ISTORIJA

ISTORIJSKA ČITANKA je poslednja knjiga sa potpisom Pere Simića. Priređena je iz tekstova koje je u periodu od 2002-2007. objavljivao u „Večernjim novostima“, u rubrici koja se baš tako zvala. Rubrika se rodila iz ideje da se posle dugogodišnjeg praćenja stresne dnevne politike, Pero opredeli da čitaocima našu prošlost prikazuje kroz kratke sadržaje, iz nedelje u nedelju, na svoj specifičan način. Iako publicistički, ti tekstovi nisu bili „teški“, uvek su bili bar po malo i lirski obojeni. Svoj radni vek je završio pišući Istorijsku čitanku. Istorija je bila Perina velika ljubav, proučavao je s velikom pažnjom i činio je to do kraja život.

Knjiga uglednog austrijskog izdavača i publiciste Hanesa Hofbauera s podnaslovom „Istorija jedne demonizacije“ predstavlja temeljnu studiju o ovom fenomenu, u kojoj se čitaocu na metodički argumentovan i sugestivan način dočarava ogoljena suština imperijalne arogancije zapadnih sila što su u dugom kontinuitetu zločesto kreirale svoj bizarno-propagandni i klevetnički pohod na Rusiju: od njene pojave kao države na svetskoj istorijskoj sceni, do danas.
Blagodareći jasnom Hofbauerovom načinu izlaganja, uzornoj nepristrasnosti u pristupu odnosnoj problematici, multidisciplinarnom karakteru istraživanja, pažljivo odabranoj dokumentarnoj građi i umesnoj upotrebi recentne naučne literature, rasprava „Slika neprijatelja“ u celini predstavlja vredan doprinos kritički nastrojenoj istoriografiji i modernoj geopolitičkoj nauci uz iskrenu preporuku srpskoj čitalačkoj publici.

Kao vrsni poznavalac Drugog svetskog rata, arhivski stručnjak bez čije pomoći ne bi bilo mnogih dela u domaćoj istoriografiji, Antun Miletić je i u ovoj knjizi primenio svoju prepoznatljivu metodologiju i pustio da govore istorijski izvori prvog reda, nepoznata ili malo poznata građa različite provinijencije. Ponudio je pregršt nepoznate dokumentacije o zbivanjima, trvenjima, ideološkim, političkim i drugim sporovima i podelama u zarobljeničkoj zajednici armijskog đeneraliteta Vojske Kraljevine Jugoslavije. Posebna vrednost knjige su sistematizovani podaci za 177 đenerala, s preciznim navođenjem činjenica o njihovom kretanju u službi, odlikovanjima, nagradama, datumima odlaska u logor, povratku u domovinu ili odbijanju da se u nju vrate. Uzavrela poslednja decenija prošlog veka, uključujući i ratove za jugoslovensko nasleđe, širom je otvorila vrata revizionističkoj istoriografiji, ignorisanju dokumenata, suptilnoj ili otvorenoj cenzuri, što su snažno podržale i usmeravale pojedine političke stranke. Iz tih razloga, iako je pripremljena za štampu 1996, Miletićeva knjiga se pojavljuje pred čitaocima tek posle trinaest godina.Pažljiv čitalac će lako prepoznati zašto nije odgovarala onima koji „izvrću čarapu“ prošlosti, tumačeći protekla vremena na osnovu ćiftinskih kalkulacija dnevne politike.

Autor uverljivo dokazuje da je Stepinac bio veran tradicionalnom katoličkom antijudaizmu i političkom antisemitizmu i da je takvom opredeljenju ostao privržen sve vreme postojanja NDH. Oslonivši se snažno na analizu katoličke štampe u Hrvatskoj, koju je i pre 1941. i tokom Drugog svetskog rata kontrolisao i usmeravao Stepinac, dr Ilić dokazuje da su ta glasila u velikoj meri uticala na širenje antisemitskih stavova i uverenja među vernicima Zagrebačke nadbiskupije, što je otvorilo put genocidu i holokaustu, tako da su posle januara 1943. godine ostali tek ,,ostaci ostataka“ jevrejske zajednice u NDH. Štampa pod kontorolom nadbiskupa Stepinca je bila odgovorna i za širenje otvorene mržnje prema Srbima i ,,pravoslavnim šizmaticima“ u Hrvatskoj i potom u NDH, ali je to predmet posebne studije koju će dr Predrag Ilić predstaviti javnosti u dogledno vreme, dokazujući nesumnjivu prvosvešteničku, religijsku, moralnu i političku odgovornost Alojzija Stepinca za holokaust i genocid u ustaškoj NDH. Posebnu vrednost ove studije čini staloženost, mirnoća kojom autor iznosi argumente i svoje stavove, ma koliko tema kojom se bavi kod ljudi izaziva čak i nekontroilisani govor emocija. Zahvaljujući tome, dr Predrag Ilić uverljivo dokazuje da padaju u vodu tvrdnje obožavalaca Alojzija Stepinca, da je on, navodno, primereno reagovao na holokaust i genocid u NDH.

