PSIHOLOGIJA

Ovim rečima obratio mi se čovek koji me je primio na rad u Udbu davne 1965. godine. Iskreno, tada tu poruku nisam razumeo, jer mi nije bila logična. Sad, kad je dosta kasno, shvatam da je ona duboko životna i filozofska. Da sam ga poslušao, danas bih imao drugačije iskustvo, i ni na pamet mi ne bi palo da se na ovaj način sebi obraćam i čitaocu ispovedam. Došlo je, sazrelo i poteklo vreme priče – o ovome, o onome i o još koječemu što je nastalo u takozvanom savremenom dobu. 

Knjigu Poznavanje čoveka (1927) čine predavanja koja je Alfred Adler održao sa ciljem da svoje psihološke uvide učini dostupnim široj publici. Smatrao je da, prema analogiji sa prirodnim naukama, gde greške u sazananju vode ka pogrešnim načnim teorijama, greške u razumevanju čovekove prirode vode ka promašenom životu. U ovim predavanjima naglašena su praktična učenja vezana za Adlerovo pozitivno shvatanje ljudske prirode, važnost društvene odgovornosti i afirmacije. Prema načalim individualne psihologije, ova zbirka doprinosi punoj integraciji pojedinca u društveni kontekst. Sreća u našim životima zavisi od toga koliko smo shvaćeni, odnosno od međuljudskog razumevanja, a to možemo postići samospoznajom i poznavanjem čovečanstva. Autor je smatrao da pradavanja u ovoj knjizi imaju za cilj da osvetle ovaj put.
Na osnovu svojih naučnih saznanja Adler je upućivao ljude na nove puteve i ciljeve, a u njima budio sposobnosti da na tim putevima i u tim ciljevima istraju. Na tom putu čovek razumeva sebe i druge što vodi ka razumevanju ljudske prirode.

Ekskluzivni komplet sa kutijom koji sadrži:

San i tumačenje snova
Aion
Arhetipovi i kolektivno nesvesno 1
Arhetipovi i kolektivno nesvesno 2
O razvoju ličnosti
Psihogeneza duševnih bolesti
Eseji o analitičkoj psihologiji
Psihologija i religija: Zapad i Istok 1
Psihologija i religija: Zapad i Istok 2
PSihijatrijske studije
Frojd i psihoanaliza
Duh u čoveku, umetnosti i književnosti

Beleške sa seminara održanog 1925. godine

Da li je moguće baviti se naukom i biti religiozan? Da - i to nije u koliziji jedno s drugim. Ne znamo da li će Jung vratiti veri ateistu ili agnostika, ali onoga koji se bavi naukom, ili nepokolebljivo veruje u nju, i koji se koleba - posle ove knjige će nesumnjivo vratiti veri.
Prve dve trećine ove knjige posvećene su hrišćanstvu, a treća pitanjima dalekoistočnih religija.
Jung o hrišćanstvu piše autoritativno i opsežno, o religijama istoka piše informativno ali inspirativno tražeći i nalazeći u njima pre svega potvrde za svoje psihološke teorije. Njegovo glavno naučno interesovanje je psihologija evropskog čoveka i njegov religiozni život i razvoj.

Kako se često i s pravom tvrdi, za analitičara više nego za
bilo koga drugog važi da ne može da kaže ništa novo budući
da stalno uči od svojih pacijenata. To se u znatnoj meri odnosi
i na knjigu koja je pred vama.
No postoji još jedan učitelj: svoju verodostojnost, ma
kolika ona bila, ova knjiga duguje i jednoj viziji. Iako reči i
metafore mogu samo približno da iskažu neizrecivo, nastojao
sam da mi izraz bude veran sposobnosti viđenja koju ona
pruža. Po rečima Vilijama Blejka, „onaj kome imaginacija ne
predstavlja stvari snažnijim i boljim potezima, te u snažnijem i boljem svetlu, taj imaginacije i nema“.1 Jedna vizija mi
je predočila da je to tačno, a nastojeći da pomognem pacijentima da povrate svoju otcepljenu, Persefoni sličnu dušu,
uvideo sam da je i apsolutno nužno.

