Uskoro u prodaji

Pseće srce Mihaila Bulgakova jedno je od najoriginalnijih književnih dela XX veka.

Ugledni moskovski naučnik, profesor Preobraženski, izvodi smeli eksperiment: uličnog psa Šarika pretvara u ljudsko biće, ali rezultat njegovog poduhvata daleko je od onoga što je očekivao. Novonastali (sovjetski) čovek poseduje najgore osobine – vulgarnost, sebičnost, bezobrazluk i lenjost.

U formi fantastične pripovesti sa obiljem crnog humora, groteske i satire, Bulgakov postavlja važno pitanje: šta nastaje kada pokušate da stvorite čoveka veštačkim putem, i koje odlike neko mora imati da bi uopšte bio čovek?

Budi tako dobar pa razmisli o pitanju: šta bi činilo tvoje dobro da nije zla i kako bi izgledala zemlja da sa nje nestanu senke?

Stvaran u doba Staljinove strahovlade, roman Majstor i Margarita izazvao je pravu književnu eksploziju čim se napokon pojavio pred čitaocima, postavši ujedno emblem slabljenja cenzurskih stega i ponovnog rađanja stvaralačke slobode u Sovjetskom Savezu. U ovoj raskošnoj parodiji sovjetske svakodnevice, sam nečastivi – ostavljajući iza sebe plamen i rasulo – jednog prolećnog popodneva izranja iz tame i stupa na ulice Moskve. Prožet čarolijom, iznenadnim preokretima i upečatljivim junacima, ovaj roman spaja čarobnice, pesnike, drevne monarhe i, iznad svega, zanosnu i odvažnu Margaritu, rešenu da učini i nemoguće kako bi izbavila svog voljenog pisca.

Zaveštanje koje je stvorio Mihail Bulgakov ni posle više od osam decenija od svog nastanka ne prestaje da intrigira čitalačku publiku i izmiče svakom konačnom objašnjenju. Kao jedan od dosegutih vrhunaca svetske beletristike dvadesetog stoleća, Majstor i Margarita sa svakim ponovnim prelistavanjem razotkriva sveže slojeve i iznova svedoči o tačnosti čuvene misli koja je uveliko prevazišla same korice knjige: „Rukopisi ne gore.”

„Ovo je misaono duboko, a istovremeno izuzetno zabavno štivo koje se bavi suštinskim pitanjima – upravo onakvo kakvo najviše cenim.“ — Salman Ruždi

„Delo veličanstvenog zamaha i briljantne mašte.“ — The New York Times

„Naizmenično neobuzdano duhovit, tajnovit, zamišljen i emotivan... Besprekoran dragulj svetske književne baštine.“ — Chicago Tribune

Jedan od sinova se budi kao bubetina i shvata da se ništa nije promenilo. Drugi prima očevu presudu i odlazi da je izvrši – bez pitanja. Treći je proteran pre nego što je stigao da postane čovek.

Za života je Franc Kafka planirao da objavi knjigu pod naslovom Sinovi, koja je trebalo da sadrži tri povesti: Ložač, Preobražaj i Presuda. Ta tri prozna dela, na svoj način, predstavljaju jezgro Kafkine pripovedačke umetnosti. U njima tinja ista strahota: da ljubav oca prema sinu i očeva kazna možda nisu suprotnosti, već jedno te isto lice. Da su vrata koja izgledaju da su otvorena zapravo odavno zamandaljena iznutra. Da sin ne traži izlaz – jer ne zna da li na njega ima pravo.

Ovo nisu kafkijanski lavirinti birokratije. Ovo je nešto starije, tiše i bolnije – ovo je lavirint krvi i prezimena, lavirint koji ne grade sistemi nego oni koji nas vole.

Čitati Sinove znači prepoznati sopstveni nemir u tuđem – i suočiti se s pitanjem na koje ne postoji odgovor: kako tražiti oproštaj kad ti nikad nije rečeno u čemu se sastoji tvoja krivica?