ISTORIJA

Jedan od najboljih poznavalaca srpske istorije, što je Milovan Vitezović toliko puta suvereno demonstrirao u svojim književnim i televizijskim delima, ovog puta je napravio istorijsku hroniku o boravku kneza Miloša u Beču i njegovom susretu sa evropskom revolucijom 1848. godine. Preciznije to je period Miloševog izgnanstva1839. pa sve do 1858. godine, pa u ovu zanimljivo napisanu povest spadaju i mnogi do sada nepoznati detalji o Miloševim susretima u Zagrebu. U knjizi, Vitezović uz sve ostalo, daje i sažete, aforistične sudove o dve srpske dinastije. Tako po njemu: Karađorđe je bio sloboda, Miloš je bio država. Karađorđe je bio etika, a Miloš politika.

Podnaslov ovog dela Čedomira Antića, jednog od najpoznatijih predstavnika istoričara najnovijih generacija, je Neutralnost kao nezavisnost. Ova knjiga je objavljena mnogo pre najznačajnijih skorašnjih događaja u Ukrajini koji su svoj epilog doživeli i kroz odluku Krima da ponovo postane deo Rusije. Osnovna teza ovog Antićevog dela zasnovana je na njegovoj oceni da je Krimski rat bio najveći evropski rat u XIX veku, u kojem je Velika Britanija imala više nego značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu. Iako je to bio možda najveći rat, ne samo u tom veku, u koji je Srbija propustila da uđe, ipak posledice Krimskog rata su bile više nego upečatljive još dugo posle njega u celokupnoj istoriji Balkana, a pogotovo za Srbiju. Antićeva studija polazi, takođe i od činjenice da je odnos Velike Britanije prema Osmanskom carstvu, Velikim silama koje su ga ugrožavale i državama koje su pretendovale da ga naslede, bio veoma složen Razlog je bio u britanskom interesu za opstanak Turskog carstva, kao najmanje skupom rešenju koje u isti mah najsigurnije održava britansku prevlast u Aziji Africi.

Srbija je tokom Krimskog rata uspela da ostane u miru i da sačuva neutralnost. Iako je sve ponajviše bilo posledica neodlučnosti i slabosti, ova neutralnost je Srbiji omogućila period najveće samostalnosti, razdoblje koje će se završiti međunarodnim priznanjem suverene Srbije, na berlinskom kongresu 1878. godine.

Andrej Mitrović (Kragujevac, 1937), jedan od vodećih modernih srpskih istoričara.
Dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je predavao na katedri za modernu istoriju.Istraživačko područje: Srbija u balkanskim i evropskim okvirima, Srednja Evropa i Balkan u 19. i 20. veku. Bavi se i metodologijom i teorijom istorijske nauke.
Dopisni član SANU (1998).
Domaća nagrada: Oktobarska nagrada Beograda (1975).
Međunarodne nagrade: Herderova nagrada (2001) i Medalja Konstantin Jireček (2004).
Najvažnije knjige: Jugoslavija na Konferenciji mira u Parizu (1969), Vreme netrpeljivih (1974), Istorijsko u Čarobnom bregu (1977), Prodor na Balkan, Srbija u planovima Austrougarske i Nemačke 1908-1918. (1981), Angažovano i lepo (1983), Srbija u Prvom svetskom ratu (1984; dopunjeno izdanje 2004), Ustaničke borbe u Srbiji 1915-1918. (1987), Raspravljanja sa Klio (1991), Propitivanje Klio (1996), Strane banke u Srbiji 1878-1914. (2004), O božjoj državi i zlom spasenju (2007), Kultura i istorija (2008).
Knjiga izabanih intervjua Andreja Mitrovića: Vreme destruktivnih (izabrao i uredio Dragan Štavljanin).Sakupio je, izabrao, komentarisao i pripremio knjigu diplomatske prepiske Milana Rakića Konzulska pisma 1905-1911.

ISTORIJA EVROPE - USPON EVROPE (1450-1789)

1. izdanje – 2010. god.

Autor: Dragoljub R. Živojinović

Knjiga prikazuje najvažnije događaje, pokrete i ličnosti u periodu evropskog uspona dužem od 300 godina, od sredine XV veka pa sve do Francuske revolucije.

To je razdoblje mnogobrojnih promena, velike dinamičnosti i dramatičnosti – geografskih otkrića, razvitka nauke i tehnike, humanizma i renesanse, verskih ratova, uspona i padova pojedinih država i carstava, industrijske, društvene i političke revolucije...

To je doba širenja štampane reči u kom cvetaju ljudska radoznalost, odvažnost i avanturizam... Tako Evropa u ovom razdoblju doživljava, kako autor kaže, i „neviđenu ekspanziju, namećući svoje vrednosti i civilizaciju mnogim dalekim zemljama”.

Prof. dr Dragoljub R. Živojinović, naš akademik i već dugo jedan od najuglednijih istoričara, uporedo posmatrajući evropski razvitak, u tom bogatstvu pojava i vrednosti zapaža mnoge specifičnosti pojedinih naroda i država, kao i većih evropskih celina na raznim poljima (etičkom, verskom, institucionalnom, psihološkom...).