Lav Tolstoj i dubinska psihologija

Postoje različiti načini na koje posmatramo ostvareno delo istaknutih pojedinaca.Svako od njih se može proučavati u svetlu vlastitog individualnog razvoja,istorijskih uticaja kojima je bio izložen, ili neopipljivih kolektivnih uticaja izraženih rečju Zeitgeist.Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete - naročito na alhemiju.Eseji o Paracelzusu,Frojdu,sinologu Rihardu Vilhelmu,Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme.Preostala dva razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika.

"Prvi susret K.G.Junga i Sigmunda Frojda desio se u februaru 1907.godine. Do 1912.godine, veza između dvojice lekara i naučnika bila je prisna, i Jung je smatran za jednog od vodećih psihoanalitičara.
Prvih devet rasprava ove knjige obuhvataju period saradnje Junga sa Frojdom. Prikazuju teoriju i metod psihoanalize i bave se oprečnim mišljenjima. Nakon toga slede radovi koji sadrže osnovne elemente jungove kritike i koncepcije.
Susret sa Frojdom trajno je obeležio Junga i značajno uticao na njegovu karijeru.
"

U korenu čovekovog konflikta je naše suštinsko nerazumevanje toga ko smo. Zabluda da smo izolovana bića, nepovezana s ostatkom univerzuma, navela nas je da gledamo na ""spoljni"" svet neprijateljski, i podstakla našu zloupotrebu tehnologije i nasilno potčinjavanje sveta prirode.
Kako bi nam pomogao da razumemo kako je naše sopstvo zapravo koren i osnova univerzuma, Vots je kreirao prosvetljujući udžbenik o tome šta znači biti čovek - oslobađajuće uputstvo za inicijaciju u misteriju egzistncije.

Dva rana spisa Karla Gustava Junga, O psihologiji nesvesnog i Odnosi izmedju ega i nesvesnog, koja će čitalac pronaći u ovoj knjizi, spadaju u njegova suštinska i najveća dela. Na osnovu bogatog empirijskog materijala, Jung je u njima izložio osnovne pojmove analitičke psihologije. Na veoma slikovit i upečatljiv način, autor obrazlaže odnose između svesti i podsvesnih procesa u ljudskoj psihi, kao i uticaj podsvesti na naš lični život.

U trećem tomu nesvakidašnje Frojdove biografije Ljubomir Erić predstavlja najvažnije životne i intelektualne događaje u poslednjih dvadeset godina Frojdovog života.
U ovom periodu Frojd je ključna figura psihoanalitičke zajednice, dok je psihoanaliza cenjena, uticajna i nova psihološka nauka.
Erić pokazuje kako strah od smrti pokreće Frojda da dopuni svoju psihoanalitičku teoriju tako što će u nju, pored pitanja seksualnosti, uneti i pitanje straha od smrti. To otvara veliku teorijsku prekretnicu usled koje psihologija dobija nove sadržaje.

Obeležen u životu zajednice kojoj je Frojd pripadao dramatičnim posledicama Prvog svetskog rata, velikim protivrečnostima koje otvaraju dvadesete i tridesete godine XX veka, sve do Frojdovog odlaska u emigraciju posle uspona nacizma i anšlusa Austrije Trećem Rajhu, a u privatnom životu ličnim gubicima i iskušenjima starosti, ovaj period je, kako pokazuje Erićeva knjiga, obeležen i važnim Frojdovim delima i istrajnim radom na definitivnom oblikovanju psihoanaltičke teorije.

„Bio je to veličanstven zaključak jednog veličanstvenog života“, rekao je u posmrtnom govoru Frojdov prijatelj veliki pisac Štefan Cvajg.
Zaokružujući sliku jednog neobičnog i uzbudljivog života ispunjenog velikim delima i velikim ličnim dramama, knjiga Ljubomira Erića pokazuje da je pozni Frojd jedna od najvažnijih figura XX veka.
Knjiga koja otkriva i predstavlja nesvakidašnjeg čoveka i neponovljivo naučno delo.
"

Ovo izdanje knjige Psihijatrijske studije obuhvata nekoliko autorskih spisa u verziji koju je sam redigovao. Autor je detaljno preradio poznati spis Promene i simboli libida (1912), koji se ovde pojavljuje pod naslovom Simboli promene.