Кnjigа profesorа dr Predragа Ilićа odjeknuće kao bomba. Autor je ušao u otvorenu, na prvorazrednim dokumentima zasnovanu, raspravu, kojom uverljivo opovrgava stanovište niza pisaca koji tvrde da je Alojzije Stepinac životom i delom dokazao da je tokom Drugog svetskog rata, delujući kao katolički prvosveštenik u zloglasnoj, terorističkoj i genocidnoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, hrabro istupao u javnosti, prostestujući protiv holokausta nad Jevrejima i genocida nad Srbima i Romima, da se distancirao od ustaškog režima zbog počinjenih zločina, da je te zločine javno osuđivao, da je mnogo toga rizikovao, i tako redom. Zbog čega bi ga trebalo proglasiti za sveca.

Autor uverljivo dokazuje da je Stepinac bio veran tradicionalnom katoličkom antijudaizmu i političkom antisemitizmu i da je takvom opredeljenju ostao privržen sve vreme postojanja NDH. Oslonivši se snažno na analizu katoličke štampe u Hrvatskoj, koju je i pre 1941. i tokom Drugog svetskog rata kontrolisao i usmeravao Stepinac, dr Ilić dokazuje da su ta glasila u velikoj meri uticala na širenje antisemitskih stavova i uverenja među vernicima Zagrebačke nadbiskupije, što je otvorilo put genocidu i holokaustu, tako da su posle januara 1943. godine ostali tek ,,ostaci ostataka“ jevrejske zajednice u NDH.

Štampa pod kontorolom nadbiskupa Stepinca je bila odgovorna i za širenje otvorene mržnje prema Srbima i ,,pravoslavnim šizmaticima“ u Hrvatskoj i potom u NDH, ali je to predmet posebne studije koju će dr Predrag Ilić predstaviti javnosti u dogledno vreme, dokazujući nesumnjivu prvosvešteničku, religijsku, moralnu i političku odgovornost Alojzija Stepinca za holokaust i genocid u ustaškoj NDH.

Posebnu vrednost ove studije čini staloženost, mirnoća kojom autor iznosi argumente i svoje stavove, ma koliko tema kojom se bavi kod ljudi izaziva čak i nekontroilisani govor emocija.

Zahvaljujući tome, dr Predrag Ilić uverljivo dokazuje da padaju u vodu tvrdnje obožavalaca Alojzija Stepinca, da je on, navodno, primereno reagovao na holokaust i genocid u NDH,

„Dokazi koje sam izneo u ovoj knjizi jasno, čini mi se, govore da je Stepinčevo reagovanje na holokaust u NDH bilo neadekvatno zahtevima strašnih ratnih događanja i neprimereno njegovoj ulozi, funkciji i mogućnostima. To reagovanje je, na nesreću ogromne većine hrvatskih Jevreja, bilo isuviše sporo i odocnelo, isuviše mlako i obzirno prema ustaškom režimu i uglavnom nejavno, da nije uopšte čudno što nije urodilo ozbiljnijim plodovima i rezultatima. On, jednostavno, nije preduzeo mnogo toga što mu je stajalo na raspolaganju, a što bi, sasvim sigurno, dalo mnogo veće rezultate.“

Ova studija na više nego upečatljiv način potvrđuje stav dr Predraga Ilića, da Alojzije Stepinac ne zaslužuje da bude proglašen za sveca. Ključnе argumentе na kojima zasniva to svoje saznanje i uverenje, autor je izneo i u pismu kojim se obratio papi Franji u leto 2015. godine.

.

Tokom 24 veka duge istorije Beograda, u istorijskom pamćenju njegovih stanovnika, taložene su: legende, mitovi, predanja, maglovita sećanja na bezbroj događanja, običaja, navika, zgoda i nezgoda. To je sadržaj ove knjige - zbirke priča o tragovima naših predaka, ali i onih koje je sudbina vodila ovim prostorom više od dva milenijuma duge, gradske prošlosti.
"Beogradski vekovnik", iako zasnovan na istorijskim činjenicama, obuhvata i neke teme, događaje, procese, podatke i opise, koje uobičajeni istoriografski pristup možda ne podrazumeva, ali mu zato novinarska sloboda dopušta.

Književni sladokusci će sa zadovoljstvom dočekati novu knjigu Ratka Pekovića koji se vratio svojoj omiljenoj istraživačkoj temi, književnim polemikama na jugoslovenskom prostoru. Ovoga puta on je pod analitičku lupu stavio neke od ključnih sporova o jeziku, naciji i literaturi između 1945. i 1990. godine, ali je taj zahvat i hronološki i tematski mnogo širi, faktički obuhvatajući gotovo celi 20. vek i niz slojeva i linija kulturnog, političkog i intelektualnog života. U presecima tih linija su na krajnje dramatičan, često radikalan polemički način, ispoljavane suštinske razlike između zastupnika suprotstavljenih poetika i estetika, a duh vremena je tim sporovima utiskivao jasne znake širih kulturoloških, političkih i idejnih orijentacija, stremljenja i zabluda, ne samo pisaca, nego i filozofa, sociologa, istoričara, politikologa i drugih pripadnika intelektualne zajednice.

Zahvaljujući pomnom istraživanju književne periodike, pogotovo Književnih novina, kao i arhivske građe koja je tek od pre nekoliko godina dostupna istraživačima, Peković svoje čitaoce uvodi na pozornicu kojom se u furioznom tempu kreću, istupaju i polemički sučeljavaju i sudaraju njegovi junaci. Na toj pozornici „leti perje“ na sve strane, traje uzbudljiva intelektualna borba, koja se često odvijala pod okriljem Partije i njenog shvatanja uloge umetnosti u izgradnji „novog društva“ i stvaranja „novog čoveka“ posle 1945. godine.