Objavljivanje prvog toma Srpske enciklopedije predstavlja izuzetan trenutak u kulturi i istoriji srpskog naroda. Tako je najzad, posle bezmalo punog veka, počela da se ostvaruje ideja najznačajnijih srpskih intelektualaca, o stvaranju sveobuhvatne i pouzdane, višetomne nacionalne enciklopedije, u kojoj će se nalaziti važna i proverena saznanja o srpskom narodu, sakupljana u okviru mnogobrojnih disciplina. Prvi tom, objavljen u dve knjige, zajednički su izdali Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti i Zavod za udžbenike. Srpska enciklopedija je opšteg tipa, i zasnovana je na savremenim naučnim i leksikografskim znanjima. Ona na sistematizovan način obrađuje kulturno - istorijsku baštinu srpskog naroda i opisuje njegov doprinos evropskoj i svetskoj kulturi i civilizaciji. Naučnim pristupom i obradom Srpska enciklopedija nastoji da razjasni sva najvažnija pitanja iz prošlosti srpskog naroda i da pokaže materijalne i opštekulturne vrednosti, stvarane kako na srpskim prostorima tako i na mestima gde Srbi žive u rasejanju. Naučnim i istorijskim vrednovanjem srpskog duhovnog nasleđa ukazuje se i na prožimanje s drugim kulturama, posebno sa kulturama Istoka i Zapada, kao i sa kulturama naroda čiji pripadnici žive sa Srbima u zajedničkoj državi ili u neposrednom okruženju. Srpska enciklopedija sabira znanja o srpskom narodu i širenju tog znanja u svetu, predstavljajući delo od nacionalnog i državnog značaja, koje čitaocima najrazličitijeg generacijskog i stručnog profila daje informacije iz oblasti nauke, umetnosti i kulture. Na izradi Srpske enciklopedije angažovani su najstručniji saradnici iz svih oblasti nauke i kulture.

Matica srpska i Srpska akademija nauka i umetnosti, zajedno sa Zavodom za udžbenike kao izvršnim izdavačem, upravo su objavili prvu knjigu prvog toma Srpske enciklopedije (A - Beo). Na taj način započinje realizacija zamisli o nacionalnoj enciklopediji u deset tomova, zamisli koju su Matica srpska i Srpska akademija nauka i umetnosti izneli još početkom 90-ih godina prošlog veka. Srpska enciklopedija je nacionalna enciklopedija opšteg tipa, zasnovana na savremenim naučnim i leksikografskim znanjima. Njen glavni cilj jeste sakupljanje, sistematizovanje i enciklopedijsko tumačenje sveukupnog istorijskog razvoja i savremenog položaja srpskog naroda. Ova publikacija na sistematizovan način obrađuje kulturno-istorijsku baštinu srpskog naroda i opisuje njegov doprinos evropskoj i svetskoj kulturi i civilizaciji. Jasno postavljenim ciljevima, naučnim pristupom i obradom Srpska enciklopedija nastoji da razjasni sva najvažnija pitanja iz prošlosti srpskog naroda i da prikaže materijalne i opštekulturne vrednosti, stvarane kako na srpskim prostorima tako i na mestima gde Srbi žive u rasejanju. Iako najveći deo svog sadržaja posvećuje obradi svih oblasti istorije srpskog naroda, enciklopedija se uz to bavi istorijom i ostvarenjima drugih naroda sa kojima su Srbi bili povezani. Srpska enciklopedija opisuje prirodne odlike prostora na kojima srpski narod živi, kao i specifičnosti geografskog položaja, geološkog sastava i građe zemljišta, reljef, hidrografske osobine, klimu, biljni i životinjski svet. Ona pokazuje koliko su prirodna svojstva uticala na privredni i demografski razvitak, na egzistenciju, psihosocijalne i druge osobine stanovništva. To se pre svega odnosi na prostor Srbije kao matične države, ali i na sve druge prostore na kojima su Srbi živeli i danas žive. Srpska enciklopedija obrađuje ekonomski razvoj i savremeni položaj srpskog naroda kao bitne činioce kretanja, osobenosti i stvaralačkog doprinosa u pojedinim razdobljima društvenog razvitka. U istorijskoj retrospektivi ona ukazuje na uzroke nepovoljnog ekonomskog razvitka, ali i na dostignuća privrednog i društvenog razvoja srpskog naroda, a ukupnu sliku privrednog položaja iskazuje kako u okviru pojedinih privrednih grana i oblika delatnosti tako i u okviru teritorijalnih shema od državnog do regionalnog nivoa. Srpska enciklopedija obrađuje kulturu, njene osobenosti i dostignuća, život, običaje, mentalitet, religiju i druge duhovne vrednosti srpskog naroda. Naučnim i istorijskim vrednovanjem njegovog duhovnog nasleđa ukazuje se i na prožimanje sa drugim kulturama, posebno sa kulturama Istoka i Zapada, kao i sa kulturama naroda čiji pripadnici žive sa Srbima u zajedničkoj državi ili u neposrednom okruženju. Racionalnim i kritičkim pristupom celokupnom kulturnom nasleđu, dostignućima svih nauka i umetnosti, te tehničko-tehnološkom razvoju enciklopedija omogućuje da savremene i buduće generacije dobiju realnu istorijsku sliku o razvitku i dometima srpske duhovnosti, njenim vrednostima i značaju za savremeni svet, i na taj način doprinosi potvrđivanju istorijske i društvene svesti srpskog naroda. Srpska istorija, ispunjena je dramatičnim, tragičnim, ali i svetlim događajima, kao i njihovim pojedinačnim i institucionalnim tvorcima, predvodnicima i učesnicima, koji takođe zauzimaju odgovarajuće mesto u enciklopediji. To podrazumeva istoriju velikih seoba, nastanka, razvoja i propadanja državnih tvorevina, uspona i padova, ratova, buna, ustanaka, revolucija i retkih mirnodopskih razdoblja, borbi, pobeda i poraza, te samih aktera ovih događaja i procesa. O svim poslovima na izradi Srpske enciklopedije brine Uređivački odbor koji su formirali Srpska akademija nauka i umetnosti i Matica srpska. Uređivački odbor, koji obavlja sve funkcije Centralne redakcije, ima 24 člana. Uz to je bilo angažovano 114 saradnika u okviru 33 stručne redakcije, kao i 511 autora tekstova. Uređivački odbor planira da za sledeću godinu pripremi drugu knjigu prvog toma Srpske enciklopedije koja će obuhvatiti preostali deo slova B.