Vekovna povezanost književnosti i droge dobija svoj prvi sveobuhvatan tretman u ovom dalekosežnom delu. Oslanjajući se na istoriju, nauku, biografiju, književnu analizu i etnografiju, Markus Bun pokazuje da je koncept korišćenja droge u osnovi interdisciplinaran i otkriva kako tek veze između različitih naučnih područja konfigurišu jedinstvenu istoriju upotrebe svake droge.

„Zbilja, kako da održite vezu sa htonskim božanstvima, sa svojom krvlju, svojim tlom, ako ste tikva bez korena, otrgnuti od svega? Prošlost – čitava prošlost – zaista i jeste zemlja; utonula je u zemlju, kao što tvrde priminitivni. Preci, oni koji su živeli u vremenu alcheringa, spustili su se pod zemlju, a njihov narod mora ostati u tim predelima jer tamo može da bude u dodiru s njima – tamo i nigde drugde. Za pripadnike tog naroda to je tako očigledna istina da oni čak i ne sanjaju da odu u neku drugu zemlju: time bi izgubili dodir sa tim duhovima pa bi im oni naškodili. Žene bi pohodili pogrešni predački duhovi, pa bi deca imala pogrešne duše. Oni ne mogu da žive na teritoriji drugog plemena – to je sasvim nemoguće. Mogu živeti samo tamo gde su se pod zemlju spustili njihovi totemski preci. To je večna istina, i ko god se o nju ogreši primiće pogrešne predačke duše, pogrešne uticaje. Izgubivši korene, izgubivši instinkte, takvi narodi svedoče kopnjenju i neprirodnom izopačenju svoje civilizacije. Oni pate od veoma izražene disocijacije između svesti i nesvesnog. Nesvesno je sa precima, tamo dole u utrobi zemlje, dok se svest svodi na glavu što stoji na dvema nogama i neprestano maršira okolo u stanju strahovitog nemira. To je nemir naše epohe, našeg grčevitog traganja – traganja za izgubljenim predačkim telom, za predačkim instinktima. Oni se, međutim, mogu pronaći samo na mestu gde su se preci spustili pod zemlju."

Kada je knjiga Koju igru igraš dr Erika Berna postala međunarodni bestseler 1964. godine, transakciona analiza, njegov krajnje originalan i inovativan pristup psihoterapiji, stekao je popularnost u celom svetu. Tokom poslednjih dvadeset pet godina, principi i praksa TA intrigirali su kako psihoterapeute, tako i one koji su se trudili da bolje shvate ljudsku ličnost i specifičnosti ljudskih odnosa.

Transakciona Analiza u Psihoterapiji je knjiga u kojoj je Bern prvi put izneo osnovne principe svog metoda. Danas je postala klasik u oblasti psihoterapije i sada je dostupna novim generacijama čitalaca.

Knjiga Šta kažeš posle zdravo predstavlja neposredan nastavak prethodnih radova Erika Berna o transakcionoj analizi. Prema tvrdnji samog autora, osnovna namena ove knjige je da bude napredniji udžbenik iz psihoterapije. Bern izlaže osnovne principe transakcione analize ukazujući na uslovljenost ljudske sudbine roditeljskim uticajima, otkrivajući nam pritom vrste scenarija uz obilje primera iz prakse, njihovo prenošenje, delovanje, kao i znake za njihovo uočavanje.

Internacionalni autor bestselera i svetski poznat biheviorista Dezmond Moris skreće pažnju na ženski oblik sprovodeći čitaoca kroz žensko telo od glave do pete. Ističući evolucijske funkcije raznih fizioloških osobina, Morisova studija istražuje različite oblike unapređenja i ograničenja koja su ljudska društva razvila u potrazi za savršenom ženskom formom. Dezmond Moris nam u ovoj knjizi govori direktno, jasno i na jednostavnom jeziku objašnjava često složene detalje.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung „rvao i plesao“ s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988. godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.

Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.

Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, „bez dlake na jeziku“ govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.

Seminar održan 1934-1939 (maj 1936 - mart 1937.)

