krune Lokotara: ”Knjiga koja leči ljubavlju i koja pokušava ljubav da izleči.”

Na svojih 400 strana objedinjuje intimni esej, dnevnik putovanja i etnografsku studiju i kao takva predstavlja inspirativno istraživanje koje čitaoce vodi na putovanje kroz različite aspekte značenja koje ljubav ima u današnjoj kulturi. Od različitih naučnih pogleda na ljubav do intrigantnih ličnih priča, knjiga daje jedinstveni pogled na evoluciju, poreklo i razvoj koncepta ljubavi kroz istoriju, uzimajući u obzir njene različite forme, kao i društveni i lični značaj.

Svojevrsna enciklopedija japanske kulture i raskošan primer ruske naučno-popularne literature. Jednostavnom rečenicom i neposrednim načinom kazivanja, a u suštini efektno i duhovito, dato je more znalački odabranih podataka koji osvetljavaju japansku kulturu u njenom istorijskom trajanju. Japanski pogled na svet autor je predstavio izborom reprezentativnih japanskih civilizacijskih pojmova, prosledio njihov nastanak i mesto u savremenom japanskom društvu.

U okviru jednih korica ovde su praktično spojene dve knjige. Prva od njih – Knjiga japanskih simbola, postupno upoznaje čitaoca s najvažnijim japanskim simbolima počev od svima poznatih državnih obeležja, preko simbola iz biljnog i životinjskog sveta (ovde treba ukazati na iznenađujuću činjenicu da riba u duhovnoj kulturi ove ostrvske zemlje, ima daleko manji značaj nego što bi se očekivalo; mnogi važni zaključci o istoriji Japana mogu se izvesti iz činjenice da su u njegovoj kulturnoj simbolici prisutne jedino slatkovodne ribe kao što su šaran i som) pa sve do simbola iz predmetnog sveta kao što su ogledalo, kišobran, hartija i lepeza, ili onih vezanih za predah i odmor poput čaja i duvana. Poslednje poglavlje ove knjige predstavlja kratke kulturološke osvrte na preostale japanističke teme, koje autor nije nigde klasifikovao i u kojima je, po sopstvenim rečima, pokušao da nađe neke nove pristupe japanskoj kulturi.

Druga knjiga – Knjiga japanskih običaja – ima za cilj da čitaocima približi Japan iz ugla o kojem se u knjigama ovakve vrste po pravilu ne govori. Reč je o tzv. «kulturnoj fiziologiji», o tome na koji način Japanci gledaju i vide okolni svet (zašto npr. japanski umetnici umesto šume ili drveta više obraćaju pažnju na granu i list), kako mere vreme, kako jedu i piju i zadovoljavaju svakovrsne fiziološke potrebe. Rečju, obuhvaćene su sve one životne radnje i shvatanja o funkcionisanju tela, koje zaobilazi hrišćanski vaspitana evropska japanistika (s uvreženom podelom na čisto – duhovno, i prljavo – telesno), ali na kojima u suštini počiva čitava japanska duhovna nadgradnja.

Potreba za proučavanjem žena u politici je oduvek postojala i nikad ne jenjava, jer se u društvenim naukama i dalje srećemo sa androcentričnim znanjem i nedostatkom teorijskih i empirijskih provera široko prihvaćenih postulata.

Tejar de Šarden (1881–1955) poznat je kao paleontolog (u Kini je otkrio sinantropusa, kineskog pračoveka), a kao teolog jezuitskog reda pročuo se po znamenitoj knjizi Fenomen čoveka (La phénomène humain). Spajajući iskustva moderne nauke (Ajnštajnovu, Hajzenbergovu i Borovu teoriju), geologiju i paleontologiju sa teologijom, Šarden je stvorio sveobuhvatno učenje o čoveku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (Zbog toga je posle Drugog svetskog rata u Francuskoj postavljen za direktora Nacionalnog centra za naučna istraživanja, kao i za profesora na Collège France.) Za razliku od mnogih poznatih teologa, on je svoje nazore temeljio na univerzalnom humanizmu koji je u tesnoj vezi sa razvojem modernog sveta, smatrajući da moderna crkva mora da evoluira kao i društvena svest. Zbog toga su njegovo učenje nazivali religija evolucije. Treba pomenuti i njegova dela Božanska sredina (Le milieu divin), Ljudska energija (L’energie humaine), Nauka i Hrist – Himna univerzuma (Science et Christ – Hymne de l’univers), od kojih neka crkva nije dozvoljavala da budu objavljena. Za razliku od zvanične dogmatike, koja Materiji pripisuje niži stupanj postojanja, vezujući je za ono što je prolazno i sklono propadanju, Šarden Materiji pripisuje osnov duhovnog, njegovu matricu, dok je Duh više stanje Materije. Iz toga proizlazi zavisnost ova dva sveta: čineći jedinstvo oni su neprolazni, ne postoje jedan bez drugog. Čovek bi po Šardenu mogao biti prelazna faza toga jedinstva, dok bi najviša faza bila – ultraljudsko. Ali njega je nemoguće dostići bez Materije jer je ona osnovni pokretač našeg fizičkog postojanja („Treba ti ulje za udove, krv za tvoje vene“), naše inteligencije („Treba ti Stvarnost za inteligenciju“), jer sami zakoni prirode nalažu ovakve odnose. „Ne reci, dakle, nikad, poput nekih: ‚Materija je izanđala, Materija je mrtva!‘ Do kraja svih vekova Materija će biti mlada i bujna, blistava i nova za onoga ko je bude hteo.“ „Kupaj se u Materiji, sine Čovečiji... Ona je ta koja je nekada odgajila tvoju nevinost – ona će te odvesti do Boga!“ – poruka je Tejara de Šardena u ovoj knjizi.

Proučavanje narodnog stvaralaštva navelo je Čajkanovića da se posveti istraživanju predhrišćanskih verovanja srpskog naroda. U vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora za proučavanje i rekonstrukciju predhrišćanske religije, a kao polazište su se nametnule narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Čajkanović je koristeći komparativnu metodu i pažljivo analizirajući srpske običaje, umotvorine i tradiciju u velikoj meri uspešno rekonstruisao predhrišćansku religiju srpskog naroda. Njegova najznačajnija knjiga iz ove oblasti je O srpskom vrhovnom bogu, objavljena za njegova života 1941. godine.

Studije o narodnim bajkama, običajima, pesmama

Kulturno- antropološke studije i eseji

Stare narodne osnove prilagođene balkanskom tlu, kulturne zone patrijarhalaca i Balkanaca, uglavnom su odredile današnji telesni i duhovni sklop SrboHrvata. Usled seoba je na kolonijalnom
tlu došlo do mešanja ranijih etničkih zajednica, privrednih formi i kultura, te do mešanja katolika i pravoslavaca, što je onda dovelo do razbijanja jedinstva starijih dijalekatskih područja i stvaranja novih govornih zona; istovremeno, seobe su dovele do toga da su pored starog dinarskog i centralnog soja stvarani novi – kolonijalni tipovi, te se u tom sklopu stara patrijarhalna i balkanska kultura preobrazila u evropsku, u osnovi nacionalnu kulturu. Pojedine doselјeničke porodice su na novom tlu zadržale stara karakterna svojstva, ali su istovremeno razvile i nove osobine koje su išle naruku prevladavanju elemenata balkanstva, patrijarhalnosti i srednjeg veka i stvaranju nove osnove budućeg duhovnog jedinstva naroda.

Gerhard Gezeman, 1928


Gerhard Gezeman (Lihtenberg, Saksonija, 1888 – Telc, Gornja Bavarska, 1948) studirao je germanistiku (s posebnim naglaskom na etnologiji), klasičnu filologiju, indologiju i slavistiku na univerzitetima u Minhenu, Berlinu i Kilu. Studije je okončao 1913. g. doktorskom disertacijom iz germanistike, ali se još u toku studija opredelio za naučni rad u oblasti slavistike. Godine 1920. habilitirao se na Minhenskom univerzitetu radom „Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama”. Od 1923. pa do penzionisanja 1944, bio je profesor slavistike na Nemačkom univerzitetu u Pragu, a istraživački se bavio prevashodno južnoslovenskom narodnom književnošću, kulturnom antropologijom Južnih Slovena i ruskom književnošću.