Miloš N. Đurić je bio jedan od najuglednijih svetskih helenista svog doba. Bio je akademik, sjajan prevodilac, filozof - profesor etike. Da je svom narodu ostavio samo prevode Homerovih epova: Ilijade i Odiseje, bilo bi to sasvim dovoljno da bude ugledan i slavljen. Pored znamenitih Homerovih epova, prevodio je i grčke tragičare, Platona i Aristotela, antičke mislioce, rimske pesnike i filozofe, ali i Tagoru, Adlera i Junga. Napisao je i tri kapitalne sinteze: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti; Platonova akademija i njen politički rad i Istorija helenske etike. Ovo izdanje Izabranih dela sastoji se od pet tomova iz bogatog i za srpsku književnost i kulturu toliko značajnog dela popularnog čika Miše Đurića. Njegovo etičko jedinstvo dela i svakodnevnog života, najočitije je u dve poznate anegdote koje se i danas rado pričaju na pomen imena Miloša N. Đurića. Jedna je vezana za doba nemačke okupacije i poznatu izjavu lojalnosti okupacionoj vlasti. Među samo troje onih koji su odbili ovu izjavu, pored Isidore Sekulić I Ive Andrića, bio je i Miloš N. Đurić. Na nagovoranje kolege sa Muzičke akademije da potpiše tu izjavu, jer će mu Nemci inače suprotno teško oprostiti, čika Miša je odgovorio čuvenim rečima: Tebi je lako, jer sviraš u diple. A ja studentima predajem etiku: Njegova kratka beseda prilikom rasprave o ukidanju pozorišta u Kragujevcu, iz 1961. godine, je briljantan primer efektnosti jedne od najkraćih beseda. Naime, na tom skupu posle posle više od 20 tak referata o potrebi da se ukine pozorište u Kragujevcu, reč je uzeo čika Miša: Kada bi u staroj Atini neko učinio mali delikt, zabranjivali su mu da tri meseca svira u diple. Ako bi, pak, napravio veći prekršaj, zabranjivali bi mu da šest meseci ide u pozorište. Pitam ovaj auditorijum, šta su Kragujevčani skrivili bogovima, da ostanu bez pozorišta. I posle tog govora, naravno, odmah se odustalo i od rasprave i same nakane. Ova Izabrana dela su sećanje na jednog upečatljivog velikana srpske kulture i spomen na njegov veliki rad, zahvaljujući kome su najveće vrednosti antičke književnosti i kulture trajno useljene u srpski jezik, književnost i kulturu.

2. tom

GRAĐANSKA EVROPA (1770-1914), POLITIČKA ISTORIJA EVROPE (1815-1871)

Ovo delo jednog najznačajnijih srpskih istoričara, akademika Čedomira Popova, nekadašnjeg predsednika Matice srpske, u svojoj osnovi bilo je namenjeno studentima istorije,ali je doživelo izuzetne odjeke i među ljubiteljima istorije. Knjiga je posvećena događajima u evropskom društvu od 70-ih godina XVIII do sredine XIX veka, toj nekoj vrsti lanca revolucionarnih događaja, kao razdoblju evropskih građanskih revolucija, na koje su ponajviše uticali borbe američkih kolonija za nezavisnost i Francuska buržoaska revolucija.

Čedomir Popov u svom delu, jednim pogledom je obuhvatio celu Evropu, oko jednog nosećeg istorijskog procesa tzv građanske revolucije, sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. To je rezultiralo likvidacijom feudalizma u Habzburškoj monarhiji i Rusiji, ubrzanim propadanjem anahronog apsolutističkog i feudalnog državnog sistema Osmanske imperije i bržim prodiranjem moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnuEvropu.