Boris Sirilnik je istaknuti francuski neuropsihijatar i profesor na Univerzitetu u Tulonu. Napisao je više knjiga koje su naišle na izuzetan prijem i koje su prevedene na brojne jezike. Pominjemo samo neke: Sreća u nesreći, Ružni pačići, O telu i duši, Govoriti o ljubavi na rubu ponora. Poznat je kao tvorac koncepta rezilijencije. Rezilijencija nije nekakav put ka uspehu, već borba deteta kojeg su gurnuli u naručje smrti, a ono je ipak pronašlo način da se suprotstavi i nastavi život. Film, dakle, ne počinje nekim neuspehom, već je reč o nepredvidivim događajima, neobičnim i često romanesknim rešenjima problema sa kojima se suočava glavni junak. Stvaranje „priče o sebi” ispunjava prazninu koja ometa stvaranje identiteta. Stvarajući sliku daje se unutrašnja povezanost događajima, zaceljuje se rana koja se pretrpela bez sopstvene krivice, dakle neka strašna nepravda. Priča nije povratak u prošlost, ona je izmirenje sa samim sobom. Boris Sirilnik je predstavio životne puteve više dece iz različitih kultura, a koja su pretrpela neku veliku traumu, dece koju drugi obično nazivaju „strašilima”. On je postao u neku ruku njihov „biograf”. Prikazao je kako su ta deca uspela da prevaziđu teške muke i žive rane, čime su stekla snagu potrebnu za novi, ispunjen život.

Pred nama je Psihogeneza duševnih bolesti čuvenog psihijatra i naučnika Karla Gustava Junga, koji se smatra začetnikom analitičke psihologije. Bavio se i drugim naukama ne bi li u njima otkrio ono što ih povezuje sa čovekom, tačnije, sa njegovom psihom i duševnim životom, te poremećajima u toj sferi. Veliku pažnju posvetio je simbolici snova, simbiozi svesnog i nesvesnog koja čini psihološki integritet ličnosti, zatim ulozi, snazi i moći ljudskog ega, uvodeći u svoju nauku pojam kompleksa kao nesavladivog gospodara koji kao iz zasede upravlja nama a da mi to i ne osetimo, i koji u stvari predstavlja deo nesvesnog potisnut iz straha da bi mogao prodreti u svest i time izazvati razne poremećaje. Predstavljeni su i teorije i gledišta o tome da li su duševna oboljenja posledica nekog organskog poremećaja (pretežno mozga), i tu imamo prilike da se upoznamo sa veoma interesatnim stavovima i mišljenjima. Dr Jung daje odlične i zanimljive psihološke analize pojedinih pacijenata i kroz njihove primere sugeriše zaključke do kojih i sam čitalac dolazi vodeći se njegovim analitičkim smernicama. I, najzad, posredstvom dr Junga saznajemo da šizofrenija, bolest duše, nije jedna bolest, nego grupa velikog broja duševnih oboljenja, od onih lakših, samoizlečivih, ili lečivih određenim vrstama terapija, sve do slučajeva koji će zbog svog nerealnog viđenja i doživljavanja realnosti ostati zarobljeni u večitom mraku svoje duše.

Zbog raširenosti perverznih sklonosti Frojdu se nametnula ideja da je predodređenost ka izopačenostima zapravo izvorna i univerzalna osobina ljudskog seksualnog nagona. Verovao je da tu izvornu predodređenost može ustanoviti još u detinjstvu. Među silama koje određuju usmerenost seksualnog poriva, istakao je stid, odbojnost, saosećajnost i društvene konstrukcije morala i autoriteta. On tako u svakom zastranjenju od normalnog seksualnog života prepoznaje kočenje razvoja i zaostajanje na stadijumima detinjstva.

* * *

„Nekada davno, prognana braća su se udružila, ubila su svoga oca i pojela ga, čime je prestala da postoji očeva horda“. Upravo ovako Frojd sažima velik naučni mit koji je sam konstruisao da bi objasnio nastanak civilizovanog čovečanstva. Oslanjajući se na antropološku, lingvističku i kliničku građu, Frojd kolektivnu psihologiju nastoji da objasni uz pomoć psihoanalize. Primitivni čovek, dete i neurotičar postaju predmeti psihoanalize, koja Frojdovom virtuoznošću postaje opšta teorija o čoveku i čovečanstvu.