Jovanović, piše o položaju štampe u Srbiji, o stanju u medijima, analizira javno mnjenje o najvažnijim zbivanjima, pokazujući svu širinu svojih interesovanja i predmeta njegovog nezadovoljstva tako da knjiga podseća na dnevnik jednog veoma obrazovanog i dobro informisnaog intelektualca.

U prvoj knjizi nove Glasnikove edicije „Mali leksikoni srpske kulture" nalazi se sedamdeset izabranih osnovnih pojmova iz etnologije i antropologije, čime se daje pregled istorijskog razvoja etnologije kao nauke (retrospektiva) i ukazuje na novepristupe (perspektiva) ove nauke i njoj bliskih disciplina.

Valden O građanskoj neposlušnosti je knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta.

Knjiga se sastoji iz dva dela: Valden i O građanskoj neposlušnosti
Prvi deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na civilizaciju. Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti, predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da plati porez.

U srcu svake žene obitava neukrotiva snaga, ispunjena instinktima dobra, strastvenom kreativnošću i bezvremenim znanjem. Ona je Divlja Žena, otjelovljenje ženske instinktivne prirode. Ali ona je i ugrožena vrsta. U ovoj knjizi dr Estes otkriva bogatstvo mitova iz različitih kultura, folklora i predanja, čak i iz sopstvenog porodičnog nasljeđa, u cilju da pomogne ženama da ponovo uspostave kontakt sa ovim snažnim, zdravim, vizionarskim atributima sopstvene instinkitvne prirode. Kroz priče i komentare u ovoj knjizi, dr Estes je stvorila novi leksikon ženske psihe.

Knjiga koja će svakoj ženi pomoći da izbjegne one greške koje u svom samorazvoju svi pravimo, slušajući upravo svoju prirodnu inuticiju. Knjiga dr Estes predstavlja zanimljiv vodič za najuzbudljivije putovanje u sopstvenu unutrašnjost.

Hrana se pokazuje kao fenomen na kome se reflektuju sva duhovna i misaona kretanja današnjice – od globalizacije (pod firmom univerzalno zdravog) i elitizma priznatih svetskih kuhinja, do svojevrsnog kulinarskog nacionalizma i lokalizma (zdravo je jesti samo ono što uspeva u našem podneblju); od kulinarskog tradicionalizma (po receptu naših baka), do multikulturalizma...

Stoga je za formu ove knjige odabran dijalog, dijalog sopstvenog glasa s odjecima glasova autora pročitanih knjiga, glasova budućih čitalaca, glasova prijatelja i ostalih bližnjih, ali i onih udaljenih a bučnih glasova reprezenata reklamne industrije s prizvukom histerije i pomodarstva (hrana koja ubija, zdrava hrana, nemojte jesti...! jedite...! najnovija naučna istraživanja pokazala su da...), glasova ekološki nastrojenih protivnika genetski modifikovane hrane ili tradicionalističkih protivnika fast fuda.

Dokumenti svedoče: da, na srpskim dvorovima, za trpezama zastrtim belim platnom, zlatnim i srebrnim priborom jeli su se kavijar od dunavske morune, sveža riba iz Jadranskog mora, pečenje začinjeno belim lukom. Na svakom dvoru postojao je veliki podrumar a vino su služili peharnici. Običan narod, pak, hranio se skromno: najčešće hlebom, lukom i vodom. Za trpezu se sedalo dva puta dnevno, u deset pre podne i uveče, a meso se jelo jedino o slavljima.

I tada je, kao što to i sada čini, čovek sebi svakoga dana postavljao isto pitanje: šta ćemo danas jesti? Bio potaknut obiljem ili oskudicom, ovo je pitanje ponavljao u svakom vremenu i u svim kulturama. Tom pitanju, večnom, nova su vremena dodala jedno novo: kako se hraniti zdravo (a ne potrošiti previše novca)? Oba pitanja, ponovljena nebrojeno puta na svakoj zemljinoj tački, iziskuju svakodnevni dijalog.