STRATEGIKA - KRATKA ISTORIJA POHODA ALEKSANDRA VELIKOG
Možda je i ovu priču o Aleksandru Velikom najbolje započeti, onako kako su je i sami autori ovog dela. Već na samom početku, ilustrujući Aleksandra kroz čuvenu anegdotu iz njegovog života. Prema njoj je je Aleksandar zaplakao kada je čuo filozofa Anaksarha kako govori o beskrajnom broju svetova u kosmosu. Na pitanje svog prijatelja zašto plače, Aleksandar je odgovorio: „Toliko je nebrojeno svetova, a ja još uvek nisam osvojio ni ovaj jedini“. Knjiga najpre sadrži kratku istoriju grčko-persijskih sukoba, pohode i bitke Filipa II Makedonskog i sve znamenite Aleksandrove pohode. Sem brojnih i atraktivnih karti i tabela, jedan od posebnih značaja ovog dela je i u tome, što čitaoce na upečatljiv način uvodi u svet bitaka antike, prikazujući koliko su zapravo bile uređene te vojske starih naroda.

Istorija spoljne politike Ruske imperije u njenom najdužem veku, od prelomne 1801. godine do katastrofe u 1917. godini, imala je svoje zakonitosti i mene. Njen odraz prevashodno je vezan za ličnost vladara, koji je određivao sve njene glavne uzuse kao istinski samodržac ruske zemlje. Svi ruski imperatori, osim Aleksandra II, imali su prevashodnu ulogu „skupljača ruske zemlje“, pa otuda razuđenost spoljne politike na evropski, azijski, dalekoistočni i severnoamerički pravac. Uspesi su bili zapanjujući u tolikoj meri da je ruskom geniju pošlo za rukom da stvori carstvo od Atlantskog do Tihog okeana. Cena toga bila je za Rusku imperiju previsoka; dok je ona stremila neprekidnom širenju, bila je onemogućena da do kraja konsoliduje svoje uspehe na spoljnopolitičkom planu, i da učvršćuje samodržavlje na unutrašnjem.

O svemu tome sud prepuštam blagorodnim čitaocima knjige, za čiji nastanak je utrošena gotovo trećina autorovog životnog veka. To što se nalazi između korica ove knjige autor u prvom redu duguje ruskoj istoriografiji, njenom bezmernom naporu da osvetli sve periode spoljne politike Ruske imperije. Moja zahvalnost pripada malom broju ljudi u Srbiji, koji su mi bili pri ruci tokom rada na knjizi. Dužan sam je Nikoli Kovačeviću, Mihaelu Antoloviću, Miroslavu Pavloviću, Dejani Ocić i Nedeljki Kovačević.

Ipak moja blagodarnost upućena je, pre svega, Gospodu Isusu Hristu, čijom promišlju je knjiga nastala i koji me nije napustio ni u trenucima najvećih napora.

– U Novom Sadu o Duhovima, 29. maja 2018.

U tekstovima objavljenim u ovom petotomnom izdanju jasno se izdvaja ideja vodilja koja odražava postupnu evoluciju misli Rodolfa Arčibalda Rajsa tokom njegovog života u Lozani i razjašnjava kako je ljude od autoriteta ubedio da kriminalistiku uvrste u akademsku nastavu. Njen univerzalni cilj suštinski je primenljivost u praksi: povećati kapacitete policije i sudstva kako bi ispunili zadatke, oslanjajući se na naučna dostignuća.

Ovi izabrani radovi, zahvaljujući izvrsnom izboru nekoliko članaka prevedenih na srpski jezik, takođe oslikavaju kontinuitet između Rajsovog života u Lozani i onog u Srbiji, u kontekstu naučne policije – naučno zasnovanih policijskih tehnika, koje se stalno proširuju. Reč je o sveobuhvatnoj koncepciji policijske delatnosti (eng. policing), koja dosledno integriše tehničke inovacije njegove epohe.

U Školi kriminalističkih nauka na Univerzitetu u Lozani koristimo tu prednost što možemo da iz prve ruke sagledamo Rajsov razvojni put, koji mu je omogućio da na kraju ostvari cilj. Skoro svako od nas poznaje nekoga ko je bio u neposrednom kontaktu s Rajsovim kolegama dok je živeo u Lozani i ko nam je ispričao neke pojedinosti iz njegovog života. Tako sam i ja imao tu čast da trećem direktoru Instituta, Žaku Matjeu (Jacques Mathyer), pomažem u tehničkom smislu u digitalizaciji teksta njegove knjige o Rajsu i osnivanju Instituta za naučnu policiju (Mathyer, 2001). On mi je detaljno pričao o njegovim istraživanjima, susretima, životu na Institutu i hipotezama koje je razvijao tokom svoje slavne naučne karijere. Sve te priče, razume se, temeljile su se na sećanju bivšeg direktora koja su s vremenom izbledela. Anegdote koje mi je pričao svakako su prikrivale istinsku dimenziju njegovog života i dela, koju ja tada nisam mogao da naslutim jer mi je nedostajala objektivnost neposrednog posmatrača. Isto tako, treba ukazati na još jednu važnu otežavajuću okolnost: Rajs je živeo u vreme kada su se naučna otkrića nizala jedna za drugim u društvu čije su države ratovale među sobom, sa zastarelim poimanjem kriminala i kriminalca. Svesni smo opasnosti od dešifrovanja Rajsove misli u kontekstu koji se suštinski izmenio: neki od njegovih članaka utemeljeni su na merilima koja su važila u njegovo vreme, a koja danas više ne važe.

– Prof. dr Olivije Ribo (Olivier Ribaux)

Austro-Ugarska antisrpska politika i propaganda. Od Berlinskog kongresa do Velikog evropskog rata (1878-1914) Austro-Ugarska je vodila otvorenu antisrpsku politiku. U Bosni i Hercegovini, koju je okupirala, činila je napore da ustanovi bošnjački indentitet (različit od srpskog), u Pljevljima, Prijepolju, Priboju i okolnim visovima stacionirala je brojnu vojsku, preko Raške oblasti, Kosova i Metohije, dobila trgovačke puteve i trasirala svoj projektovani prodor na istok. U Pljevljima, Skadru, Prizrenu i Skoplju uspostavila je svoje konzulate i dobro organizovane i opremljene propagandno-obaveštajne centre. Nakon oslobodilačkih Balkanskih ratova (1912/1913), stvorena je mogućnost i započeta aktivnost za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, uzdigao se i sučelio srpski nacionalno-oslobodilački i državni interes sa habzburškim imperijalnim planovima, uspostavljena prepreka za germanski prodor na istok. Arčibaldu Rajsu se tada austrougarski poslanik u Švajcarskoj poverio da austrougarsku monarhiju iz nastale situacije može izvući samo jedan blic krig protiv Srbije.

Pucnji na prestolonaslednika Ferdinada u Sarajevu iskorišćeni su kao povod za veliki evropski požar. Posle Sarajevskog atentata (15/28. juna 1914) Austro-Ugarska je uputila oštar demarš Srbiji sa ultimativnim zahtevima da: „izda službenu izjavu da osuđuje subverzivni pokret i propagandu uperenu protiv Austro-Ugarske monarhije, da zabrani sve publikacije protivne monarhiji, da raspusti Narodnu odbranu i slična društva i udruženja, zapleni njihovu imovinu, da se izbaci iz javne nastave, sredstava obuke, vojne službe i državne uprave sve protivno Austro-Ugarskoj, da se dozvoli saradnja austrougarskih organa u gušenju pokreta protiv Austro-Ugraske, da se otvori sudska istraga protiv učesnika zavere od 28. juna 1914, da se uhapse Vojislav Tankosić i Milan Ciganović i da se otpuste iz službe i kazne činovnici pograničnih organa u Šapcu i Loznici.“

U odgovoru 23. jula 1914. srpska vlada je ukazala na miroljubivu saradnju Srbije sa Austro-Ugarskom, osudila propagandu protiv nje, izjavila spremnost da izvede na sud krivce za koje se dokaže da su učestvovali u Sarajevskom atentatu, da to javno objavi u Službenom vojnom listu, da izmeni zakon o štampi i ustav zemlje u pogledu propagande, da ukloni iz javne nastave, vojske i uprave sve krivce, uhapsila Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića.

Pošto Austro-Ugarska nije bila zadovoljna odgovorom srpske vlade, po nalogu cara Franja Josifa, ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske, Alojz Erental je 28. jula 1914. uputio Srbiji notu objave rata, neuobičajenim putem, običnom poštom preko svog poslanstva u Bukureštu (poslanik Austro-Ugarske Gizl ranije već je bio napustio Beograd).

U petom tomu Izabranih dela, koji nosi naslov Srbi o Rajsu, nalazi se dvadeset devet odabranih radova uglednih srpskih akademika, književnika, univerzitetskih profesora, istoričara, istoričara umetnosti, pravnika, kriminologa, lekara, komunikologa o Arčibaldu Rajsu i njegovoj plemenitoj misiji i delatnosti u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ali i nakog njegovog završetka. Tematski gledano, ti tekstovi, nastali u različitom i širokom vremenskom rasponu, obuhvataju različite aspekte Rajsovog delovanja (svedočanstva i izveštaji o ratnim zločinima okupatora, vojna i pravna istorija, istorija medicine, dinastija Karađorđević, javno mnjenje, mediji, a posebno strana i domaća štampa, kriminologija, poezija, kultura sećanja). Svi ovi radovi objavljivani su u monografijama, prestižnim domaćim naučnim časopisima i zbornicima radova. Između ostalih, u petom tomu Izabranih dela uvršćeni su članci akademika Dobrice Ćosića i Vladimira Stojančevića, prof. dr Đorđa Stankovića, pukovnika, prof. dr Miloja Pršića, prof. dr Dana Subošića, prof. dr Zorana Jevtovića, dr Milića Petrovića, Zdenka Leventala.