Prevela s engleskog Milana Vujkov

Edvard F. Edindžer (Edward F. Edinger, 1922-1998) bio je vodeći jungovski analitičar čija se mnogobrojna dela u velikoj meri bave uzajamnim odnosom simbola i psihologije, tumačeći Jungove koncepte novoj generaciji analitičara. Kolege su ga smatrale najuticajnijim jungovskim analitičarem u SAD u drugoj polovini XX veka i uz Mari Luiz Franc, Jungovim duhovnim naslednikom. Isticao je važnost razumevanja osnova religije, filozofije, književnosti pa čak i alhemije kod svojih pacijenata i smatrao da spoznaja sopstvenih duhovnih i kreativnih dimenzija, kao i primena arhetipskog načina razmišljanja, može u velikoj meri doprineti njihovom isceljenju i psihološkom napretku. Njegov prijatelj i kolega dr Džordž R. Elder sažeo je Edindžerov doprinos psihoterapiji sledećim rečima: „Smatrao je da je sâm cilj analize uspostavljanje veze ega i šire psihe, učvršćivanje ose ego-Sopstvo.” U svom poslednjem intervjuu pred smrt, u razgovoru sa Lorensom Džafom, Edindžer je potvrdio da Anatomiju psihe, u kojoj proučava niz od sedam osnovnih alhemijskih operacija i tumači njihove paralele u psihoterapijskom iskustvu i procesu individuacije, smatra svojim najoriginalnijim doprinosom analitičkoj psihologiji.


Edvard F. Edindžer (Edward F. Edinger, 13. decembar 1922, Cedar Rapids, Ajova, Sjedinjene Američke Države - 17. juli 1998, Los Anđeles, Кalifornija, Sjedinjene Države) bio je psihijatar, jungovski analitičar i američki pisac. Smatra se najuticajnijim Jungovim analitičarem u Sjedinjenim Državama od 1950-ih do njegove smrti. Doktor Edindžer se radovao vremenu kada će Jungove ideje izlečiti slomljeni svet, i jednom je rekao: "Jungova psihologija ne nudi samo metod za psihološko isceljenje pojedinaca, već i novi pogled na svet za zapadnog čoveka “. Ukratko, dr. Edindžer je predvideo da će se svet jednog dana okrenuti Jungu, nakon neminovne erupcije "haosa u velikim razmerama". Dr. Edindžer je Jungovim spisima - oblikovanim sa "nemačko-švajcarskim ukusom" - dao američki naglasak, koristeći "Moby-Dick", na primer, da pokaže potrebu da se izleči raskol između sopstva. Njegove poznate knjige su Ego and Archetype: Individuation and the Religious Function of the Psyche (1972), Anatomy of the Psyche: Alchemical Symbolism in Psychotherapy (1968) i The Creation of Consciousness: Jung's Myth for Modern Man (1995).

Frojdov doprinos društvenim i humanističkim naukama jedan je od neprocenljivih.Interesujući se za psihološku terapiju, Sigmund Frojd je razvio hipotezu o ljudskoj prirodi(tzv dubinska psihologija),što ga je dovelo do psihoanalize.Danas je Frojdizam opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti,posebno u antropologiji,psihologiji,socijologiji,psihijatriji,književnosti i vaspitanju.

U XIX veku malo ko se usu]ivao da obrati pažnju na tako nedostojne ,,sumnjive'' fenomene kakvi su snovi.Tumačenje njihovog smisla bilo je prepušteno varalicama ,samozvanim prorocima,vračarama itd.Niko od uglednih psihijatara nije bio spremanda rizikuje svoju reputaciju istraživanjem mistične i prozirne oblasti kao što su snovi.Prvi psiholog koji se uhvatio u koštac s fenomenom sna bio je Sigmund Frojd.

U ovom svom uticajnom djelu, Jung pravi dramatičan raskid sa psihoanalitičkom tradicijom oličenom u Frojdovom radu. Umjesto fokusiranja na psihopatologiju i njene simptome, švajcarski je psihijatar proučavao snove, mitologiju i književnost u cilju pronalaženja univerzalnih obrazaca ljudske psihe.

Jung je u potrazi za simboličkim značenjem i smislom skrivenim iza simptoma, te ispituje fantazije pacijenta čije su žive mentalne slike pomogle Jungu da redefiniše libido kao psihičku energiju koja izrasta iz nesvjesnog i manifestuje se kroz simboličku formu. Ovaj rad predstavlja važan korak u Jungovom razvijanju teorije kolektivnog nesvjesnog i arhetipova koji ga konstituišu.

Beleške sa seminara održanog 1936-1940.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević