MEDIJI

" Štampanje prvog izdanja knjige OSMA SILA završeno je 4. novembra 1971. godine, što bi moglo ukazivati na to
da je njeno objavljivanje bilo prioritet i da je završeno u izuzetno kratkom roku, jer nije bila
reč tek o jednoj autorskoj monografiji, već o delu koje je ambiciozno dizajnirano (dizajn arh.
Slobodan Mašić; realizacija Studio Structure Beograd), za koje je pregovor pisao Jovan
Ćirilov, a čiji je sadržaj preveden na engleski, nemački i francuski jezik. Izbor fotografija, u
bloku od njih 25, sastavni je deo knjige. U vreme kada je „Osma sila“ bila široko čitana i diskutovana u kulturnoj javnosti, na našim fakultetima nisu postojali predmeti poput sociologije masovnih komunikacija, teorije medija, studija medija itd., niti magistarske i doktorske studije u ovom domenu. Značaj ove knjige danas je utoliko veći što je broj medija i medijskih profesionalaca izuzetno veliki, a da pri tom sami mediji u borbi za ostvarenje što većeg profita ne zapošljavaju najkvalitetnije i najstručnije profesionalce, a u procesu rada ne omogućavaju svojim zaposlenim doedukaciju koja je u svetlu savremenih društvenih i tehnoloških promena apsolutno neophodna. Stoga ovu knjigu vidim i kao specifičan pledoaje za samoedukaciju, jer je upravo i pisana u procesu samoedukacije jednog reditelja koji, iako je završio tri fakulteta, na njima nije imao prilike da se upozna za fenomenom televizije, i odlučio je da se samostalno obrazuje kroz proces istraživanja i pisanja knjige. Upravo mi se čini da je samoobrazovanje kroz istraživački rad danas zanemareno, jer se uvrežilo mišljenje da je učenje kroz praksu, kroz sopstvenoo iskustvo – dovoljno, uz povremeno (izuzetno retko) prisustvo nekom kraćem seminaru. -- (MIlena Dragićević Šešić)"

Kako je mladić tako skromnih vokalnih mogućnosti ostvario takav, skoro holivudski uspeh?

Đorđe Marjanović na sebe skreće pažnju krajem pedesetih, kada je skinuo svoj sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zaljubila se u njega zauvek, bez obzira što su medijski poslenici uglavnom mislili da je reč o scenskom klovnu i nenadarenom pevaču. No, Đorđe je vremenom izrastao u vrhunskog šoumena, kompletnog scenskog umetnika kakvog popularna muzika nikad ranije na ovim prostorima nije imala; zauvek je promenio estradu i ovdašnju popularnu muziku. Čaroliju ritma Zapada pomešao sa poetikom slovenske duše. To je naišlo na prijem preko svih očekivanja. Trasirao je put rokenrolu i bio prvi u socijalističkoj epohi koji je osetio sve dimenzije neviđene (a ne programirane) slave i popularnosti.

Knjiga Marijane Dujović je muzikološka studija u okvirima popularne muzike na našim prostorima u razdoblju od ‘50ih godina do današnjih vremena, čiji je glavni fokus pevač Đorđe Marjanović. Namera autorke je da integriše sve do sad poznate informacije o pevaču u jednu knjigu, prikaže neka novasaznanja, pri čemu je napravljena selekcija podataka, tako da trivijalne priče nisu deo ove knjige.Težište nije na dogodovštinama iz života pevača, već na prikazivanju šireg konteksta, odnosno vremena u kojem je Đorđe Marjanović delovao, u cilju sagledavanja njegove monumentalne popularnosti u Jugoslaviji (i šire) tokom druge polovine XX veka.

Marijana Dujović:
Marijana Dujović (1989, Beograd) deluje kao samostalni istraživač – muziklog u oblasti nacionalne istorije muzike, koncertna delatnost u Beogradu do Prvog svetskog rata, istorija srpske muzike i muzičara tokom Prvog svetskog rata, biografija Stanislava Biničkog itd. Osnovne i master studije muzikologije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Saradnik je na projektu „Velikanima u pohode“ fondacije Nada. Napisala je nekoliko muzikoloških studija, koje su objavljene u domoćim i inostranim naučnim časopisima i zbornicima. Autorka je izložbe Moja mala bibliografija (2016) i koautorka izložbe Srpska Afrikijada 1916−1919 (2017). Održala je niz predavanja iz oblasti nacionalne istorije muzike u zemlji i inostranstvu.

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U vreme globalizacije, televizijska serija je kao žanr postala možda jedina univerzalna, ako ne i nezaobilazna kulturna referenca za svakog ko bi pokušao da proučava emocije sveta. Kao što je nemoguće razumeti svet bez dimenzije emocija, danas se postavlja pitanje da li je uopšte moguće zaista razumeti emocije sveta bez gledanja televizijskih serija.

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Oni se ne zadovoljavaju hladnom analizom stvarnosti. Snagom intuicije, hrabrošću i lucidnošću svoje imaginacije oni tu stvarnost osećaju i predviđaju. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U svojoj prethodnoj knjizi, Geopolitika emocija: kako kulture straha, poniženja i nade utiču na oblikovanje sveta, prvi put objavljenoj 2008. godine i kasnije više puta preštampavanoj, autor je nastojao da mapira emocije u svetu. Ovaj novi esej o geopolotici televizijskih igranih serija je nastavak i aktualizacija njegovih ranijih razmišljanja.


Predgovor

Uvod

I Vreme serija

II Igra prestola ili opčinjenost haosom

III Dauntonska opatija ili nostalgija za redom

IV Domovina ili američka kultura straha

V Kuća od karata ili kraj američkog sna

VI Okupirani ili povratak ruske pretnje

VII Ravnoteža moći ili razumeti nadolazeći svet

Zaključak

Zahvalnosti

Indeks serija

Indeks filmova

Indks književnih i stručnih dela

Indeks slika

Indeks imena


Dominik Mojsi:
Jedan od osnivača i viših savetnika Francuskog instituta za međunarodne odnose (IFRI) i šef Odeljenja za geopolitiku na Evropskom koledžu u Varšavi. Profesor je na Institutu političkih nauka u Parizu i gostujući profesor na Univerzitetu Harvard. Često piše članke za Financial Times, Die Welt i druge časopise.

Diplomirao je političke nauke na Sorboni i Harvardu, bio asistent Rejmonu Aronu i predavao na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu. Tokom devedesetih godina uz Timoti Garton Eša i Mihaela Mertesa napisao je nekoliko pledoajea u korist proširenja Evropske unije i modernizacije evropskih institucija, verujući da je ujedinjenje Evrope najbolji način za prevazilaženje "tragedije prošlosti". Pored Geopolitike emocija i Geopolitike televizijskih serija objavio je sledeće naslove: Le nouveau contient: Plaidoyer pour une Europe renaissante (1991) sa Žakom Rupnikom, Les cartes de la France l'heure de la mondialisation (2000) i Un Juif improbable (2011).