Ovim izborom najznačajnijih radova u srpskoj nauci o Arčibaldu Rajsu delimično se odužujemo velikanu koji je objektivno i hrabro širio istinu o ratnim zločinima što su ih nad srpskim narodom počinili austrijski, nemački i bugarski vojnici i oficiri tokom Velikog rata.

SEĆANJA SRPSKOG OFICIRA (1900-1918)
U Zavodovoj biblioteci Dva stoleća, uoči 59. po redu Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, objavljena su memoari srpskog oficira, učesnika balkanskih i Prvog svetskog rata, Vojislava Šikoparije, koji je vojnu akademiju završio u Moskvi. Zanimljivo je da je ovaj oficir, sem vojnog obrazovanja, u Minhenu pohađao studije umetnosti, da bi u Parizu, u prestižnoj pariskoj Nacionalnoj školi lepih umetnosti, završio vajarstvo. Neobičan i bogat život Vojislava Šikoparije okončan je 1966. godine u Boki Kotorskoj, a njegovi potomci su sakupili dnevnike koje on vodio od kraja Drugog svetskog rata pa sve do 1966. godine, kada je Šikoparija preminuo. Otkriće ovih memoara je na neki način senzacionalno, jer su oni primer dela trajne vrednosti, koji ne samo da svedoči o samom autoru, već mnogo više o vremenu u kojem je živeo. Za ove memoare se može bez ikakvog preterivanja reći da , i pored niza brojnih i poznatih svedočenja i knjiga o balkanskim i Prvom svetskom ratu, ipak neočekivano daju novo svetlo na taj period srpske istorije.

Na osnovu primera iz analiziranog perioda, pokazalo se da „iznuđena“ rešenja određenih spoljnopolitičkih pitanja, nisu uvek vodila na ispravan put spoljne politike. Međutim, upravo se na ovim kritičnim prelazima u istoriji države diferenciraju državnici i političari. Državnici znaju da procene kada je pravi trenutak da se reskira, dok političari „prebrojavaju glasove birača“ pre nego što donesu određenu odluku. Ipak, i jedni i drugi ostavljaju budućim generacijama određeno nasleđe. Državnici ostavljaju za sobom „slavu“, a političari ostavljaju „greške“ da se na njima „oni koji dolaze“ uče.


O autoru:

Gordana (Goroljuba) Ristić je doktorant na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodne i evropske studije. Bila je istraživač saradnik na Institutu za evropske studije. Rođena je 1989. godine u Nišu . Osnovne i master akademske studije završila je na Fakultetu političkih nauka - smer Međunarodne studije. Radi u kompaniji International Certifi cation Group i bavi se poslovima iz oblasti međunarodnih standarda i projektovanja informacionih sistema u savremenom poslovanju.

Odnosi među narodima i državama važan su problem kojim se istoriografija bavila bukvalno od svoga nastanka. Interes istorijske nauke za međunarodna pitanja postao je, međutim, veoma intenzivan u 20. veku, a u poslednjim decenijama naročito. To je bez sumnje rezultat najpre teških potresa koje su svetu doneli veliki međunarodni sukobi, kakvi su bili prvi i drugi svetski rat, a zatim i stalno prisutne opasnosti novog, još razornijeg sudara, koja neprestano lebdi nad ljudima u našoj atomskoj epohi...

Urnebesna istorija je duhoviti zbornik anegdota svetske i nacionalne istorije namenjen čitaocima svih generacija. Priređivač Igor Kolarov nas kroz kratku anegdotsku formu vodi na urnebesno putovanje kroz svet duhovitih, mudrih i luckastih misli velikih ljudi.
Posebna zanimljivost knjige je u tome što su odabrane ličnosti muzičari, filozofi, pisci, glumci, kriminalci, slikari, lekari, profesori, trgovci, a ne isključivo svet političke i vojne istorije, i to u perodu od antike pa do današnjih dana.
Urnebesna istorija na zanimljiv i popularan način nudi čitaocima pogled na celokupnu istorijsku delatnost, ali dodajući istoriji kao nauci zabavne začine za njeno lakše savladavanje i razumevanje.

Tomaš Masarik(1850-1937) je bio prvi predsednik Čehoslovačke republike, ali i pored svog političkog i državničkog uspeha, ostvario je zapažene rezultate i kao filozof i politički teoretičar. Kao filozof bio je racionalista i humanista, religiozan, ali u isti mah i antiklerikalan, protivnik konzervativizma, marksizma, komunizma i Sovjetskog Saveza. U realnoj politici bio je pobornik anglosaksonske demokratije, tihog i marljivog rada i pasivnog političkog otpora. U vreme Aneksione krize, 1909. godine, „Otac Čehoslovačke“ je branio prava Srba i Hrvata, i najviše zahvaljujući njemu car Franja Josif je bio primoran da pomiluje i oslobodi okrivljene Srbe za izdaju Habzburške monarhije, u montiranom zagrebačkom procesu, za vreme kojeg su se čule i teške optužbe na račun Kraljevine Srbije. U ovom zavodom izdanju, u prevodu dr Aleksandra Ilića, profesora beogradskog Filološkog fakulteta i nekdašnjeg ambasadora naše zemlje u Pragu, nalaze se tekstovi prvog čehoslovačkog predsednika, u kojima on pravovremeno kritikujući Marksa, Engelsa i Lenjina, zapravo prelazi na kritiku imperijalizma uopšte. Masarikov teorijski pogled i praktično političko iskustvo, upućivali su ga na zaključak da je demokratska nacionalna država do sada najbolji poznati oblik društvenog uređenja i relativno pouzdano sredstvo kako za razvoj demokratije u zemlji, tako i za odbranu identiteta i samostalnosti naročito malih naroda. U prethodnim decenijama, iz poznatih razloga, naša javnost je malo znala o političkim idejama i delu Tomaša Masarika, posebno o njegovoj kritici levog totalitarizma. One su nastale u bitno drugačijim okolnostima od današnjih, koje kao da je prevideo Aleksandar Solženjicin, takođe jedan od najznačajnijih boraca protiv staljinizma koji je pred kraj svog života rekao: Mislio sam da smo se borili protiv staljinizma, a izgleda da smo borili protiv Rusije

.

U podnaslovu jedne od najzapaženijih knjiga na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga je da je ovo delo kćeri prekretničke ličnosti u novijoj istoriji sveta i same Kine, Deng Sjapinga, - Deng Žung:. Ova knjiga ima zanimljivost prvorazredne memoaristike i zbog toga što nas, otkrivajući jedan tako upečatljivi period iz istorije komunističke Kine, zapravo podseća na kinesko čudo, na ljude sa tako sopstvenom istorijom, kulturom i običajima i njihovoj dva milenijuma dugoj tradiciji. Jer, od Konfučijevog doba, negde oko 500. godine pre Hrista, pa sve do XVI veka, ta feudalna imperijalna Kina je postigla primat u svetu, i na kulturnom ali i na naučnom planu. Ali, od tada pa sve do početka XX bila je sve vidnija njena neprilagođenost svetu koji se za to vreme sve ubrzanije menjao. Tu neprilagođenost Kine modernom svetu, razrešila je Komunistička partija, formirana 20-tih godina prošloga veka, pod uticajem sovjetskih prilika, kada je 1949. godine osnovala Narodnu Republiku Kinu. Vrlo brzo, njen lider Mao Cedung je razvio magičnu formulu za prevazilaženje zaostalosti, i njome udružio osiromašeni narod, ostvarujući prava ekonomska i vojna čuda. Kada je šezdesetih godina došlo do određenog zaokreta na sovjetskom putu, i u Kini su postale sve vidnije pojave rastućeg elitizma u partiji, upotrebe moći zarad lične koristi, korupcije i zanemarivanja javnih interesa. Zbog toga je Mao zatražio da se ispitaju svi komunisti na rukovodećim položajima, da se procene njihovi kvaliteti i njihove greške, da se sprovedu određene reforme na polju kulture. Zvanična primena ove politike, započeta 1966. godine, postala je poznata kao Kulturna revolucija. Iako opšte podržana, čak i od partijskih vođa, kao što je Deng Sjaoping, ona je dospevši u ruke zla, prerasla u ogromnu socijalnu i kulturnu štetu. I ovo sećanje na zlehudu sudbinu jednog od najznačajnijih Maovih saradnika, koji doživeo punu ljudsku i moralnu satisfakciju, tako što je svojom politikom uveo Kinu u XXI vek, iz pera njegove kćeri, je nadasve zanimljivo memoarsko štivo. Ono pored svega omogućava da srpski čitaoci mogu mnogo lakše razumeti duh i istoriju ove velike i treba podsetiti, posebno u poslednjim decenijama, nama naklonjene zemlje. Memoari Deng Žung na srpskom jeziku, u izdanju Zavoda za udžbenike i Interkomerca su zajednički i veoma konkretan doprinos srpsko – kineskim kulturnim vezama, u okviru kojih je upravo Kina bila ovogodišnji gost Međunarodnog oktobarskog sajma knjiga u Beogradu.

U Zavodovoj biblioteci Dva stoleća, uoči 59. po redu Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, objavljena su memoari srpskog oficira, učesnika balkanskih i Prvog svetskog rata, Vojislava Šikoparije, koji je vojnu akademiju završio u Moskvi. Zanimljivo je da je ovaj oficir, sem vojnog obrazovanja, u Minhenu pohađao studije umetnosti, da bi u Parizu, u prestižnoj pariskoj Nacionalnoj školi lepih umetnosti, završio vajarstvo. Neobičan i bogat život Vojislava Šikoparije okončan je 1966. godine u Boki Kotorskoj, a njegovi potomci su sakupili dnevnike koje on vodio od kraja Drugog svetskog rata pa sve do 1966. godine, kada je Šikoparija preminuo. Otkriće ovih memoara je na neki način senzacionalno, jer su oni primer dela trajne vrednosti, koji ne samo da svedoči o samom autoru, već mnogo više o vremenu u kojem je živeo. Za ove memoare se može bez ikakvog preterivanja reći da , i pored niza brojnih i poznatih svedočenja i knjiga o balkanskim i Prvom svetskom ratu, ipak neočekivano daju novo svetlo na taj period srpske istorije.

Novo izdanje u uglednoj Zavodovoj istorijskoj biblioteci Jazon, knjiga istoričara Nikole B. Popovića objavljuje se u povodu stogodišnjeg jubileja, početka tzv Velikog rata, koji je znatno izmenio svetske državne i političke prilike, posebno u Evropi. Među njima je svakako najveća je sovjetska oktobarska revolucija koja predstavlja onaj svetski potres čije posledice još uvek traju. Carska Rusija, koja je praktično trpeljivo prelazila preko raznih političkih provokacija, ušla je nevoljno u ovaj rat, pre svega štiteći grubo napadnuti suverenitet i nezavisnost Kraljevine Srbije. Ali,rezultat svega na kraju je bila februarska, pa potom oktobarska revolucija, iste 1917., koja je drevnu Carevinu odvela u „ropotarnicu istorije“. Nikola B. Popović u ovoj knjizi razmatra sve aspekte takvih dalekosežnih promena i u odnosima Rusije i Srbije. Koliko je za saveznike bila teška briga da Rusiju zadrže u ratu, toliko je za Srbiju, koja smatrana „ruskim mezimčetom na Balkanu, posebno posle oktobarske revolucije, nastavak saradnje, sada sa novom ruskom državom, bio neverovatan izazov.

U povodu stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, Zavod je objavio istorijsku monografiju profesora dr Save Živanova Evropa pred prvi svetski rat, koji ima čak dva podnaslova: Koreni, uzroci i povodi velikog rata; Od Berlinskog kongresa do početka Prvog svetskog rata(1878-1914). Kako i sam autor u Predgovoru napominje, ova knjiga je prošireno i dopunjeno izdanje dela koje objavio pre desetak godina pod naslovom Rusija i raskol Evrope, a čiji izdavač je bio Službeni list Srbije i Crne Gore.
Ovo je knjiga o vremenu velike svetske istorije i jednoj od najvećih svetskih zemalja u tom ratu. Zato je Rusija u knjizi, kao najznačajnija slovenska zemlja i pre, kao i posle ovog rata, ne samo bila pokretač svetske istorije već bila i jedini garant opstanka i života mnogih mlađih i manjih slovenskih zemalja

Obimna knjiga tekstova koje je ovaj ugledni istoričar, pre svega XIX veka srpske istorije, objavljivao u različitim prilikama i povodima (najčešće polemičkim) u listovima i časopisima, a predgovor ima pomalo memoarski karakter – šta mu se sve događalo dok je pisao o našoj prošlosti, napominjući da je nezahvalno pisati o svojim kolegama i svom istoriografskom esnafu, o svom vremenu i o savremenicima... Ljušićeva knjiga poseduje znanje, strast i naboj kao retko koja iz ove oblasti naše nauke.

Istorija Ravnogorskog pokreta : 1941-1945. Knj. 2, Srbija pod okupacijom / Kosta Nikolić

Istorija Ravnogorskog pokreta : 1941-1945. Knj. 1, protiv nacizma, fašizma i komunizma / Kosta Nikolić

U jednoj od najpopularnijih i najtraženijih Zavodovih biblioteka, mimo udžbenika kao osnovne delatnosti,pod nazivom Herodotove zavrzlame, inače namenjene najširim čitalačkim krugovima, a posebno mlađim i savremenim generacijama, nedavno se pojavilo delo Milića Milićevića – Balkanski ratovi. U ovoj posebno i zanimljivo ilustrovanoj knjizi, autor je podrazumevajući senzibilitet novih generacija, svoju priču o Balkanskim ratovima podelio na četiri osnovna dela. U prvom, pod naslovom Pred ratove, on razmatra istorijski period od Berlinskog kongresa i događaje koji prethodili i uticali na stvaranje uslova i okolnosti za Balkanske ratove. U odeljku posvećenom Prvom balkanskom ratu, Milićević nas vraća na poznate borbene aktivnosti i bitke, kao što su Kumanovska, Bitoljska, kao i opsadu Skadra, koje su na kraju učinile da, posle pet vekova, Turska bude zauvek odbačena sa ovog dela Balkana. U centru trećeg dela ove knjige je naravno znamenita Bregalnička bitka i obostrana dejstva tokom ove bitke, kao i ona posle nje. Završno poglavlje ovog zanimljivog dela, koje s razlogom pretenduje na popularnost i čitaoce, ima ilustrativan naslov: Posle ratova, nadanja i dobici.

Kapitalna knjiga istorijskih i pravnih studija, posvećena stogodišnjici početka Velikog rata. Na osam stotina stranica, u luksuznom povezu i kolekcionarskom tiražu, knjiga „Sto godina od početka Prvog svetskog rata, istorijske i pravne studije” bavi se uzrocima i pravnim aspektima Velikog rata, o čemu pišu 54 stručnjaka iz oblasti prava, istorije, sociologije i politikologije iz Srbije, Rusije, Amerike, Austrije, Italije, Francuske, Albanije i Slovenije. U težnji da osvetle istinu, oni svedoče o istorijskoj važnosti, ali i o današnjoj aktuelnosti pitanja koje je iznedrio Veliki rat.